0 
0 Ми сањамо о путовањима у космос,
а није ли космос у нама самима? (Новалис)
Мирча Елијаде (1907 – 1986), био је антрополог, историчар религије, херменеутичар (тумач религијских текстова) и књижевник румунског порекла. Његов врло плодан и богат научни опус препознат је и признат, између осталог, и ангажманима на универзитетима у Букурешту, Паризу и Чикагу. Током студија у Букурешту професор логике му је био Ное Јонеску, човек који је утицао на идеолошко обликовање целе једне генерације изванредних румунских филозофа, а међу њима и на Елијадеа и Емила Сиорана. Сви су они на својим идеолошким почецима били присталице покрета названог Легија Архангела Михаила (Гвоздена гарда) на чијем челу се налазио Корнелије Кодреану. За разлику од осталих десничарских (првенствено фашистичких) покрета између два светска рата, Гвоздена гарда је прихватала религију, конкретно православље, и у свом програму инсистирала на „духовном васкрснућу“ Румуна. Други светски рат Елијаде проводи на месту аташеа за културу румунске амбасаде у Лондону (1940 – 1941) и Лисабону (1941 – 1945), а потом емигрира прво у Француску, где је ангажован као професор историје религије на Сорбони, а од 1957. у Сједињене Државе, где је на Универзитету у Чикагу постављен за шефа Катедре за историју религије.
Елиаде је био присталица Јунгове идеје о колективном несвесном – или „о преживљавању древнога у несвесном модерног човека. Тај модерни човек у себи носи парадокс постојања на два различита и паралелна нивоа“: (1) он постоји на личном историјском нивоу, који је организован по шеми прилагођавања на дату ситуацију и (2) постоји на дубљем митском, универзалном и надличном нивоу, организованом према симболичкој шеми. Дакле, данашњи историјски човек несвесно живи у истим психолошким категоријама као и пред-модерни човек, а те категорије његовог несвесног живљења су архетипови, као основне јединице колективног несвесног. Они су духовна ризница и свеопшто искуство целокупног човечанства и уједно најутицајнији слој психе. Архетипови су дати човеку у облику урођених предиспозиција, које одређују начин људског доживљавања и реаговања на околину у датој стварности. Стога, и по Јунгу и по Елијадеу, искуство целокупног човечанства стечено још у древној прошлости, опредељује и понављајуће људске реакције у садашњости, а опредељиваће их и у будуће. „Архетипови су отисци стално понављаних, типичних искустава, али они се емпиријски истовремено понашају као снаге и тенденције понављања истих искустава. Они поседују специфичну енергију, независну од свести […] [и та енегија] им се не може одузети.“ 1
У својој збирци есеја Мит о вечном повратку Елијаде каже. „Проучавајући традиционална друштва нешто нас је посебно запањило: њихова побуна против конкретног, историјског времена, њихова носталгија за периодичним повратком у митско доба почетака, у Велико Време. Смисао и функција онога што смо назвали архетиповима и понављањем откривају нам се само уколико смо разумели тежњу тих заједница према одбијању конкретног времена, њихово непријатељство спрам сваке тежње према ’историји’ самој по себи, то јест, историји којом не управљају архетипови” (Елијаде, 2007: 9). Већ смо у ранијим освртима скретали пажњу на ову, истина посредно дату дефиницију историје традиционалних друштава, према којој – историјом управљају архетипови. Енциклопедије овај појам одређују на следећи начин: „Архетип (грч. ἀρχέτυπον), је првобитни митски […] или симболички образац, узорак или структура, који се несвесно обнавља у потоњим […] манифестацијама. У Платоновој филозофији, [архетип је] трансцендентално биће из којег се исијавају (еманирају) слојеви стварности као његови одрази; тако је чулна стварност опонашање више [надчулне] стварности као праузора. Нови живот том платонском појму су прибавили енглески антрополог Џ. Џ. Фрејзер (Златна грана) […] и швајцарски психолог К. Г. Јунг […]. Они полазе од цикличне представе [или идеје] историје, у којој се ритмички обнављају извесни мотивски и симболички обрасци…“ 2 Биће да се у цикличној историји ритмички обнавља нешто много више и суштинскије од „мотивских образаца“. Нису традиционална друштва била у побуни и непријатељству, како рече Елијаде, против праволинијске и непонављајуће „историје саме по себи“ и „конкретног, историјског времена“, јер је њима таква идеја историје и времена била просто незамислива, већ је дубоко инфериорна модерна идеја праволинијско-прогрсивистичке историје и „конкретног, историјског (векторалног) времена“ у непријатељству са немерљиво супериорнијим традиционалним спознајама ових феномена. „Периодични повратак у митско доба почетака, у Велико Време“ није никаква носталгија традиционалног човека, већ пука чињеница. Нису грешили антички мислиоци знајући да понављајућом историјом управљају архетипски обрасци, већ греши савремена друштвена наука одбијајући да о томе било шта зна! Обраћајући се својим савременицима, нешто слично је рекао и Шопенхауер: „Изучавање писаца античког доба врло се погодно назива хуманистичким студијама, јер захваљујући њима ученик пре свега постаје опет човек, пошто ступа у свет који је још био чист од свих будалаштина […] које су касније тако дубоко продрле у европско друштво. […] Немојте мислити да наша савремена мудрост може икад да замени то увођење у човека; ви нисте, као Грци и Римљани, рођени као слободни људи, ви нисте синови природе лишени предрасуде” (Шопенхауер, 2005, 140).
Снагу тог античког увида илустрије и опаска Арнолда Тојнбија, који каже: „У циклично тумачење процеса историје највеће душе и умови Грчке и Индије – Аристотел, на пример, и Буда – веровали су тако снажно као у нешто непобитно да су једноставно узимали да је оно истинито и не мислећи да би било потребно доказати га” (Тојнби, 1970: 262). Ако је потребно доказивати циклизам у историји, погледајмо онда ритмику прелома власти у античком Међанском (или Медском) царству и његовом непосредном наследнику Персијском царству Ахеменида; Буда (око 560 – 480 п. н. е) и Аристотел (384 – 322 п. н. е) су били савременици тих збивања. Персијски краљеви су за време Међанског царства били вазали међанских царева. Ахеменид Кир Велики краљ (шах) Персијске краљевине, 550. године пре нове ере руши Међанско царство и на његовим темељима успоставља Персијско царство. Смене међанских и персијских владара одвијале су се ритмички по временском распону од 63/64 (+/-2) године. [Ахеменидски владари су под утицајем религијских доктрина пророка Заратустре били једниствени у инсистирању на реду у правди људској, показујући неуобичајену благост према пораженом непријатељу, незапамћену у историји пре и после њих. Поражене владаре конкурентских царстава, Астијага и Креза, Кир Велики је не само оставио у животу, већ их је узео за своје саветнике. А Ниче, баш Заратустри приписује заговарање идеје Вечног Повратка стављајући му у уста речи: „Крива је стаза вечности […] Ја ћу опет доћи, са овим сунцем, са овом земљом, са овим орлом, са овом змијом – не у нови живот или бољи живот или сличан живот – ја ћу вечно опет долазити у овај исти живот, у највећем и у најмањем, да опет учим о вечном повраћају ствари’“ (Тартаља, 1976: 52–53). Дакле, по Ничеу, тако је говорио Заратустра].
Међанско-персијска паралела:
647 п. н. е – Крај владавине и смрт првог цара Медије, Дејока.
585 п. н. е – Крај владавине и смрт цара Кијаксара (Дејоковог унука).
Међувреме: 63/64 (-1) година.
Фраорт – Астијаг и Камбиз I
647 п. н. е – Почетак владавине другог цара Медије, Фраорта.
585 п. н. е – Почетак владавине последњег цара Медије, Астијага.
Међувреме: 63/64 (-1) година.
*
625 п. н. е – Крај владавине цара Фраорта.
559 п. н. е – Крај владавине Камбиза I, краља Персијанаца,
(вазала и зета међанског цара Астијага и оца Кира Великог).
Међувреме: 63/64 (+2) година.
625 п. н. е – Смрт међанског цара Фраорта.
559 п. н. е – Смрт персијског краља Камбиза I.
Међувреме: 63/64 (+2) година.
Кијаксар – Кир Велики и Камбиз II
625 п. н. е – Почетак владавине трећег цара Медије, Кијаксара.
559 п. н. е – Почетак вазалне краљевске владавине Кира Великог.
Међувреме: 63/64 (+2) година.
*
585 п. н. е – Крај владавине међанског цара Кијаксара.
521 п. н. е – Крај владавине персијског цара (и Кировог сина), Камбиза II.
Међувреме: 63/64 година.
585 п. н. е – Смрт цара Кијаксара.
521 п. н. е – Смрт цара Камбиза II.
Међувреме: 63/64 година.
Астијаг – Дарије Велики
585 п. н. е – Почетак владавине последњег цара Медије, Астијага.
521 п. н. е – Почетак владавине персијског цара Дарија Великог.
Међувреме: 63/64 година.
550 п. н. е – Крај владавине последњег цара Медије, Астијага.
486 п. н. е – Крај владавине и смрт цара Дарија Великог.
Међувреме: 63/64 година.
Персијско царство – владавине Ахеменида:
Кир Велики – Ксеркс I
550 п. н. е – Почетак владавине Кира Великог
новоутемељеним Персијским царством Ахеменида.
486 п. н. е – Почетак владавине Ксеркса I.
Међувреме: 63/64 година.
529 п. н. е – Крај владавине Кира Великог.
465 п. н. е – Крај владавине Ксеркса I.
Међувреме: 63/64 година.
529 п. н. е – Смрт Кира Великог.
465 п. н. е – Смрт Ксеркса I.
Међувреме: 63/64 година.
Камбиз II и Дарије Велики – Артаксеркс I
529 п. н. е – Почетак владавине Камбиза II.
465 п. н. е – Почетак владавине Артаксеркса I.
Међувреме: 63/64 година.
*
486 п. н. е – Крај владавине Дарија Великог.
424 п. н. е – Крај владавине Артаксеркса I.
Међувреме: 63/64 (-1) година.
486 п. н. е – Смрт Дарија Великог.
424 п. н. е – Смрт Артаксеркса I.
Међувреме: 63/64 (-1) година.
Ксеркс I – Дарије II
486 п. н. е – Почетак владавине Ксеркса I.
423 п. н. е – Почетак владавине Дарија II.
Међувреме: 63/64 година.
465 п. н. е – Крај владавине Ксеркса I.
404 п. н. е – Крај владавине Дарија II.
Међувреме: 63/64 (-2) година.
465 п. н. е – Смрт Ксеркса I.
404 п. н. е – Смрт Дарија II.
Међувреме: 63/64 (-2) година.
Артаксеркс I – Артаксеркс II
465 п. н. е – Почетак владавине Артаксеркса I.
404 п. н. е – Почетак владавине Артаксеркса II.
Међувреме: 63/64 (-2) година.
463 п. н. е – У две битке поражен и убијен претендент на престо Хистапс,
брат Артаксекса I.
401 п. н. е – У две битке поражен и убијен претендент на престо Кир Млађи,
брат Артаксекса II.
Међувреме: 63/64 (-1) година.
424 п. н. е – Крај владавине Артаксеркса I.
359 п. н. е – Крај владавине Артаксеркса II.
Међувреме: 63/64 (+1) година.
424 п. н. е – Смрт Артаксеркса I.
359 п. н. е – Смрт Артаксеркса II.
Међувреме: 63/64 (+1) година.
Дарије II – Артаксеркс III
423 п. н. е – Почетак владавине Дарија II.
358 п. н. е – Почeтак владавине Артаксеркса III.
Међувреме: 63/64 (+1) година.
404 п. н. е – Крај владавине Дарија II.
338 п. н. е – Крај владавине Артаксеркса III.
Међувреме: 66 година.
404 п. н. е – Смрт Дарија II.
338 п. н. е – Смрт Артаксеркса III.
Међувреме: 63/64 (+2) година.
Артаксеркс II (Кир Млађи) – Артаксерк IV
404 п. н. е – Почетак владавине Артаксеркса II (и Кира Млађег).
338 п. н. е – Почетак владавине Артаксерка IV.
Међувреме: 63/64 (+2) година.
*
401 п. н. е – Крај владавине Кира Млађег.
336 п. н. е – Крај владавине Артаксерка IV.
Међувреме: 63/64 (+1) година.
401 п. н. е – Смрт Кира Млађег.
336 п. н. е – Смрт Артаксерка IV.
Међувреме: 63/64 (+1) година.
Артаксеркса IV наследио је његов далеки рођак Дарије III 336. г. п. н. ере, истовремено када је на чело Македонског краљевства дошао Александар Македонски, Аристотелов ученик. По доласку на власт, Александар се обрушава на Ахеменидско царство и осваја га 330. п. н. е. после битака код Иса и Гаугамеле. Александрова владавина бившим царством Ахеменида завршила се његовом смрћу 323. године п. н. е, а власт над тим царством је, после низа перипетија и ратова његових настављача (дијадоха), прешла у руке Александровог генерала Селеука I Никатора. Селеуков син Антиох I Сотер завршио је владавину овим царством и умро је око 63/64 године после Александра, као што је око 63/64 године после Дејока завршио владавину и умро Кијаксар; Камбиз I после Фраорта; Камбиз II после Кијаксара; Дарије Велики после Астијага; Ксеркс I после Кира Великог; Артаксеркс I после Дарија Великог; Дарије II после Ксеркса I; Кир Млађи после Хистапса; Артаксеркс II после Артаксеркса I; Артаксеркс III после Дарија II и Артаксеркс IV после Кира Млађег. Тако су се, парафразирајући енциклопедије, у историји античке Медије и Ахеменидске Персије „ритмички обнављали извесни мотивски и симболички обрасци“? „Што више испитујемо тај ток [природе, каже Фрејзер], све смо више импресионирани крутом једноликошћу, строгом прецизношћу са којом се збивају природне појаве. Сваки велики напредак у знању проширио је област реда и утолико сузио област привидног нереда у свету, тако да смо сада спремни да очекујемо да ће чак и у областима у којима изгледа да случај и збрка још увек владају, потпуно знање свуда свести привидни хаос на космос“ (Фрејзер, 2003: 677). Међутим, после Џејмса Фрејзера (1854 – 1941), наука је неочекивано кренула ретроградним правцем сводећи и преводећи на доктринарном и теоријском нивоу космос у хаос. Узгред, антички историјски циклизам је, као „централно начело интеграције“, једини способан да према Фрејзеровим очекивањима „сложени и неисцрпни хаос безбројних, различитих и наизглед неповезаних историјских фрагмената”, међусобно увеже и уведе у ред или космос. Зар се смене на власти Међанских и Персијских царева и свих осталих владара показаних у ранијим освртима на ову тему, нису дешавале на изглед без икаквог реда, док упоредна хронологија њихових владавина није показала да то није тако; да је „привидни хаос“ у ствари „космос“?
* * *
Појам детерминизам се по правилу дефинише као „филозофско учење по којем је све што постоји повезано каузалним, узрочно-последичним везама, материјалне или нематеријалне природе. Према овој доктрини, нема случајности, произвољности, нити слободног чина у универзуму, већ је све унапред одређено претходном историјом збивања“. Да ли је теза о предодређености свега па и историјског тока претходним збивањима – одржива? Може ли се у историјском процесу доказати присуство образаца који тај процес унапред одређују (или детерминишу)? У претходној упоредној хронологији персоналних смена на власти у Међанском и Персијском царству Ахеменида, са трајањем владавина од Фраорта до Кира Млађег (као условно независно променљивом појавом), повезана су хронолошким редоследом трајања владавина од Астијага до Артаксеркса IV. У овом случају желимо да докажемо хипотезу која гласи: варијације трајања персоналних владавина у изведеном периоду су биле условљене и унапред одређене варирањем трајања владавина из претходног периода (или претходним историјским збивањима)? Под матричним историјским периодом се подразумева онај који у себи садржи образац посматране промене, а под изведеним периодом, онај у којем се промена по том обрасцу понавља.
