0 0
Read Time:20 Minute, 43 Second

Без супротности нема напретка: то је закон

који је цивилизација до сада следила. (Карл Маркс)

Аутор: Тодор Вулић

Карл Хајнрих Маркс (1818 – 1883) је био немачки филозоф, политички економиста, социолог, историчар и новинар. У низу његових дела посебно се по значају истиче Капитал, као једна од најутицајнијих књига светске историје. За разлику од других теоретичара социоисторијске динамике, његова теорија је била узета као основ за неуспели друштвени експеримент – социјализам, чије су жртве били народи широм света. Контроверзе проистекле из његове филозофије и његовог научног дела, и данас су тема многобројних студија, анализа и огледа. У најкраћем, једино око чега се аутори слажу у вези Маркса је – да се ни у чему не слажу. Исту судбину дели и његова теорија друштвеног развоја, за коју појединци тврде да уопште није његова. Марксисти често не говоре о ономе шта је Маркс у својој филозофији заиста заговарао, већ о ономе што би они желели да је заговарао. Посебно упорно, бранећи Маркса од њега самог, негирају његов детерминизам. Колико би и шта би остало од марксизма без детерминизма друштвене динамике? Остао би концепт из којег је ишчупана „душа“.

Класична интерпретација Марксове теорије друштвеног развоја дефинише историју сваког друштва као историју класних борби. Ова теорија припада материјалистичким концептима историје (или концептима историјског материјализма).  По њој,  делатна сила историјског развоја је економска база из које извире структура сваке друштвене надградње. Економску базу чини систем производних односа. У зависности од карактера тих односа Маркс је дефинисао више великих друштвено-економских формација: робовласништво, феудализам, капитализам… Попут Хегела, и он је сматрао да је покретачка сила историје дијалектична, и да узајамно дејство конкурентских сила (или класа) нужно води ка вишем стадијуму развоја. Ова његова теорија је уједно и телеолошка, јер друштвени развој има свој крајњи циљ и сврху. Тај циљ је бескласни комунизам, чијим остварењем ће престати класне борбе, а њихов престанак ће означити и крај историје. Међутим, када је постало јасно да је друштвени експеримент по Марксовом концепту пропао, оно што је у његовој теорији до тада било „кристално јасно“, од тада се излаже новим читањима и тумачењима.

С тим у вези, Силвано Болчић у свом раду Треба ли заборавити Марксову теорију друштвеног развоја (2008) каже: „У излагању Марксове теорије друштвеног развоја уобичајено је било истицање његових увида у најопштије, универазалне законитости друштвеног развоја током читаве људске историје, из којих су следила разумевања суштинских разлога настајања и нестајања појединих формација или типова друштва. Део те приче о друштвеним законитостима јесте било и уверење о законитом смењивању великих епоха током људске историје, од првобитне заједнице, преко робовласничког, потом феудалног друштва, до капиталистичког друштва, чији је крај такође предвидив и неизбежан, након што у оквирима капиталистичког друштва победе снаге будућег бескласног комунистичког друштва. Полазећи од овакве, у основи шемтске анализе дрштвених трансформација током дуге људске историје, многи су следбеници Маркса били уверени да у његовој теорији имају поуздани ослонац не само за тумачење друштвених дешавања у прошлости, већ и за предвиђање будућих друштвених дешавања.“1 И док су за трајања социјалистичког експеримента, тим „знањем“ о неминовној комунистичкој будућности човечанства правдане сурове друштвене интервенције којима се ишло у сусрет тој неминовној завршници – а  које су имале трагичне последицице по становништво – по његовом краху и новим исчитавањем Маркса, сазнадосмо да је он, у ствари, погрешно тумачен.

