0 
0 Будућност припада онима који се најдаље и најдуже
сећају прошлости. (Ниче)
Аутор: Тодор Вулић
Гијом Фај (1949 – 2019) је био француски новинар, писац и један од идеолога француске нове деснице. Активно је сарађивао са „Групацијом за развој и проучавање европске цивилизације – GRECE“ основане 1968. GRECE је била повезана са покретом Ново право (Nouvelle Droite) који је инсистирао: на праву народа („јер модерна демократија не брани право народа већ имигрантских, сексуалних и иних мањина“), инсистирао на интересу и важности идентитета, вишеструкости вредности, одбацивању апстрактног универзализма, глобализације и хомогенизације света и на критици тржишне машинерије. Значајнија Фајова дела су: Зашто се боримо – Манифест европског отпора (2011), Колонизација Европе (2016) и нарочито Археофутурузам – Европски поглед на постапокалиптично доба, објављено 2010. године. Шта је тема Археофутуризма?
Фај о томе каже: „Основну нит ове књиге чине три логички повезане тезе. Прва тврди да је садашња цивилизација, производ модерности и егалитаризма, досегла свој коначни врхунац и да јој као резултат ‘конвергенције катастрофа’ прети скора глобална катаклизма.[…] Драматична ланчана реакција догађаја креће се ка тачки без повратка која по мојој процени може да се догоди током раног XXI века. […] Стара вера у чуда егалитаризма и философије прогреса – која сугерише да је могуће имати ‘и јаре и паре’ – сада се ближи крају. Та бајковита идеологија довела је до све неуверљивијег света илузија. Друга теза: индивидуалистичка и егалитарна идеологија модерног света није више погодна у све већем броју сфера које се помаљају у нашој цивилизацији. Да би смо се суочили са будућношћу, биће све неопходније усвајање једног архајског начина размишљања, који је такорећи пред-модерни, не-егалитарни и не-хуманистички начин – онај који је способан за обнову вредности наших предака односно ‘уређених друштава’. Већ сада напредак у технологији и науци, нарочито у биологији и информатици, више не може да се савлада модерним хуманистичким вредностима и начинима размишљања; већ сада геополитички и друштвени догађаји указују на жестока и насилна избијања проблема који се тичу религије, етике, производње хране и епијемија. Неопходно је вратити се основним питањима. Стога указујем на нову идеју: археофутуризам. Та идеја ће нам омогућити да начинимо раскид са старомодном философијом о прогресу али и са егалитарним, хуманистичким и индивидуалистичким догмама савремености, које нису прикладне за нашу потребу да размишљамо о будућности и преживљавању гвозденог доба које је на помолу. Трећа централна теза: већ сада би требало да смо у позицији да замислимо последице тог хаоса, односно пост-апокалиптичног света, судећи [о томе] према принципима археофутуризма, а који су радикално другачији од оних које је поставила егалитарна савременост. Ова књига пружа њихов преглед. Бесмислено је покушати и започети реформе инспирисане провизорном мудрошћу и рационалношћу: човек једноставно није способан за тако нешто. Он реагује једино када се нађе сатеран уза зид, дакле у крајњој опасности. Оно што ћу овде понудити биће једна врста менталног тренинга за пост-апокалиптични свет“ (Фај, 2012: 5-6).
