0 
0 Човечанство је од мене научило пар ствари
које никада неће заборавити. (Шопенхауер)
Аутор: Тодор Вулић
Јакоб Беме (1575 – 1624) је био немачки филозоф-мистик који је под утицајем Парацелзуса, Вејгела и Библије створио сопствени пантеистички филозофски систем. У том систему су Бог, природа и човек у апсолутном јединству. Човек као микрокосмос је модел макрокосмоса, те као такав поседује сва својства Универзума; у њему се стичу све духовне и природне силе, као и сви материјални елементи света. Хегел Бемеа назива првим немачким филозофом, а опчињеност делом овог обућара траје до данас. Међутим, по штампању првих његових радова, савремени црквени кругови су веома оштро одреаговали на његове мистичне спознаје. Његову књигу Аурора или јутарње руменило на истоку, у којој поставља темеље свог филозофског система, називали су, алудирајући на Бемеову професију – књигом о ципелама, која заудара на штављену кожу, обућарску боју и лепак. Међутим, овај осврт неће бити посвећен искључиво Бемеу већ и другим представницима ренесансне мистичне филозофије.
Шта савремени човек, чија је свест усредсређена једино на спољне и чулне спознаје материјалног света (које као такве доспевају у разум), може мислити о мистичним увидима у свестварност? Само оно што му материјалистичка и рационалистичка наука непрестано сугерише; да су ти увиди у ствари халуцинације појединаца сумњивог менталног здравља или евентуално – вашарско шарлатанство. Ипак, миленијумима је човечанство веровало у могућност мистичне спознаје, међутим, у то је веровало оно човечанство, које је, са пиједестала савремене научне свепамети и ароганције оцењено као примитивно, а тај примитивизам се посебно огледао у његовом свеколиком „сујеверју“. Илуструјмо то сујеверје уз помоћ пар примера. За предсократовце (Јоњане) „свет је био разумљива целина која се одржавала кроз супротности. […] Изнад хаоса наших утисака постоји јединствен ред, и људи су кадри да схвате тај ред“ (Франкфорт, 1967: 273). Ова, као и остале доктрине Јоњана „не могу се доказати логиком, огледом и опажањем. С убеђењем су постављали теорије које су настале из интуитивног сазнања, а које су разрађивали дедуктивним резоновањем“ (Франкфорт, 1967: 284). Два миленијума после њих, ренесансни „примитивац“,Теофрастус Парацелзус (1493 – 1541), упозоравао је на следеће: ако се у спознаји стварности ограничимо само на чулну „практику“ и разум „заправо никада не бисмо дошли до праве и истинске спознаје природе. […] Будући да се ꞌприрода скрива у тајностиꞌ, то није за њену спознају довољно само спољње искуство. […] Споља нам се открива само једна половина света. Свет је збиља више него само [физичка] датост. […] Постоји и ꞌневидљивиꞌ и ꞌтајновитиꞌ део света и тај скривени део [би требао бити] предмет праве спознаје, односно филозофије. Њен је спознајни циљ онај исти, који је касније тако јасно изражен у питању Гетеовог Фауста: ꞌШта свет држи у унутрашњости?“ (Филиповић, 1982: 70). Да би појаснио на шта је мислио рекавши претходно, Парацелзус користи метафору: „Ми можемо […] семе посматрати, мерити и превртати, али у свему томе ꞌвидљивомꞌ нећемо открити ꞌоно у њему другоꞌ, по чему је тај део видљиве материје семе. Тек кад семе бацимо у земљу и кад тамо буду повољне околности, израшће из њега биљка, а ми ћемо тек тада упознати, шта је у ꞌњемуꞌ било. Филозофија треба да продире у ту чулима недоступну страну видљиве природе“ (Филиповић, 1982: 70).