__________________________________________________________________________________
(X) Трајање владавина у матричном периоду
од Фраорта до Кира Млађег (број година): 22 40 35 21 43 21 41 19 3
(Y) Трајање владавина у изведеном периоду
од Астијага до Артаксеркса IV (број година): 26 38 35 21 41 19 45 20 2
У овом случају вредност коефицијента корелације је rxy = 0,992, а детерминације r2xy = 98,41%. Дакле, и у овом примеру је веза између независно променљиве (трајање владавина у матричном периоду од Ас-Сафаха до Ал-Мутаза) и зависно променљиве (трајање владавина у изведеном периоду од Ал-Амина до Ал-Муктадира) позитивна и врло јака, а трајање потоњих владавина унапред одређено од њима претходних, на нивоу од 98,41%.
* * *
После овог екскурса вратимо се основној теми. Елијдеова тематска збирка есеја Мит о вечном повратку, по мишљењу самог аутора представља увод у историју. У њој он подвлачи и наглашава суштинску разлику између менталитета древног, предсократовског, традиционалног човека и менталитета модерног човека. Он заступа став да модерна филозофска антропологија на основу архајске онтологије може дубље спознати кључне проблеме метафизике. „Главна разлика [каже Елијаде] између човека архајског и традиционалног друштва у односу на човека модерних друштава […] лежи у чињеници да се први осећа нераздвојно повезаним са Космосом и космичким ритмовима.“ (Елијаде, 2007: 91). То што је други, или модерни човек лишен осећаја везе са космичким ритмовима је последица, и то само једна у низу, како то рече Шопенхауер, „будалаштина које су касније тако дубоко продрле у европско друштво“; и све то захваљујући „супериорном“ слепилу савремене науке.
У есеју „Архетипови и понављање“ Елијаде каже: „У појединостима свог свесног понашања архајски човек није познавао такво дело које претходно није успоставио и проживео неко други, неко ко није човек. Оно што он чини већ се чинило пре. Његов је живот непрекидно понављање дела које су утемељили други. […] За архајског човека стварност има функцију имитације неког небеског архетипа.“ (Елијаде, 2007: 17-18). Богови су из хаоса створили космос (или свет), а човекова улога је да кроз понављање „архетипа стварања света“ настави и одржи његово окосмоњење и спречи његово враћање у хаос: „На тај начин свет који нас окружује […] планине на које се пењемо, насеља и култивисана подручја, пловне реке, градови, светилишта – имају архетип који не припада земљи, а схвата се било као ‘план’, било као ‘обличје’ или једноставно као двојник који постоји на вишој космичкој равни. [И градови имају небески прототип. Сви вавилонски градови имали су своје архетипове у сазвежђима: Сипар у Раку, Нинива у Великом медведу, а Асур у звезди Актур итд. – Елијаде, страница 20]. Али нема све у свету који нас окружује свој протопип ове врсте. На пример, пуста подручја […] необрађена земљишта […] непозната мора […] одговарају космичком моделу, али другачије природе: [ова подручја] изједначена су с Хаосом. […] Због тога се пре запоседања таквог подручја, врше ритуали који симболично понављају креације; ненастањено подручје најпре се [ритуалима] из Хаоса преводи у Космос па тек онда настањује“ (Елијаде, 2007: 22-23). „Време било којег ритуала подудара се с митским временом ‘почетка’. Овим понављањем космогонијског чина конкретно време у којем се остварује градња пројектује се у митско време, in illo tempore (у то време – примедба аутора), кад је утемељен свет. На тај је начин осигурана стварност и трајање [сваке] творевине“ (Елијаде, 2007: 35). „Ни један догађај није неповратан и ниједан преображај није коначан. У извесном смислу може се чак рећи да се на свету не догађа ништа ново, јер све је понављање истих примордијалних архетипова.“ (Елијаде, 2007: 112). Мотив архетипског понављања у функцији трајања и опстајања створеног је универзалан и стога важи за све планове: како за космички, тако и за биолошки, историјски, људски… У складу стим, ни човекове активности – као што су „брачно“ рађање потомства или организовање у друштвене заједнице – нису обичне друштвене или физиолошке радње већ чинови које су „посветили богови“. Људи те радње и чинове понављају из нараштаја у нараштај подражавајући „архетип стварања човека“, јер само тако смртни човек може обезбедити бесмтност човечанства. Зато Кјеркегор и каже да је понављање – закон бивствовања.
Према примордијалном онтолошком концепту: „неки предмет или чин постаје стваран само у оној мери у којој опонаша или понавља неки архетип. Тако се стварност постиже искључиво понављањем и суделовањем; све што нема свој модел-узор ‘лишено је смисла’, односно недостаје му стварност. […] Могло би се рећи, да та ‘примитивна’ онтологија има платонску структуру, а Платона би смо у овом случају могли схватити као правог филозофа ‘примитивног менталитета’, тј. као мислиоца који је филозофски успео вредновати начине постојања и понашања архајског човечанства“ (Елијаде, 2007: 51). Елијаде даје одговор и на питање – шта човек традиционалних култура уопште подразумева под појмом „живети“? „То пре свега значи живети по изван-људским узорима, у складу са архетиповима. Према томе, то значи живети у сржи стварности […] јер ништа није заиста стварно осим архетипова. Живети у складу са археотиповима исто је што и поштовати ‘законе’, будући да закон није ништа друго до примордијална хијерофанија, [другим речима, то је] објава норми постојања in illo tempore. […] Ако је понављањем парадигматских дела и периодичних церемонија архајски човек успевао поништити време […] то не значи да није живео у складу с космичким ритмовима. Могли би смо чак рећи да се увек укључивао у те ритмове (сетимо се само колико су њему ‘стварни’ дан и ноћ, годишња доба, лунарни циклусу, солстицији итд.)“ (Елијаде, 2007: 119-120).
Напоменимо на крају и чињеницу да архајска митологија врви од сукоба сила хаоса и сила космоса, сила таме и сила светлости. Према вавилонској митологији заслуге за пораз хаоса и стварање космоса приписују се богу Мардуку. „После победе над чудовиштем исконског Хаоса, [названог] Тиамат, он је постао Господар Богова Неба и Земље. Цела природа, укључујући и човечанство, дуговала је своје постојање њему; судбина краљевстава и поданика била је у његовим рукама. Његова ‘звезда’ је била Јупитер. […] Мардук је касније био познат као Бел, [чије је] име изведено од семитске речи баал, или ‘господар’. Бел је имао све Мардукове атрибуте, а његов статус и култ били су приближно исти. Бел се, међутим, постепено почео сматрати богом реда и судбине“. ( Encyclopædia Britannica, одредница – Мардук). За то је постојао и разлог, јер је после победе над силама хаоса Мардук од њих преузео тајанствене Таблице судбине. Ко год би их поседовао владао је светом и организовао његово уређење.
* * *
У својој збирци есеја Елијаде се дотакао и наше епске поезије. „Без обзира на порекло фолклорних тема, те већи или мањи талент стварања епске поезије – сећање на историјске догађаје и аутентичне личности после два или три столећа [се] мења како би могло ући у калуп архајског менталитета, који не може прихватити појединачно, већ чува само узоре. Ово свођење догађаја на категорије и личности на архетипове, што га свест народних слојева Европе проводи готово до наших дана, врши се у складу с архајском онтологијом“ (Елијаде, 2007: 62). Као примере за укалупљење историјских личности у митски архетип хероја, он наводи краља Прилепске краљевине Марка Краљевића (Мрњавчевића) и деспота Сремске деспотовине Вука Гргуревића Бранковића (Змај Огњеног Вука из српских епских песама). На основу којих мерила је наша народна традиција правила избор историјских личности које ће митологизовати као див јунаке, а које као такве преузима и Елијаде? Шта уопште реално-историјски повезује баш Марка и Вука? На први поглед, рекло би се, ништа. Међутим, баш ову двојицу митских хероја уведених у исти архетип, повезује као стварне историјске личности и њихова ритмичко-биографска паралела.
Краљ Марко – деспот Вук
1353 – Рођен Марко Мрњавчевић.
1440 – Рођен Вук Гргуревић-Бранковић.
Међувреме: 88/89 (-1) година.
1371 – Смрт Марковог оца краља Вукашина.
Слом Српског царства Немањића.
1459 – Смрт Вуковог оца (деспота) Гргура.
Слом Српске деспотовине Бранковића.
Међувреме: 88/89 година.
1383 – Почетак вазалне владавине прилепског краља Марка
под сизеренством турског султана.
1471 – Почетак вазалне владавине сремског деспота Вука
под сизеренством угарског краља.
Међувреме: 88/89 година.
1395 – Крај владавине краља Марка.
1485 – Крај владавине деспота Вука.
Међувреме: 88/89 (+1) година.
1395 – Смрт краља Марка.
1485 – Смрт деспота Вука.
Међувреме: 88/89 (+1) година.
Има ли доживљај цикличне историје архајског човека било какве везе са избором за митологизацију конкретних и често минорних историјских личности? Да ли је народни геније осетио и препознао на несвесном нивоу ритмичко-историјско понављање истог архетипа у Марку и Вуку? (Уосталом, не понавља ли нам се архетип косовског мита и данас)? И коначно, јесу ли увиди архајског универзалног човека заиста примитивни и инфериорни у односу на увиде савременог индивидуалног човека? Јесу ли спознаје неодвојиве космичко-земаљске свестварности Платона, Аристотела, Буде (Сидарте Гаутаме), Лао Цеа… и осталих великих умова и духова антике заиста само инфериорно сујеверје у односу на спознаје савремених мислилаца? Било како било, нешто се чудно дешава у дубинама историје; нешто што одбија да сарађује с модерним схватањем овог феномена лишеног (Платонових) космичких праузора и понављања њихових овоземаљских одраза у историји самој по себи.
Дакле, пред нама су две антитетичке „школе“ мишљења: она архајска и метафизичка која је историју доживљавала као Космос или свеопшти ред, и ова савремена, у којој је метафизику заменила насумичнност, и која ту исту историју доживљавају као Хаос, случај, збрку и свеопшти неред? Која је „школа“ у праву? Иако се одговор на ово питање намеће сам по себи, ми непогрешиво правимо погрешан избор јер нисмо као Шопенхауерови антички универзални људи „синови природе лишени предрасуда и будалаштина које су касније тако дубоко продрле у европско друштво“? Зато, уместо Фрејзеровог убеђења да ће „чак и у областима у којима изгледа да случај и збрка још увек владају, потпуно знање свуда свести привидни хаос на космос“, ми данас наздрављамо хаосу испијајући пехар опијума напуњен до врха илузорним доктринама и опсенама савремене друштвене науке. Уместо знања, ми откривамо и бирамо незнање, па у складу с тим – бирамо живот лишен реда, сврхе и смисла. Метафорички речено, сви су изгледи да се Тијаматино зло потомство поново дочепало Таблица судбине.
Извори:
Eliade, Mircea: Mit o vječnom povratku. Jesenski i Turk, Zagreb, 2007.
Тартаља, Смиља: Скривени круг – обнова циклизма у филозофији историје, Председништво Конференције ССО Југославије, Београд, 1976.
Фрејзер, Џејмс Џорџ: Златна грана. „Иванишевић“, Београд, 2003.
1) https://sr.wikipedia.org/sr/Архетипови_(Јунг)
2) https://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=3738
