0 
0 Аутор: Тодор Вулић
Међу бројним, широј јавности потпуно непознатим заговорницима историјског циклизма, налази се и француски теоретичар Гастон Жоржел (1899-1956). Своје виђење историјске динамике Жоржел излаже у више студија, од којих је најпознатија Les Rythmes dans l’ Histoire (или Ритмови у историји). Захваљујући Смиљи Тартаљи и њеној књизи Скривени круг – обнова циклизма у филозофији историје, у прилици смо да се, бар на најелементарнијем нивоу, упознамо са науком овог цикличара.
„Строги детерминизам циклусне филозофије историје привукао је [поред Рене Генона] и друге… који су имали амбицију да на основу древних схватања унесу више реда у светска збивања. Истражујући ритмове у историји друштва, француски теоретичар Гастон Жоржел, тридесетих година нешег века (двадесетог века – примедба аутора) утврђује постојање циклуса и изјављује да све што се развија не следи једну праву [линију] као што се веровало у XIX веку, већ један циклични закон. Он сматра да је за такав закључак полазна тачка дата у једној историјској чињеници: постојању једне серије од 17 коинциденција код којих постоји коресподенција од 539 година [временске] раздаљине. Односно, извесне догађаје у животу Луја XVI и сличне догађаје у животу Луја IX није могуће ни са гледишта здравог разума ни по закону вероватноће објаснити простом случајношћу. Напротив, тиме се само потврђује постојање неког мистериозног закона до сада још непознатог. Доказ да су постојање таквог закона још стари наслутили, Жоржел налази у чињеници да у Библији фигурира број 539 у форми 77 x 7. Управо тај циклус од 539 година овај аутор назива космичка сезона, јер служи као база двоструких перида од 1078 година и четвороструких од 2156 година, које чине космичку годину, будући да их чине четири космичке сезоне. По Жоржелу, то је време које одваја две цивилизације – грчку и француску, Перикла и Луја XIV, Александра и Наполеона. У интервалу једне космичке године две суксесивне цивилизације пролазе кроз аналогне фазе развоја. Унутар тих грандиозних циклуса одвија се низ циклуса на малој скали и сваки од њих има свој почетак, свој развој и апогеј и, најзад, свој завршетак или пропаст… (У наставку текста је приложена шема помоћу које Жоржел показује паралелизам дешавања из два периода француске историје: 1788-1810 и 1918-1941)… На основу сличних истраживања Жоржел је поставио два основна закона друштвене динамике:
- Закон ритма или циклуса који утврђује да је највећи број малих и великих догађаја из прошлости породица, градова, народа и раса везан међусобно законом ритмичких аналогија и
- Четворни закон еволуције цивилизације, према којем у току трајања четири космичке сезоне, што представља интервал између рађања и смрти, цивилизација живи, достиже свој апогеј и најзад пропада…
Ова очигледно механицистичко-органицистичка схема историјње, изведена из строгог детерминизма цикличног кретања, у својој тежњи да буде што егзактнија, добила је и одговарајући завршетак: Жорзел нам поручује да ће бити могуће предвиђање будућности као времена у метеорологији“ (Тартаља, 1976: 167-168). Без обзира на ироничан призвук који има претходни коментар иначе врло скрупулозне ауторке Скривеног круга, француски теоретичар је формулишући своје законе био веома близу истине – јер историја се заиста понавља. По већ устаљеном обичају, и уз Жоржелову науку приложићемо једну историјску паралелу, у којој се мали и велики догађаји из прошлости владарских породица међусобно увезују законом ритмичких аналогија.