У мору различитих интерпретација Марксове теорије, три су посебно наглашене. У тим интерпретацијама се његова теорија исчитава као: ‘теорија економског детерминизма’, затим као ‘теорија технолошког детерминизма’ и на крају као ‘теорија револуционарног насиља’. Без обзира за које се тумачење определимо, детерминизам је присутан у сваком од њих, па је тиме и друштвена динамика предодређена и њен будући развој унапред познат јер је нужан. Пошто је постало јасно да друштвена стварност одбија да сарађује не само са марксизмом, већ и са његовом демо-либералним дериватом – технологизмом, друштвена наука је ушла у идејно безнађе. Веза измеђуМаркса и савремене техннологистичке теорије друштвеног развоја – по којој развој науке и технологије усмерава и обликује историју –  је давно примећена. Он је још у критици Прудонове Филозофије беде тврдио да „водни млин даје феудално друштво, а парни млин капиталистичко друштво.“ Међутим: „Нове технологије’ супротно многим очекивањима, нису довољна основа за разрешење разних проблема модерних друштава. […] То је разлог поновног оживљавања интереса за „класичне“ и нове теорије економског и целовитог друштвеног развоја.“1) Болчић у фусноти свог рада цитира и Ричарда Флороида који идеју о „ослобађајућој улози технологије“ с правом препознаје као део модерног „митолошког“ мишљења. У истој фусноти се налази и запажање Џереми Рифкина из његове књиге Европски сан, о доласку „тмурних времена, те да свет постаје мрачан, остављајући многа људска бића без јасног усмерења“. Свет ће бити  мрачан у оној мери у којој га замраче демо-либерали, као и пре њих комунисти. Истовремено је и усмерем у правцу којим треба да иде, само што се та будућност некима ни мало не свиђа. Све има свој крај, па ће тај крај имати и нови демо-либерални „врли нови свет“, свиђало се то њима или не.

На питање – да ли је марксизам превазиђен, Ернст Блох (1968) одговара: „Изворни марксизам […] садржи ‘превазиђености’ само онда ако није изворни. […] Дакако, за необразоване, и међу онима који га презиру, [Маркс је] тако застарео да од њега ни један данашњи пас не узима комад хлеба. Модерни позитивисти, као Карл Попер  и други савременици чија безначајност забрањује да их именујемо, кратко и јасно целокупног Маркса ‘верификују’ још само као лажног пророка“ (Блох, 1979:277). Руку на срце, идеолог комунизма се и није баш прославио као прогнозер, што, и врло му наклоњени Блох, признаје. Један од његових важнијих промашаја је и „неочекивани ред вожње“. Уместо да пролетаријат прво победи на „грађанскодемоктатском Западу“, како је Маркс прорицао, победио је на „царистичком истоку“. Због тога је за сво зло које је ова победа донела, по Блоху, крива царистичка „база“, а не марксистичка „надградња“.

Ерик Хобсбаум у огледу под називом Шта историчари дугују Карлу Марксу, примећује: „Чак и по скромним стандардима хуманистичких и друштвених наука деветнаестог века, историја је је била екстремно, неко би готово могао да каже намерно, заостала дисциплина. Њени доприноси разумевању људског друштва, прошлог и садашњег, били су занемарљиви и случајни. Пошто разумевање друштва подразумева неко разумевање историје, алтернативни и плоднији начини истраживања људске прошлости су раније или касније морали бити пронађени. (И сад ту на историјску сцену ступа Маркс са својом просветљујућом науком – примедба аутора). […] Од средине деветнаестог века, што је примећено тек 1910, чини се систематски покушај да се у њој идеалистички оквири замене материјалистичким, што води ка опадању политичке, и успону ‘економске и социолошке историје’. […] Историјски материјализам је по навици описиван – често чак и од стране марксиста – као ‘економски детерминизам’. Поврх тога што би се одрекао овог израза, Маркс би сигурно порицао да је он први ставио нагласак на значај економске базе за историјски развој догађаја или [да је] написао историју човечанства као следу социоекономских система. Он се, извесно је, одрекао полагања права на оригиналност приликом увођења појма класе и класне борбе у историји, али узалуд. […] Веровало се да је Маркс инсистирао на системском и нужном развоју људских друштава у историји, из које је контигентност (неизвесност – примедба аутора) углавном искључена, у сваком случају [бар] на нивоу генерализација о дугорочном кретању. […] С друге стране, ово би се могло интерпретирати, и углавном јесте било интерпретирано као ригидна и наметнута правилност, на пример у следу друштвено-екомомских формација, или чак као механички детерминизам који се по некад приближава наговештају да у историји није било других алтернатива“ (Хобсбаум, 2003: 157-161). После ових збуњујућих тврдњи нимало безначајног Хобсбаума, остаје запитаност – шта је онда оригинални Марксов допринос разумевању друштвених кретања и историје?

Било како било, историју су заиста обележиле и класне борбе као вид друштвених сукоба. Револиције, као израз тих сукоба, рушиле су старе друштвено-екомомске односе (рецимо, феудалне) и уводиле у конкретно друштво нове односе (рецимо, капиталистичке). Међутим, смене великих друштвено-економских формација у различитим друштвима  нису биле истовремене већ сукцесивне. Оно што се при том превиђало, је историјска закономерност или образац по којем су се западноевропске  револуције и постреволуционарни догађаји одвијали. Француска буржоаска револуција, која се често узима као преломни догађај у тријумфу капитализма над феудализмом, била је само пуко историјско понављање Енглеске буржоаске револуције, која се еуфемистички крије иза назива Енглески грађански рат. То циклично и предодређено преливање догађаја по истој историјској матрици из Енглеске у Француску историју, десило се по временском распону од око 143/144 (+/- 2) године.

У Енглеској револуцији сукобиле су се две класе: буржоазија (у савезу са имућним сељаштвом и ситним племством) и апсолутистичко-феудалне снаге. Непосредни повод за револуцију је било неслагање око краљевих прерогатива, због покушаја Чарлса I Стјуарта да због краха државних финансија обезбеди додатни новац новим порезима без одобрења Парламента.

Око 143/144 године касније, и у Францијској се сукобљавају исте класе и повод за револуцију је исти. После краха државних финансија краљ Луј XVI чини оно што је чинио и Чарлс I и на крају је и завршава као и Чарлс I. За разлику од догађаја реплика из француске револуционарне историје, матрична збивања из Енглеске револуције су означена болдом. Означени (болдовани) догађаји су матрица по којој се енглеска историја понавила у француској историји.

 

          Енглеско – француска паралела

 

            Револуције

 

1644 – Енглеске револуције.

1789 – Француска револуција.             

             Међувреме: 143/44 година.

1644 – Победа присталица Парламента.

1789 – Победа присталица Уставотворне скупштине.       

             Међувреме: 143/44 година.

1645 – Смењен први командант парламентарних трупа, Роберт Есекс.

1791 – Поднео оставку  први команданта Националне гарде, маркиза де Лафајет.

             Међувреме: 143/44 (+1) година.

1648 – Покушај краља Чарлса I да уз помоћу шкотских трупа поврати власт.

1892 – Покушај краља Луја XVI да уз помоћ Прве коалиције поврати власт.

            Међувреме: 143/44 година.

1649 – Проглашена Енглеска парламентарна република.

1792 – Проглашена Прва француска република.

            Међувреме: 143/44 (-1)  година.

1649 – Јавно погубљење краља Чарлса I Стјуарта одсецањем главе.

1793 – Јавно погубљење краља Луја XVI Бурбона одсецањем главе.

            Међувреме: 143/44 година.

1653 – Крај владавине Парламента у Енглеској.

1799 – Крај владавине Директоријума у Француској.            .

            Међувреме: 143/44 (+2) година.

1653 Крај револуције у Енглеској.

1799 – Крај револуције у Француској.

            Међувреме: 143/44 (+2) година.

 

             Енглески Протекторат – Француски Конзулат

 

1653 – Уведен Протекторат у Енглеској.

