Амори Д’ Ријанкур – Где се рађа нови Цезар?

0 0

Аутор: Тодор Вулић

Маргинализација теоретичара историјског циклизма, као својеврстан манир данашњих научних делатника из сфере друштвених дисциплина, није заобишла ни овог француског новинара, путописца и филозофа историје. Иако је практично наш савременик, он је за данашње млађе нараштаје, како би то рекао његов амерички издавач (Quoir, 2014) – енигма (чак ни Интернет ту много не помаже). Све биографске информације о Д’ Ријанкуру (1918-2005), углавном се своде на неколико реченица: рођен је у Орлеану, а школовао се у Францујској, Швајцарској и Алжиру. „У Другом светском рату, активно је био на служби у француској ратној морнарици. После рата је веома много путовао по свету, писао чланке о политици и интервјуисао водеће светске државнике и друге личности. Његови радови објављени су бројним публикацијама. Неколико година је држао предавања у Сједињеним Америчким Државама“.

          Свој поглед на историјску динамику Д’ Ријанкур је сажео у уводу, (за дивно чудо) и код нас објављене студије под називом Дух Индије. Ова студија је трећи наставак филозофско-историјске трилогије, која је започета његовим претходним књигама, Цезари који долазе и Дух Кине. Он каже: „Ако почнемо да се бавимо компаративним проучавањем свих цивилизација за које историја зна, уочићемо да постоји нека мистериозна унутрашња логика аналогног развоја друштвених организама, нека врста духовног плана који се остварује кроз процес историјске еволуцује… Историја је живот за себе, и као и све друго што је живо она има свој циклични ритам и линеарну тензију. Линеарно одвијање историје – као што је индустријска револуција или научни прогрес – потпуно нам је јасно и блиско јер смо за то везали наши пажњу. Ми смо тиме загушени и зато не видимо циклични ритам који је и данас снажан исто као пре. Откуцаји тог била, показују нам један одређени модел понављања који се уочава у развоју свих људских друштава: она се рађају, живе и умиру… Оно што морамо да откријемо, то је велики круг историје… [а тај] круг мора бити свеобухватан.

            Велики циклус (или круг) који постоји у историји, креће се попут џиновског точка судбине у правцу који води од културе ка цивилизацији. Ова два, нама блиска термина употребљаваћемо од сада у једном новом значењу: у временском смислу, да после младости долази зрелост и у смислу органског следа. Уместо да се подударају у времену, цивилизација долази после културе која је постојала у животном периоду једног друштва и водила га ка цивилизацији. У том смислу, свако органско друштво има „своју“ сопствену културу и „своју“ сопствену цивилизацију. Култура је фаза битисања младог друштва, које се буди и улази у нови живот, друштва често створеног као резултат насиља динамичних варвара над старим, декадентним, суперцивилизованим људима. Ново друштво рађа се у тренутку када дође до стапања старог и новог силовитог, као што је био случај у Западној Европи када су асимиловани и последњи нордијски варвари… Резултат [тог стапања] је један потпуно нови поглед на свет, па отуда и потпуно оригинално стваралаштво на свим пољима људских активности – религији, уметности, политици, филозофији. Култура је у својој бити новатор. Она је пулсирајући организам испуњен флексибилношћу и виталношћу, у стању непрекидног раста… С друге стране, цивилизација је чврста кристализација једног друштва; то је неизбежно хоризонтално одмориште на степеницама историје, неумитна пауза у животу друштва чија је креативност исцрпљена [претходним] непрекидним културним растом и која настоји да умножи, рашири и механички дистрибуира резултате своје родитељске културе [на цео свет]…. Међутим, мора се имати у виду да постоје и мањи циклуси који, попут точка у точку, функционишу у оквиру великог циклуса…

             Појединачна људска друштва пролазе кроз сличан раст у истом органском следу, који се одвија на вишим нивоима културног и технолошког развоја. Она се пењу спиралном линијом, а не по правој узлазној путањи (као што нас учи наша ортодоксна историја), или кроз мање или више неповезане кругове (што тврде песимистички настројени заговорници цикличних теорија)… Овај кратки увод није могао у довољној мери да престави филозофију историје. Много тога ће бити јасније када се упозна историја Индије (која после тог увода следи – примедба аутора) у контрасту са Кином и Западом – који су приказани у две претходне књиге. У овом тренутку ваљало би потсетити читаоца на чувену опаску Вајтхеда у којој је сажета читава филозофија историје: Живот је борба против понављајућег механизма универзума… На нама је да преко историјских модела који се понављају препознамо и савладамо препреке на том развојном путу“ (Д’ Ријенкур, 1991: IX-XII).