* * *
У историји Ромеја, као и у историјама других народа, дешавали су се преврати и насилне смене на власти са кобним последицама по свргнуте владаре. Ипак, суровост политичких обрачуна и бескрупулозне борбе за власт, нарочито је упечатљива када су жртве деца. Ромејској династији Комнина (1081-1183) је проречено да ће имати четири владара и да ће после четвртог доћи њен крај. Почетна слова имена тих владара ће творити реч АИМА, што на грчком значи крв, па је по тој речи названо и пророчанство. Први Комнин је био цар Алексије, а наследио га је Јован II (Иоанис II). Јован II је имао четири сина: Алексија, Андроника, Исака и Манојла. Пошто је по АИМА пророчанству име трећег цара у низу требало почињати словом М, чинило се да је пророчанство лажно, јер су имена старије браће, који су по праву прворођења (примогенитуре) имала прече право на престо, почињала словима А, А и И. Ипак, само годину дана пре смрти цара Јована, од куге страдају његови старији синови, савладар и престолонаследник Алексије и Андроник. На самрти, из непознатих разлога, Јован II 1143. године предаје ромејски престо најмлађем сину Манојлу, заобилазећи старијег Исака. Тако је, преко почетног слова имена трећег Комнина, пророчанство значајно добило на веродостојности. Да би се проречено у потпуности остварило, преостало је још да Манојла наследи син чије ће име почињати словом А. Међутим, ни после 25 година владавине и два брака, педесетогодишњи Манојло није имао мушког наследника. И када је свака нада коначно усахла, у деветој години другог брака са Маријом Антиохијском, 1169, Манојлу се коначно рађа син, којем он даје име Алексије.
Манојло је завршио владавину и умро 1180. оставивши престо малолетном сину. Цар-дечак Алексије II је, после трогодишње номиналне владавине, свргнут и убијен од стране свог регента Андроника, не доживевши пунолетство. Пророчанство се у потпуности испунило. Ни узурпатор царског трона Андроник I није дуго владао. У побуни која је избила против њега 1185. године, цариградска светина га је буквално растргла. Царску владавину наставио је Исак II Анђео, а по његовом свргавању и ослепљивању 1196, његов брат Алексије III Анђео, таст Стефана Првовенчаног Немањића и деда српских краљева Радослава и Владислава. Владавина овог последњег, окончана је сломом Византије. Крсташи 1204. освајају Цариград, оснивајући Латинско царство. Остатке остатака Ромејког царства, територију око малоазијског града Никеје, други зет Алексија III, Теодор Ласкарис, организује као Никејско царство. Никејски цар Теодор I Ласкарис je владаo до своје смрти 1222. године. Немајући мушко потомство, оставља ромејски (никејски) престо зету Јовану Ватцу и тек рођеном унуку Теодору. Цар Јован III Ватац је током своје владавине успео да Никејско царство – скромну провинцијску државу – уздигне на ранг најјаче регионалне силе, отевши од Латина малоазијске и балканске поседе и потчинивши Епирску деспотовину. Јован влада до 1254, а његов син и савладар, цар Теодор II, до 1258. године. По Теодоровој смрти, царство остаје на његовом малолетном сину, цару Јовану IV. Као и његов злосрећни претходник цар-дечак Алексије Комнин и цар-дечак Јован Ласкарис номинално влада три године, да би га 1261. године регент Михаило Палеолог свргао, ослепео и доживотно заточио.
Свака историјска прича је посебна и јединствена, али обрасци збивања од којих су те приче саткане су саобразни. Иако се оне плету од догађаја поновљених по већем броју допуњујућих ритмова, и у овој причи ће бити коришћен само један – ритам од око 78/79 година.
Биографско-ритмичка паралела: Комнини – Анђели и Ласкариси
Владавина цара Исака II Анђела је окончана 78/79 година после краја владавине, цара Алексија I, родоначелника Комнина.
1118 – Крај владавине и смрт цара Алексија I Комнина.
1196 – Крај прве владавине цара Исака II Анђела.
Међувреме: 78/79 година.
По истом временском распону, владавину Алексијевог сина и наследника Јована II Комнина, поновили су својим владавинама цар Алексије III Анђео и његов зет цар Теодор I Ласкарис. Јован II је владао око 25 година (1118-1143), а толико су трајале владавине таста и зета, Алексија и Теодора (1196-1222), узете заједно. Алексије III Анђео је започео владавину 78/79 година после Јована, а Теодор I Ласкарис је окончао владавину 78/79 година после Јована и умро је 78/79 година после Јована.
1118 – Почетак владавине Јована II Комнина.
1196 – Почетак владавине Алексија III Анђела.
Међувреме: 78/79 година.
1143 – Крај владавине Јована II Комнина.
1222 – Крај владавине Теодора I Ласкариса.
Међувреме: 78/79 година.
1143 – Смрт Јована II Комнина.
1222 – Смрт Теодора I Ласкариса.
Међувреме: 78/79 година.
По истом ритму од 78/79 година, владавину следећег Комнина, Манојла I, поновили су својим владавинама цар Јован III Ватац и његов син цар Теодор II Ласкарис. Манојло I је владао око 37 година (1143-1180), а приближно толико су трајале владавине оца и сина, Јована и Теодора (1222-1258) узете збирно. Јован III је започео владавину 78/79 година после Манојла, а Теодор II је окончао владавину 78/79 година после Манојла и умро је 78/79 година после Манојла.
1143 – Почетак владавине Манојла I Комнина.
1222 – Почетак владавине Јована III Ватца.
Међувреме: 78/79 година.
1169 – У браку са Маријом Антиохијском, Манојлу се родио једини син, Алексије.
1250 – У браку са Јеленом Асен и Теодору II се родио једини син, Јован.
Међувреме: 78/79 (+2) година.
1180 – Крај владавине Манојла I.
1258 – Крај владавине Теодора II.
Међувреме: 78/79 година.
1180 – Смрт Манојла I.
1258 – Смрт Теодора II.
Међувреме: 78/79 година.
Надаље следи прича о саобразности судбина дечака царева – Алексија II и Јована IV. По истом ритму од 78/79 година, номиналну владавину Алексија II Комнина поновио је својом номиналном владавином Јован IV Ласкарис. Алексије је номинално владао три године и Јован је номинално владао три године. Јован је започео номиналну владавину 78/79 година после Алексија и окончао је 78/79 година после Алексија.
1180 – Почетак номиналне владавине Алексија II.
1258 – Почетак номиналне владавине Јована IV.
Међувреме: 78/79 година.
- Алексије је био четврти и последњи цар главне гране династије Комнина.
- Јован је био четврти и последњи цар династије Ласкариса.
- Пошто је наследио престо у дечачком добу, у Алексијево име је, као регент, владао протосеваст Алексије.
- Пошто је, такође, наследио престо у дечачком добу, у Јованово име је, као регент, владао Георгије Музалон.
- Свргавши регента Алексија, насиљем се као регент дечака-цара Алексија II, наметнуо Андроник Комнин.
- Свргавши регента Георгија, насиљем се као регент дечака-цара Јована IV, наметнуо Михаило Палеолог.
- Андроник Комнин је 1182. ушао у престоницу поразивши одбрану Цариграда. Његов улазак у град је пропраћен погромом Латина.
- Tрупе Михаила Палеолога су 1261. ушле у Цариград, поразивши пре тога латинску посаду.
1182 – Освајање Цариграда од стране узурпатора царске власти, Андроника Комнина.
1261 – Освајање Цариграда од стране узурпатора царске власти, Михаила Палеолога.
Међувреме: 78/79 година.
- Убрзо по заузимању Цариграда, Андроник Комнин је наредио убиство малолетног Алексија II. Дечак је задављен тетивом лука, а над мртвим телом, донетим пред њега иживљавао се нови цар. На крају су остаци дечака-цара бачени у Мраморно море.
- После уласка у Цариград и Михаило Палеолог је учинио злочин над својим малолетним савладаром: ослепио је Јована на његов једанаести рођендан. Ослепљени Јован IV је остатак живота провео заточен у тврђави Дакибиза на малоазијској обали Мраморног мора, недалеко од места на коме је у исто то море бачено тело његовог злосрећног претходника Андроника II.
1183 – Лишен власти и убијен Алексије II Комнин.
1261 – Лишен власти, ослепљен и доживотно заточен Јован IV Ласкарис.
Међувреме: 78/79 година.
- У међувремену, Андроник Комнин је са патријаршијског трона свргао патријарха Теодосија, упорног браниоца Алексијевог царског легалитета.
- Михаило Палеолог је, такође, са патријаршијског трона свргао патријарха Арсенија, тврдокорног браниоца Јовановог царског легалитета.
* * *
У каснијој историји Ромеја, у наредном кругу, као да се сенка Анђела-Ласкариса деценијама надвијала над потомством узурпатора Михаила Палеолога. Свргавања владара, њихова ослепљивања и смрти, погађала су дом Палеолога неумољиво и ритмички по обрасцу Ласкариса.
Михаило Палеолог је окончао владавину 78/79 година после слома Византије и освајања Цариграда од стране латинских крсташа.
1204 – Смрт Исака II Анђела.
1282 – Смрт цара Михаила VIII Палеолога.
Међувреме: 78/79 година.
