2 0
Read Time:4 Minute, 59 Second

Аутор: Никола Павловић

У култној серији Прави детектив (True Detective), Метју Маконахи у вероватно најбољој животној улози детектива Растина Кола, желећи да на једноставан начин објасни М-теорију, изговара:

“У овом универзуму време обрађујемо линеарно унапред. Али ван нашег простор-времена, из онога што би била четвртодимензионална перспектива, време не би постојало. И из те позиције, када бисмо могли да то постигнемо… наш простор-време би изгледало спљоштено, као једна скулптура са материјом у суперпозицији сваког места које је икада заузимало, наше осећање само кружи кроз наше животе попут колица на стази.

Видите, све изван наше димензије је вечност, вечност која нас гледа одозго.

За нас је то сфера, а за њих… то је круг.”

Шта је заправо, М-теорија коју спомиње Растин Кол?

М-теорија је теорија у физици, која обухвата све конзистентне верзије теорија суперструна. Додатно, она се наставља на ове теорије. Едвард Витен је физичар који је први пут претпоставио постојање такве теорије на конференцији о теорији струна на Универзитету Јужне Калифорније 1995. Према Витену, оно „М“ би требало да означава „магију“, „мистерију“ или „мембрану“ према укусу, а o правом значењу наслова ће бити одлучено када буде позната фундаменталнија формулација теорије. Физичари који су установили саму теорију, као и они који је заступају, сматрају да је уз помоћ ње могуће решити сваки проблем и сваку недоумицу када се ради о устројству света каквог познајемо.

Према М-теорији, постоји 11 димензија у универзуму, од којих је 10 просторних, а једна је временска. Највиша димензија, једанаеста, садржи велики број мембрана, од којих је свака за себе засебан свемир. Мембране слободно плутају у простору и сударају се, што може довести до експлозивних реакција познатих као „Велики прасак“. У овим универзумима могу важити исти закони као у нашем познатом свемиру, али и не морају.

М-теорија је радикална на много начина, али најзанимљивија тврдња за ову прилику је да постоје многе додатне димензије у нашем универзуму. Ове додатне димензије обухватају све могуће исходе историјских догађаја од настанка космоса до данас, што чини М-теорију изузетно интересантном.

Остаје нам и да кажемо нешто о оној „спљоштености“ простор-времена, односно претварања сфере у круг, које детектив Кол помиње у свом излагању. У питању је компактификација. Компактификација је један од начина за модификовање броја димензија у физичкој теорији. У компактификацији, претпоставља се да се неке додатне димензије „затворе“ за себе и формирају кругове.  Једноставније речено, на великим удаљеностима, дводимензионална површина са једном кружном димензијом изгледа једнодимензионално.

Постоје неколико аналогија којима се илуструје ова тврдња. Најпознатија аналогија за ово јесте разматрање вишедимензионалног објекта као што је баштенско црево. Ако се црево посматра са довољне удаљености, чини се да има само једну димензију, своју дужину. Међутим, како се приближавамо цреву, открива се да оно садржи другу димензију, његов обим. Тако би се мрав који пузи по површини црева кретао у две димензије. Е, сад, ако се црево посматра „одозго“ , онда би то био круг.  

У овом контексту, познат је и графички приказ М-теорије, настао у коресподенцији са анти-де Ситеровим простором, односно математичким моделом простор-времена. Грубо речено, овај модел је уско повезан са хиперболичким простором који се може посматрати као диск. Тродимензионални анти-де Ситер простор је попут хрпе хиперболичких дискова, од којих сваки представља стање универзума у датом тренутку. Ове гомиле дискова, заједно спојене чине цилиндар.

Геометријски објекат који се добија описује тродимензионални анти-де Ситер простор, где време тече у вертикалном правцу. Попут хиперболичке равни, овај простор је закривљен тако да је свака тачка унутар њега бесконачно удаљена од граничне површине. Ова конструкција може да описује хипотетички универзум са само две просторне димензије и једном временском димензијом, али је могуће генерализовати на било који број димензија.

 

Теорија цикличног космоса

 

Из другог угла космолошке анализе, а на темељу проширења опште теорије релативности и супротно од теорија струна, јавља се Конформна циклична космологија. То је космолошки модел који је предложио теоријски физичар Роџер Пенроуз. Оно што је овде најинтересантније јесте његова тврдња да се универзум понавња кроз бесконачне циклусе.

Хипотеза конформне цикличне космологије предвиђа да ће све масивне честице на крају исчезнути из постојања, укључујући и оне које постану превише изоловане да би се слеђивале са осталим честицама и учествовале у њиховом уништењу. У складу са овом теоријом, Пенроуз закључује да се на крају универзума сва материја налази у црним рупама које испаравају преко Хокинговог зрачења. Након тога, у универзуму остају само фотони који не пролазе кроз време нити простор. Ово значи да не постоји разлика између бесконачно великог универзума који се састоји само од фотона и бесконачно малог универзума који се такође састоји само од фотона. Односно, сингуларност за Велики прасак и бесконачно проширени универзум су еквивалентни.

У једном интервју, из 2010. Пенруз је изјавио: „Мислим да универзум има сврху, да није ту некако случајно… неки људи, мислим, имају став да је универзум једноставно тамо и да иде даље…да смо се некако случајно нашли у њему. Али не мислим да је то плодан или користан начин гледања на универзум, мислим да има нешто много дубље у томе.“

Тодор Вулић, у својој књизи, Заборављени закони историје у тексту под називом Историја као пододељак биологије и физике каже:  „Биолози знају да су делатности живих организама подређени  космичким ритмовима и укључени у њих: Појам који прожима целокупну биологију на свим нивоима јесте појам циклуса. Опште узев, биолошки процес јесте прича о циклусима унутар циклуса. Најзамашнији циклуси су, дакако, космички „…а делатности живих организама се у њих уклапају и усвајају брзину њиховог пулса“ (Медавар, 1986: 21).

Било да космос егзистира у 11 димензија, обухватајући све могуће исходе историјских догађаја од његовог настанка до данас –  како се тврди у М-теорији, чија би метафора могла да буде (космичка) Вавилонска библиотека о којој је писао Хорхе Луис Борхес, а у којој су могућности које даје физика загонетне М-теорије аналогне књигама. Или, да је космос много мање место које се понавља кроз бесконачне циклусе како тврди Пенроуз, а попут Ничеовог вечног враћања истог, све живо, па самим тим и човекова судбина, одређена је великим космичким тактом.

 

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post КОНКУРС на тему: Критика савременог друштва
Next post Слободан Антонић: Охридски рачун без крчмара

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *