0 
0 Сваки узнемирени Западњак подсећа
на неког од јунака Достојевског,
али са рачуном у банци. (Емил Сиоран)
Аутор: Тодор Вулић
Емил Сиоран (1911 – 1995), филозоф и есејиста румунског порекла, и од 1937. становник Париза, објавио је 1960. године на француском језику збирку есеја под називом Историја и утопија. Овом књигом, Сиоран се сврстао међу „пророке“ пропасти Запада, али и међу оне који му одређују цивилизацијског наследника. У првом делу књиге, његова пројекција будућности је образложена убедљивим и рационалним аргументима, али у другом делу она прераста у дубоко мистичну и застрашујућу слику будућности. Сецирајући природу човека до њених мрачних дубина и изналазећи тамо само злобу, завист и непатворено зло које види као покретаче људских чинова, он шокира закључком: „Ми смо огрезли у злу. […] Грешни анђео […] не само што није узурпатор него је, напротив, наш господар, легитимни владар који би однео победу над Свевишњим када би свеколики свет био сведен на човека.“ (Сиоран, 2009: 78). Дакле, по Сиорану, овим нашим емпиријским светом и свеколиким човечанством, господари његов творац, од Бога одметнути „пали анђео“.
Према аутору Историје и утопије, највећа слабост Запада је управо оно што Западњаци сматрају својим највећим достигнућем – либерализам и демократија. О идеологији либерализма, коју је и сам прихватио у свом позном животном добу, Сиоран говори као о неприродном стању које није својствено младости; говори о идеологији која се прихвата тек у старачкој оронулости појединца – али и друштва у целини. „Истински живети значи одбацивати друге људе; да би смо их признавали, морамо знати да се одричемо, да обуздавамо своје нагоне, да деламо против своје сопствене природе, да слабимо своју снагу; ми схватамо слободу само као слободу за нас саме, а протежемо је на своје ближње једино по цену исцрпљујућег напора; отуда непостојаност либерализма, тог изазова нашим нагонима, тог краткотрајног и чудесног успеха, тог изузетног, нашим дубоким, неодољивим поривима потпуно опречног стања. Ми по својој природи нисмо способни за њега: једино нас истрошеност наше снаге чини пријемчивим за њега. То је беда соја који мора да омлитави на једној страни да би се оплеменио на другој.“ (Сиоран, 2009: 9). Прихватање ове идеологије у неком друштву, по њему, недвосмислено указује на предсмртно стање тог друштва; прихватање те идеологије као доминантне у неком цивилизацијском кругу (у овом случају, цивилизацијском кругу Запада), недвосмислено говори о предсмртном стању те цивилизације. Слободарство неминовно наговештава крај, јер у себи садржи семе краја. Међутим, поред либерализма, ни друго лице западног бога Јануса – демократија, у Сиорановој визури не поспешује оптимизам: „Демократија је за један народ истовремено рај и његова гробница. Живот има смисла само захваљујући њој; али она је беживотна. […] Срећа у садашњем тренутку, пропаст у скорој будућности – ето у чему се састоји крхкост тог политичког поретка за који човек не може да се определи а да се не уплете у мучну дилему“ (Сиоран, 2009: 29).
У првом есеју ове збирке, у „Писму далеком пријатељу“, Сиоран о западном друштву пише: „Како га врло добро познајем – дужан сам да сузбијем илузије које би сте о њему могли гајити. То не значи да ми се то друштво безусловно не допада – позната Вам је моја слабост према ономе што је грозно – али количина неосетљивости која је неопходна да би се оно могло подносити силно премаша залихе цинизма којима располажем. Мало је рећи да у њему има много неправди; оно је заиста квинтесенција неправде. Једино беспосличари, готовани, мајстори у гадости, мали и велики покварењаци користе добра која оно излаже и изобиље којим се оно дичи. Та уживања и то изобиље представљају само оно што се види на први поглед. […] Какво се то проклетство на њега [на Запад] оборило због кога на крају раздобља свог полета он рађа само оне пословне људе, оне бакале, оне мућкароше са глупим погледима и закржљалим осмесима, које срећемо свуда, у Италији као и Француској, у Енглеској баш као и у Немачкој“ (Сиоран, 2009: 14-18).
Објављујући ове своје есеје крајем пете деценије прошлог века, када је као противтежа либерално-демократском Западу постојао тоталитарни, а тиме и младалачки витални Совјетски Савез, Сиоран у Русији види надмоћну силу и будућег глобалнополитичког победника у надметању са оронулим Западом. Пошто Русија није подлегла слабостима Запада, либерализму и демократији, она је стога: „Снабдевена већим залихама снаге и много срећнија. […] Неограничена власт за њу представља, као што је Карамзин приметио ‘саму суштину њеног постојања’. Зар се управо у томе што увек стреми слободи, никада не досежући до ње, не састоји њена велика надмоћ над западним светом, који је, нажалост, одавно доспео до слободе? […] Ако је умела да опонаша Запад повлачећи се истовремено у прорачунату усамљеност, она је још боље знала да га наведе да јој се диви и да очара њене интелектуалце. Енциклопедисти су се одушевљавали подухватима Петра Великог и Катарине Велике исто онако као што ће се наследници века просвећености – хоћу да кажем левичари – одушевљавати Лењиновим и Стаљиновим подухватима“ ( Сиоран, 2009: 29). Људи Запада „пошто настоје да открију ‘напредак’ на другој [руској] страни, изван себе самих и онога што су створили, данас су ближи него Руси – што је парадоксално – јунацима из романа Достојевског.
Уз то треба да подвучемо да они подсећају само на слабе стране тих јунака, а немају ни њихове окрутне хирове ни мужанствену зловољу: то су ‘злим дусима опседнути људи’ којима су силна умовања и морални обзири уништили снагу, људи разједени извештаченим грижама савести и стотинама питања, то су мученици које мучи сумња, засењени и сатрвени својим недоумицама.“ (Сиоран, 2009: 29).
Погубност демо-либерализма по руску „суштину постојања“ потврдила је и последња деценија 20. века, када је ова идеологија накратко у Русији однела превагу. Совјетски Савез се распао управо у моменту када је покушао да се демократизује и либерализује. Десетогодишња доминација ове идеологије у Русији је имала катастрофалан учинак. Тек његовим (делимичним) суспендовањем, тренд практично слободног пада и распада руског друштва је заустављен и преокренут. Да би она трајно прихватила либерални режим, претходно би требала да неповратно остари и ослаби. Међутим, показана способност Русије да се у врло кратком временском периоду опорави од демолибералне грознице и дигне из пепела, опомиње да је прерано Сиоранову прогнозу доживљавати као промашај. Према теорији Александра Деулофеуа (Математика историје), империје тек после привременог слома улазе у свој најблиставији развојни период. И према Тојнбију, фази универзалног царства претходи фаза цивилизацијског слома. Сједињене Државе су тек после слома 1861. и Амерчког грађанског рата ушле у фазу вртоглавог успона.
* * *
У последњем есеју те своје књиге, под називом „Златно доба“, Сиоран елаборира и „појам времена“. У опису Хесиодовог златног доба, где антички писац каже : „Као богови живљаху људи тада, не знајући ни за какву бригу, далеко од муке и бола. За старост тужну не знађаху“, он препознаје подударност са описом раја у Светом писму. Ови описи „одређују слику статичног света у коме истоветност саму себе посматра, у коме влада вечна садашњост, време заједничко свим визијама раја, време измишљено као супротност самом појму времена. Да би се то време замислило и да би му се стремило, треба мрзети настајање, осећати његов притисак и велику
несрећу коју оно доноси и желети ишчупати се из њега по сваку цену. То је једина жеља коју је кадра да осети слаба воља, која жуди за тим да на некој другој страни почине и ишчезне. Да смо потпуно прихватили вечну садашњост, историје не би ни било.“ (Сиоран, 2009: 88). Зато се у свим утопијама, чак и у оним које су као друштвени експеримент сналазиле човечанство (Марксов комунизам, Фукујамин демо-либерализам) зауставља време и проглашава крај историје. Зато утописти помамно трагају за једним другим временом „да би га уклопили у овај свет како то препоручује утопија, која покушава да измири вечну садашњост и историју, сласт златног доба и прометејске тежње, […] да поново створи рај.“ (Сиоран, 2009: 92). Међутим, ово своје проницљиво запажање о статичности света и времена подразумевано у свим утопијама, Сиоран квари наредном примедбом: „Идеја на коју је Вико дошао да замисли ‘идеалну историју’ и у главним потезима прикаже њен ‘вечни кружни ток’ поново откривамо, примењену на друштво, у утопијским системима којима је својствено то да желе једном заувек да реше ‘друштвено питање’. Отуда произилази њихова непрестана заокупљеност оним коначним и њихово нестрпљење да што пре, у непосредној будућности, успоставе рај, некакво статично трајање […] плагијат вечне садашњости.“ (Сиоран, 2009: 92). У чему Сиоран греши и шта превиђа откривајући Виков циклизам у утопијским статичким системима који једном заувек желе да реше „душтвено питање? Ако је златно доба, како то заступају заговорници традиционалних знања: Ориген, Евола, Генон… постојало, онда ће оно, не само по циклизму Ђанбатисте Вика, већ и по Хесиодовом циклизму и уопште античким концептима циклизма, поново доћи. Између те Викове динамичне и цикличне непроменљивости – где је образац промене непроменљив, а промена стална – и утопијске коначне и статичке непроменљивости будућег раја, постоји суштинска разлика. У утопијском рају друштво је као такво заиста конзервирано и вечно статично, време заустављено, а историја окончана. Иза раја нема новог почетка јер је он вечан. Међутим, по свим концептима циклизма рај или златно доба је само временски орочена фаза друштвеног и историјског развоја човечанства. После те фазе следи нова фаза, па за њом следећа; кад се кружница коначно затвори, промена наставља да „кружи“ по истом обрасцу. Док у утопијама, како рече Сиоран, истоветност саму себе посматра, дотле у циклизму саму себе посматра саобразност, (онако како зима „посматра“ претходну зиму, а лето, претходно лето).
Погледајмо те цикличне саобразности из историје могуће Сиоранове будуће „господарице Европе“, Русије, помоћу упоредне хронологије са временским померањем од 129/130 (+/-2) године. Хронологија ће обухватити владаре Русије којима су се дивили интелектуалци и левичари Запада: Петра Великог, Катарину Велику, Лењина и Стаљина.
1696 – Крај владавине и смрт цара Ивана V.
1825 – Крај владавине и смрт императора Александра I.
Међувреме: 129/130 година.
Петар I Велики – Никола I
1696 – Почетак самовладавине императора Петра I Великог.
1825 – Почетак владавине императора Николе I.
Међувреме: 129/130 година.
1725 – Крај владавине императора Петра I Великог.
1855 – Крај владавине Николе I.
Међувреме: 129/130 година.
1725 – Смрт Петра I Великог.
1855 – Смрт Николе I.
Међувреме: 129/130 година… итд.
* * *
1764 – Смрт императора Ивана VI.
1894 – Смрт императора Александра III.
Међувреме: 129/130 година.
Катарина II Велика – Никола II и Лењин
1764 – Почетак владавине императорке Катарине II Велике
после смрти Ивана VI.
1894 – Почетак владавине Николе II
после смрти Александра III.
Међувреме: 129/130 година.
*
1796 – Крај владавине императорке Катарине II Велике.
1924 – Крај владавине Владимира Уљанова Лењина.
Међувреме: 129/130 (-1) година.
1796 – Смрт императорке Катарине II Велике.
1924 – Смрт Владимира Уљанова Лењина.
Међувреме: 129/130 (-1) година.
Павле I и Александар I – Стаљин
1796 – Почетак владавине императора Павла I
(са престолонаследником Александром I).
1924 – Почетак владавине Јосифа Џугашвилија Стаљина.
Међувреме: 129/130 (-1) година.
*
1812 – Почетак Наполеонове инвазије на Русију.
Рат је завршен уласком руских трупа у Париз.
1941 – Почетак Хитлерове инвазије на СССР.
Рат је завршен уласком совјетских трупа у Берлин.
Међувреме: 129/130 година.
*
1825 – Крај владавине императора Александра I.
1953 – Крај владавине Јосифа Џугашвилија Стаљина.
Међувреме: 129/130 (-1) година.
1825 – Смрт императора Александра I.
1953 – Смрт Јосифа Џугашвилија Стаљина.
Међувреме: 129/130 (-1) година.
Никола I – Хрушчов… и Черњенко
1825 – Почетак владавине императора Николе I.
1953 – Почетак владавине Никите Хрушчова.
Међувреме: 129/130 (-1) година.
*
1855 – Крај владавине императора Николе I.
1985 – Крај владавине Константина Черњенка.
Међувреме: 129/130 година.
1855 – Смрт императора Николе I.
1985 – Смрт Константина Черњенка.
Међувреме: 129/130 година.
Александар II – Горбачов… и Медведев
1855 – Почетак владавине императора Александра II.
1985 – Почетак владавине Михаила Горбачова.
Међувреме: 129/130 година.
*
1861 – Крај руског феудализма.
1991 – Слом руског социјализма.
Међувреме: 129/130 година.
*
1881 – Крај владавине и смрт императора Александра II.
2012 – Крај председничке владавине Дмитрија Медведева.
Међувреме: 129/130 година.
Александар III – Владимир Путин
1881 – Почетак владавине императора Александра III.
2012 – Почетак друге председничке владавине Владимира Путина.
Међувреме: 129/130 година…
Сиоран на једном месту каже: „Код тих [руских] Хипоборејаца […] прошлост, као и садашњост, као да припада неком другом, а не нашем трајању.“ (Сиоран, 2009: 32). Иако је ова реченица стилски ефектна, њена порука не одговара истини. Као код свих других народа и код тих Хипоборејаца прошлост и садашњост припадају истом „кружном“ времену и трајању, где прошли саобразни историјски периоди „посматрају себе саме“ у будућности.
* * *
Аутор Историје и утопије, између осталог, даје и сјајан опис тренутне историјско-политичке стварности и демо-либералне хегемоније, без обзира да ли је мислио на њу или не: „Свака цивилизација верује да је једино њен начин живота добар и замислив, да она треба да придобије свет за њега или да му га наметне; он за њу има исту важност као и изричито исказана или прикривена сотериологија (спаситељство – примедба аутора); у ствари, његово пропагирање представља отмени империјализам чија отменост ишчезава чим он прибегне војној сили. Царство се не ствара само из каприца. Други народи се подјармљују зато да би вас опонашали, зато да би вас, ваша веровања и ваше обичаје узели као свој образац; потом се јавља изопачени неодољиви захтев да их претворите у робове како бисте у њима посматрали ласкави или карикатурални заметак вас самих“ (Сиоран, 2009: 30). Поред тога што слика демолибералну садашњост, Сиоран се не устеже да понуди и своју визију могуће будућности?
Већ је речено да би, по њему, будућност могла припасти Руском царству. „Ако можемо веровати […] Соловјеву, народи нису оно што замишљају да су, него оно што Бог у својој вечности мисли да су. Не знам шта Бог мисли о Германима и Словенима; ипак, знам да је дао предност овим последњима, и да је исто толико узалудно честитати му на томе, колико и осуђивати га због тога. Данас више нема никаквих недоумица у вези са питањем које је у прошлом (деветнаестом – примедба аутора) веку толико Руса постављало себи о својој земљи: ‘Да ли је овај горостас био створен без икакве сврхе’? Постојање тог горостаса има, кратко и јасно речено, један смисао, и то какав смисао!“ (Сиоран, 2009: 35). „Степен на коме је Русија може само да се помера навише, па тиме и она у исти мах уздиже: то значи да је Русија осуђена да се уздиже. […] Једина светла тачка у нашој будућности јесте њихова потајна и нестрпљива чежња за истанчаним светом. Ако досегну до тог света (а такав нам изгледа очигледни смисао њихове судбине), они ће се цивилизовати науштрб својих нагона и искусиће и сами деловање вируса слободе. Што се једно царство више хуманизује, то се више у њему развијају противречности због којих ће пропасти.“ (Сиоран, 2009: 32). Дакле, шта би следило после пропасти европског Запада који би се утопио у Руско царство, а потом, и пропасти Руског царства?
„Замислимо сад да је наш континент саставни део Руског царства, замислимо потом како то Царство, зато што је одвећ пространо, слаби и распада се, што би природно довело до осамостаљења народа што у њему живе: који би од њих избили у први ред и донели Европи онај вишак нестрпљивости и снаге без кога јој прети опасност да ће запасти у неизлечиву обамрлост? Убеђен сам да би то били народи [европског југоистока] које сам управо поменуо [а поменуо је Југословене, Румуне и Бугаре… доминантно православне народе]. С обзиром на углед који они уживају, моја тврдња изгледаће смешна. ‘Прихватам да би то могли бити народи из средње Европе’, рећи ће читалац, ‘али, зар би то могли бити балкански народи?’ – Не желим да их браним, али не желим ни да прећуткујем њихове вредности. Зар та склоност према пустошењу, према унутрашњем нереду, према живљењу у свету што је налик јавној кући у пламену, то подругљиво виђење великих несрећа што су се већ збиле или ће се збити у скоријој будућности (а збиле су се пред крај Сиорановог живота 1990/1995 – примедба аутора). […] Зар је без икакве вредности тако богато и тако тешко наслеђе, то завештање из кога извлаче корист они који отуда долазе и који,
оптерећени ‘душом’, самим тим доказују да у себи још носе остатак дивљаштва? Дрски и ојађени, они би желели да се овенчају славом. […] Ако су им речи јетке […] то је зато што их хиљаду разлога нагони да јаче вичу од оних просвећених људи који више нису у стању да вичу. Пошто су они једини ‘примитивци’ у Европи, можда ће јој дати нови подстицај, у чему ће она свакако видети своје последње понижење. Па ипак, ако југоисточна Европа представља само нешто ужасно, зашто, онда кад одемо из ње, и упутимо се према овом крају света, осећамо као да падамо – то је падање, додуше, дивно – у празан простор.“ (Сиоран, 2009: 33-34).
Свиђа ми се ова Сиоранова песничка метафора (о њему и) нама, као становницима јавне куће у пламену, из које када се оде на Запад следи диван пад у празан простор (до неког бетона или асфалта). Та наша пустошна склоност ка нереду, то изругивање великим несрећама, то тешко наслеђе, јесте наше завештање. Не знам шта Бог мисли о нама, али постојање нас баш таквих какви јесмо има, „кратко и јасно речено, један смисао, и те какав смисао“! Дакле, царство нам по аутору Историје и утопије не гине, само да ли ће то бити царство земаљско или небеско – па видећемо? Чини се ипак да нам је Небо много ближе. Уосталом, већ смо га више пута бирали, јер „земаљско је за малена царство“, те је стога недостојно нас – нас који смо још увек, како рече Сиоран, оптерећени „душом“.
Извор:
Сиоран, Емил: Историја и утопија. Градац К, Чачак, 2009.
„Ми смо огрезли у злу. [Запад…] Грешни анђео […] не само што није узурпатор него је, напротив, наш господар, легитимни владар који би однео победу над Свевишњим када би свеколики свет био сведен на човека.“ (Сиоран, 2009: 78). Дакле, по Сиорану, овим нашим емпиријским светом и свеколиким човечанством, господари његов творац, од Бога одметнути „пали анђео“.
„11 Исус је добро знао да је Сатана владар овог света. Послуживши се једним чудом, Сатана је показао Исусу „сва краљевства света и њихову славу“. Затим му је обећао: „Све ћу ти ово дати ако паднеш и поклониш ми се“ (Матеј 4:8, 9; Лука 4:5, 6).“