Његов син, цар Андроник II, доживео је више личних трагедија: смрт савладара – сина Михаила и унука Манојла, затим свргавање од стране другог унука Андроника и вишегодишње заточеништво после свргавања. У заточеништву је и умро 78/79 година после смрти цара Јована II Ватца из династије Ласкариса.
1254 – Смрт цара Јована III Ватца.
1332 – Смрт цара Андроника II Палеолога, сина Михаила Палеолога.
Међувреме: 78/79 година.
Михаилов унук Андроник III, окончао је владавину и умро је 1341. или 78/79 година после 1261. године, у којој је његов деда Михаило – свргао, ослепио и заточио малолетног цара Јована IV Ласкариса.
1261 – Крај владавине, ослепљење и заточење малолетног цара Јована IV Ласкариса.
1241 – Крај владавине и смрт цара Андроника III Палеолога, унука Михаила Палеолога.
Међувреме: 78/79 (+1) година.
Андроник III је иза себе оставио малолетног сина, Јована V, Михаиловог праунука. Царску
власт цара-дечака Јована V Палеолога је узурпирао његов регент Јован Кантакузин.
Михаилов чукунунук, цар Андроник IV, је свргнут са власти и ослепљен. Умро је 78/79 година после смрти у заточеништву свргнутог и ослепљеног цара Јована IV Ласкариса…
1305 – Смрт у заточеништву свргнутог и ослепљеног цара Јована IV Ласкариса.
1385 – Смрт свргнутог и ослепљ цара Андроника IV, чукунунука Михаила Палеолога.
Међувреме: 78/79 (+1) година…
Архетипска прича о цару-дечаку и његовом бескрупулозном регенту, догађала се и пре Алексија II и Андроника, али и после Јована IV и Михаила. Свака историјска прича је посебна и јединствена, али поједина збивања од којих су те приче саткане су саобразна, јер се ритмички понављају по неумитној матрици. За те историјске приче, Шопенхауер је рекао, да су оне оно исто али у другом виду. На царски престо Ромеја већ 1341. године је поново сео малолетни цар, деветогодишњи Јован V Палеолог. Овога пута аналози Алексија II Комнина и његове мајке Марије Антиохијске, били су Јован V и његова мајка Ана Савојска, такође, Латинка. Бескрупулозни цар-регент Андроник I Комнин, реплицирао се у цара-регента Јована VI Кантакузина; протосеваст Алексије у великог дукса Алексија Апокавка; патријарх Теодосије I у патријарха Јована XIV (којег је Кантакузин лишио патријаршијског трона), а наравно, није изостало ни поновно освајање царског града од стране регента и узурпатора царске власти, Кантакузина. После ових збивања, од некада моћног царства Ромеја, остала је само сенка – сенка која се и данас надвија над народима православног цивилизацијског круга.
* * *
Парафразирајући Жоржела, запитајмо се: могу ли се ова ритмичка понављања породичне (династичке) матрице Комнина, Анђела-Ласкариса и Палеолога (и многих других династија у историји света) „са гледишта здравог разума и по закону вероватноће објаснити простом случајношћу“? Не постоји ли заиста у историји неки до сада непознат „мистериозни закон“? Могу ли се на основу прошлих историјских збивања егзакно давати прогнозе догађаја у будућности (па биле оне попут метеоролошких прогноза)? Одговор на сва ова питања је афирмативан; све је тако и све то може, и поред неверице савремених делатника из сфере друштвених наука.
Извори:
Тартаља, Смиља: Скривени круг – обнова циклизма у филозофији историје, Председништво Конференције ССО Југославије, Београд, 1976.
Да ово је извесно.
Случајност не постоји. Све, али све се дешава по систему сетве и жетве.
Све почиње из извора (енергија = информација). А то је БОГ, који је свеприсутан Духом Светим.
Затим долазе креатори (нижи или вишљи) БОГови, међу којима има свакако и палих!
Ови драматични догађаји, који наводи Тодор, наговештавају присуство палих Богова. Али то је мање важно од чињенице да се ритам из извора остварује, без обзира на намеру креатора ка добру или злу!
Највероватније се све дешава у спиралном (вртложном) току, сличном ДНК.
Стално је питање да ли се ишта ту може мењати?
Ток је могуће мењати, али само из духовно СВЕТих креатора, док ови пали (непомињани) су у заБЛУДи, али ритам из извора никад.
Кад Тодор успе да дефинише алгоритам енергетског-информационог ритма из извора, учићемо га и у основним школама.