Епистемологија је наука која данас покушава да одговори на питања – шта је сазнање и на које се све начине оно стиче, који су његови извори и постоји ли исконско сазнање. У зависности од извора и начина сазнања развиле су се различите епистемолошке школе од којих су најзначајније: рационализам (Декарт, Спиноза, Лајбниц – према којима пресудну улогу у процесу стицања сазнања има разум), ирационализам (Шопенхауер, Ниче – насупрот претходном ставу, сматрали су да се стварност не може спознати разумом јер свет није рационалан), емпиризам (према Локу, Берклију, Хјуму – целокупно сазнање се заснива на чулном искуству. ꞌНишта не постоји у разуму што пре тога није било у чулимаꞌ), интуиционизам (сматра интуицију основним обликом сазнања) итд. Према Плотину (204 – 270), душа природном склоношћу непосредно спознаје интелигибилне реалности које у њој стварају визије. Спиноза (1632 – 1677) свој Теолошко-политички трактат почиње реченицом: „Пророштво или откровење је сигурно знање о некој ствари коју је Бог открио људима“ (Спиноза, 1957: 3). Касније овај заговорник разума додаје: „Сва извесност пророка је била заснована на овим трима стварима: 1) што су необично живо замишљали откривене ствари, као што их ми обично видимо у будном стању; 2. што су имали знак који је потврђивао божанско надахнуће; 3. најзад, и што је најважније, њихова душа је била праведна и склона само добру“ (Спиноза, 1957: 20). Бергсон (1859 – 1941) је „дефинисао два супротстављена начина учења: интелигенцијом и интуицијом. Мада је интелигенција традиционално најцењенији начин, она ствара погрешна сазнања о реалности и може да послужи као средство за стицање научног сазнања, али не омогућава досезање праве стварности. Да би се дошло до потпуне суштине бића као таквог, потребно је окренути се интуицији. У њој се јавља интимна симпатија између субјекта и објекта, који су препознатљиви директно и непосредно, у моменту. Такву интуитивну стварност је немогуће исказати другима, а интуитивна визија се може представити једино уз помоћ низа одговарајућих поређења и метафора“.1 Феноменолошки метод Едмунда Хусерла (1859 – 1938) се заснива на „интуицији есенције“ (идеје) у спознаји универзалне стварности. Николај Лоски (1870 – 1965) „дефинише термин реалног бића, [а то је] све оно што је дато у форми времена или простора. С друге стране је идеално биће, које као објекат интелектуалне интуиције нема ни просторни ни временски карактер. Постоји и металогичко биће (биће Бога), објекат мистичне интуиције. Он целокупну своју теорију именује као идеални реализам.1
Дакле, Јакоб Беме је до својих спознаја долазио мистичном интуицијом. Један од његових претеча је свакако био и Мајстор Екхарт (1260 – 1327) „чије је учење већ давно била службена црква осудила, јер се концепција његове ꞌunio mysticaꞌ с Богом није подударала са службеном црквеном науком. Екхарт није – иако је био религиозан – Бога налазио на трансмуданом престолу (изван света – примедба аутора), него у властитом бићу, у унутрашњости властите душе. Он тражи и налази […] [Бога] у својој унутрашњости као делујућу силу и тако открива њене манифестације и карактеристике, а тиме и научни универзалистички оквир људског знања. […] Доживљавајући тако Бога у себи, Бог је за Екхарта све и свуда. У апсолутном осећају повезује се душа са свемиром, субјект се преплиће и идентификује с апсолутним објектом, а то ће рећи с божанством. Самоспознаја као екстаза постаје тако и спознаја Бога – а ту и лежи извор мистичног извођења и закључивања, јер се душа, Бог и свет уједињују у једну неразлучиву целину“ (Филиповић, 1982: 75).
Јаков Беме је писао: „ꞌНемам у своме знању ни реч узету из разних књига, него те речи сам из себе вадимꞌ. Он посматра човека као биће у коме се састају и небо и земља, те се спознаја света чита из књиге, која је – човек сам. […] По њему све објективно знање излази из субјективног откровења […] Спознавати себе значи спознавати свет, јер човек и свет су исто“ (Филиповић, 1982: 76). Попут Парацелзуса, и Беме је изједначавао човека или микрокосмос са светом као макрокосмосом. „На небу и земљи нема ничег, што не би било и у човеку самом, па је стога свака спознаја заправо самоспознаја. […] Човек упознавајући себе као микрокосмос, спознаје уистину цели макрокосмос. Човек је огледало и репрезентант света, јер су у њему садржани сви материјални елементи и све снаге природе“ (Филиповић, 1982: 69). Присетимо се шта савремени физичари кажу о овом концепту ренесансних мистичара, који су спознају човека-света „вадили из себе“: „Постоји ли у нама нешто што измиче законима природе и омогућава нам да се извучемо и удаљимо од ње захваљујући снази наше слободе мишљења? Па, не, нема у нама ничег што би могло да умакне нормама природе. Да нешто у нама може да наруши природне законе, досад бисмо то открили. Ништа у нама не крши природно понашање ствари. Читава модерна наука – од физике до хемије и од биологије до неурологије – само потврђује ово опажање […]. Оно што нас чини специфично људским не обележава наше издвајање из природе, већ је део саме те природе […] Рађамо се и умиремо као што се рађају и умиру звезде […]. И саздани смо од исте оне звездане прашине од које је саздано све остало […]. Лукреције то изванредно казује: […] сви се рађамо из истог небеског семена; сви ми имамо истог оца. (Ровели, 2013: 63–74). Дакле, дистинкција човек – природа, на којој данас толико инсистирају теоретичари друштвених наука, како то рече Фритјоф Цапра, „не представља фундаментално својство стварности. То је једна апстракција коју је створио наш дискриминишући и категоризујући интелект.“ Према нобеловцу Максу Планку: „Нема материје као такве. Сва материја извире и постоји само захваљујући сили која доводи делиће атома у одговарајућу вибрацију и држи тај минијатурни соларни систем атома на окупу. Морамо претпоставити како иза ове силе стоји свестан и интелигентан ум. Тај ум је матрица све материје“. Није ли тај Планков „УМ“ одговор на питање Гетеовог Фауста: „Шта свет држи у унутрашњости?“ Међутим, више од два миленијума пре Планка и Хераклит је говорио исто; „Васиона је разумљива зато што њом управља „мисао“ (Франкфорт, 1967: 278). Чини се да и неки изузетни духови данашњице размишљају као и „примитивци“ хиљадама година пре њих.
Централна тема Бемеове мистичне филозофије је питање о пореклу зла у човеку и свету. Према њему, узрок зла је сам Бог, јер зло је потребно да би се добро могло показати; оно је неопходни делатни подстицај за остваривање добра. Као и предсократовци и он верује да се свет одржава кроз динамичке антитезе, или савременим вокабуларом речено – кроз јединство супротности. „Јасно је, да му је принцип добра, као и принцип зла израстао из ꞌистог дрветаꞌ у коме су разни квалитети, и они слатки као и они горки и опори, налазе. Укратко, читава природа, све до божанства има у себи два супротна квалитета, и то један драг, небески и свет, а други гневан, паклени и пожудан. ꞌТамни пакао и јасна [небеска] светлост извиру из једног срца и према речима у Писму [Бог каже]: ꞌЈа творим светлост и стварам таму; ја дајем мир и делим зло. Ја сам Господар који све то чини, што се доживљава од изласка до заласка сунца и изван мене ничег немаꞌ. (Према Даничићевом преводу Писма, Исаија 45.7, то исто гласи: [Ја] ꞌкоји правим светлост и стварам мрак, градим мир и стварам зло; ја Господ чиним све тоꞌ – примедба аутора). Као што је божија доброта извор неба, тако је његова срџба основ пакла, све је дакле од Бога, све је у свесветском јединству и из њега произашло. Бог је веза читавог света, веза таме и светла. […] Он је праоснов, који је уздигнут изнад свих супротности. […] Човек небо и пакао у себи носи“ (Филиповић, 1982: 77).
