1 
0 Умишљена ученост је та
која ствара тешкоће. (Квинтилијан)
Аутор: Тодор Вулић
Џозеф С. Нај (рођ. 1937) је професор (тренутно емеритус) на Универзитету Харвард. Од 1977. до 1979. био је заменик државног секретара за безбедност, науку и технологију и председавао је Групом за нуклеарну непролиферацију Савета за националну безбедност. Од 1993. до 1994. био је председник Националног обавештајног савета, а 1994. и 1995. радио је као помоћник министра одбране за међународну безбедност. За свој рад у ове три агенције добио је награде за истакнуте услуге. Такође је био представник САД у Саветодавном комитету генералног секретара УН за питања разоружања (1989–1993). Члан је Америчке академије уметности и науке, Америчке академије за дипломатију и Британске академије.1
У студији под називом Како разумевати међународне сукобе: увод у теорију и историју, Нај одговора на питање – шта је светска политика – елаборирајући три њена основна облика. Први од њих је империјални систем: „У светском империјалном систему једна влада контролише највећи део света са којим има додира. Најзначајнији пример таквог система у западном свету било је Римско царство. […] Други основни облик међународне политике је феудални систем у коме људска лојалност и политичке обавезе нису првенствено везане за територијалне границе. Феудализам је био заједнички облик друштвеног уређења у Европи после пада Римског царства. […] [У њему је појединац имао подељене лојалности и обавезе, а ратови] су се могли појавити како унутар тако и преко граница територија, и били су повезани са тим пресецајућим, нетериторијалним лојалностима и сукобима. Трећи облик који светска политика може имати јесте анархични систем држава, састављен од држава које су релативно кохезивне јединице у систему али немају врховну власт над собом. […] Вестфалски мир из 1648. године окончао је Тридесетогодишњи рат, који се понекад назива и најдужим од великих религијских ратова и првим ратом модерних држава. У ретроспективи, овај уговор је увео суверене територијалне државе као доминантан облик модерног организовања. […] Од три основна система – светског империјалног, феудалног и анархичног система држава – последњи је најрелевантнији за међународну политику у савременом свету, иако […] неки људи спекулишу како ће XXI век бити сведок постепене еволуције новог феудализма или […] [настајања] америчке светске империје“ (Нај, 2006: 16-19).
С обзиром на биографију овог врло утицајног стручњака за међународне односе, Џозеф Нај је, попут многих других звезда модерне друштвене науке, свој научни и интелектуални потенцијал ставио у службу реализације друге од наведених „перспективних“ опција међународне политике – америчке светске империји. Међутим, ни опција феудалног система међународног организовања, као прелазна фаза ка наведеном циљу, није сметња. У њему би тренутно још доминантно анархични систем суверених држава без врховне империјалне власти добио врховну власт – и то америчку. Феудализам је у међународним односима увелико узнапредовао, а доказ за то су савремене државе широм света које су данас пуки амерички феуди. У овом систему Господар не бирајући средства (директном агресијом, режирањем „обојених револуција“, грубим мешањем у председничке и парламентарне изборе исл.) додељује државе као посед само онима који су му апсолутно лојални. У сваком случају, Нај не разматра опцију према којој би и Империја у чију се службу ставио могла завршити на исти начин као и све њене претходнице – сломом и пропашћу – и последицама које би по међународно организовање имао овакав сценарио.
Да ли постоји трајна логика сукоба у светској политици
„Неке ствари у међународној политици [наставља Нај] остале су исте у свим добима. Тукидидови описи борби између Спарте и Атине у Пелопонеском рату пре 2500 година личе […] [на неке савремене сукобе]. Свет је на почетку XXI века један чудан коктел континуитета и промене. Неки аспекти међународне политике нису се променили још од времена Тукидида. […] Савези, равнотежа снага и избори у политици између рата и компромиса остали су слични кроз миленијуме“ (Нај, 2006: 15). „Другим речима, рат није узрокован безличним силама, него лошим одлукама у тешким околностима. Можда је непристојно доводити у питање Тукидида, оца историјске науке, али заиста је мало ствари које су истински неизбежне у историји. Људско понашање одликује се слободом воље, премда увек постоје и ограничења. […] Неограничени тридесетогодишњи рат који је разорио Атину није био неизбежан. Одлуке које људи доносе, избори које људи праве, играју улогу у свему томе“ (Нај, 2006: 38). Нај пита: зашто „мешавина континуитета и промене која одликује свет на уласку у XXI век чини немогућим једно лако, синтетичко објашњење [сукоба у међународној политици]? Зато [одговара Нај], што укључује променљиво људско понашање. Међународна политика [никада није била и] никада неће бити као физика: она нема снажну детерминистичку теорију“ (Нај, 2006, 22).
Претходни цитати из студије Џозефа Наја сажимају његову, али и у модерним друштвеним наукама опште распрострањену парадигму о динамици друштвеноисторијских феномена. Дакле, ова динамика није и „никада неће бити физика“ јер међународна политика нема „снажну детерминистичку теорију“; ови феномени нису узроковани безличним силама; „мало је ствари које су заиста неизбежне у историји“; делатни фактор друштвеноисторијске динамике су „одлуке које доносе људи, избори које праве људи“, јер се „људско понашање одликује слободом воље“. Зато је за „мешавину континуитета и промене која одликује свет на уласку у XXI век“ немогуће наћи лако синтетичко објашњење итд. итд. Ипак на крају, иако несвестан тога, Нај констатацијом о свету као „коктелу континуитета и промене“ обезвређује све претходно изнете „научне“ прогресивистичкe и недерминистичке флоскуле о природи друштвеноисторијског тока, противречући сам себи. Како?
Пре одговора на ово питање, и као сушту супротност модерној парадигми недетерминистичке динамике социоисторијске еволуције, навешћемо мишљење само једног заговорника историјског циклизма (а тиме и детерминизна), Артура Шопенхауера. Критикујући Хегелову конструкцију историје, Шопенхауер овог упућије на Платона: „који неуморно понавља да предмет филозофије јесте оно што је непроменљиво, што вечно остаје, а не оно што је сад овако, а затим другачије. Истинска филозофија историје састоји се, наиме, у увиду да, упркос свим тим бесконачним променама и њиховој збрци, ми увек пред собом имамо само исту, једнаку и непроменљиву суштину, која на исти начин делује данас, као што је деловала јуче и као што ће увек деловати. Истинска филозофија историје треба, дакле, да сазнаје оно идентично у свим догађајима, и у онима који су се одиграли у давној прошлости и у онима из новијег доба […]. Треба, дакле, да покушамо разумети оно што јесте, оно што стварно јесте, данас и увек, то јест да покушамо сазнати идеје [праузоре]. Девиза историје треба да гласи: Eadem sed aliter (lat. оно исто али другачије). Насупрот томе, будале мисле да нешто [ново] тек треба да постане и да дође“ (Шопенхауер, 2005: 480-481). Према Борхесу, Шопенхауер се враћа на своју филозофију историје и у следећој метафори: „Када би ме неко чуо како тврдим да је сива мачка која се сад игра у дворишту она иста која је скакутала и трчала пре пет стотина година, вероватно би помислио да сам луд; али мислити да је то у суштини друга мачка, још је већа лудост“ (Борхес, 1999: 11). Та мачка која се игра пред Шопенхауером заиста није она мачка од пре 500 година – али је мачка! Додајмо томе и следеће: „Постављајући премисе своје ꞌистинске филозофије историјеꞌ он још каже: ꞌИсторија [је] лажљива не само у извођењу већ и у својој бити, јер говорећи о индивидуама и догађајима тврди да сваки пут прича нешто друго, мада у ствари од почетка до краја, непрестано само понавља исто под другим именом и другим оделом […]. Ако је неко читао Херодота, он је у филозофском смислу већ довољно студирао историју, јер ту већ стоји све што чини потоњу светску историју и судбина људског родаꞌ“ (Тартаља, 1976: 48-49).
Дакле, према Шопенхауеру, онај ко је читао Херодота, нашао је код њега „све што чини потоњу светску историју“. С дрге стране, према Џозефу Нају „неке ствари у међународној политици су остале исте у свим добима.“ Према Шопенхауеру, понављајућа историја је мешавина континуита истог и промене („оног истог али другачијег“). Према Џозефу Нају, свет је „чудан коктел континуитета и промене.“ Дакле, оба исказа садрже и континуитет истог и промену (као коктел), што је суштинска одлика управо спиралноцикличне динамике историје; или метафорички речено – одлика Шопенхауерових мачака! Оне су континуитет истог, али су међусобно другачије. Међутим, доктринарна разлика између Шопенхауера и Наја је непремостива. Немачки филозоф до краја доследно заговарао детерминистичку теорију спиралног понављања историје, а тиме и „физику“ историје. Насупрот њему, Нај тврди да динамика социоисторијских феномена није и „никада неће бити физика“ јер нема „снажну детерминистичку теорију“, (што уз њега, као космичку неистину у хору понављају и остали модерни теоретичари друштва). Најова конфузна и контрадикторна позиција, коју одликује одбацивње историјског циклизма као „снажне детерминистичке теорије“, уз истовремено прихватање њеног основновног постулата – Eadem sed aliter – је само пример свеопште конфузије и неразумевања природе историје која карактерише модерну друштвену науку Запада. Наравно, научници из америчких феуда широм света, задивљени том блиставом и идеологизованом америчком памећу, прихватају све те теорије без зрна соли.
Дакле, питање свих питања је: има ли „физике“ у историјској динамици, и ако је има, може ли се она уопште доказати? Одговор гласи: наравно да је има и наравно да се може доказати, а један од доказа је у наставку овог осврта.
Зашто се распао Совјетски Савез
Победом у Октобарској револуцији 1917. бољшевици су на челу са Лењином преузели власт у Русији, конституишући 1922. Савез Совјетских Социјалистичких Република. Историја овог бољшевичког конструкта завршила се 1991. његовим потпуним идеолошким и државним сломом. Распад Совјетског Савеза је био својеврсна глобалнополитичка сензација, јер је престала да постоји дотадашња светска нуклеарна суперсила која је деценијама господарила Евроазијом. Зашто се Совјетски Савез срушио, тако рећи, сам од себе? И сами изненађени, глобалнополитички теоретичари на Западу почињу грозничаво да траже узроке овог слома. Џозеф Нај те узроке систематизује у три групе: непосредне, посредне и дубоке.
„Најважнији непосредни узрок [пише Нај] краја Хладног рата [и Совјетског Савеза] је Михаил Горбачов. Он је желео да реформише комунизам, а не да га замени. Ипак, реформе су прерасле у револуцију која је пре почела одоздо, него што је била контролисана са врха.“ (Нај, 2006: 176). Најважнији посредни узроци слома ове велике силе су били моћ либералних идеја и империјална пренапрегнутост Совјетског Савеза. „Идеје отворености, демократије и новог мишљења, које је Горбачов користио, биле су идеје Запада. […] Пораст транснационалне комуникацје и контаката допринео је ширењу популарне културе и либералних идеја Запада, а велики утицај западних економских успеха дао им је додатну привлачност. […] Када је реч о империјалној пренапрегнутости, совјетски огромни одбрамбени буџет је почео да погађа остале аспекте совјетског друштва. Здравство је пропадало, а стопа смртности је у Совјетском Савезу расла (једина развијена земља где се то догађало). Најзад је и војска постала свесна огромног терета проузрокованог империјалном пренапрегнутошћу. […] И на крају, према Најовој систематизацији, дубоки узроци совјетског колапса су слабљење комунистичке идеологије и неуспех совјетске економије. „Губитак легитимности комунизма у послератном периоду био је прилично драматичан. […] Велики део моћи утицаја Совјетсог Савеза је потицао од његове комунистичке идеологије, али су је они протраћили. […] Поред тога, дошло је до слабљења совјетске економије, што је показивало смањену способност совјетског система централног планирања да одговори на промене у светској економији“ (Нај, 2006: 176-179).
Дакле, узроци колапса Совјетског Савеза су, према систематизацији Џозефа Наја: Горбачов, моћ либералних идеја и губитак легитимности комунизма, империјална пренапрегнутост и неуспех совјетске економије. Наизглед, овом списку узрока нема шта да се приговори, осим најважнијег – како Нај и остали његови истомишљеници знају да су то УЗРОЦИ а не ПОСЛЕДИЦЕ, рецимо, „старачке оронулости“ совјетског система? Наиме, на једном месту у Држави Платон каже: „Пошто све оно што постаје мора и да пропадне, то ни ваше [државно] уређење неће трајати вечито, него ће се распасти. […] Ове промене настају кад периодично обртање затвара круг у коме се свако биће креће“ (Платон, 2013: 195). Тејтнер цитира Полибија који је писао: „ꞌСваки организам, свака држава и свака делатност пролазе кроз природни циклус, прво раста, затим зрелости те на крају пропадања.’ […] Рим је тада [у Полибијево време], био на врхунцу своје моћи, али неминовно ће уследити промене на лошије. ꞌТа ће држава, [према Полибију], проћи кроз природни циклус, све до своје пропастиꞌ“ (Тејнтер, 2007: 127). У завршници рада под називом Математика историје: непозната теорија Александра Деулофеуа, Хоаким Микел поставља кључно питање: „Ако прихватамо историју човечанства као део природе, зашто бисмо је проучавали као да је нешто друго?“ (Микел, 2012: 34). Заиста, зашто бисмо? У медицини, колапс се дефинише као последица наступа патолошких промена у функцијама организма, а манифестује се изразитом малаксалошћу и драматичним падом животне енергије. Зашто све оно што је Џозеф Нај набројао не би биле последице „патолошких промена“ у функцијама совјетског друштвеног организма изазваних његовим „старењем“? На крају, може ли се математички доказати да је совјетско друштво било предодређено да пропадне баш 1991. године? Изгледа да може.
После Лењина, на челу Совјетског Савеза налазили су се: Стаљин, Хрушчов, Брежњев, Андропов, Черњенко и Горбачов. У табели која следи, Лењинова владавина је подељена у две фазе, јер се он до краја 1922. налазио на челу државе која се звала Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република, а тек од 1923. на челу Совјетског Савеза. Стаљинова владавина је такође подељена у две фазе: до 1945, и после 1945, јер је после те године Совјетски Савез постао глобална геополитичка сила. Дакле, има ли у сменама совјетских властодржаца и у промени квалитета владавине прве двојице од њих неког правила? Да ли је оно што је почело са Лењином, како то Платон каже, „затворило круг“ са Горбачовом? Не односе ли се Лењин и Горбачов као лик и његов одраз у огледалу? Погледајмо!
Фаза (год.) Властодржац
______________________________
- Руска СФСР
- 1917 – 1922 Лењин
- Савез Совјетских Социјалистичких Република (од 30. децембра 1922)
- 1923 – 1924 Лењин
- 1924 – 1927 Транзиција: сукоби Стаљин-Троцки (Зиновјев, Камењев итд.)
- 1927 – 1945 Стаљин
- 1945 – 1953 Стаљин (1945. – нови почетак)
- 1953 – 1964 Хрушчов
- 1964 – 1982 Брежњев
- 1982 – 1984 Андропов
- 1984 – 1985 Черњенко
- 1985 – 1991 Горбачов
Средња година трајања бољшевичке државе је (1917 + 1991) : 2 = 1954,00. Непосредно пре ове године, завршена је Стаљинова владавина и стаљинизација совјетског друштва, а после Стаљина, започела је владавина Никите Хрушчова и дестаљинизација СССР-а (елиминација Стаљиновог култа личности и стаљинистичког политичког система). Од Октобарске револуције до Стаљинове смрти протекло је 37 (-1) година, а од Стаљинове смрти до краја Совјетског Савеза, протекло је 37 (+1) година. Уједно, фунционалност изведене фазне поделе потврђује и чињеница да аритметичка средина почетних и завршних година фазних прелома из показане табеле има практично исту вредност као и средња година совјетског периода (1917 + 1922 + 1923 +1924 + 1924 + 1927 + 1927 + 1945 + 1945 + 1953 + 1953 + 1964 + 1964 + 1982 + 1982 + 1984 + 1984 + 1985 + 1985 + 1991) : 20 = 1954,05. Ово подударање средњих вредности је у складу са правилом показаним у ранијим чланцима на цикличне теме, а то правило гласи: подела је функционална уколико вредност аритметичке средине почетних и завршних година фазних прелома не одступа за више од ± 2 године од средње године анализираног историјског периода. У овом случају то одступање износи свега + 0,05 година или око 18 дана). Исправност ове фазне поделе потврђују и хронолошка симетрија и хронолошка ритмика фазних смена, које следе.
Хронолошка симетрија владарских смена и квалитета власти
У периоду трајања Совјетског Савеза, а у односу на средњу 1954. годину, хронолошки симетричне су следеће владарске фазе:
- I. Прва и последња фаза. Фаза Лењинове владавине Руском СФСР је започела 1917, или 37 година пре средње 1954, а Горбачевљева владавина је завршена 1991, или 37 година после средње године. Ова Лењинова фаза је завршена 1922, или 32 године пре средње 1954, а Горбачовљева фаза је започела 1985, или 32 (-1) година после 1954. Дакле, између Лењинове и Горбачовљеве владавине у односу на средњу 1954. годину постоји „огледалска“ симетрија. Аритметичка средина почетних и завршних година ових владавина или фаза је (1917 + 1922 + 1985 + 1991) : 4 = 1953,75 (што представља разлику од свега – 0,25 година у односу на средњу 1954,00).
- Друга и девета фаза. Друга Лењинова владавина, овога пута Совјетским Савезом (што је промена квалитета у односу на претходно стање), започела је 1923, или 31 годину пре средње 1954, а владавина Константина Черњенка завршена је 1985, или 31 годину после средње године. Лењиново лидерство Совјетским Савезом завршено је 1924, или 30 година пре средње 1954, а лидерство Константина Черњенка је започело 1984, или 30 година пре 1954. Аритметичка средина почетних и завршних година ових фаза је (1923 + 1924 + 1984 + 1985) : 4 = 1954, 00.
III. Трећа и осма фаза. Фаза транзиције, идеолошке борбе и борбе за власт је започела после Лењинове смрти 1924, или 30 година пре средње 1954, а осма фаза или владавина Јурија Андропова је завршена 1984, или 30 година после 1954. Транзиција је завршена Стаљиновом победом1927, или 27 година пре средње 1954, а фаза Андропова је започела 1982, или 27 (+1) година после средње године. Аритметичка средина почетних и завршних година ових фаза је (1924 + 1927 + 1982 + 1984) : 4 = 1954, 25 (што представља разлику од свега + 0,25 година у односу на средњу 1954,0).
- Четврта и седма фаза. Фаза неприкосновене Стаљинове владавине је започела 1927 (што је промена квалитета у односу на претходно стање), или 27 година пре средње 1954, а фаза Брежњевљеве владавине је завршена 1982, или 27 (+1) година после ње. Ова фаза Стаљинове владавина је окончана 1945, или 9 година пре средње 1954. године, а Брежњевљева владавина је започела 1964, или 9 (+1) година после ње. Аритметичка средина почетних и завршних година ових фаза је (1927 + 1945 + 1964 + 1982): 4 = 1954,50 (што представља разлику од свега + 0,50 година у односу на средњу 1954,00).
- Пета и шеста фаза. Стаљинова владавина Совјетским Савезом, али сада СССР-ом као глобалнополитичком силом (што је поново промена квалитета) је започела 1945, или 9 година пре 1954, а владавина Никите Хрушчова је завршена 1964, или 9 (+1) година после ње. Стаљинова владавина је завршена 1953, а Хрушчовљева је тад започела. Аритметичка средина почетних и завршних година ових фаза је (1945 + 1953 + 1953 + 1964) : 3 = 1953,75 (што представља разлику од свега – 0,25 година у односу на средњу 1954,00). У периоду ових фаза Совјетски Савез је досегао врхунац своје глобалнополитичке моћи.
Дакле, све добијене вредности аритметичких средина се мењају искључиво у методски одређеном интервалу од 1954 ± 2 година (у овом случају одступање тих вредности у односу на средњу 1954,00 није прелазило ± 0,5 година), што математички потврђује њихову хронолошку симетричност у односу на средњу годину Совјетског Савеза – 1954,00.
*
Поред челних личности СССР-а који су владали као партијски лидери, бољшевичка држава је имала и председнике Влада. У совјетској владајућој хијерархији председник Владе је по значају и моћи био друга личност Совјетског Савеза, одмах иза генералног секретара ЦККПСС. До 1946. Влада СССР-а је називана Совјет народних комесара, а од 1946, Савет министара.
Председници Влада (1917 – 1991)
______________________________
- I. Совјет народних комесара
- Лењин 1917 – 1924;
- Риков 1924 – 1930;
- Молотов 1930 – 1941;
- Стаљин 1941 – 1946;
II Савет министара
- Стаљин (друга влада) 1946 – 1953;
- Маљенков 1953 – 1955;
- Булгањин 1955 – 1958;
- Хрушчов 1958 – 1964;
- Косигин 1964 – 1980;
- Тихонов 1980 – 1985;
- Ришков 1985 – 1991.
Аритметичка средина почетних и завршних година ових Влада износи (1917 + 1924 +1924 + 1930 + 1930 + 1941 + 1941 + 1946 + 1946 + 1953 + 1953 + 1955 + 1955 + 1958 + 1958 + 1964 + 1964 + 1980 + 1980 + 1985 + 1985 + 1991) : 22 = 1953,64 (што представља разлику од свега – 0,36 година у односу на средњу 1954,00). Године почетака и завршетака премијерских мандата испољавају и својство хронолошке симетрије у односу на средњу 1954. годину. Међутим, да би се избегло пуко понављање претходне анализе, овога пута ће и њу бити уведен нови елемент – потпериоди Совјетског Савеза. Потпериоди СССР-а (1917 – 1954 и 1954 – 1991) не само да су међусобно хронолошки симетрични, већ та симетрија постоји и унутар њих.
Први потпериод (1917 – 1954)
Аритметичка средина почетне и завршне године овог потпериода је (1917 + 1954) : 2 = 1935,50 (или 1935/36). Аритметичка средина почетних и завршних година Влада у овом потпериду износи (1917 + 1924 + 1924 + 1930 + 1930 + 1941 + 1941 + 1946 + 1946 + 1953) : 10 = 1935, 20. Разлика између ових аритметичких вредности је – 0,30.
1) Лењинова Влада је формирана 1917, или 18 година пре средње 1935/36, а Стаљинова друга Влада је завршила мандат 1953, или 18 (-1) година после средње године потпериода. Аритметичка средина почених и завршних година тих Влада је (1917 + 1924 + 1946 + 1953) : 4 = 1935,00 (што представља разлику од свега – 0,50 година у односу на средњу 1935,50).
2) Влада Алексеја Рикова је формирана 1924, или 11 година пре средње 1935/36, а Стаљинова прва Влада је завршила мандат 1946, или 11 (-1) година после средње године. Аритметичка средина почених и завршних године тих Влада је (1924 + 1930 + 1941 + 1946) : 4 = 1935,25 (што представља разлику од свега – 0,25 година у односу на средњу 1935,5).
3) Влада Вјачеслава Молотова је формирана 1930, или 5 година пре средње 1935/36, а завршила је мандат 1941, или 5 година после средње године. Аритмеричка средина почетне и завршне године ове Владе је (1930 + 1941) : 2 = 1935,50.
Влада Маљенкова (1953 – 1955)
Између једанаест совјетских Влада, Влада Маљенкова заузима средишњу позицију. Аритметичка средина њене почетне и завршне године је наравно (1953 + 1955) : 2 = 1954,00. Ова Влада са по једном годином припада и првом и другом потпериоду.
Други потпериод (1954 – 1991)
Аритметичка средина другог совјетског потпериода је (1954 + 1991) : 2 = 1972,50.(или 1972/73). Уједно, аритметичка средина почетних и завршних година Влада у овом потпериду износи (1955 + 1958 + 1958 + 1964 + 1964 + 1980 + 1980 + 1985 + 1985 + 1991) : 10 = 1972,00 (што представља разлику од свега – 0,50 година у односу на средњу 1972,50).
1) Влада Николаја Булгањина је формирана 1955, или 17 година пре средње 1972/73, а Влада Николаја Ришкова је завршила мандат 1991, или 17 (+1) година после средње 1972/73. Аритметичка средина почених и завршних године тих Влада је (1955 + 1958 + 1985 + 1991) : 4 = 1972,25 (што представља разлику од свега – 0,25 година у односу на средњу 1972,50).
2) Влада Никите Хрушчова је формирана 1958, или 13 (+1) година пре средње 1972/73, а Влада Николаја Тихонова је завршила мандат 1985, или 13 (-1) година после средње године. Аритметичка средина почених и завршних година тих Влада је (1958 + 1964 + 1980 + 1985) : 4 = 1971,75 (што представља разлику од – 0,75 година у односу на средњу 1972,50).
3) Влада Алексеја Косигина је формирана 1964, или 8 година пре средње 1972/73, а завршила је мандат 1980, или 8 (-1) година после средње године. Аритмеричка средина почетне и завршне године ове Владе је (1964 + 1980) : 2 = 1972,00 (што представља разлику од свега – 0,50 година у односу на средњу 1972,50).
Шта ово чудно правило хронолошке симетрије у историјској динамици показује и доказује? Показује присуство „физике“ у њој, или другим речима, доказује програмираност те динамике. У књизи Основи атомске, квантне, и молекулске физике, Стеван Ђениже (професор емеритус Физичког факултета Универзитета у Београду) између осталог пише: „Закон одржања енергије је непосредна последица симетрије у односу на временску транслацију (лат. translatio: пренос, премештање, пресликавање – примедба аутора) . Основни закони одржања у физици су, дакле, непосредне последице симетричности света у простору и времену“ (Ђениже, 2008: 208-209).
Упоредна хронологија
С друге стране, дански филозоф Кјеркегор у огледу под називом Понављање запажа да: „свет и постоји зато што је понављање. Понављање, то је стварност […] бивствовања” (Кјеркегор, 1980: 7). Уосталом, како би другачије човечанство, а и свет, могли трајати и опстајати у времену, уколико не би било вечно понављајућег нестајања старог и стварања новог по архетипским матрицама – а тиме и вечног враћања суштински истог. Понављање је стога универзални закон опстанка и бивствовања, не само човека, већ и света и свега у свету. Хронолошка симетрија је стога само једно лице циклизма историјске динамике. Друго њено лице је хронолошка ритмика. Пошто су потпериоди Совјетског Савеза трајали 36/37 година, одредимо то трајање као интервал смена владара и владавина у држави бољшевика. Међутим, пошто би та упоредна хронологија са временским померањем од 36/37 ± 2 године била кратка (па тиме и мање уврељива), биће јој придружене послење владавине руских императора и владавине првих председника Руске Федерације, дакле, непосредних претходника и наследника совјетских властодржаца.
Александар II – Никола II
1855 – Почетак владавине императора Алексндра II.
1894 – Почетак владавине императора Николе II.
Међувреме: 36/37 (+2) година.
1881 – Крај владавине императора Алексндра II.
1917 – Крај владавине императора Николе II.
Међувреме: 36/37 година.
1881 – Смрт императора Алексндра II.
1918 – Смрт императора Николе II.
Међувреме: 36/37 година.
Александар III и Никола II – Лењин и Стаљин
1881 – Почетак владавине императора Алексндра III.
1917 – Почетак владавине Владимира Иљича Лењина.
Међувреме: 36/37 година.
*
1917 – Крај владавине императора Николе II.
1953 – Крај владавине Јосифа Висарионовича Стаљина.
Међувреме: 36/37 година.
1918 – Смрт императора Николе II.
1953 – Смрт Јосифа Висарионовича Стаљина.
Међувреме: 36/37 (-1) година.
Лењин и транзиција – Хрушчов
1917 – Почетак владавине Владимира Иљича Лењина.
1953 – Почетак владавине Никоте Хрушчова.
Међувреме: 36/37 година.
*
1927 – Крај транзиције и пораз Троцког (Зиновјева, Камењева итд).
1964 – Крај владавине Никите Хрушчова.
Међувреме: 36/37 година.
1936 – Погубљење Зиновјева и Камењева.
1971 – Смрт Никите Хрушчова.
Међувреме: 36/37 (-1) година.
Стаљин – Брежњев… и Горбачов
1927 – Почетак неспорне владавине Јосифа Стаљина.
1964 – Почетак владавине Леонида Брежњева.
Међувреме: 36/37 година.
1945 – Почетак владавине Јосифа Стаљина глобалнополитичком силом.
1982 – Почетак владавине Јурија Андропова.
Међувреме: 36/37 година.
*
1953 – Крај владавине Јосифа Стаљина.
1991 – Крај владавине Михаила Горбачова.
Међувреме: 36/37 (+1) година.
Хрушчов – Јељцин
1953 – Почетак влаадавине Никите Хрушчова.
1991 – Почетак председничке владавине Бориса Јелцина.
Међувреме: 36/37 (+1) година.
1964 – Крај владавине Никите Хрушчова.
1999 – Крај председничке владавине Бориса Јелцина.
Међувреме: 36/37 (-1) година.
1971 – Смрт Никите Хрушчова.
2007 – Смрт Бориса Јељцина.
Међувреме: 36/37 година.
Брежњев… – Путин…
1964 – Почетак владавине Леонида Брежњева.
2000 – Почетак владавине Владимира Путина.
Међувреме: 36/37 година.
*
1985 – Смрт Константина Черњенка.
2022 – Смрт Михаила Горбачова.
Међувреме: 36/37 година…
Ритмика рађања совјетских властодржаца
Совјетски властодршци су се и рађали по истом хронолошком распону од 36/37 ± 2 година .
1870 – Рођен Лењин.
1906 – Рођен Брежњев.
Међувреме: 36/37 година.
1878 – Рођен Стаљин.
1914 – Рођен Андропов.
Међувреме: 36/37 година.
1894 – Рођен Хрушчов.
1931 – Рођен Горбачов.
Међувреме: 36/37 година.
После својих совјетских претходника по истом хронолошком распону рађали су се и председници Руске Федерације:
1894 – Рођен Хрушчов
1931 – Рођен Јељцин.
Међувреме: 36/37 година.
1914 – Рођен Андропов.
1952 – Рођен Путин.
Међувреме: 36/37 (+1) година.
1931 – Рођен Горбачов.
1965 – Рођен Медведев.
Међувреме: 36/37 (-1) година.
Како је Стаљин поновио Петра Великог
Смене владара у Руској историји, укључујући у њих и смене совјетских властодржаца, одвијале су се и по другим хронолошким распонима. Овога пута биће показан, и то само у најкраћем, само један пример уз хронолошко померање од 228/229 година.
Иван V и Петар I Велики – Лењин и Стаљин
1689 – Почетак владавине Петра I Великог у савладарству са старијим братом царем Иваном V.
1917 – Почетак владавине Владимира Иљича Лењина и бољшевика.
Међувреме: 228/29 година.
1696 – Крај владавине цара Ивана V.
1924 – Крај владавине Владимира Иљича Лењина.
Међувреме: 228/29 година.
1696 – Смрт цара Ивана V.
1924 – Смрт Владимира Иљича Лењина.
Међувреме: 228/29 година.
*
1696 – Почетак самовладавине Петра I.
1924 – Почетак владавине Јосифа Стаљина.
Међувреме: 228/29 година.
1698 – Сломљена побуна стрелаца уперена против Петра I. Инспиратор побуне,
бивша Петрова регенткиња Софија Алексејевна затворена у манастир.
1927 – Сломљен отпор „леве опозиције“ на челу са Троцким уперен прозив Стаљина.
Троцки избачен из партије, инерниран, а затим прогнан из СССР-А.
Међувреме: 228/29 година.
*
1698 – Почетак неспорне владавине Петра I.
1927 – Почетак неспорне владавине Јосифа Стаљина.
Међувреме: 228/29 година.
1725 – Крај владавине Петра I.
1953 – Крај владавине Јосифа Стаљина.
Међувреме: 228/29 година.
1725 – Смрт Петра I.
1953 – Смрт Јосифа Стаљина.
Међувреме: 228/29 година.
Као што су у првом револуционарном потпериоду совјетске историје Лењин и Стаљин поновили револуцију Петра I Великог, тако су и петорица њихових наследника из другог совјетског потпериода поновили владавине петоро Петрових императорских наследника. У најкрaћем:
Катарина I… и Јелисавета – Хрушчов… и Горбачов
1725 – Почетак владавине императорке Катарине I.
1953 – Почетак владавине Никите Хрушчова.
Међувреме: 228/29 година.
*
1762 – Крај владавине иператорке Јелисавете Петровне.
1991 – Крај владавине Михаила Горбачова.
Међувреме: 228/29 година.
1762 – Крај династичке владавине изворних Романова.
1991 – Крај владавине совјетских властодржаца.
Међувреме: 228/29 година.
После изворних Романова започела је династичка владавина Холштајн-Готроп Романова, а после совјетских властодржаца започела је владавина председника Руске федерације.
* * *
На основу показаног, а насупрот тврдњама Џозефа Наја и модерне друштвене науке, јасно је да ипак постоји нека „физика“ историје и нека уређујућа детермистичка „безлична сила“ историје, она иста која уређује и све остало у Универзуму. У делу Прва начела (First Principles), Херберт Спенсер говорећи о најважнијим истинама уз помоћ којих филозофија остварује синтетичку мисао о реалном свету, као прву основну истину навео је ону „која одражава постојање СИЛЕ чија је основна особина њена постојаност.“ Тај примарни принцип – постојање универзалне уређујуће силе – је у основи свих природних и друштвених феномена. Стога је задатак филозофије „да дође до једне синтетичке истине која ће бити закон свеопште везе међу појавама и еквивалентан обиму свих посебних аналитичких истина“. Наравно, према Спенсеру „људско друштво је само организам као и сваки други живи организам – [прецизније] оно је надорганизам.“2 Због значаја који је имао у друштвеној науци свога доба Спенсера су називали „Аристотелом 19. века“, међутим, „блистава“ и дубоко идеологизована савремена научна памет га је због наведених ставова гурнула на научну маргину уз остале нерелевантне и „анахроне социолошке фосиле“. Међутим, ако прихватимо да друштвеноисторијска еволуција није ништа неприродно, натприродно или паранормално, већ само део природе – „зашто бисмо је онда проучавали као да је нешто друго“?
Ако је систем скуп уређених делова – уређених по логичним начелима уређења – онда је и историја систем историјских фрагмената, а начело њеног уређења је циклизам историјске динамике оличен хронолошком симетријом и хронолошком ритмиком саобразних догађаја. У рачунарству се под системом подразумева програм који контролише цео рачунар, а аналогно томе, из резултата претходне анализе (и десетина других анализа показаних у ранијим чланцима на цикличне теме) је видљиво да је и историја систем под контролом силе неког универзалног програма. Зашто се Совјетски Савез распао 1991. године? Без обзира колико то савременицима изгледало апсурдно (па чак и смешно), распао се зато што је тако било програмирано и предодређено. Другим речима, Совјетски Савез је био предодређен да после 1954. (или после Стаљинове смрти), траје још приближно онолико колико је ова бољшевичка империја трајала пре 1954. Други потпериод Совјетског Савеза, после 1954, је по многим параметрима просто „огледалска“ реплика првог потпериода, јер основни закони одржања у физици су манифестација закона симетрије. Да ли претходни закључак о програмираности краја СССР-а представља увођење мистичног фактора као делатне и уређујуће силе у историјску еволуцију? Не представља! Ако је претходна анализа нешто и увела, то свакако није било увођење у њу мистичног фактора већ математичке егзактности, или прецизније речено – елементарног рачуна у историјску динамику.
„Можда је непристојно [каже Џозеф Нај] доводити у питање Тукидида, оца историјске науке, али заиста је мало ствари које су истински неизбежне у историји“. Тукидида заиста не би требало доводити у питање јер је познавао природу историје неупоредиво боље од Наја и њему сличних звезда модерног научног Холивуда. Можда је непристојно доводити у питање и Џозефа Наја, али није, како он каже, „само мало ствари у историји истински неизбежно“ – све су те ствари неизбежне. Или како то рече Шопенхауер: „Истинска филозофија историје састоји се, наиме, у увиду да, упркос свим тим бесконачним променама и њиховој збрци, ми увек пред собом имамо само исту, једнаку и непроменљиву суштину. […] Историја […] у ствари од почетка до краја, непрестано само понавља исто под другим именом и другим оделом.“ Та непроменљива суштина историје понављајући „исто под другим именом и другим оделом“ није ништа друго до испољавање закона спиралног циклизма као закона свеопште везе физичких, астрономских, биолошких, друштвеноисторијских и других појава, који „на исти начин делује данас, као што је деловао јуче и као што ће увек деловати.“ Може ли се онда на показани начин одредити и крај Америчке империје. Наравно да може, али о томе други пут.
Извори:
Нај, Џозеф: Како разумевати међународне сукобе: увод у теорију и историју, Стубови културе, Београд, 2006.
Шопенхауер, Артур: Свет као воља и представа II, Службени гласник, Београд, 2005.
Борхес, Хорхе Луис: Историја вечности, Народна књига – Алфа, Београд, 1999.
Тартаља, Смиља: Скривени круг – обнова циклизма у филозофији историје, ПК ССО Југославије, Београд, 1976.
Ђениже, Стеван И. : Основи атомске, квантне и молекулске физике, Наука, Београд, 2008.
Miquel, Joaqim: „The Mathematics of History: Alexanre Deulofeu’s Unkown Theory.“ 2012. Imperis, imperis.cat/sites/default/files/pdf/MathematicsOfHistoryUnkwonTheory.pdf.
1) https://www.arhipelag.rs/autori/dzozef-s-naj/
2) http://www.prafak.ni.ac.rs/files/zbornik/sadrzaj/zbornici/z09/26z09.pdf
