1 0
Read Time:16 Minute, 42 Second

               Слава и успех могу да баце занимљиво светло на публику,

                али дело не додирују. (Бела Хамваш)

 

Аутор: Тодор Вулић

Милош Миловановић (1980) је виши научни сарадник Математичког института САНУ. Пре две године (2021) објавио је књигу Питање календара у светлости предања Српске Православне Цркве. У своје време, када је његово дело Свет као воља и представа по објављивању прошло сасвим незапажено, Шопенхауер је резигнирано рекао: „Потпуно необазирање на моје главно дело доказује да сам или ја недостојан свога доба или да је обрнут случај. […] Што неко више припада потомству – другим речима, човечанству уоптше – све је више туђ своме времену.“ Поента овог цитата је садржана у феномену почетног непрепознавања вредности научног штива, и о „громогласној“ тишини која га прати. Додајмо овоме и запажање Беле Хамваша: „Успех се брка са значајем. […] Европљанин је у разумевању дела пошао од пуких спољних и формалних околности. Овакве спољње околности јесу – на какав је пријем наишло дело и какав је био пут његових освајања. Податак је прилично занимљив, али само утолико: да ли су дело и публика имали додира или нису. Ако нису, остаје питање: да ли је дело било недостојно публике, или публика дела? Историја, историја духа, теорија културе нису излазили на крај с овим питањем. […] За формални моменат просуђивања није било мере“ (Хамваш, 2020: 107-108). Можда Хамваш наводећи последњу констатацију и није у праву. Узмимо, као могућу меру вредности неког научног дела – научну храброст аутора; другим речима, његов искорак из мејнстрима. Миловановић је у том смислу свестан свог искорака, јер у предговору пише: „За изнете тврдње и ставове, међутим, целокупну одговорност сноси аутор будући да је тематика комплексне природе и не потпада под научни клише. Предмет се умногоме први пут излаже на овај начин који представља оригиналну синтезу разнородних области“ (Миловановић, 2021: 9). Тако долазимо и до друге мере вредности научне књиге – оригиналности у њој изнете синтезе и закључака. Оригиналност је формални предуслов научности сваког научног дела, али та оригиналност има своје прећутно подразумеване оквире – главни ток или важећу парадигму, као елементе научне аутоцензуре. Екстремно мали број научних делатника се усуђује да искорачи изван тог оквира, а Миловановић управо то чини, и зато његова студија као својеврсна научна новост заслужује пажњу.

                Миловановићева књига почиње реченицама: „Стојећи пред питањем календара, налазимо се у недоумици одакле почети. Човек и време заиста су до те мере нераздвојно везани да се јавља дилема да ли је време људски појам или је човек временски. Обоје су затечени у непрегледној мрежи живота и смрти, у коју да ли су се уплели по слободној вољи или по нужности збивања није баш сасвим свеједно“ (Миловановић, 2021: 11). Дакле, кључни актери Миловановићевог календарског питања су време и човек у дихотомији слободне воље и нужности збивања. Он теолошке теме, или прецизније, предање Православне цркве посматра из потпуно неочекиване – математичке перспективе. Да ли је таква перспектива уопште могућа и смислена? После читања његове књиге остајете затечени; не само да је смислена, већ се само оваквим приступом могу разумети неке суштинске поставке овог предања. Миловановић Питање календара елаборира преко тема за које иначе не бисмо ни слутили да с њим имају било какве везе. Он говори о „Феноменологији времена“ која је неодвојива од календарског питања, али и о „Предсказивању и пророштву“ кроз главе – „Сведочанство Јована Крститеља“ ,“ Учење о икони“, „Астрологија у свештеном предању“ и „Косовски завет“. Аутор пише „О броју и мери“, „Несамерљивости“, „Реалним бројевма“, „Хајамовој пропорцији“ и „Броју π у Књизи о царевима“; пише  о „Астрономским основама календара“ али и о „Историји календарског питања“ са посебним освртима на Јулијански календар, Египатски календар, Канопски указ, Календар Римског Царства, Никејски календар, Словенски календар, Грегоријански календар, Папски календар модерне, Календар Омара Хајама, Милутина Миланковића, Мила Дупора и Календар Маја. Поглавље „Богослужбено правило календара“ аутор обрађује кроз главе о „Календару као исконском знању“ и празницима зачећа и рођења, упокојења и васкрсења. Миловановић нас упознаје са „Спиралним временом есхатона“, и с тим у вези са „Правом и кругом код Еуклида“, „Својственом динамиком реалног континуума“, „Фракталном геометријом природе“, о механици кроз „Проблем два тела“, о пасхалији као парадигми самоорганизовања и као „Проблему три тела“, о „Физици комплексних система“, о „Тријадолошкој теорија Броја“ и то преко „Студеничке  иконе“, „Броја у предању Цркве“ и „Идентитета календарских система“. Он пише и о  „Реформи календара“ и ставу Светог Јустина Новог према овој реформи, о „Календарском поравнању“, „Правилу поста“ и „Интеркалационом правилу“. У оквиру  „Завршних разматрања“ елаборира „Календарске месеце“, „Еру Поравнања“, „Миротворни круг“, „Празничне тријаде“ и покретне празнике. У „Додатку“ разматра „Календарски зодијак“ уз „Заповедне празнике и постове.“ 

