0 
0 
Белорусија је земља средње величине, није економски гигант. Можда по питању животног стандарда, гледано кроз призму западног друштва, не испуњава сваки хир савременог света. Али, Белорусија има нешто што је у данашњем свету реткост, нешто што је постало велики луксуз малог броја земаља. Белорусија има независност. Белорусија не дозвољава да је газе. Држи своју главу високо и поносно подигнуту.
Доласком Александра Лукашенка на власт, Белорусија је ставила тачку на процес приватизације. Лукашенко је знао како ће проћи национална привреда ако у њу продру међународни банкарски картели и мултинационалне компаније. Знао је да ће, ако се то деси, Белорускиње постати бело робље, које продаје своје достојанство зарад парчета хлеба (као што је то случај са многим земљама бившег Источног блока). Знао је да ће млади и школовани људи, отићи из земље да би били –вољни робови– на Западу. Знао је да ће радници у Белорусији бити бедно плаћена радна снага, која ради за такозване „стране инвеститоре“ (читај стране инквизиторе). Знао је, да ће Белорусија постати безлична територија, рушевина, периферија на којој се смењују стране корпорације. Све то, као национално одговоран политичар старог кова, као државник, није хтео да дозволи.
Белорусија је земља која је најбезболније прошла кроз процес осамостаљења после распада СССР-а. Велики број фабрика и државних фирми није продат. Приватни капитал је ограничен и сведен на минимум. Упркос прогнозама које су долазиле са запада, да је Белоруски привредни систем неодржив, Белорусија се може похвалити да има једну од најнижих стопа незапослености у Европи.
Иначе, Белорусија је такође земља, где Обојена револуција није успела. На председничким изборима 2005. године покушано је обарање са власти „последњег европског диктатора“ (како га називају западне земље). Међутим, народ и државни апарат су остали хомогени и до „мирног протеста“, на који су позвали представници прозападне опозиције, (налик оном код нас 5. октобра) није дошло. На такав позив је министар унутрашњих послова Белорусије рекао да је свако окупљање забрањено и да ће се сви који се оглуше о ту забрану сматрати терористима. Александар Лукашенко је рекао да се о Белорусији неће одлучивати на Западу и да неће бити никаквих Обојених револуција већ да ће народ Белорусије сам донети своју одлуку [1].
Белорусија зна да је једини гарант независности у савременом свету високо милитаризована земља. Лукашенко исправно закључује, да данас, у арсеналу међународних односа један од најважнијих аргумената остаје војна сила. „Свака земља која држи до територијалне целовитости и независности мора да зна како да се заштити“, поручује председник Белорусије[2].
Оно што се у земљама, које су изгубиле своју независност, па се налазе у ситуацији да је симулирају, назива „одржавање нулте конфротације са западом“ и „мудром политиком, не свађања са светом“, у заиста независним земљама (или макар у оним који су на добром путу да то постану), одбацује се као смешно.
Независност се не добија као награда за добро понашање, за независност се треба изборити. Заиста, како каже руски геополитичар Александар Дугин, „излаз је у заоштравању“[3].
Литераура:
[1].https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9E%D0%B1%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%BD%D0%B5_%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D1%83%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5
[2] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/2373350/lukasenko-jacamo-vojsku-da-niko-ne-bi-destabilizovao-zemlju.html
[3] http://www.standard.rs/svet/33103-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D1%83-%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83,-%D0%B8%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D0%B7-%D1%98%D0%B5-%D1%83-%D0%B7%D0%B0%D0%BE%D1%88%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D1%83