1799 – Уведен Конзулат у Француској.

             Међувреме: 143/44 (+2) година.

1653 – Почетак владавине лорда протектора Оливера Кромвела,

             дотадашњег команданта парламентарних трупа.

1799 – Почетак владавине конзула Наполеона Бонапарте,

            дотадашњег команданта републиканских трупа.

            Међувреме: 143/44 (+2) година.

1659 – Крај владавине лорда протектора Оливера Кромвела

            (и његовог сина Ричарда, другог протектора, 1658-1659).

1804 – Крај владавине конзула Наполеона Бонапарте.

            Међувреме: 143/44 (+1) година.

1659 – Крај Протектората у Енглеској.

1804 – Крај Конзулата у Француској.

            Међувреме: 143/44 (+1) година.

 

            Рестаурација монархије

          

1660 – Рестаурације монархије у Енглеској.

1804 – Рестаурација монархије у Француској.

            Међувреме: 143/44  година.

1660 – Енглеска поново постаје краљевина.

1804 – Француска постаје царевина. (Проглашено Прво француско царство).

            Међувреме: 143/44  (+1) година.

1660 – Почетак владавине краља Чарлса II Стјуарта,

            (а после њега и Џејмса II).

1804 – Почетак царске владавине Наполеона I Бонапарте,

            (а после њега и  Бурбона).

            Међувреме: 143/44  година.

            *    *    *

1688 – Избила „Славна револуција“ у Енглеској.

1830 – Избила  револуција „Три славна дана“ у Француској.

            Међувреме: 143/44 (-1) година.

1688 – Крај владавине краља Џејмса II Стјуарта

            (тврдокорног апсолутисте и католика).

1730 – Крај владавине краља Шарла X Бурбона

            (тврдокорног апсолутисте и католика).

            Међувреме: 143/44 (-1) година.

1689 – У Енглеском краљевству промењена линија наслеђивања престола.

1830 – У Француском краљевству промењена линија наслеђивања престола.

            Међувреме: 143/44 (-2) година.

1689 – Почетак владавине краља Вилијема III Оранског (и Мери II).

1730 – Почетак владавине краља Луја Филипа Орлеанског.

            Међувреме: 143/44 (-2) година.

1694 – Смрт краљице Мери II.

1836 – Смрт бившег краља Шарла X.

             Међувреме: 143/44 (-1) година.

1702 – Крај владавине краља Вилијема III Оранског.

1848 – Крај владавине краља Луја Филипа Орлеанског.

             Међувреме: 143/44 (+2) година.

             *    *    *

1702 – Почетак владавине краљице Ане.

1848 – Почетак председничке владавине Наполеона Бонапарте.

             Међувреме: 143/44 (+2) година.

1707 – Крај владавине краљице Ане Енглеским краљевством.

1852 – Крај председничке владавине Наполеона Бонапарте Француском.  

             Међувреме: 143/44 (+2) година.   

             *    *    *    

1707 – Проглашено Уједињено Краљевство Велике Британије.

1852 – Проглашено  Друго француско царставо.

            Међувреме: 143/44 (+1) година.

1707 – Почетак владавине краљице Ане Уједињеним краљевством.

1852 – Почетак царске владавине Наполеона III Бонапарте.

            Међувреме: 143/44 (+1) година.

1727Крај владавине Аниног наследника краља Џорџа I.

1870 – Крај владавине француског цара Наполеона III.

            Међувреме: 143/44 година.

 

У овој врло сажетој анализи не понављају се само значајни историјски догађаји већ и поједини потпериоди постреволуционарног раздобља. После Енглеске и Француске на ред долази револуција у Немачкој. Наредну упоредно-хронолошку анализу испратићемо у првом делу кроз енглеско-немачку паралелу по временском распону од око 273/274 године, а у другом делу кроз француско-немачку паралелу по временском распону од око 129/130 година.

 

             Енглеско – немачка паралела

 

             Револуција

 

1644 – Победа Енглеске револуције.