              Да ли је све те теме могуће систематично елаборирати и приказати кроз разумљив наративни ток? Миловановић доказује да је могуће. Читалац који с њим дели основне сфере интересовања, читање ове књиге доживљава као узбудљиво дешифровање најдубљих егзистенцијалних кодова и тајни. Ипак, у овом осврту не може бити речи о свим покренутим темама (јер књиге се пишу да би се читале а не препричавале), већ само о малом броју њих; оних које имају директне везе са историјским циклизмом.

 

              Време

 

              На почетку своје студије Миловановић једно поглавље посвећује феноменологији времена и каже: „Разматрајући феномен времена (на грчком φαινόμενον – појава), неизоставно је сетити се Августинових речи: ꞌШта је дакле време? Када ме не питају, знам шта је, када ме питају – не знам да им кажемꞌ. Време је заиста готово немогуће дефинисати будући да не постоји било каква стварност која би му претходила. Оно дакле по егзистенцијалном статусу остаје мистерија, утолико већа уколико се више трудимо да га докучимо. Но иако нисмо кадри установити шта је време, ипак нам искуство допушта да му припишемо извесна својства. Њих сврставамо у три групе – математичка, физичка и теолошка – што је прилично условна, али за наше потребе делотворна подела. При том, она не сме нарушити јединство појма с обзиром да није реч о свођењу времена на исказе појединих наука, већ насупрот о њиховом расветљавању у појмовима времена које представља кључни чинилац сваке од њих.“ (Миловановић, 2021: 19).

  • Математичка својства времена. „Математичка дисциплина чији је предмет непрекидност назива се топологија. […] Прва међу њима (међу топологијама времена – примедба аутора) је права. Она је заправо утолико сведена да је сматрамо сировим континуумом. Назива се линеарна топологија с обзиром да представља елемент линије, па је као таква подударна својим честицама. Линеарни континуум одговара јединици означавајући истоветност дела и целине. Наредна топологија времена је круг који настаје као збир линеарног континуума са још једном честицом линије. Честице на којима се круг стиче одговарају јединицама од којих је сачињен по једнакости 1 + 1 = 2. […] Као амалгаму линеарног и кружног континуума, тројци одговара спирално кретање. Тројка је, заправо, први број који представља целовито утемељење овог појма. […] Број према томе наступа у односу праве и круга задајући својствену динамику спирале, чиме из топологије прелазимо у подручје геометријских појмова“ (Миловановић, 2021: 21—22).
  • Физичка својства времена. „Реч физис (на грчком φύσις – природа) односи се на рађање и наслеђивање, па се сходно томе основно питање које физика поставља тиче временског следа – тзв. стреле времена. Њене теорије деле се на оне које сматрају да време има след и оне које тврде супротно. Прве називамо физика неповратног, а друге повратног времена. След времена унеколико представља супротност временском току. Док ток означава динамизам којим будући догађаји најпре настају а потом ишчезавају постајући прошли, след одговара поретку који повезује прошла и будућа збивања. Како о току има говора тек у спиралној геометрији, и временски след ту добија на значају. Он представља релацију поретка која одговара параметризацији континуума схваћеној у појмовима временске спирале.“ (Миловановић, 2021: 22).
  • Теолошка својства времена. „Мада по опису математички, а по појавности физички појам, време захтева теолошко одређење. Може се с правом тврдити да је [оно] средишњи појам теологије будући да јој је предмет синхронизација тварне нетварном природом (на грчком σῠγχρονῐ́ζω – осавременити). Сходно томе, оно означава њихову границу при личном поистовећењу којим се божанствене енергије предају твари с обзиром да несливено сједињење природа неминовно изискује временску окосницу. […] Приметимо с тим у вези да појам логос има мноштво значења међу којима је бројевни однос, па му према томе одговара српска реч број. […]  Јованово јеванђеље [глава 1, стих 1] би, према томе, гласило: Од искона беше Број, и Број беше од Бога, и Бог беше Број – о чему сведочи Божије име Тројица. Као такав, Он обједињује математичка и физичка својства времена која представљају израз спиралне динамике.“ (Миловановић, 2021: 24—25) Тројица је за теологију – њен бројевни израз и утемељење“ (Миловановић, 2021: 68).

            Дакле, према Миловановићу, време је „средишњи појам теологије будући да јој је предмет синхронизација тварне нетварном природом“. Крајње поједностављена компилација његове претходне елаборације би гласила: тројка, а тиме и Божије име – Тројица „обједињује математичка и физичка својства времена која представљају израз спиралне динамике.“ (Миловановић, 2021: 25). „Обједињујући линеарни и кружни континуум, хришћанство успоставља временску спиралу која је оличење Цркве“ (Миловановић, 2021: 215—216).  Овај спој цикличног и линеарног елемента представља суштину календарског времена које у том погледу означава комплексну природу“ (Миловановић, 2021: 64). Стога је време у својој спиралној динамици и средишњи појам теологије (као иконографска синхронизација тварне, нетварном природом) и суштина календарског система. Било како било, аутор је као математичар сјајно указао на област у којој ће се решавати мистерија времена – у геометрији спирале.

 

               Циклуси

 

              У наставку Миловановић пише: „Календар астролошких ера заснован на односу Сидеричког и Тропског зодијака познаје Платонову [годину] у значењу 25 920 година. Ова мегацикличност присуствује у бројним космологијама са изразито религиозним обележјем. Док је за платонисте и хинду-будистичке мудраце такав циклизам представљао симбол вечног повратка као реинкарнације свега постојећег и понављања пређеног пута, за православно предање он је био и остао астрономски феномен коме није придаван волшебни смисао нити нарочити значај“ (Миловановић, 2021: 64). Платонова година јесте симбол вечног повратка баш зато што изједначавајући циклус са кругом подразумева кружну а не спиралну динамику времена. С друге стране, у глави „Недељни циклус“, аутор говори о појму недеље „који одговара својственој динамици временске спирале. Приметимо најпре  [каже Миловановић] да период између узастопних мена Месеца, који износи седам или осам дана, не присуствује међу разматраним одредницама календара. […] Календарска недеља одговара седмодневном циклусу, с тим да у појмовима спиралног времена задобија осми дан налик музичкој лествици код које се почетни и крајњи ступањ разликују иако чине истоветни тон.“ (Миловановић, 2021: 67-68).

            У календаристици као и у тварној природи (или Божијој творевини) сваки процес, укључујући у то и историју, одвија се циклично, што значи – обрт по обрт у динамици временске спирале. Миловановић с правом запажа да динамику временске спирале сведочи и музичка лествица „код које се почетни и крајњи ступањ разликују иако чине истоветни тон“, али то важи и за све друго што у понављању манифестује разлику иако је у суштини исто. Шопенхауеру, који је истицао да је историја понављање „оног истог али у другачијем виду“, метафорички је то образложио на следећи начин: „Када би ме неко чуо како тврдим да је сива мачка која се сад игра у дворишту, она иста која је скакутала и трчала пре пет стотина година, вероватно би помислио да сам луд; али мислити да је то у суштини друга мачка, још је већа лудост” (Борхес, 1999: 11). Као што Миловановићева друга недеља (осми дан) у динамици временске спирале није прва недеља (први дан), али јесте недеља, тако и Шопенхауерова друга мачка није прва мачка, али јесте мачка. У оба примера, и свим осталим могућим примерима дошло би се до истог закључка, јер су сви ови исходи нужна манифестација, а тиме и потврда, феномена спиралне динамике времена.

 

            Календар Маја

 

            У елаборацији  поглавља „Историја календарског питања“ посебну пажњу привлачи Календар Маја. Глава о овом календару аутор започиње реченицама: „Хилијастичка апокалипса седамхиљадите године од постања, означила је кончину византинске ере. Недуго потом, она је изашла из употребе услед преваге грегоријанског календара. Нова ера установљена овим системом елиминисала је време сводећи га на параметар аналитичке просторности, чиме је лишено свега што не представља својство линеарног континуума. С обзиром да се ради о темељној одредници историјске свести, потребно је ово збивање размотрити са свеобухватног становишта које би му расветлило космолошки значај. Пре свега, седамхиљадита година представља 1492. што одговара открићу Новог света како Европа назива Амерички континент, с тим да се овај догађај сматра почетком Новог века у појмовима модерне историографије“ (Миловановић, 2021: 137). Објашњење, о каквој се то хилијастичкој апокалипси ради и какве везе она има са открићем америчког континента, захтевало би подужу дигресију. Онима који су читали Житије деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа или спис О будућим временима чије се ауторство приписује опет Стефану Лазаревићу или „О средњовековним српским записима“ Димитрија Богдановића, та веза је јасна. По овој средњовековној есхатологији, крајње критична година за Нови амерички свет чије се откриће (пре открића) непогрешиво лоцира у 1492, биће 2025. година. Интересаантно је да Миловановић умесно извлачи из заборава и оваква историјско-есхатолошка сведочанства скривена „паучином“ модерне, што свакако потврђује и његов научни интегритет и несвакидашњу ерудицију. У наставку он каже: „Долазак Европљана на тло Америке умногоме јој је променио дотадашњи изглед, али и изглед света у целости. Традиције домаћег становништва и његови култови повлаче се пред налетом модерне, остављајући за собом мистерије који ће пленити пажњу истраживача. По много чему, нарочити значај заслужује управо мајански календар. Структура овог система је прилично сложена и неједнозначна будући да су Маје упоредо користиле више календара. Примењивали су крајње чудновате циклусе често невезане за астрономију што их чини још мистериознијим. […] Вреди истаћи да мајански календар каквог га познајемо представља модерну реконструкцију система који је без сумње имао другачије полазиште и сврху. Такво тумачење лишено традиционалног утемељења довело је до бројних спекулација по којима је постао познат јавности током последњих деценија. Упоређен са модерном историографијом, овај систем открива бројне и занимљиве подударности што не чуди с обзиром да историја обилује цикличним обрасцима збивања“ (Миловановић, 2021: 137-138).

               У овој последњој Миловановићевој реченици, календаристика се прожима са историјским циклизмом. Историја заиста обилује цикличним обрасцима збивања, јер је ти обрасци и обликују. Стога је Календар Маја, као што с правом примећује Миловановић, имао другачије полазиште и сврху – и то прогнозистичку сврху. Служио је за ишчитавање будућности на основу понављања историјских образаца у временској (или календарској) спирали. Како? У претходном тексту смо спомињали владара средњовековне Србије деспота Стефана Лазаревића. Стефан је својом владавином, по временском распону од 56/57 ± 1 године, поновио владарски образац два цара Немањића – Душана и Уроша V. Царство Немањића је трајало 25 година (1346 – 1371), и имало је две фазе, Душанову и Урошеву. После слома овога царства уследио је период Моравске кнежевине Лазаревића. Стефан Лазаревић је од византијског цара Јована VII  (регента одсутног цара Манојла II) 1402. добио титулу деспота која је у византијској владарској хијерархији била царска титула нижег ранга. Овим је и Стефанова држава у васељенској хијерархији држава из ранга кнежевине подигнута у царство нижег ранга. И Стефанова деспотовина је трајала 25 година (1402 – 1427) и имала је две фазе, јер 1410. византијски цар Манојло II поново додељује Стефану титулу деспота легализујући тиме одлуку свог регента из 1402.

           Душан  и Урош – Стефан

1331 – Крај владавине и смрт краља Стефана Уроша III Дечанског.

1389 – Крај владавине и смрт кнеза Лазара Хребељановића.

           Међувреме: 56/57 (+1) година.         

           *   

1331 – Почетак владавине краља Стефана Уроша IV Душана.

1389 – Почетак владавине кнеза Стефана Лазаревића.

            Међувреме: 56/57 (+1) година.

1346 – Крај Душанове краљевске владавине.

1402 – Крај Стефанове кнежевске владавине.

           Међувреме: 56/57 година.

  • Краљ Душан је 1346. године крунисан за цара.
  • Кнез Стефан је 1402. (у одсуству византијског цара Манојла II Палеолога)

добио титулу деспота од Манојловог регента Јована VII.

1346 – Почетак Душанове царске владавине.          

1402 – Почетак Стефанове деспотске владавине.

            Међувреме: 56/57 година.

1355 – Крај Душанове царске владавине.

1410 – Крај прве фазе Стефанове деспотске владавине.

           Међувреме: 56/57 (-1) година.

           *

1355 – Почетак царске владавине Стефана Уроша V (Нејаког), последњег Немањића.

1410 – Почетак друге фазе деспотске владавине Стефана, последњег Лазаревића.

            Међувреме: 56/57 (-1) година.

1371 – Крај владавине цара Уроша V.

1427 – Крај владавине деспота Стефана.

            Међувреме: 56/57 година.

1371 – Смрт цара Уроша V.

1427 – Смрт деспота Стефана.

            Међувреме: 56/57 година.

            *

1371 – Почетак владавине кнеза Лазара Хребељановића.

1427 – Почетак владавине деспота Ђурђа Бранковића.

           Међувреме: 56/57 година… итд.

            Овај исечак из знатно дуже упоредне хронологије по датом временском распону, служи само као објашњење и илустрација Миловановићеве констатације, да историја обилује цикличним обрасцима. Наведимо још само следеће: у наредном обрту историјске спирале, око 56/57 година после деспота Стефана завршио је владавину и умро 1485. деспот Сремске деспотовине Вук Гргуревић Бранковић (познат у епским песмама као Змај-Огњени Вук), а око 56/57 година после њега умро је 1543, бар према народном предању, последњи деспот Сремске деспотовине Стефан Штиљановић. Око 56/57 година после Стефановог владарског почетка 1389. титулу деспота 1446. добија син Ђурђа Бранковића, Лазар Бранковић, а 56/57 година после њега титулу сремског деспота 1503, Иваниш Бериславић итд.

              *    *    *              

              Не подлежући неприкосновеним ауторитетима научне модерне, и с правом се не осврћући на њих, Миловановић у својој синтези не пренебрегава ни астролошке аспекте календарског питања. Напротив. Он каже: „Схваћен као точак живота који представља целокупност божанствених енергија, Зодијак разоткрива динамику несводиву на кружни или пак линеарни континуум. Његово отпочињање -тачком наговештава спирално време битно различито од кружне топологије која не познаје никакав почетак. Управо овим појмом Зодијак се прожима са пасхалијом што расветљава како значај календарског равноднева у пасхалном рачуну (израчунавању датума празновања Христовог васкрсења – примедба аутора), тако и -тачке.“ (Миловановић, 22021: 223). Он чак сматра, да се криза модерне науке (али и духовне праксе), изазвана инсистирањем на илузорним и обездуховљеним концептима хуманистичког рационализма и материјализма, може превазићи, између осталог, и обновом „традиционалне космологије оличене исконским астросимболизмом Зодијака чија иконографија одговара енергетској теологији исихазма.“ (Миловановић, 2021: 216-217). И овакви ставови указују да је Миловановић сасвим необична појава у нашој науци, а да ли је он у научном смислу недостојан свога доба, или је ово доба недостојно њега, показаће динамика временске спирале. У сваком случају – вреди га прочитати (и бити достојан).

 

Извори:

Миловановић, Милош: Питање календара у светлости предања Српске Православне Цркве, Метафизика – Златно руно, Београд, 2021.

Борхес, Хорхе Луис: Историја вечности, Народна књига – Алфа, Београд, 1999.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Слободан Рељић: Да ли је одзвонило Макроновој Француској?
Next post Немања Девић: Јанкетић против „крезаве“ и „неокупане“ Србије

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *