Теоретичар историјског циклизма - Ђанбатиста Вико | Центар за културну обнову

Read Time:11 Minute, 11 Second

Ђовани Батиста (или Ђанбатиста) Вико (1668-1744), био је, према различитим изворима: политички филозоф, реторичар, историчар, правник, неоплатоничар и један од највећих мислилаца просветитељства. Викоова оригинална мисао је највише дошла до изражаја у његовом позном делу, Нова наука (Scienzia Nuova, 1725). За живота је био релативно непознат, али од деветнаестог века његови погледи су нашли публику и данас је његов утицај широко распрострањен у хуманистичким и друштвеним наукама (Stanford Encyclopedia of Philosophy). У петој књизи Нове науке, под називом „Del ricorso delle cose umane“ он разрађује своју теорију историјског циклизма. Препустимо надаље реч о овој теми британском филозофу и историчару Робину Колингвуду, који у својој књизи Идеја историје¹⁾ даје опширан осврт о Викоовом историјском становиштву:

„Вико је био нарочито заинтересован за оно што је он назвао историјом далеких и непознатих периода, то јест за проширење историјског сазнања; и у вези стим је поставио извесна правила метода.

Прво, сматрао је да су неки периоди историје имали општи карактер, који се, прожимајући сваки детаљ, поново појављивао у другим периодима, тако да су два различита периода могла имати исти општи карактер, а што је могуће доказати аналогијом једног према другом. Као потврду за то он је навео сличност између хомерског периода грчке историје и европског средњег века, називајући оба општим именом херојских доба. Њихове заједничке црте биле су такве околности као што су војно-аристократско управљање, пољопривредна економија, књижевност сачињена од балада, моралност заснована на личном јунаштву и лојалности, и тако даље. Отуда, да бисмо о хомерском добу сазнали више него што нам може рећи Хомер, треба да проучимо средњи век, а онда да видимо колико од онога што смо тамо сазнали можемо довести у везу с раном Грчком.

Друго, он је показао да се ови слични периоди појављују у истом редоследу. Иза сваког херојског доба долази класично, у којем мишљење преовладава над имагинацијом, проза над поезијом, индустрија над пољопривредом, а моралност заснова на миру над оном заснованом на рату. Након овога опет следи падање у нови варваризам, али варваризам сасвим различит од херојског варваризма имагинације; то је оно што он назива варваризмом рефлексије, где још увек влада мишљење, али мишљење које је исцрпло своју стваралачку моћ и само прави бесмислене мреже извештачених и цепидлачних дистинкција. Свој круг Вико понекад поставља на следећи начин: прво, водећи принцип историје је принцип сурове снаге; затим храбре или херојске снаге; онда храбре правде; па бриљантне оригиналности; затим конструктивне рефлексије; и, најзад, врста расипничког и разорног богаства које руши оно што је било изграђено. Али је он био потпуно свестан да је свака таква схема сувише крута да не би допуштала безбројне изузетке.

Треће, ово циклично кретање није пуко смењивање историје у кругу учвршћених фаза; оно није круг, него спирала, јер се историја никад не понавља, него периодично долази у сваку нову фазу у облику који се разликује према ономе што је већ прошло… Из овог разлога, што је историја вечито стварање новог, циклички закон нам не допушта предвиђање будућности, а по овоме се употреба тог закона у Вика разликује од старе грчко-римске идеје строго кружног кретања у историји (која се, на пример налази у Платона, Полибија и ренесансних историчара попут Макијавелија и Кампанеле), и што га повезује са начелом, на чију сам темељну важност већ указивао, да прави историчар никад не прориче“ (Колигвуд, 2003: 80-81).

У овом осврту на Вика, Колингвуд је произвео логички спорну конструкцију. Ако су по Вику: неки периоди историје имали општи карактер, који се, прожимајући сваки детаљ, поново појављивао у другим периодима, онда се на основу знања о општем карактеру западноевропског средњег века, о хомерском добу може сазнати више него што нам је о њему рекао Хомер. До овог момента је Колингвудово тумачење Вика коректно. Међутим, на основу знања о општем карактеру западноевропског средњег века, не може се (не по Вику, већ по Колингвуду), ништа сазнати о будућем добу у којем ће се тај општи карактер поновити, јер прави историчар никад не прориче! У овој тачки логика отказује послушност, јер: ако три доба имају исти карактер, како то да се на основу знања о једном од њих (западноевропском средњем веку), могу проширити знања о добу које му је претходило (херојском добу античке Грчке), а не може сазнати ништа о добу које ће доћи после њега? Стога је умесно запитати се – колико је у оваквом Колингвудовом тумачењу Вика, остало од оригиналног Ђанбатисте Вика?

Међутим, Колингвуд се овде не зауставља. Он додатно развија своју тезу о непредодредљивости историје, додајући да: ово (Викоово – примедба аутора) циклично кретање није пуко смењивање историје у кругу учвршћених фаза; оно није круг, него спирала, јер се историја никад не понавља… Из овог разлога, што је историја вечито стварање новог, циклички закон нам не допушта предвиђање будућности.. Сама тврдња, да нам циклички закон (подвлачим – закон) не допушта предвиђање будућности, је већ сама по себи бесмислена; у тој мери бесмислена, колико би то била и тврдња да нам досадашње циклично смењивање годишњих доба не допушта предвиђање њихових будућих смена. Да би поткрепио ову бесмислицу, Колингвуд потеже још један „доказ“. По њему, историја се не понавља и зато што њено циклично кретање није круг него спирала. Нећемо овога пута цепидлачити постављајући питање – која спирала: архимедова, ферматова, хиперболична, логаритамска или фибоначијева? Претпоставићемо да је та кривуља, која се колоквијално назива спиралом, у ствари завојница по којој се историјски ток креће хеликоидно. Управо тако, хеликоидно, креће се и Земља око Сунца, и Сунце око галактичког центра… па нам се годишња доба опет понављају на око 365 дана. Зашто би хеликоидно („спирално“) кретање историјског тока онемогућавало понављање историјских епизода? Да ли уопште такво кретање може бити доказ о непоновљивости историје? Историја јесте вечно стварање новог, али по старим обрасцима. Покажимо то вечно стварање новог по старим обрасцима, кроз паралелу Наполеонове инвазије на Русију 1812. и Хитлерове инвазије на Совјетски Савез (под службеним називом „Операција Барбароса“) 1941. године.

Наполеонова инвазија започела је око летњег солстицијума, 24. јуна, а „Операција Барбароса“, такође је започела око летњег солстицијума, 22. јуна, 129 година касније. Наполеонове армије су на почетку напредовале без озбиљнијег отпора Руса све до Смоленска, где долази до прве велике битке. Око 129 година касније и Хитлерове армије напредују све до Смоленска, где совјети коначно пружају жесток отпор немачкој сили. Битка код Смоленска, и поред претрпљеног пораза, омогућила је Русима успостављање одбранбених линија код Бородина у близини Москве. Око 129 година касније, битка код Смоленска, и поред претрпљеног пораза Совјета, значајно је успорила немачко напредовање ка Москви, омогућавајући консолидовање њихове одбране по дубини. После Бородинске битке надомак Москве, напредовање француских армија је коначно заустављено. Око 129 година касније, после битке за Москву, заустављено је и напредовање немачких армија. Наполеонова операција је неуспешно завршена у децембру 1812, а 129 година касније, у децембру 1941, завршила се неуспехом и „Операција Барбароса“.

Ако се ова поновљена ратна прича стави у шири контекст, паралелизам ових историјских збивања постаје још видљивији. Наполеона Бонапарту је изнедрила француска револуција (1789) и Прва република, а око 129/130 година касније, Адолфа Хитлера је изнедрила немачка револуција (1918/19) и Вајмарска република. Крунисањем за цара, Наполеон је укинуо француску Прву републику, а 129/130 година касније, поставши фирер, Хитлер је укинуо Вајмарску републику. Пре напада на Русију, Наполеон је пацификовао Пруску, а пре напада на Совјетски Савез, Хитлер је пацификовао Француску. После пацификације Пруске, у рату против Наполеона је остала Велика Британија, коју је од пораза спасао Ламанш и моћна морнарица, а 129/130 година касније, у рату против Хитлера, такође је остала Велика Британија, коју је поново од пораза спасао Ламанш и моћна морнарица. У првој фази рата против Русије, Наполеонове трупе су стигле до Москве, где их је затекла „руска“ зима, а 129/130 година касније, у првој фази рата против Совјетског Савеза и Хитлерове трупе су стигле до Москве, где их, такође, затиче „руска“ зима. У другој фази рата против Наполеона, руске трупе су ушле у Париз, а око 129/130 година касније, другој фази рата против Хитлера, совјетске трупе су ушле у Берлин. Уласком руских трупа у Париз окончана је Наполеонова владавина, а око 129/130 година касније, уласком руских трупа у Берлин окончана је и Хитлерова владавина. Као што је Хитлер поновио ратну причу Наполеона Бонапарте, тако је и Стаљин поновио ратну причу Наполеоновог противника, руског императора Александра I Романова. Стаљин је и умро око 129/130 година после Александра.

Између Наполеонове и Хитлерове ратне авантуре постоје многобројне разлике, али је окосница тих авантура иста. Између два иста годишња доба постоји велики број метеоролошких, хидролошких, фенолошких… разлика, али те разлике не оповргавају чињеницу да се годишња доба ритмички и циклично понављају; као што ни разлике између саобразних историјских епизода нису ваљан аргумент за негирање њиховог ритмичког и цикличног понављања. Оно што историчари не виде, виде неисторичари. Сличност владарских каријера Наполеона Бонапарте и Адолфа Хитлера је давно примећена и опште је позната, а била је и предмет уметничких обрада. У свом роману Лагум, спомиње је на интересантан начин и Светлана Велмар-Јанковић. Један од јунака њене приче, за време Другог светског рата у окупираном Београду, каже: Све ово (је) већ одавно отиснуто у историји у којој су садржани модели сваке будућности, па и наше, само их ваља распознати. Човечанство, свакако, за такво распознавање и не хаје као што никада и није, и зато сада не може да види да Хитлера чека пораз, смрвиће га велика Русија, самлеће га, као што је и Наполеона… Луцидно запажање Велмар-Јанковићеве о нехају човечанства према феномену понављања саобразних историјских збивања, није уметничка фикција, већ научна збиља.

После овог ексурса, вратимо се још једном Колингвуду и његовој „Идеји истерије“. Он је у тој књизи Полибију посветио посебан одељак, али у њему ни на који начин није чак ни наговестио, да је и овај антички историчар био присталица старе грчко-римске идеје строго кружног кретања у историји. О том Полибијевом (Платоновом, Макијавелијевом и Кампанелином) ставу, сазнајемо од Колингвуда тек узгред и на другом масту, при покушају овог британског теоретичара да истакне разлику између њих и Вика. У Колингвудовом осврту на Полибија, битно је било нагласити његов став о важности проучавања историје зато што је она школа и вежбалиште за политички живот, док његово мишљење о кружном кретању историјског тока, није било вредно ни помена.

Да закључимо: било како било, Вико је, чак и по Колингвуду, поставио „свој круг“, показујући да се саобразни историјски периоди, не само понављају, већ се понављају и по истом редоследу. Овим је он себе несуњиво сврстао у теоретичаре историјског циклизма, чије идеје протоком времена добијају на значају и бивају уткане у дела савремених филозофа историје. Наведимо у наставку само један такав пример.

* * *

По Викоовој идеји и Амори Д’Риенкур уочава аналогију између различитих историјских периода. У својој књизи „Дух Индије“,²⁾ он западноевропски средњи век препознаје у индијском „мрачном добу“ које почиње доласком Аријеваца. Д’Риенкур каже: „Аријевци су се према Харапама понашали у сваком погледу као Тевтонци према Римљанима. Ако створимо слику о судбини Римског царства под најездом визиготских хорди Аларика, онда можемо добити јасну представу о Харапама и Мохенђо-дароу под окупацијском инвазијом Аријеваца… Гледајући охоло на тамнопуте Дасијце спљоштених носева, на те декадентне потомке људи који су створили Харапа цивилизацију, победничка аријевска племена (Бахарати, Јади, Ани, Пури и други) окупирали су велики део Хиндустана, као што су Готи, Визиготи, Ломбарди, Франци и Вандали две хиљаде година касније прегазили Римско царство“ (Д’Рианкур, 1991: 8-9).

Д’Рианкур такође сматра да би најпогоднија геометријска линија којом би се показао историјски развој човечанства била „спирала“, али му истовремено није пало на памет да због таквог кретања историјског тока, попут Колингвуда, изведе закључак о непоновљивости историје. Напротив: „Она се пење спиралном линијом, а не по правој узлазној путањи (као што нас учи ортодоксна историја), или кроз мање или више неповезане кругове (што тврде песимистички настројени саговорници цикличних теорија)… На нама је да преко историјских модела који се понављају препозмамо и савладамо препреке на том развојном путу. (Д’Рианкур, 1991: XI-XII). На крају Д’ Рианкур цитира Вајтхедову опаску, која по њему сажима читаву филозофију историје: Живот је борба против понављајућег механизма универзума. Ако је механизам универзума понављајући, а јесте, може ли у том и таквом универзуму бити ишта непоновљиво?

Литература:

1) Робин Џ. Колингвуд (2003): Идеја историје, Службени лист СЦГ, Београд.

2) Амори Д’Рианкур (1991): Дух Индије, „Мотовун“ – Мотовун.