1918 – Победа Немачке револуције. 

             Међувреме: 273/74 година.

1653 – Крај Енглеске револуције.

1925 – Крај Немачке револуције.

             Међувреме: 273/74 (-1) година.

 

             Протекторат

 

1653 – Почетак владавине лорда протектора Оливера Кромвела,

             команданта парламентарних трупа.

1925 – Почетак председничке  владавине Паула фон Хинденбурга,

            ратног начелника генералштаба немачке војске.

            Међувреме: 273/74 (-1) година.

1659 – Крај владавине лорда протектора Оливера Кромвела

            (и његовог сина Ричарда, другог протектора, 1658-1659).

1934 – Крај двомандатне председничке владавине Паула фон Хинденбурга.           

            Међувреме: 273/74 (+1) година.

1659 – Крај Протектората у Енглеској.

1933 – Крај Вајмарске републике у Немачкој.

            Међувреме: 273/74  година.

 

             Рестаурација монархије

 

1659 – Рестаурације монархије у Енглеској.

            Енглеска поново постаје краљевина.

1933 – Рестаурација „ монархије“ у Немачкој.

             Проглашено „Треће немачко царство“ (Трећи рајх).

             Међувреме: 273/74  година.

1660 – Почетак владавине краља Чарлса II Стјуарта…

1934 – Почетак „царске“ (фирерске) владавине Адолфа Хитлера…

            Међувреме: 273/74  година.

 

            Француско – немачка паралела

 

            Царства

 

1804 – Рестаурација монархије у Француској.

             Проглашено Прво француско царство.

1933 – Рестаурација „ монархије“ у Немачкој.

             Проглашенo „Треће немачко царство“ (Трећи рајх).

             Међувреме: 129/30  година.

1804 – Почетак царске владавине Наполеона I Бонапарте.

1934 – Почетак „царске“ (фирерске)  владавине Адолфа Хитлера

             Међувреме: 129/30  година.

1812 – Напад Наполеонове Велике армије на Русију.

1941 – Напад Хитлеровог Вермахта на Совјетски Савез.

             Међувреме: 129/30  година.

1814/15 – Крај владавине Наполеона I Бонапарте.

1945 – Крај владавине Адолфа Хитлера.

             Међувреме: 129/30  година.

1814/15 – Крај Првог француског царства…

1945 – Крај „Трећег немачког царства“…

             Међувреме: 129/30  година.

             *    *    *

1852 – Почетак царске владавине Наполеона III Бонапарте.

1982 – Почетак канцеларске владавине Хелмута Кола.

             Међувреме: 129/30  година.

1870 – Крај царске владавине Наполеона III Бонапарте.

1998 – Крај канцеларске владавине Хелмута Кола.

             Међувреме: 129/30 (-1) година.

 

По матрици Енглеске револуције и послереволуционарних догађаја, после 286/287 година, одвијала су се и револуционарна и послереволуционарна збивања у Шпанији.

 

          Енглеско – шпанска паралела

 

            Револуције

 

1644 – Победа присталица  Парламента у Енглеској.

1931 – Победа републиканаца у Шпанији.

             Међувреме : 286/87 године.

1653 – Крај Енглеске револуције.

1939 – Крај Шпанске револуције.

             Међувреме : 286/87 године.

 

            Енглески Протекторат – Шпански Каудиљат

 

1653 – Уведен Протекторат у Енглеској.

1939 – Уведен Каудиљат у Шпанији.

             Међувреме: 286/87 година.

1653 – Почетак владавине лорда протектора Оливера Кромвела,

             дотадашњег команданта парламентарних трупа.

1799 – Почетак владавине каудиља (вође) Франциска Франка

            дотадашњег команданта шпанских (реакционарних)  трупа.

            Међувреме: 286/87 година.

1659 – Крај владавине лорда протектора Оливера Кромвела

            (и његовог сина Ричарда, другог протектора, 1658-1659).

1804 – Крај владавине каудиља Франциска Франка.

            Међувреме: 286/87 година.

1659 – Крај Протектората у Енглеској.

1804 – Крај Каудиљата у Шпанији.

            Међувреме: 286/87 година.

 

            Рестаурација монархије

 

1660 – Рестаурација монархије у Енглеској.

1947 – Рестаурација монархије у Шпанији.

             Међувреме : 286/87 године.

1660 – Почетак владавине краља Чарлса II Стјуарта,

            (а после њега и Џејмса II).

1947 – Почетак владавине регента Шпанског краљевства Франциска Франка.

             Међувреме : 286/87 године.

1688 – Крај владавине краља Џејмса II Стјуарта

            (тврдокорног апсолутисте и католика).

1975 – Крај владавине регента Франциска Франка

            (тврдокорног апсолутисте и католика).

             Међувреме : 286/87 године.

1689 – У Енглеском краљевству промењена линија наслеђивања престола.

1975 – У Шпанском краљевству промењена линија наслеђивања престола.

             Међувреме : 286/87 године.

1689 – Почетак владавине краља Вилијема III Оранског (и Мери II).

1975 – Почетак владавине краља Хуана Карлоса I Бурбона.

             Међувреме : 286/87 године.

            *    *    *

1707 – Краљевина Енглеска постала део Уједињеног краљевсква Велике Британије.

1995 – Краљевина Шпанија постала део Европске Уније.

             Међувреме : 286/87 (+1) године.

1727 – Крај владавине енглеског краља Џорџа I.

2014 – Крај владавине шпанског краља Хуана Карлоса I Бурбона.

             Међувреме : 286/87 године.

1727 – Почетак владавине енглеског краља Џорџа II.

2014 – Почетак владавине шпанског краља Филипа IV Бурбона.

             Међувреме : 286/87 године.

             *    *    *

Има ли у овим историјским паралелама било чега што би указало на деловање „историјског материјализам“, па био он дијалектички или не? После рушења монархије и проглашења републике – републику закономерно укида „војни диктатор“. По завршетку „диктатуре“ поново се успоставља „монархија“ као апсолутистички режим. Све те фазе су у различитим друштвима у многим детаљима другачије, јер је историја стално стварање новог, али то ново настаје по архетипским матрицама, то ново је како би то рекао Шопенхауер – „оно исто али у другачијем виду“.  Који би то материјални фактори, били то социоекономски односи или технологија, могли испрограмирати показане историјске матрице? Стварање тих матрица као механизма преко којег се одвија репликација свеколике стварности, укључујући у то и репликацију друштвеноисторијске стварности, захтева надматеријалну моћ, ум и свест. Зато ни један материјалистички концепт не може проникнути у срж историје, нити дефинисати њене законе, сврху и циљ. Тражити поктерача и  управљача историје у материјалној (економској или технолошкој) сфери, где га је тражио Маркс, је сизифов посао. Маркс је у младости као присталица Хегелове филозофије био и хегелијанац. Стога препустимо закључак овог осврта Шопенхауеру: „Ми супротност између духа и природе препуштамо филистрима и хегелијанцима. Суштина човека може се схватити само заједно са суштином свих ствари, односно света у целини. Стога већ Платон у Федру кроз Сократова уста поставља питање у одричном смислу: ’Мислиш ли да је могуће како треба познати природу душе, без познавања природе васионе?” Парафразирајући речено, запитајмо се – зар заиста мислимо да је могуће како треба познати природу ИСТОРИЈЕ, без познавања природе васионе?

 

 

Извори:

Блох, Ернст: Политичка мјерења. Свијетлост, Сарајево, 1979.

Хобсбаум, Ерик: О историји. Откровење, Београд, 2003.

1) http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0038-0318/2009/0038-03180902137B.pdf

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Миша Ђурковић: Како избећи западне замке у Црној Гори
Next post Миша Ђурковић: Нормализација педофилије

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *