0 
0 Најважније за научника нису његове дипломе…
ни искуство, већ његова интуиција. (Ајнштајн)
Аутор: Тодор Вулић
Томас Самјуел Кун (1922 – 1996) је био амерички историчар науке и професор престижних америчких универзитета. Његова капитална студија Структура научних револуција, објављена 1962, изазвала је преврат у схватању развоја научног сазнања. Он је довео у питање до тада општеприхваћену и скоро већ „митску“ теорију прогресивно-кумулативног научног развоја, који се одвија акумулацијом објективних чињеница и напредовањем ка све истинитијем разумевању природе. Насупрот томе, према Куну, до истинских промена у напретку научног сазнања долази путем научних револуција које доводе до смена научних парадигми. „Када дође до промене парадигме научници мењају дотадашњи поглед на свет, мењају питања која о њему постављају, оруђа која користе да би га разумели. Речју, прекида се правац којим се наука до тог тренутка кретала и напредовала. Кроз ове револуције, гласио је Кунов револуцинарни закључак, пут науке није нужно пут ка истини, већ удаљавање од пређашње погрешне визије.“1 Негирајући праволинијску теорију прогреса и сталног раста, Кун конципира цикличну теорију, по којој се напредак научног сазнања одвија кроз три основна стадијума:
- стадијум нормалне науке;
- стадијум кризе и
- стадијум револуције уз промену парадигме.
Структура научних револуција је одмах по објављивању изазвала жестоку полемику. На Кунову теорију су се критички обрушили бројни „прогрес-кумулисти“ на челу са идолом демолибералне науке и идеологом „отвореног друштва“, сер Карлом Попером. „За неке, Кун је био релативиста, пророк постмодернизма који је истину сматрао социјалним конструктом, изграђеним у складу с друштвеном архитектуром у специфичном тренутку историје. За друге, Кун је био диктатор чији је рад легализовао науку као структуру моћи [научне] елите. Опет, неки га нису сматрали ни релативистом ни диктатором, већ једноставно несхваћеним.“ 1 У ствари, Кун је био јако добро схваћен, али се „научним ауторитетима“ то што су схватили, ни мало није свидело.
Према Џорџу Рицеру, Кунова теорија се може приказати и у њеној нешто сложенијој шематско-цикличној форми: парадигма I → нормална наука → ненормалност (аномалија) → криза → парадигма II (револуција). Дакле, циклус почиње парадигмом и завршава се новом парадигмом. Уједно, с новом парадигмом, започиње наредни циклус научних сазнања. Користећи ову шему представићемо појмове који се у њој јављају:
Парадигма
„Какву улогу у научном истраживању [пита Кун] игра оно што сам звао […] „парадигмама“. За њих сматрам да су универзално прихваћена достигнућа која некој заједници практичара за одређено време пружају модел-проблеме и решења“ (Кун, 1974: 35). У „Postskriptu“ он појашњава да „парадигма“ „означава читаву констелацију уверења, вредности, техника и тако даље, које деле чланови једне дате [научне] заједнице“ (Кун, 1974: 239). У предговору овог Куновог огледа, Станиша Новаковић је додатно појаснио појам „парадигма“: „Ради се о једном сложеном концепту који има свој, како научни тако и филозофски, а и свој социолошки аспект. Према томе, парадигма није само основна (или доминантна) теорија већ исто тако и успешна метафизичка спекулација која научницима током одређеног периода пружа не само модел-проблеме, већ исто тако и модел-решења. Најзад, она је и скуп општеприхваћених решења која добијају свој конкретан облик у неком уџбенику или класичном научном делу“ (Новаковић – предговор, 1974: 10-11). Дакле, парадигма није само основна теорија, али основна теорија јесте у бити парадигме.
Нормална наука
Појмови „парадигма“ и „нормална наука“ су најтешње повезани. „У овом огледу [наставља Кун] ꞌнормална наукаꞌ означава истраживање које је чврсто засновано на једном или више прошлих научних достигнућа [или парадигми] за која нека одређена научна заједница признаје да за неко време пружају основу за њену даљу праксу“ (Кун; 1974: 50). Овај стадијум „карактерише опште слагање међу научницима о томе шта јесте, а шта није научна пракса. У том стадијуму, научници се увелико слажу и око тога шта су питања на која треба одговорити. […] Суштински, у нормалној фази, научни прогрес не иде ка бољим питањима, већ према бољим одговорима. Почетак овог периода је обично обележен решењем које служи као пример за будућа истраживања.“ 1 Дакле, ꞌнормална наукаꞌ представља редовно стање науке, у којем се научна активност састоји у дотеривању и артикулацији парадигматске теорије, и то кроз демонстрацију слагања чињеница са теоријом и прикупљање њених чињеничних одређења. „Операције дотеривања [каже Кун] су оно што ангажује већину научника током читаве њихове каријере. […] Ако се ближе испита, било историјски или у савременој лабораторији, такав подухват изгледа као покушај да се природа сатера у претходно формирани и релативно крути поредак који парадигма пружа. […] [У овом стадијуму] научници не теже проналажењу нових теорија, а често су нетолерантни према теоријама које су други измислили. Нормално-научно истраживање усмерено је према артикулацији оних појава и теорија које већ сама парадигма доноси“ (Кун, 1974: 66-67). „Једна од ствари које научна заједница стиче заједно са парадигмом јесте критеријум за бирање проблема за које се, док се парадигма узима као истинита, може претпоставити да имају решења. То су у великој мери једини проблеми за које ће заједница признати као научне или охрабривати своје чланове да се подухватају њиховог решавања. Други проблеми, укључујући многе који су некад били стандардни, одбацују се као метафизички, […] просто као сувише проблематични да би вредело на њих трошити време. Због тога једна парадигма може чак и да изолује једну [научну] заједницу од социјално важних проблема“ (Кун, 1974: 81-82).
Као пример за последњу Кунову констатацију може да послужи однос друштвене науке према теоријама циклизма друштвене динамике. Ове теорије дају своје одговоре на многа друштвена питања, рецимо, сувисло образлажу разлоге колапса друштвених ентитета (држава, империја, култура и цивилизација). Међутим, пошто су ове теорије у непомирљивом непријатељству са владајућом парадигмом прогреса и праволинијског историјског развоја, за друштвену науку су оне „мистичне“, а њихови заговорници (Ибн Халдун, Вико, Данилевски, Шпенглер, Тојнби…) „мистичари“. Тако Тејтнер (2007), правећи класификацију теорија према основним факторима који су по њима довели до друштвеног колапса (економским, климатским итд), наводи и категорију теорија које заговарају „мистичне факторе“ тог слома. Теорије које, према Тејтнеру, узрок друштвеног слома налазе у „мистичним факторима“ су, наравно, теорије историјског циклизма.
Аномалија и криза
„Откриће почиње са питањем о неправилности, то јест са увиђањем да природа некако нарушава она очекивања која парадигма која влада нормалном науком подстиче“ (Кун, 1974: 100). Дакле, откриће почиње када се схвати да природа одбија сарадњу са теоријом, као што се то схватило у Коперниково време. „Пре него што се Коперник појавио, стање птоломејске астрономије је било скандалозно“ (Кун, 1974: 116). Међутим: „Неправилност се јавља само у односу на позадину коју пружа парадигма“ (Кун, 1974: 114). „С обзиром да [уочене аномалије] захтевају уништење парадигме […], као и крупна померања у проблемима и техникама нормалне науке, настајању нових теорија уопште узев, претходи период отворене професионалне несигурности. Како се и може очекивати, та несигурност се ствара тиме што загонетке нормалне науке никако не налазе одговарајућа решења. Подбацивање постојећих правила је увод у трагање за новим“ (Кун, 1974: 117). Да би апсурд био потпун, одговори на уочене аномалије које изазивају кризу, по правилу већ постоје, али их нормална наука игнорише. Најпознатији пример за речено је Аристархова хелиоцентрична антиципација Коперника настала још у трећем веку пре нове ере. „Претпоставимо онда да су кризе неопходан претходни услов за настајање нових теорија, па се затим запитајмо како научници реагују на постојања тих криза. […] Када се суоче са неправилностима и контрапримерима, [научници] не успевају да одбаце дотадашње парадигме. Они не могу то да учине, а да истовремено и даље остану научници“ (Кун, 1974: 130). Увођењем цикличног, уместо праволинијског принципа, и Кунова теорија је изазвала кризу у области историје науке. Зато је ова суштинска иновација и наишла на фронтални отпор и неприхватање од стране оних који су и даље хтели да остану научници.
Присетимо се шта је на ту тему писао Успенски 50. година пре Куна: „Физичар у дубини душе може да осећа стварну безвредност свих тих нових и старих научних теорија, али страхује да изгуби тло под ногама. […] Боји се да закорачи у празно. Зато, немајући довољно храбрости да отворено призна како ни у шта не верује, он и даље задржава све те противречне теорије. […] У свим областима науке накупило се мноштво чињеница које нарушавају склад прихваћених теорија. Теорије могу постојати само захваљујући херојским напорима научника који покушавају да затворе очи пред дугим низом нових чињеница, јер се боје да ће их оне у незадрживој бујици преплавити. Кад би се, међутим, прикупиле те чињенице, њих би вероватно у свакој области било више него чињеница на темељу којих су утврђене научне поставке. Систематизовање онога што не знамо може да нам пружи више за тачно упознавање света и себе, него систематизовање онога што, по мишљењу ꞌегзактне наукеꞌ знамо“ (Успенски, 2007: 21). Кун, цитирајући Ајнштајна и Волфганга Паулија (једног од утемељивача квантне механике, 1900 – 1958), потврђује ову опсервацију Успенског: „Било је то – каже Ајнштајн – као да се тло измакло испод ногу, без чврсте основе која би се било где могла видети, на којој би се могло градити“ (Кун, 1974: 135). „У овом тренутку физика се налази у страховитој збрци – пише Паули. Физика ми је, у сваком случају, сувише тешка и волео бих да сам био филмски комичар или нешто слично, а да за физику никад нисам ни чуо“ (Кун, 1974: 136). Наравно, неупућена јавност је „захваљујући херојским напорима научника који покушавају да затворе очи пред дугим низом нових чињеница“ била уверена, да је са добром старом физиком све у реду. Како је било тада, тако и сада. И данас неупућена јавност из истих разлога има илузију да је са науком све у реду, јер вера у науку је религија савременог човечанства. На крају: „Криза се може завршити настајањем новог кандидата за парадигму, иза чега следи борба за његово признавање“ (Кун, 1974: 136-137).
Нова парадигма и научна револуција
Како настаје нова парадигма? Настаје у интуитивном блеску, у „падању копрене са очију“, у изненадном и неструктурисаном догађању. „Нова парадигма […] [каже Кун] настаје одједном, понекад усред ноћи, у духу човека дубоко утонулог у кризу. Каква је природа тога последњег ступња – како појединачна особа смишља (или утврђује да је смислила) нов начин уношења реда у све податке који су до тада прикупљени – мора овде, а можда и заувек, да остане недокучиво. Приметимо о томе на овом месту само једну ствар. Људи који постижу то фундаментално откриће нове парадигме скоро увек су били или веома млади или су били нови у оној области чију су пардигму изменили. […] Прелазак на нову парадигму до којег долази, представља научну револуцију“ (Кун, 1974: 142-143). Дакле, нова парадигма није поправка или корекција старе парадигме, већ њена негација. Међутим, како свака парадигма има своје мане, нормална наука увек напредује само ка новој кризи.
Да закључимо овај приказ Куновог огледа уз помоћ Хантингтона: „Томас Кун је у свом класичном делу Структура научних револуција показао да се интелектуални и научни напредак састоји у уклањању парадигме која је постала неспособна да објасни ново или новооткривене чињенице и њеном заменом новом парадигмом која те чињенице објашњава на начин који много више задовољава ’Да би била прихваћена као парадигма, теорија мора да изгледа боље од својих конкурената, али не мора да објасни, и заправо никад то и не чини, све чињенице с којима се суочи.ꞌ” (Хантингтон, 1998: 30).
Изостављајући многе поставке Кунове теорије, овај врло сажети осврт на Структуру научних револуција завршићемо на овом месту.Уједно, вратићемо се на проблем теорија цикличног развоја историје које су у сукобу са владајућом парадигмом. Тренутно доминантна парадигма историју доживљава као хаотичан систем, систем у којем владају случај и збрка, а тај хаос за резултат има, не зна се како – стални прогрес? С друге стране и супротно актуелној парадигми, цикличне теорије историју показују као уређен систем који се развија законито. Дакле, питање свих питања је: да ли је историја хаос или космос (ред)? У наставку ћемо приложити још један доказ из наше историје за ово друго, а тај доказ је уједно и још једна аномалија тренутно доминантне парадигме. Према Куну, аномалије су „од критичне важности“ у развоју науке, као наговештаји и иницијални чинови предстојећих научних револуција.
* * *
У нововековној историји Србије, легалне владавине наших владара започињу 1830. године, када је Милошу Обреновићу признато наследно кнежевско достојанство. После Милоша, Србијом и Југославијом су владали владари две династије – Обреновића и Карађорђевића. Последњи од њих је био краљ Петар II Карађорђевић, чија се номинална владавина завршила 1945. године, проглашењем републике. Дакле, монархистички период у нововековној историји Србије и Југославије је формално-правно трајао 115 година. Средња година овог раздобља је била (1830 + 1945) : 2 = 1887,50 или 1887/88. Да ли је у смењивању владара Обреновића и Карађорђевића на власти било неког реда? Погледајмо, у каквом су односу биле године династичких и владарских смена са том средњом 1887/88. годином? Почнимо са првом и последњом годином тог периода, па наставимо са другом и претпоследњом годином итд.