Фасцинација Бемеовим мистичним концептима није заобишла ни савремене неомарксисте. Један од њих, Ернст Блох, у овој доктрини препознаје у народу сачуване идеје манихејског гностицизма. Он тврди да су у Бемеовом списатељству „садржане ствари које у савременој филозофији уопште нису играле никакву улогу, јер су вековима биле ишчезавале из европског образовања. На пример, [у Бемеово време] још је живео манихеизам: Мани, у трећем веку, је поново прихватио учење Зороастера (Заратустра); учење о борби између Ахримана и Ормузда, између Ноћи и Светлости – [где је] дуалистички гностицизам јасан. Манихејске заједнице, дакако, нису биле изумрле после победе католичке цркве, оне су и даље живеле. […] Такве ствари су и даље живеле у народу, [чак и кад] владајуће обрзовање и филозофија о томе више ништа нису знале. Историју пише победник. […] Јаков Беме […] стоји као страно тело у ренесанси, будући да његова филозофија обрађује мисли које су живеле у гностицизму. […] Иако јасно долази из фаустовских токова ренесансе, Беме би могао да буде човек из четвртог или петог века.“ (Беме, 1988: 5-6, Предговор). Чини се да Блох греши тврдећи да Беме стоји као „страно тело у ренесанси“. Врло сличне ставове са Бемеом делили су и Никола Кузански, Валентин Вејгел, Парацелзус и други, па би било исправније рећи да су Бемеови концепти синтетички приказ ренесансног мистичног пантеизма.
Колико год савремени теоретичари ренесансне филозофије, бранећи ренесансне мистике од њих самих, заобилазили и избегавали једну њену битну компоненту, неоспорно је да су сви они астрологији придавали изузетан значај. Ренесансна астрологија (као у осталом и античка пре ње) даје своје одговоре на нека фундаментална онтолошка и антрополошка питања, између осталог – ко и како влада и управља животима људских бића (или микрокосмосом) и ко и како у њима опредељује манифестовање добра или зла. Према Парацелзусу: „Уз медицину, као универзалну, постоје још три дисциплине: филозофија, астрологија и теологија, и то зато јер човек припада у исти мах трима световима и то – земаљском, астралном и божанском. Човек је састављен од 1) елементарног (земаљског, видљивог), 2) ꞌсидеричногꞌ, астралног, који долази од звезда, а од кога потичу телесни духови и коначно 3) ꞌдеаличногꞌ (од лат. deus = Бог), од којег потиче духовни део душе (spiritus)“ (Филиповић, 1982: 71). Наравно, Филиповић одмах затим, онако типично материјалистички додаје: „Иако Парацелзус уз елементарни, односно земаљски део узима као делотворни фактор и сидерички, ипак му звезде и њихово проучавање немају оно значење, које је имало за […] астрологе“ (Филиповић, 1982: 77). При свему томе Филиповићу није падало на памет да образложи – какво је то друго, неастролошко значење – имало проучавање звезда за астролога Парацелзуса. Међутим, ту се његове муке са Парацелзусом не завршавају, јер он, не само да овог астролога проглашава неастрологом, већ и овог алхемичара преводи у хемичара. Овде већ имамо и образложење те преквалификације, јер Парацелзус „као експериментатор претварао је [алхемију] у хемију“ (Филиповић, 1982: 78). Када алхемичар у својим ретортама до бесвести експериментише са сумпором и живом, то није хемија, али кад то исто чини Парацелзус, онда то јесте хемија. Интересантна дистинкција? Ипак, врхунац марксистичког тумачења ренесансне мистике је Филиповићева констатација: „Парацелзус остаје натуралист (природњак – примедба аутора) и у подручјима магије“ (Филиповић, 1982: 77). Тако овај филозоф помоћу хокус-покуса и абра-кадабре Парацелзусово бављење натприродним претвори у природњаштво, ни не трепнувши. Тако то бива кад се „модерна“ схватања и доктрине насиљем пројектују уназад и намећу ренесансним (средњовековним, гностичким, античким,…) мислиоцима и филозофима; кад се њихови концепти желе „осавременити“, да њихов „примитивизам“ не био видљив већ на први савременоматеријалистички поглед. У супротном, који би то иначе, „нормалан“ и „озбиљан“ научни делатник имао икакву потребу да елаборира њихово мистично бунцање? Међутим, нико од модерних не даје одговор на питање – како то филозофске спознаје ренесансе, средњовековља или антике успевају да преживе толике векове у незабораву, ако су тек примитивна и давно превазиђена маргина интелектуалне историје човечанства? Ипак су сви они, да парафразирамо Шопенхауера, човечанство научили по „пар ствари“ које оно никад неће заборавити.
Беме такође познаје и исцрпно пише о само три науке: филозофији, астрологији и теологији. За разлику од Парацелзуса, он није практиковао астрологију, али се са нескривеним поштовањем односио према зналцима те науке. За њега су они „премудри, паметни и духом богати људи“ који су стицали знање „пажљивим посматрањем, дубоким разумевањем и рачунањем“. „Ја то нисам изучавао и учио, па остављам ученима да расправљају о томе; моја намера је да пишем [о утицају звезда на људе] по духу и смислу, а не на основу посматрања“ (Беме, 1988, 40). „Душу је […] Бог људима удахнуо у звезданом и елементном рођењу“ (Беме, 1988: 127). Беме наговештава, али не објашњава како су то из звезда и елемената произашла (постала, потекла) сва бића, или како то Бог удахњује људима душу при њиховом „звезданом и елементном рођењу“? Било како било, ренесансна мистика је разликовала земаљско, астрално и деалично тело (или материјално тело, душу и дух) од којих је душа (или астрална људска компонента) била посебно подређена звезданим силама. Чак су и античке цивилизације одређиване и категоризоване на основу њихове доминантне наклоности према некој од ових компоненти; Индијска и Египатска су се доминантно одликовале посебном склоношћу према духовној компоненти човека; Сумерска, Акадска, Асирска и Вавилонска, према астралној, а Римска и посебно Грчка цивилизација, попут модерних људи, према материјалној телесности. „Данас људи потпуно одбијају помисао да звезде имају било какав утицај и стога се томе не посвећује никаква пажња. […] Та стара знања су заправо потпуно изгубљена тек у 19. веку. Она су још увек била веома присутна у 17. веку, док је опадање почело у 18. веку. Почевши од 19. века људи мисле да су они први који су веома паметни.“ (Штајнер, 2018: 130-131).
* * *
Мистична филозофија ренесансе је само један сегмент свеколиког револуционарног садржаја епохе ренесанснсе, у којој је, како би то рекао Мишел Уелбек, дошло до „метафизичке мутације“, или свеопштег преврата дотадашње перцепције света. „Она чисти све пред собом, не хајући да ли је реч о привредним или политичким системима, естетским вредностима, друштвеним хијерархијама. Нема те људске силе која може да јој стане на пут – не може то, заправо, ни једна друга сила сем неке нове метафизичке мутације“ (Уелбек, 2019: пролог). Епицентар епохе ренесансе су свакако били италијански градови-државе Фиренца и Милано. У оба ова града је живео и стварао можда највећи човек те епохе, Леонардо да Винчи (1452 – 1519), зачетник ренесансног врхунца или чинквечента (итал. Cinquecento). Леонардов савременик, историчар и заговорник историјског циклизма Франческо Гвичардини (1483–1540) је писао: „Прошлост баца светлост на будућност; свет је увек био једнородан; оно што јесте и што ће бити – то је у неко друго време било; исте се ствари понављају, али под другим именима и у другим бојама; не препознаје их свако, него само онај ко је мудар и приљежно их посматра” (Коста, 2008: 92). Леонардо је боравио у Милану од 1482. до 1500. године, у време владавина миланских војвода Ђана Галеаца Сфорце и Лудовика Сфорце. Илуструјмо, како се то „исте ствари понављају али под другим именима“ помоћу врло кратке упоредне хронологије са распоном од 80/81 (+/-2) године, где ће споменути владари из куће Сфорца бити показани као реплике својих претходника, војвода из куће Висконтијевих:
Ђан Галеацо Висконти – Бона Сфорца (Савојска)
1395 – Почетак владавине првог војводе Милана, Ђана Галеаца Висконтија.
1476 – Почетак владавине регенткиње Боне Сфорца Савојске
(у име малолетног сина Ђана Галеаца Сфорце).
Међувреме: 80/81 година.
1402 – Крај владавине и смрт војводе Ђана Галеаца Висконтија.
1483 – Крај регентства Боне Сфорца Савојске.
Међувреме: 80/81 година.
*
Ђан Марија Висконти – Ђан Галеацо Сфорца
Ђан Галеацо је рођен, започео је владавину, венчао се, завршио владавину и умро 80/81 (+/-2) година после Ђана Марије.
1388 – Рођен Ђан Марија Висконти.
1469 – Рођен Ђан Галеацо Сфорца.
Међувреме: 80/81 година.
Око 1390 – Рођена будућа супруга Ђана Марије Висконтија, Антонија Малатеста.
1470 – Рођена будућа супруга Ђана Галеаца Сфорце, Изабела од Арагона.
Међувреме: око 80/81 година.
1402 – Почетак номиналне владавине Ђана Марије Висконтија.
1483 – Почетак номиналне владавине Ђана Галеаца Сфорце.
Међувреме: 80/81 година.
1408 – Венчање Ђана Марије Висконтија и Антоније Малатесте.
1489 – Венчање Ђана Галеаца Сфорце и Изабеле од Арагона.
Међувреме: 80/81 година.
1412 – Крај владавине Ђана Марије Висконтија.
1494 – Крај владавине Ђана Галеаца Сфорце.
Међувреме: 80/81(+1) година.
1412 – Смрт Ђана Марије Висконтија.
1494 – Смрт Ђана Галеаца Сфорце.
Међувреме: 80/81 (+1) година.
*
Филипо Марија Висконти – Лудовико и Франческо II Сфорца
1412 – Почетак владавине Филипа Марије Висконтија.
1494 – Почетак владавине Лудовика Сфорце (Мавара).
Међувреме: 80/81 (+ 1) година.
1445 – Крај владавине Филипа Марије Висконтија.
1524 – Крај владавине Лудовиковог сина Франческа II Сфорце.
Међувреме: 80/81 (-1) година.
Лудовико Сфорца је био мецена миланске ренесансе и наручилац Леонардове фреске Тајна вечера. У младости је, под менторством Франческа Филелфа и сам студирао сликарство, скулптуру и методе владања и ратовања. После његовог свргавања 1500. од стране француског краља Луја XII, Леонардо бежи из Миланског војводства и после краћег бављења у Венецији, враћа се у Фиренцу Медичија. У овом свом првом миланском периоду (1482 – 1500) Леонардо је, између осталог, створио најрепродукованију слику (фреску) свих времена Тајну вечеру и цртеж који је културна икона човечанства – Витрувијевог човека.
* * *
Приложимо уз овај осврт (изван претходног контекста) и једну актуелну историјску паралелу, из које се назиру могући обриси будућих дешавања и на нашим просторима. Ова хронолошка паралела је уједно и илустрација аустроугарско-ватиканског, комунистичко-коминтерновског, немачко-нацистичког и НАТО-либералног геополитичког континуитета у походу европског запада на православни исток и југоисток.
Хрватско-украјинска паралела
1918 – Распад Аустроугарског царства.
1918 – Распад Руске империје.
Међувреме: 0 година.
1921 – На рушевинама Аустроугарске, конституисана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
1922 – На рушевинама Руске империје основан Совјетски Савез.
Међувреме: 0 (+1) година.
1929 – Основан Усташки покрет.
1929 – Основана ОУН (Организација украјинских националиста).
Међувреме: 0 година.
1934 – Убиство краља Александра у Марсеју.
1934 – Убиство Бронислава Перацког у Варшави.
Међувреме: 0 година.
*
Павелић – Бандера
1936 – Због учешћа у организовању убиства краља Александра
француски суд осудио Анту Павелића на смрт у одсуству.
1936 – Због учешћа у организовању убиства Бронислава Перацког
пољски суд осудио Степана Бандеру на смрт. (Погубљење није извршено).
Међувреме: 0 година.
1941 – Доласком нацистичких трупа, проглашена Независна Држава Хрватска
на челу са Павелићем.
1941 – Доласком нацистичких трупа, проглашена независна Украјина
на челу са Бандером.
Међувреме: 0 година.
1941/45 – Павелићеве усташе врше покољ Срба, Јевреја и Рома на просторима НДХ.
1941/45 – Бандерини ОУН (б)-овци врше покољ Пољака и Јевреја
на просторима западне Украјине.
Међувреме: 0 година.
1945 – Крај нацистичке Независне Државе Хрватске.
1944/45 – Крај нацистичке и антисовјетске Украјине.
Међувреме: 0 година.
1945 – Пацовским (ватиканским) каналима, Павелић склоњен у иностранство.
1945 – Бандера се склања у иностранство.
Међувреме: 0 година.
1945 – Хрватска враћена у састав Југославије.
1944/45 – Украјина враћена у састав Совјетског Савеза.
Међувреме: 0 година.
1958 – Смрт Анте Павелића.
1958 – Смрт Степана Бандере.
Међувреме: 0 година.
*
1991 – Проглашена независност Републике Хрватске на челу са Фрањом Туђманом.
1991 – Проглашена независност Републике Украјине на челу са Леонидом Кравчуком.
Међувреме: 0 година.
*
2004 – Хрватска постала чланица Европске Уније.
2004 – После преврата (Наранџасте револуције) на чело Украјине
дошао Виктор Јушченко као експонент политике Европске Уније и НАТО-а.
Међувреме: 0 година.
*
2014/15 – На председничким изборима у Хрватској,
поражен дотадашњи председник Хрватске, Иво Јосиповић.
2014 – У пучу организованом од стране САД-а свргнут дотадашњи
председник Украјине Виктор Јанукович.
Међувреме: 0 (-1) година… итд.
Ових дана смо сведоци нове „метафизичке мутације“. И како рече Уелбек: „Нема те људске силе која јој може стати на пут“.
* * *
Вратимо се поново Бемеу и наведимо само пар оцена које су о њему дале потоње генерације филозофа. Обућара Бемеа којем се дивио Хегел, Ернст Блох назива „величанственим генијем полуобразованости“, а за Николаја Берђајева он је највећи мислилац међу хришћанским гностичарима, који је свој мистични концепт црпео искључиво из Библије. „Како је онда такав човек (обућар – примедба аутора) могао да изврши тако велики утицај на немачку филозофију? Берђајев овај невероватни културолошки феномен објашњава интуитивним даром који је поседовао Беме, тај аналфабета како га назива, који је умео да спозна тајне Божанства.“2 Чини се да је и поред мишљења данашњих научних делатника „да су они први који су веома паметни“, и у прошлости било изузетних спознаја. Међутим, вредност увида и спознаја „прошле“ памети могу препознати само данашњи људи који не мисле „да су они први који су веома паметни.“ Бахата научна ароганција и охолост „модерне“ би требала да има на уму поуку Душана Радовића који једном рече: „Будите опрезни у процењивању туђе памети. Не мора бити глуп свако ко је паметнији од вас“.
Извори:
Беме, Јакоб: Аурора или јутарње руменило на истоку, Арион, Београд, 1988.
Филиповић, Владимир: Филозофија ренесансе и одабрани текстови филозофа, Матица хрватска, Загреб, 1982.
Спиноза: Теолошко политички трактат, Култура, Београд, 1957.
Франкфорт, Х. и други: Од мита до филозофије, Минерва, Суботица, 1967.
Штајнер, Рудолф: Историја човечанства и поглед на свет просвећених народа, Антропософски културни центар, Београд, 2018.
Коста, Данијел: Изгубљено злато Рима, Sezam book, Зрењанин, 2008.
Уелбек, Мишел: Елементарне честице, BOOKA, Beograd, 2019.
1) https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Интуиционизам
2) https://www.knjizara.com/Jakob-Beme-Nikolaj-Berdjajev-93121
Човек је пројектован од БОГа: „И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем створи га; мушко и женско створи их“.!
Човек је способан да је у узајамној вези са
1. КРИСТАЛИМА (природним елементима),
2. БИЉНИМ светом,
3. ЖИВОТИЊСКИМ светом и
4. НЕМАТЕРИЈАЛНИМ светом (анђеоски свет)
Па самим тим, је ЧОВЕКу дато да анализира, повезује , истражује и научи Божанске законе, који важе за све.
Један од тих закона је и ЦИКЛИЗАМ, који као што „Исус рече им: за невјерство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вјере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: пријеђи одавде тамо, и пријећи ће, и ништа неће вам бити немогуће“, ако вере имамо можемо из једног сагледати све. Па и то да је БОГу могуће, у оквиру закона чинити интервенције, а посебно и начине неминовних догађаја!