Дакле, пред нама је време „конвергенције катастрофа“ када сви злочини, идеолошка лицемерја и сурово економско цеђење и малтретирање незападног света од стране елита западних неолибералних метропола, као бумеранг, стижу на наплату – или другим речима, досадашње жртвено јаре долази по паре. Међутим, тема овога чланка неће бити детаљна анализа принципа археофутуризма, већ много ужа; свешће се само на идеју историје Гијома Фаја у светлу ове идеологије. Археофутуризам, као синтеза архаизма (arche – начело, почетак или древни, почетни импулс) и футуризма по Фају су „филозофска алијанса између аполонског и дионизијског. (Аполинско-дионизијска дихотомија је разматрана у Ничеовом раду посвећеном Рихарду Вагнеру, Рођење Трагедије. Док је код немачких романтичара то била дихотомија: светлост – тама, облик – безобличност, мера – безмерност, код Ничеа је она посматрана кроз призму уметности, па су по њему сликарство, вајарство и епска поезија – аполонске, а песма, музика и игра – дионизијске – примедба аутора). Футуризам и архаизам су оба повезани са аполонским и дионизијским принципима који су се одувек чинили међусобно супростављеним, док су заправо одувек били комплементарни. […] За будуће [постапокалиптично] друштво […] [кључно је] питање симултаног прихватања ултра-науке и повратка традиционалним солуцијама које датирају још из давних времена. […] Суштина футуризма јесте планирање будућности; осмишљавање цивилизације. […] Футуристички план може бити инплементиран једино ако прибегне архаизму. Отуда парадокс археофутуризма, који одбацује сваку идеју о прогресу, с обзиром да све оно што се односи на светоназор (нем. Weltanschauung, поглед на свет – примедба аутора) мора почивати на непроменљивим основама (иако форме и изрази могу варирати): за протеклих 50.000 година homo sapiens се незнатно изменио, а архајски и пре-модерни модели друштвене организације су се показали валиднима. Софистичка идеја о прогресу мора бити замењена ‘покретом’ “ (Фај, 2012: 58-59). Пишући ово, Фај можда није био свестан (јер то нигде не наводи) да је и идеја о супериорности архајских и пре-модерних модела друштвене организације у односу на савремене, такође архајска. У књизи Цхуанг-тзу, њен аутор (трећи век пре нове ере), каже: „Како су били савршени људи древних времена… Схватили су основна начела и повезали их са подробним уредбама које су досезале до све четири стране света, обухватајући велико и мало, танано и грубо; њихов утицај се свуда осећао. […] Сада је свет у великом нереду. […] Тао и врлина губе своје јединство, а многи у свету се докопавају неког дела целине да у њему сами уживају“ (Фунг, 2020: 219-220).
На другом месту, Фај се позива на предсказање филозофа Рејмонда Ријера према којем: „Када се историјски период XIX и XX века буде приближавао крају, а њихове егалитарне халуцинације [буду] подавиле у катастрофама, човечанство ће се вратити својим архајским вредностима, које су чисто биолошке и хумане (тј. антрополошке): [вратиће се] раздвајању полних улога, трансмисији етничких и народних традиција […]; видљивој и структуралној социјалној хијерархији; страхопоштовању предака; поновом оснивању органских заједница (од породице до нације); […] [наступиће] крај конфузији између еротизма и брачног односа; престиж ратничког друштвеног сталежа; неједнакост међу социјалним статусима – дакле, не имплицитна неједнакост, која је неправедна и фрустрирајућа и коју данас проналазимо у егалитарним утопијама, већ она експлицитна и идеолошки легитимна неједнакост; дужности које су у складу с правом, односно једна ригорозна правда која пружа људима осећај одговорности; дефиниција народа – и свих утврђених група или појединаца – као дијахроничних заједница судбине пре него ли синхроничних маса индивидуалних атома. Укратко, у том широком, осцилирајућем покрету историје којег је Ниче назвао ‘вечни повратак идентичног’ будући векови ће доживети повратак тим архајским вредностима на један или други начин“ (Фај, 2012: 56).
У овој тачки долазимо до археофутуристичке идеје историје, коју Фај образлаже овим речима: „Непотребно је нагласити да је археофутуризам заснован на ничеовским идејама Umwertung-a – радикалног обарања савремених вредности – и на сферичном погледу на историју. Егалитарни модернизам, заснован такав какав је на вери у прогрес и бесконачни развој, усвојио је световну верзију линеарног, узлазног, есхатолошког и сотериолошког (искупљивачког) погледа на историју, која досеже до религија о спасењу, и коју такође деле социјалисти и либерал-демократе. Традиционална друштва (нарочито она не-европска) развила су један циклични, понављајући и отуда фаталистички поглед на историју. Ничеовски поглед на историју, који је Локи описао као ‘сферични’, разликује се од линеарних и од цикличних схватања прогреса.
Дакле, о каквом тачно погледу се ради?
Хајде да замислимо једну сферу, једну билијарску куглу, која се дезоријентисано креће преко стола, или (неизбежно несавршеном) вољом играча: након бројних обрта, иста тачка на површини лопте неминовно ће више пута дотаћи зелену тканину. То је ‘вечни повратак идентичног’, али не и оног ‘истог’. Јер, свера се креће, и ако ‘тачка’ додирује сто, њена позиција нија иста као и претходна. То представља повратак једне ‘упоредне’ ситуације, али на различитом месту. Иста слика се може применити и на смену годишњих доба али и на историјски изглед археофутуризма; враћање архајским вредностима не треба бити схваћено као циклично враћање прошлости […] већ као ре-избијање архајских социјалних конфигурација у једном новом контексту. Другим речима, то значи примењивање древних решења на потпуно нове проблеме, то значи поново појављивање заборављеног и поспешеног поретка у другачијем историјском контексту“ (Фај, 2012: 60-61).
* * *
Када је Фај већ одлучио да археофутуризам заснује „на ничеовским идејама“: Umwertung-у (што није спорно), и „на сферичном погледу на историју“ (што је врло спорно), могао се бар потрудити да мало подробније проучи ту такозвану ничеовску идеју. Ничеовска идеја циклизма је управо оно што он тврди да није – јер је баш она до своје сржи фаталистичка. Не само да је ту идеју Фај представио у фактографски нетачној форми, већ је додатно конфузним и контрадикторним додацима, археофутуристичку идеју историје учинио најслабије образложеним концептом своје идеологије. Из мора цитата, који илуструју Ничеову идеју историје, изабраћемо само један из Заратустре: „Код Ничеовог Заратустре описивање процеса вечитог кружења на махове добија акценте фатализма који подсећа на библијског Проповедника: ’Све иде и све се опет враћа; вечно се котрља точак (точак не може бити сфера – примедба аутора) онога што постоји. Све умире и све опет процветава; вечно јури напред година оног што постоји. Све се крха и све се опет склапа; вечно се зида иста кућа онога што постоји. Све се растаје и све се опет састајући [по]здравља; вечно веран себи остаје прстен (ни прстен није сфера – примедба аутора) онога што постоји […] Крива је стаза вечности […] Ја ћу опет доћи, са овим сунцем, са овом земљом, са овим орлом, са овом змијом – не у нови живот или бољи живот или сличан живот – ја ћу вечно опет долазити у овај исти живот, у највећем и у најмањем, да опет учим о вечном повраћају ствари’“ (Тартаља, 1976: 52–53). Ничеов Заратустра каже да неће долазити у нови или сличан, већ у исти живот, у највећем и у најмањем, дакле, у сваком детаљу исти, па и у истом контексту. Шта је у том гвозденом детерминизму „сферично“ и „дезоријентисано“? Како се у ову Ничеову идеју уклапа Фајова тврдња да „враћање архајским вредностима не треба бити схваћено као циклично враћање прошлости […] већ као ре-избијање архајских социјалних конфигурација у једном новом контексту.“ Говорећи ово, Фај уствари говори о неничеовском концепту „спиралног“ циклизма који је Шопенхауер дефинисао као враћање „оног истог, али у другачијем виду“ и који је далеко вероватнији него Ничеова идеја.“ У Кружном времену Борхес напомиње: „Имам навику да се стално враћам Вечном Повратку; сада ћу настојати (ослањајући се на неколико историјских примера) да дефинишем три основна схватања тог појма. Прво се приписује Платону […]. Друго схватање се везује за Ничеову славу – зато што је он најпатетичнији изумитељ и пропагатор ове тезе. […] Стижем до трећег схватања Вечног Повратка: мада је мање застрашујуће и мелодраматично, оно је и једино замисливо. Имам на уму схватање сличних, а не истоветних циклуса. […] [Тако, рецимо], Марко Аурелије утврђује аналогију између многих појединачних судбина, али не и њихову истоветност“ (Борхес, 1999: 66–70). Да апсурд буде потпун, Фај јесте правилно изабрао археофутуристички концепт историјског враћања, али га је погрешно приписао Ничеу, и још додатно замутио Локијевом „билијарском куглом“.
Како у стварности функционише тај „спирални“ циклизам, показаћемо помоћу цикличних тридесетшестогодишњих периода успона и слабљења Руске империје (или Совјетског Савеза). Из онога што после ове упоредне хронологије следи, биће јасно – зашто се у вези Фајовог археофутуризма узимају примера из руске историје? За матрични период анализе биће узета владавина Петра Великог и почетак Руске империје.
Успон Царства до Империје (1689-1725) – Слабљење Империје (1725-1761)
Период успона и прерастање Царства у Империју, десио се за владавине Петра Великог. Период слабљења Империје започет је владавином Катарине I, а завршен je владавином Јелисавете Петровне. Императорка Катарина I је започела владавину 35/36 година после Петра Великог, а императорка Јелисавета Петровна је завршила владавину 35/36 година после Петра и умрла је 35/36 година после Петра.
1689 – Почетак фактичке владавине Петра Великог
(после свргавања регенткиње Софије Алексејевне).
1725 – Почетак императорске владавине Катарине I.
Међувреме: 35/36 година.
*
1725 – Крај владавине императора Петра Великог.
1761 – Крај владавине императорке Јелисавете Петровне.
Међувреме: 35/36 година.
1725 – Смрт императора Петра Великог.
1761 – Смрт императорке Јелисавете Петровне.
Међувреме: 35/36 година.
Слабљење Империје (1725-1761) – Нови узлет Империје (1762- 1796)
Перид слабљења Империје, као што је показано, започео је владавином Катарине I, а завршио се владавином Јелисавете Петровне. Поновни узлет Империје обележила је владавина Катарине II Велике.
1725 – Почетак владавине императорке Катарине I.
1762 – Почетак владавине императорке Катарине II Велике.
Међувреме: 35/36 (+1) година.
*
1761 – Крај владавине императорке Јелисавете Петровне.
1796 – Крај владавине императорке Катарине II Велике.
Међувреме: 35/36 година.
1761 – Смрт императорке Јелисавете Петровне.
1796 – Смрт императорке Катарине II Велике.
Међувреме: 35/36 година.
По удвострученом ритму од око 35/36 година – или ритму од око 71/72 године – Катарина Велика је у потпуности поновила владавину првог императора и творца Руске империје, Петра Великог.
Петар Велики (1689-1725) – Катарина Велика (1762-1796)
1689 – Почетак фактичке владавине Петра Великог.
1762 – Почетак императорске владавине Катарине II Велике.
Међувреме: 71/72 (+1) година.
*
1725 – Крај владавине императора Петра Великог.
1796 – Крај владавине императорке Катарине II Велике.
Међувреме: 71/72 година.
1725 – Смрт императора Петра Великог.
1796 – Смрт императорке Катарине II Велике.
Међувреме: 71/72 година.
Тако је било на империјалном почетку. На крају, за владавине Александра III и Николе II Романова, 192/193 године после Петровог почетног (матричног) периода, уследило је прво слабљење, а затим и крах Руске империје.
Почетак Империје (1689-1725) – Крај Империје (1881-1917/18)
1689 – Почетак фактичке владавине Петра Великог.
1881 – Почетак императорске владавине Александра III.
Међувреме: 192/193 година.
*
1725 – Крај владавине императора Петра Великог.
1917 – Крај владавине императора Николе II.
Међувреме: 192/193 година.
1725 – Смрт императора Петра Великог.
1918 – Смрт императора Николе II.
Међувреме: 192/193 година.
Матрицу Руске Империје, надаље, наслеђује Совјетски Савез.
Слабљење и крах Империје (1881-1917) – Узлет СССР-а (1917-1953)
1881 – Почетак императорске владавине Александра III.
1917 – Почетак владавине Владимира Уљанова Лењина.
Међувреме: 35/36 година.
*
1917– Крај владавине императора Николе II.
1953 – Крај владавине Јосифа Џугашвилија Стаљина.
Међувреме: 35/36 година.
1918 – Смрт императора Николе II.
1953 – Смрт Јосифа Џугашвилија Стаљина.
Међувреме: 35/36 година.
Узлет СССР-а (1917-1953) – Слабљење и крах СССР-а (1953-1991)
1917 – Почетак владавине Владимира Уљанова Лењина.
1953 – Почетак владавине Никите Хрушчова.
Међувреме: 35/36 година.
*
1953 – Крај владавине Јосифа Џугашвилија Стаљина.
1991 – Крај владавине Михаила Горбачова.
Међувреме: 35/36 (+2) година.
По удвострученом временском распону од око 35/36 година – или распону од око 71/72 године – периодом слабљења и краха Совјетског Савеза је ритмичка реплика периода слабљења и краха Руске империје. Крах Совјетског савеза десио се 71/72 године после краха Руске империје.
По почетном временском распону од 35/36 (+/-2) година, смене на власти се настављају и после ових догађаја.
Хрушчов – Јељцин
Јелцин је рођен око 35/36 година после Хрушчова, започео је владавину око 35/36 година после Хрушчова, завршио је владавину 35/36 година после Хрушчова и умро је 35/36 година после Хрушчова.
1894 – Рођен будући совјетски властодржац Никита Хрушчов.
1931 – Рођен будући председник Руске федерације Борис Јељцин.
Међувреме: 35/36 (+1) година.
1953 – Почетак владавине Никите Хрушчова.
1991 – Почетак владавине Бориса Јељцина.
Међувреме: 35/36 (+2) година.
1964 – Крај владавине Никите Хрушчова.
1999 – Крај владавине Бориса Јељцина.
Међувреме: 35/36 година.
1971 – Смрт Никите Хрушчова.
2007 – Смрт Бориса Јељцина.
Међувреме: 35/36 година.
*
1964 – Почетак владавине Леонида Брежњева.
2000 – Почетак владавине Владимира Путина.
Међувреме: 35/36 година.
Наравно да су сва ова закономерна понављења, како Фај каже „повратак једне ‘упоредне’ ситуације“. Управо зато, за образложење археофутуристичке идеје историје нису му били потребни ни Ниче, ни билијарска или кристална кугла, ни тврдња да та идеја није ни линеарна ни циклична. Довољно је било, ако ништа друго, прочитати Борхесово Кружно време и цитирати „архајске“ мислиоце, Марка Аурелија („све је од памтивека исто и све се у одређеним временским размацима враћа“) или Ванинија, који је говорио: „Ахил ће поново ући у Троју […] историја ће се поновити; све што је данас, било је некад раније; оно што је било биће поново; али све то на уопштен начин, а не конкретно” (Борхес, 1999: 66–67). Зато, по ко зна који пут рецимо: историја јесте стално стварање и стицање нових догађаја и епизода, али то стицање није произвољно, већ се одвија ритмички по arche(типским) матрицама. Ако се у историји прецизно дефинише неки догађај, рецимо – почетак владавине нове владарске личности – и усресредимо се на њега, наравно да је долазак Лењина на власт у небројено ствари био другачији од доласка на власт императора Александра III Романова, али оно што је у оба случаја исто, то је – почетак владавине нове владарске личности. (Катарина I је започела владавину 35/36 година после Петра Великог; Катарина Велика око 35/36 година после Катарине I… Лењин 35/36 година после Александра III; Хрушчов 35/36 година после Лењина; Јељцин око 35/36 година после Хрушчова; Путин 35/36 година после Бржњева…). Ако историјски догађај дефинишемо као – насилну смрт владара, наравно да се убиство Лењиновог претходника у небројено ствари разликује од убиства претходника Александра III, али оно што је у оба случаја исто, то је – насилна смрт претходника. У чланцима о Николају Данилевском и Ерику Хобсбауму показано је да ни Лењинова револуција није пала с неба. Како се споменути догађаји понављају (или враћају) – тако се понавља и све остало у историји, и то је сва мудрост. Зато Шопенхауер и каже: „Истинска филозофија историје треба, дакле, да сазнаје оно идентично у свим догађајима, и у онима који су се одиграли у давној прошлости и у онима из новијег доба“ (Шопенхауер, 2005: 480–481). Зато он и мисли да девиза историје треба да гласи: „Eadem sed aliter (lat. оно исто али у другачијем виду). Зато је, захваљујући циклизму историјског тока, могуће „футуристички“ завирити у будућност, али не ради планирања те будућности и не ради осмишљавања будуће цивилизације, на чему Фај инсистира као задатку археофутуризма, већ ради предодређивања будућности, или препознавања – каква ће она бити пројектовањем arche-a у футуру. Да би то било могуће, неопходно је у тај пројекат уложити неупоредиво више интелектуалног рада него што се данас улаже, ако се уопште, и у било којој мери, у њега ишта улаже.
* * *
„Након година ћутања, бескомпромисни француски политички мислилац Гијом Фај огласио се разарајућом објавом и позивом на повратак Традицији и на спасоносно уједињење Европе и Русије у Евроазијско царство. Катастрофа се примиче а једино што може да јој се испречи на путу јесте [Евросибирско] Царство древне европске етике и напредне технологије: археофутуризам“. У потпоглављу његове књиге под називом „Евросибир“, Фај елаборира и ту тему: „Келти, Германи, Грци, Словени, Скандинавци, Романи, Ибери… или, пре, ми, потомци свих тих народа, морамо сада посматрати себе као део истог народа и као наследнике једне заједничке земље – големе отаџбине са колосалним ресурсима, како материјалним тако и људским, обликоване заједничком историјом. Судећи према мање амбициотној хипотези, та земља би се протезала од атланске до руске границе; према најамбициознијој (која се увек мора промовисати), она би била поистовећена са Евросибиром, што се такође може узети као парадигма о „Великој Европи“. […] То би била највећа уједињена политичка јединица у историји човечанства и она која би се протезала преко четрнаест временских зона. ‘Политика је само за оне који су способни да имају широке, веома широке погледе на ствари’, као што је то Ниче рекао. […] То је идеал који можемо остварити, један од ретких нам преосталих у овом добу песимизма: да изградимо своју империју. Каквог ли сна који не да мира! […] Поглед на сутрашњицу: од луке Бреста до Порт Артура, од наших смрзнутих острва у Арктику све до победоносног критског сунца […] на хиљаде нација (овде се Фај у свом одушевљењу мало занео – примедба аутора), слободних и уједињених, регруписаних да би оформили империју, претстављало би вероватно оно што је Тацит назвао „Краљевством Земље“ (Orbis Terrae Regnum) (Фај, 2012: 168-169).
Дакле, Фај указује на две неједнако „амбициозне хипотезе“, од којих је прва – Европа до руских граница. Тој Европи је Шпенглер посветио књигу Пропаст Запада, уз тврдњу да ће оној другој Европи „иза“ руских граница – припасти наредни миленијум. Фајова идеја изнета у другој и „амбициознијој хипотези“ (од Бреста до Порт Артура) и није тако нова као што на први поглед изгледа. Давно су је заговарали руски ‘западњаци’. „Ову програмску тезу руских ‘западњака’, Данилевски одбацује указујући на дубоко историјско непријатељство Русије и Европе које је неспојиво са односима дела и целине. Сама Европа, по њему, ’у Русији и словенству види нешто себи туђе, и не само туђе, већ и непријатељско’. Ово непријатељство о коме сведочи историја није само плод сукоба политичких и економских интереса Европе и Русије, већ је усађено много дубље, ‘у сам историјски инстикт народа, у несвесно осећање’ различитости и неспојивости културно-историјских типова. Процес европеизације Русије који заговарају ‘западњаци’ довео би Русе (и шире Словене) у статус етничког материјала осуђеног на служење туђим (европским) циљевима и интересима” (Суботић, 1995: 178–181). Руку на срце, Фај не заговара европејизацију Русије (и Словена), јер презире и одбацује вредности неолибералне Европе, што јесте новина, али без обзира на то, биће да су Данилевски и Шпенглер ближи истини. Ватру и лед је немогуће спојити без последица по лед или по ватру.
Фајов археофутуризам, као полазна основа, заиста може бити будућа идеолошка алтернатива комунизму и демо-либерализму, али тек после темељног редефинисања неких његових принципа и отклањања слабости његовог елабората, укључујући у то и његово одушевљење ултра-науком и технологијом, којих се, између осталих, и Шпенглер гнушао. Данас је наука само привидно у функцији благостања човека, а суштински – изумитељ технологија за његово угњетавање и контролу, јер не само да она не поставља самостално своје циљеве и приоритете, већ не одређује ни шта треба чинити са њеним открићима. Напредне технологије су довеле и до „Тринити теста“ или генетски модификованих организама (између осталих и вируса). Говорећи о археофутуризму „који одбацује сваку идеју о прогресу“, Фај под то не подводи и идеју линеарног, узлазног и „есхатолошког“ прогреса науке и технологије, већ тај прогрес уграђује у темеље своје идеологије. Присетимо се да је он свој идеал дефинисао као: „Царство древне европске етике и напредне технологије“. Напредна технологија – да, али у функцији чега или кога?
Дакле, „када се историјски период XIX и XX века буде приближавао крају, а њихове егалитарне халуцинације [буду] подавиле у катастрофама, човечанство ће се вратити својим архајским вредностима, које су чисто биолошке и хумане (тј. антрополошке). Заиста, после тог „дављења“, што шта се мора вратити из arche-a, јер овако више не иде (и ту је Фај у праву), поготово са онима који су пред „конвергенцијом“ катастрофа.
Извори:
Фај, Гијом: Археофутуризам – Европски погледи на постапокалиптично доба. Укронија, Београд, 2012.
Тартаља, Смиља: Скривени круг – обнова циклизма у филозофији историје. Председништво Конференције ССО Југославије, Београд, 1976.
Борхес, Хорхе Луис: Историја вечности, Народна књига – Алфа, Београд, 1999.
Суботић, Милан: „Н. Данилевски: Теорија културно-историјских типова и словенофилство“. Филозофија и друштво. VII (1995): 175–195.
Фунг, Ју-Лан: Историја кинеске филозофије. Кокоро, Београд, 2020.
„Дављење“ у катастрофама је почело. Споља видљива последња фаза преласка сукоба држава у светски сукоб, познат као II светски рат, поновила се 78 година касније уз преокретање улога (нападачи и нападнути) и последично резултата рата. Тада је то био напад на Перл Харбур а сада је „пандемија“ covid-19.
1941. године су Исток и Европа напале САД. 2019. године је САД напала Исток и Европу. У оба случаја је суштински разлог била доминација, примарно кроз економију. У оба случаја се неуспела авантура на крају обила о главу нападачима. Водеће нападачке државе су подељене на више делова. Део главешина нападача је осуђен и ликвидиран.
Циклуси смена владара у појединим државама и други значајни циклуси указују да ће у 2021. години сигурно доћи до смене владара у Француској, Немачкој, Турској и Србији. Постоји значајна вероватноћа смене Бориса Џонсона. У 2021. години ће Доналд Трамп започети и пре времена окончати мандат као председник САД.