Временска симетрија – Обреновићи и Карађорђевићи
Милош и Михаило (почетак) – Петар II (крај)
Кнез Милош Обреновић је започео легалну владавину 1830, или 57 година пре средње 1887/88, а краљ Петар II Карађорђевић је завршио номиналну владавину 1945, или 57 година после 1887/88. Други Обреновић, кнез Михаило је завршио своју прву владавину 1842, или 45 година пре 1887/88, а краљ Петар II је започео номиналну владавину 1934, или 45 (+1) година после 1887/88.
1830 – Почетак легализоване владавине кнеза Милоша Обреновића.
1945 – Крај номиналне владавине краља Петра II и Карађорђевића.
Средња година: 1887,50.
*
1842 – Крај прве владавине кнеза Михаила Обреновића.
1934 – Почетак номиналне владавине краља Петра II Карађорђевића.
Средња година: (1842 + 1934) : 2 = 1888,00.
Аритметичка средина ове четири године је 1887,75. Као у овом, и у свим наредним случајевима, аритметичка средина упарених временско-симетричних година ће давати количник чија ће се вредност мењати искључиво у интервалу од 1887,00 до 1888,00 (или 1887,5 ± 0,5).
Александар – Александар
Кнез Александар Карађорђевић је започео владавину Кнежевином 1842, или 45 година пре 1887/88, а краљ Александар Карађорђевић је завршио владавину 1934, или 45 (+1) година после 1887/88. Кнез Александар је завршио владавину 1858, или 29 година пре 1887/88, а Александар Карађорђевић је започео владавину новооснованим Краљевством (касније Краљевином) Срба, Хрвата и Словенаца 1918, или 29 (+1) година после 1887/88.
1842 – Почетак владавине кнеза Александра Карађорђевића.
1934 – Крај владавине краља Александра Карађорђевића.
Средња година : (1842 + 1934) = 1888,00.
1858 – Крај владавине кнеза Александра Карађорђевића.
1918 – Почетак владавине регента Александра Карађорђевића Краљевином СХС.
Средња година : (1858 + 1918) = 1888,00.
Кнез Милош (друга владавина) – Окупација
Кнез Милош је започео своју другу владавину 1858, или или 29 година пре 1887/88, а окупациона власт је срушена 1918, или 29 (+1) година после 1887/88. Кнез Милош је завршио владавину 1860, или 27 година пре 1887/88, а окупација Краљевине Србије је започела 1915, или 27 година после 1887/88.
1858 – Почетак друге владавине кнеза Милоша.
1918 – Крај окупације, или стране власти у Краљевини Србији.
Средња година : (1858 + 1918) = 1888,00.
1860 – Крај друге владавине кнеза Милоша.
1915 – Почетак окупације Краљевине Србије.
Средња година : (1860 + 1915) = 1887,50.
Михаило и Намесништво – Петар I
Кнез Михаило је започео другу владавину 1860, или 27 година пре 1878/88, а краљ Петар I Карађорђевић је завршио стварну владавину 1914, или 27 (-1) годину после 1887/88. Намесништво малолетног кнеза Милана је завршило владавину 1872, или 15 година пре 1887/88, а краљ Петар I је започео владавину 1903, или 15 година после 1887/88.
1860 – Почетак друге владавине кнеза Михаила Обреновића.
1914 – Крај владавине краља Петра I Карађорђевића.
Средња година : (1860 + 1914) = 1887,00.
*
1872 – Крај владавине Намесништва кнеза Милана Обреновића.
1903 – Почетак владавине краља Петра I Карађорђевића.
Средња година : (1872 + 1903) = 1887,50.
Милан – Александар
Кнез Милан Обреновић је започео владавину 1872, или 15 година пре 1887/88, а краљ Александар Обреновић је завршио владавину 1903, или 15 година после 1887/88. Кнежевска владавина Милана Обреновића је завршена 1882, или 5 година пре 1887/88, а стварна владавина краља Александра Обреновића је започела 1893, или 5 година после 1887/88.
1872 – Почетак владавине кнеза Милана Обреновића.
1903 – Крај владавине краља Александра Обреновића.
Средња година : (1872 + 1903) = 1887,50.
1882 – Крај владавине кнеза Милана.
1893 – Почетак владавине краља Александра.
Средња година : (1872 + 1903) = 1887,50.
Милан – Намесништво
Дотадашња Кнежевина Србија је 1882. уздигнута у ранг Краљевине. Милан Обреновић је започео краљевску владавину 1882, или 5 година пре 1887/88, а Намесништво краља Александра Обреновића је завршило владавину 1893, или 5 година после 1887/88.
1882 – Почетак владавине краља Милана Обреновића.
1893 – Крај владавине Намесништва краља Александра Обреновића.
Средња година : (1882 + 1903) = 1887,50.
Милан је абдицирао у фебруару 1889, (а то је покушао и 1885, али га је Влада спречила у том науму). Дакле, абдицирао је практично у средњој години анализираног периода. После Миланове абдикације, започела је владавина Намесништва малолетног краља Александра.
Временска симетрија – Јосип Броз
Иста законитост важила је и у послемонархистичком периоду наше историје, а важи и данас. Анализирајмо још само период фактичке владавине Јосипа Броза (1945 – 1980), и погледајмо како се временско-историјска симетрија испољава током дугогодишње владавине само једне владарске личности. Броз је владао током трајања Прве и Друге југословенске републике (ФНРЈ и СФРЈ), и то у свакој по око 18 година. Прва република је имала две фазе: 1) када се номинално на њеном челу налазило Председништво (или Президијум) Народне скупштине, а стварно је владао Јосип Броз као председник Владе и генерални секретар ЦК Комунистичке партије и 2) када се на њеном челу налазио Броз, али сада као председник републике. Друга република је, такође, имала две фазе: 1) када се на њеном челу налазио Броз као председник републике и 2) када се на њеном челу налазио Броз, али као председник Председништва. Овим је циклус његове владавине, од Председништва (или Президијума) до новог Председништва, био затворен. Дакле, владавина Јосипа Броза је протицала кроз четири фазе, од којих је свака трајала 9 ± 1 година. Временски-симетричне су прва и четврта и друга и трећа фаза:
- Председништво ФНРЈ (1945 – 1953),
- Председник републике ФНРЈ (1953 – 1963),
1963 ——— Крај ФНРЈ и почетак СФРЈ.
- Председник републике СФРЈ (1963 – 1971) и
- Председништво СФРЈ (1971 – 1980).
*
Пре детаљније анализе историјске симетричности Брозовог периода, пронађимо прво његову средњу годину: (1945 + 1980) : 2 = 1962,50 или 1962/63 година, а затим упаримо преломне године његове владавине: прву и последњу, другу и претпоследњу итд:
Председништво ФНРЈ – Председништво СФРЈ
Председништво (или Президијум) Народне скупштине ФНРЈ започело је номиналну владавину под фактичком влашћу Јосипа Броза 1945, или 17 година пре средње 1962/63, а Председништва СФРЈ, на челу са Јосипом Брозом, завршио је владавину 1980, или 17 година после 1962/63. Председништво (Президијум) је завршило први мандат и започело други 1950, или 12 година пре средње 1962/63, а Броз је завршио први мандат на челу Председништва и започео други 1974, или 12 (-1) година после 1962/63. Председништво (Президијум) је завршило номиналну владавину 1953, или 9 година пре 1962/63, а Броз је започео владавину на челу новог Председништва СФРЈ 1971, или 9 (-1) година после 1962/63.
1945 – Почетак номиналне владавине Председништва (Президијума) Народне
скупштине ФНР Југославије (под фактичком влашћу Јосипа Броза).
1980 – Крај владавине председника Председништва СФР Југославије, Јосипа Броза.
Средња година : (1945 + 1980) = 1962,50.
1953 – Крај номиналне владавине Председништва (Президијума) ФНР Југославије.
1971 – Почетак владавине Председништва СФР Југославије, на челу са Брозом.
Средња година: (1953 + 1971) = 1962,00.
Броз председник републике ФНРЈ – Броз председник републике СФРЈ
Као председник републике, Броз је започео владавину ФНР Југославијом 1953, или 9 година пре 1962/63, а завршио је владавину као председник републике СФР Југославије 1971, или 9 (-1) година после 1962/63. У обе републике његове председничке владавине су биле двомандатне.
1953 – Почетак владавине Јосипа Броза као првог председника републике ФНР Југославије.
1971 – Крај владавине Јосипа Броза као председника републике СФР Југославије.
Средња година : (1953 + 1971) = 1962,00.
1958 – Крај првог мандата Јосипа Броза као председника ФНР Југославије.
1967 – Почетак другог мандата Јосипа Броза као председника СФР Југославије.
Средња година : (1953 + 1971) = 1962,50.
*
1958 – Почетак другог мандата Јосипа Броза као председника ФНРЈ.
1967 – Крај првог мандата Јосипа Броза као председника СФРЈ.
Средња година : (1953 + 1971) = 1962,50.
Јосип Броз је престао бити председник ФНР Југославије 1963, али је одмах потом изабран за председника СФР Југославије.
Средња година: (1958 + 1967 + 1963) : 3 = 1962, 67.
Наравно, аритметичка средина свих ових година Брозовог периода обухваћених анализом је 1962,50, а све средње године су се мењале у интервалу од 1962,00 до 1963,00 (или 1962,5 ± 0,5); и наравно, Броз је завршио владавину и умро на измаку последње деветогодишње фазе 1980. Да је умро или завршио владавину коју годину раније или касније, све ово напред би пало у воду, и временска симетрија његове владавине не би се могла извести, јер је не би било. Међутим, ето „случајно“, Броз је умро и завршио владавину– баш кад треба.
Упоредна хронологија – Обреновићи и Карађорђевићи
Увек кад између година неког понављајућег историјског збивања постоји временска симетрија, као у овом случају персоналних смена на власти или промене квалитета власти једне владарске личности (промене звања или титуле: кнез/краљ, регент/краљ, или председник републике/председник Председништва итд), постоји између њих и временска ритмика. Ритмичко понављање датих збивања се одвија по различитим временским распонима, а овом приликом представимо ту упоредну хронологију са распоном од 30/31 ± 1 година. Ради скраћивања текста овог осврта, показаћемо само почетак и завршницу те упоредне хронологије.
Почетак
Милош (и Милан) – Михаило
1830 – Почетак легализоване владавине кнеза Милоша Обреновића.
1860 – Почетак друге владавине кнеза Михаила Обреновића.
Међувреме: 30/31 година.
1839 – Абдикација и крај прве владавине кнеза Милоша.
(Почетак/крај владавине кнеза Милана – владао је свега 25 дана).
1868 – Крај друге владавине кнеза Михаила.
Међувреме: 30/31 (-1) година.
1839 – Смрт кнеза Милана.
1868 – Смрт кнеза Михаила.
Међувреме: 30/31 (-1) година.
Михаило – Намесништво
1839 – Почетак прве владавине кнеза Михаила Обреновића.
1868 – Почетак владавине Намесништва у име малолетног кнеза Милана,
унука господар-Јеврема Обреновића.
Међувреме: 30/31 (-1) година.
1842 – Крај прве владавине кнеза Михаила.
1872 – Крај владавине Намесништва кнеза Милана Обреновића.
Међувреме: 30/31 година…
*
Завршница
Александар – Александар
1889 – Почетак владавине краља Александра Обреновића
(и Намесништва).
1921 – Почетак краљевске владавине Александра Карађорђевића.
Међувреме: 30/31 (+1) година.
1903 – Крај владавине краља Александра Обреновића.
1934 – Крај владавине краља Александра Карађорђевића.
Међувреме: 30/31 година.
1903 – Убиство краља Александра Обреновића.
1934 – Убиство краља Александра Карађорђевића.
Међувреме: 30/31 година.
Петар I – Петар II
1903 – Почетак владавине краља Петра I Карађорђевића.
1934 – Почетак номиналне владавине краља Петра II Карађорђевића (и Намесништва).
Међувреме: 30/31 година.
1914 – Крај стварне владавине краља Петра I.
1945 – Крај номиналне владавине краља Петра II.
Међувреме: 30/31 година.
Карађорђевићи и Јосип Броз
Како се ова ритмика наставила у послемонархистичком Брозовом периоду?
Регент Александар – Броз (прва фаза)
1914 – Почетак фактичке владавине регента Александра Карађорђевића.
1945 – Почетак фактичке владавине Јосипа Броза.
Међувреме: 30/31 година.
Александар, краљ Прве краљевине – Броз, председник Прве републике
Александар је престао бити регент после смрти краља Петра I и постао краљ Прве јужнословенске краљевине – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1921, а Броз је око 30/31 годину касније, 1953, изабран за председника Прве јужнословенске републике.
1921 – Видовданским уставом конституисана Прва краљевина – Краљевина СХС.
Почетак владавине краља Александра Карађорђевића Краљевином СХС.
1953 – Уставним законом реконституисана Прва република – Федеративна Народна Република
Југославија, и уведена функција председника републике.
Почетак председничке владавине Јосипа Броза Првом републиком.
Међувреме: 30/31 (+1) година.
Александар, краљ Друге краљевине – Броз, председник Друге републике
1931 – Септембарским уставом конституисана Друга краљевина – Краљевина Југославија.
Почетак владавине краља Александра Карађорђевића Краљевином Југославијом.
1963 – Уставом из 1963, конституисана Друга република – Социјалистичка Федеративна
Република Југославија.
Почетак председничке владавине Јосипа Броза Другом републиком.
Међувреме: 30/31 (+1) година.
Краљ Петар II – Броз (последња фаза)
1941 – Почетак владавине краља Петра II Карађорђевића (без Намесништва).
1971 – Почетак владавине Председништва СФРЈ на челу са Брозом.
Међувреме: 30/31 година.
У ком времену смо се налазили 30/31 година пре текуће 2022, израчунајте сами.
На почетку ове анализе постављено је питање: да ли је у смењивању владара Обреновића и Карађорђевића на власти било неког реда? Постојање тог реда (или законитости) потврђено је и временском симетријом и временском ритмиком. Међутим, актуелна парадигма тврди да у историји нема реда, да закон историјског развоја не постоји, иако историјски циклизам увезује те на изглед хаотичне историјске фрагменте у ред. Како би актуелна парадигма праволинијског или векторалног прогреса и неповратног развоја историје, ову чињеницу могла да уклопи у себе? Никако! Дакле, и ово што је показано је аномалија важеће парадигме, а нагомилавање аномалија увешће ову парадигму у кризу после које ће, неминовно, уследити револуција у друштвеној науци. Кунов циклизам у историји развоја научног сазнања је само прва ласта.
* * *
После објављивања Структуре научних револуција и лавине критика упућених овом Куновом делу, уследила је историјска полемика између Куна и неприкосновеног гуруа неолибералне науке, Попера. У својој студији Беда историцизма, Попер је стални раст људског сазнања подигао на пиједестал значајне делатне силе и детерминатора људске историје. Он ту пише: „Стални раст људског сазнања у знатној мери утиче на сам ток људске историје. Истинитост ове премисе морају да допусте чак и они који овако или онако, у идејама, укључујући и научне идеје, не виде друго до нус-производе материјалног развоја.“ (Попер, 2009: 9). До полемике је, дакле, морало доћи, јер је Поперов концепт и по мишљењу његових присталица, био „фундаментално различит“1 од Куновог. Наведимо овом приликом само један сегмент те полемике. „Попер је науци поставио ригорозније стандарде. По њему, да би наизглед научна тврдња одиста и била научна, она мора бити оповргљива; то практично значи да је замислив експеримент којим би се дата тврдња могла показати неистинитом.“ 1 Попер је тако у научну филозофију и методологију увео „принцип оповргљивости“ (или falsification principle) као критеријум разграничења између науке и псеудонауке. Према њему, теорија се може сматрати научном само ако се може доказати њена погрешност, а ако се ово не може доказати, онда та теорија не припада науци већ метафизици. Зашто? Зато што су научни искази, по њему, увек само хипотезе, које се непрестано оповргавају новим хипотезама. Другим речима, теорија коју ни један замислив догађај не може оповргнути је ненаучна и обрнуто. Као пример неоповргљивости, а тиме и ненаучности, он наводи астрологију. Овај његов приступ је, наравно, у потпуној супротности са принципом доказљивости (verification principle), који је до Попера био основни и једини критеријум научности неке теорије. „Желео је – кажу Поперове присталице – да натера друштвене научнике да се стално фокусирају на питање првог принципа и тако избегну уздизање опасних филозофија које лажно носе заставу науке. […] Мотивација за принцип оповргљивости делимично потиче и од Поперовог настојања да умањи ауторитет друштвене науке; уколико се допусти да он буде толики да му се признаје могућност предвиђања и уређења друштва [попут, рецимо, марксизма у социјалистичким земљама], онда то може да води пасивној јавности и технократији, у најбољем, а модерном кметству или тоталитаризму, у најгорем случају.“ 1 Дакле, превелики ауторитет друштвене науке може да одведе друштво у тоталитаризам, па је зато Попер, да би то спречио, настојао да умањи њен ауторитет приципом оповргљивости? Ово показује да је увођење тог принципа превасходно мотивисано Поперовим идеолошким побудама, и показује, како идеологија усмерава и обликује „научне истине“. Они који мисле да је са сломом социјализма и марксизма окончано идеолошко вршљање у друштвеној науци (и науци уопште) љуто се варају. Научна истина је оно што владајућа идеологија каже да је истина. Наравно: „Кун и следбеници су сматрали принцип оповргљивости немогућим и нереалистичним стандардом.“1
На крају, било како било, произилази да је људско знање хипотетичко и илузорно, јер управо свака нова парадигма показује и доказује да је она претходна била у раскораку са објективном стварношћу, а тиме и неистинита. Пошто и нову парадигму чека то исто, пошто и она хрли ка кризи, онда је људско фундаментално знање, заиста илузорно. Треба имати у виду да се ова констатација не односи на апликативно-техничко или практично знање, које је прича за себе. То запажа и Бодријар када каже: „Проблем референтне стварности се неизбежно и изнова поставља као питање односа теорије и праксе и то на такав начин да се овај однос, на крају, разоткрива као метафизичка илузија.“ (Бодријар, 1998:54). То исто су, јако давно, утврдили и неки антички филозофски системи. Научност данас основне парадигме историјске и уопште друштвене динамике (ациклични или праволинијски прогрес), доказује се масом умрежених радова, који се међусобно и кружно подржавају. Тако друштвена анализа остаје заробљена у оквиру парадигматског конструкта властитог затвореног круга. Исправност научног става у том кругу се изводи из претпоставке која је сама собом уверљива и која стога не подлеже преиспитивању, на пример: универзални закон историјске динамике не постоји. Насупрот томе, постојање закона историјског циклизма који уређује и одређује историјску динамику лако је аргументовати, јер се његово деловање не заснива на претпоставци уверљивој самој по себи, већ на доказима. Међутим, ти докази се једноставно игноришу. Пошто „нису научни“, они попут астрологије спадају у метафизику, па стога на њих, као сувише проблематичне, „просто не вреди трошити време.“ За сад толико о „сталном расту“ људског сазнања или сталном расту научне илузије, како год хоћете?
Postskript
Можда се питате, које су то, поред марксизма, „опасне филозофије које лажно носе заставу науке“ споменуте у претходној елаборацији, а које према Поперу треба по сваку цену осујетити? То је, пре свих, Платонова политичка филозофија, која према овом демолибералном филозофу представља идеолошки темељ и манифест тоталитаризма. Попер је сматрао да су Платонове политичке идеје резултат страха овог атинског аристократе пред либералном демократијом. Зато је „уплашени“ Платон у Држави написао и следећу бласфемију: „Пошто све оно што постаје мора и да пропадне, то ни ваше [демократско] уређење неће трајати вечито, него ће се распасти. […] Ове промене настају кад периодично обртање затвара круг у коме се свако биће креће“ (Платон, 2013: 195). Надаље, то је и Шпенглеров органистички (или биљолики) циклизам. Предвиђања будућих друштвених дешавања, које цикличне теорије омогућавају, према Поперу су произвољна и ненаучна, а погодци случајни. Алудирајући на Шпенглерову прогнозу пропасти Запада изведену из његове теорије законитог развоја култура (у најкраћем – све претходне су пропале, па ће пропасти и ова европско-америчка), Попер каже: „Због довољног броја људи који верују у пропадање Запада, Запад ће пропасти, иако би без ове пропаганде његовог пропадања – наставио да цвета.“ Народ би рекао: свакаквог цветајућег и увелог зеља у Поперовој башти. Тако нам је овај неолиберал са британском аристократском титулом, открио ко ће бити кривац за пропаст онога што би иначе трајало вечно. Он је, као „највећи филозоф науке“, испољавао непријатељство према историјском циклизму и негирао циклизам, јер овај негира вечну хегемонију неолибералног Запада над човечанством. Међутим, колико је тај „највећи филозоф науке“ у ствари био „велик“, може се видети и у светлу, рецимо, претходне ad hoc анализе временско ритмичке и временско-симетричне историје. Друштвена динамика, као што је речено, одвија се по закону историјског циклизма; историја се кроз промене понавља, а владари се смењују на власти или им се мења квалитет власти у годинама када је то тај закон предодредио, без обзира на Попера и његове моћне идеолошке поклонике и вернике. Ове чињенице тренутно не допиру до научне и општељудске свести, јер су у ту свест уграђени „ментални филтери“ праволинијско-прогресивистичке парадигме, који не пропуштају било какву спознају историје неусклађену са њом.
А што се тиче Поперове бриге за човечанство и његове наводне тежње да спречи пасивизовање јавности, технократију, модерно кметство и тоталитаризам, запитајмо се: зар управо његову идеологију неолибералног „отвореног друштва“, која је данас хегемона, не краси пасивна јавност (коју манипулацијама додатно пасивизују), и уз то још технократија типа Урсуле фон дер Лајен и којекаквих комесара ЕУ. Не красе ли је, на крају крајева, и модерно кметство и тоталитаризам? Красе је, наравно, јер горки су и отровни плодови Поперове идеологије, па зато за сад толико о „Марксу неолиберализма“ и његовим украсима.
Извори:
Кун, Томас: Структура научних револуција, Нолит, Београд, 1974.
Успенски, П. Д: Tertium organum, Metaphysica, Београд, 2007.
Хантингтон, Сeмјуел: Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, ЦИД-Подгорица/Романов, Бања Лука,1998.
Бодријар, Жан: Савршени злочин, Београдски круг, Београд, 1998.
Платон: Држава. Дерета, Београд, 2013.
1) Томас Кун – револуционар
https://mindreadingsblog.wordpress.com/2013/01/08/tomas-kun-revolucionar/