               У овом Д’ Ријенкуровом гледишту на историјску динамику, више је него очигледан отисак Шпенглерове науке. Употреба термина – култура и цивилизација у новом значењу – је употреба тих термина у Шпенглеровом значењу. Међутим, он уноси и неке иновативне елементе у Шпенглерову цикличну шему. Кључна иновација је напуштање европоцентричности те шеме, и увођење Сједињених Америчких Држава у њу. Д’ Ријенкур с правом запажа, да се античка матрица – Хелада (као култура) и Римско царство (као цивилизација) – понавља у савременој историји кроз саобразни однос Западне Европе (као културе) и САД-а (као цивилизације). Пошто се цезаризам, као завршна фаза Шпенглеровог великог циклуса одиграва у периоду цивилизације, онда се савремени цезари (или диктатори) могу појавити само и искључиво у Сједињеним Америчким Државама. Њихова појава у Западној Европи под доминацијом САД-а није могућа, као што њихова појава није била могућа ни у Хелади под Римским царством. Шпенглер је, такође, под цивилизацијом Запада подразумевао и Западну Европу и Сједињене Америчке Државе, али није децидно изнео ово Д’ Риенкурово становиште, остављајући простор за појаву цезара и у Западној Европи или превасходно у њој.

             У својој филозофско-историјској трилогији Д’ Ријенкур теми поновне појаве цезаризма посвећује целу књигу и објављује је 1957. године у Сједињеним Државама под називом Цезари који долазе (The coming Ceasars). Књига привлачи значајну пажњу америчке јавности због у њој изнете прогнозе, да ће се неумитношћу историјског циклизма цезаризам испољити управо у САД. Тим поводом рецензент Њујорк тајмса каже: „Неколико деценија од сада.. неки каснији историчар може ископати ову књигу и прогласити га [Д’ Ријенкура] пророком“. Управо се то и десило и ново издање ове књиге угледало је светло дана 2014, девет година по Д’ Ријенкуровој смрти, са индикативно илустрованом насловном страном. На тој илустрацији, Барака Обаму, који је у оклопу римских војсковођа, Буш Млађи и Бил Клинтон крунишу цезарским венцем.

             Цезари који долазе

             Теми ове књиге о историјском циклизму – као „анахроној“ теми која је била својствена „наивној“ античкој историјској мисли – ни наши ни страни социолози, политиколози и историчари нису посветили пажњу. Пошто нема доступне стручне литературе на коју би смо се позвали, представићемо Цезаре који долазе компилирајући неколико рецензија ове књиге објављене у америчкој штампи: „У књизи The coming Ceasars Амори Д’ Ријанкур представља оригиналну, мисаоно изазовну и понекад контроверзну паралелу између грчко-римске и европско-америчке историје. На основу опсежног истраживања и цикличке теорије историјске еволуције која културу и цивилизацију види као две различите фазе, он упоређује Европу са древном Грчком, а Сједињене Државе с Римом. Поредећи хиљаду година грчке културе, која је започела у Хомерове дане, и хиљаду година европске културе која је започела у зору готског доба, он прати развој европског и америчког друштва током последња четири века, посебно усредсређујући се на успон глобалне економске, политичке и војне моћи Сједињених Држава. У светлу поређења са Грчком и Римом, и сличности одређених историјских догађаја, тенденција и њиховог симболичког значења, The coming Ceasars предвиђа поновно настајање цезаризма“. „Истакнути француски историчар и научник предвиђа да ће се председавање Сједињеним Државама претворити у диктатуру ако не будемо пазили … не револуцијом, већ еволуцијом.“ (U.S. News&World Report). „Изузетна књига. То је прва озбиљна и свеобухватна примена цикличких теорија историје на Сједињене Државе. Користећи општу перспективу Вика, Тојнбија, и посебно Шпенглера, господин Д’ Ријанкур приказује Сједињене Државе као ‘Рим’ западне цивилизације и са тог стајалишта тумачи америчку прошлост, садашњост и будућност. Његова хипотеза је подебљана, његове аналогије убедљиве, специфичан материјал богат и разнолик“ (James Burnham). „Као ни у Риму, ни амерички цезаризам неће завршити добро… Године 1957. Д’ Ријанкур нас је је пророчки упозорио и позвао на освешћивање. Његова књига је била добро прихваћена, али њена порука није схваћена. Данас, појавом Била Клинтона, Џорџа В. Буша и Обаме, теза ове књиге постала је много јаснија. Ко то више не види, да без обзира која странка победи на изборима, клизање у понор се не зауставља. Д’ Ријанкур показује како и зашто“…

Дакле, по Д’ Ријанкуру, невоља која је у антици снашла Римску републикеу, у наше време сналази Сједињене Америчке Државе. Цезари су пред вратима Рима, или су већ ушли у њега. У сваком случају, коцка је већ бачене, а Рубикон пређен.

           У чланку Арнолд Тојнби и пропаст Запада – контраверзе, објављеном на овом порталу, постављено је питање: како је могуће да Тојнби, као сведок и савременик америчке доминације над Западном Европом, није препознао САД као универзалну државу Запада, и цикличног наследника Римског царства. Као што је Апенинско полуострво било простор хеленских колонизација, тако је и амерички континент био простор европских колонизација; као што је Рим војно и политички покорио Хеладу, тако су и САД политички (а понегде и војно) покориле Европу; као што је Рим цивилизацијски изданак Хеладе, тако су и САД цивилизацијски изданак Европе… и као што је Августово Римско царство било универзална држава хеленске цивилизације, тако су и САД постале водећа снага универзалне државе савременог Запада.    

             Ипак, оставимо велике циклусе великим цикличарима, а ми се позабавимо малим циклусима који, и по Д’ Ријенкуру, „попут точка у точку, функционишу у оквиру великог циклуса…“ Илуструјмо то биографско-ритмичким паралелама председника САД-а, чији ће будући временски двојници, по француском филозофу, постати цезари (или диктатори).

              *    *    *

              Ову упоредну хронологију започнимо у варијанти, када амерички председник својом дужом председничком владавином понови две или више претходних краћих и узастопних владавина, обједињујући их. Та дужа владавина траје приближно колико и више тих краћих владавина узетих збирно. По временском распону од око 99-100 година, амерички претседник Хари Труман је својим другим мандатом (1949-1953), поновио мандат двојице својих претходника: председника Закари Тејлора (1849-1850) и председника Миларда Филмора (1850-1853). Поставши председник, Тејлор је, у другој години своје председничке владавине 1850, напрасно умро, па је његов мандат наставио дотадашњи потпредседник Милард Филмор. Дакле, Труманов мандат је трајао 4 године, колико и председничке владавине Тејлора и Филмора узете збирно.

          Међутим, како у оваквим случајевима временска ритмика решава поновљање осталих биографских елемента владара? Труман није могао бити два пута рођен да би поновио обе године рођења својих претходника, нити је могао два пута умрети, да би поновио обе њихове смрти. У таквим случајевима, по правилу, потоњи владар по датом временском распону (у овом примеру од око 99-100 година), својом годином рођења понови годину рођења једног претходника, а својом годином смрти, по истом распону, понови годину смрти другог претходника.    

          Тејлор и Филмор (1849-1853) – Хари Труман (1949-1953)

         Хари Труман је рођен 99/100 година после Закари Тејлора и изабран је за председника САД-а 99/100 година после Тејлора. Завршио је председничку владавину 99/100 година после Филмора и умро је око 99/100 година после Филмора.

1784 – Рођен Закари Тејлор.

1884 – Рођен Хари Труман.

            Међувреме: 99/100 година.

1848 – Закари Тејлор изабран за председника САД-а.

1948 – Хари Труман изабран за председника САД-а.

            Међувреме: 99/100 година.                

1853 – Крај председничке владавине Миларда Филмора.

1953 – Крај председничке владавине Харија Трумана.

            Међувреме: 99/100 година.                  

1874 – Смрт Миларда Филмора.

1972 – Смрт Харија Трумана.

            Међувреме: 99/100 (-1) година.                

             Од Тејлоровог рођења до Филморове смрти је протекло приближно 89 година. Хари Труман је умро у 89. години живота. Остаје још отворено питање: шта се десило са Труманом око 100 година после смрти његовог првог претходника, Закари Тејлора?

1850 – Смрт Закари Тејлора.

1950 – Труман…?

             Међувреме: 99/100 година.   

             Баш те 1950. године, порторикански националисти Торесол и Колацо покушали су атентат на председника Трумана. У жестокој размени ватре између атентатора и председничког обезбеђења, погинуо је један атентатор и један полицајац. Том приликом, живот председника Трумана је висио о концу. Дакле, смрт председника се може поновити и као животна угроженост неког његовог наследника и обрнуто.                                               

          Труманов наследник на месту председника САД-а је био Двајт Ајзенхауер. Његова председничка владавина је трајала 8 година, или два председничка мандата, којима је он, по истој временској ритмици, поновио једномандатне председничке владавине два своја претходника: Френклина Пирса и Џејмса Бјукенана. Ајзенхауер је рођен 99/100 година после Бјукенана, а умро је 99/100 година после Пирса; постао је председник САД-а 99/100 година после Пирса, а окончао је председничку владавину 99/100 година после Бјукенана. Од рођења Бјукенана до смрти Пирса је протекло око 78 година. Ајзенхауер је живео око 78 година. Међутим, ако се усресредимо само на други Ајзенхауеров мандат, онда он по датом временском распону ритмички понавља све основне биографске елементе Џејмса Бјукенана.

           Бјукенан – Ајзенхауер

           Двајт Ајзенхауер је рођен 99/100 година после Џејмса Бјукенана, постао је (по други пут) председник САД-а 99/100 година после Бјукенана, окончао је председничку владавину 99/100 година после Бјукенана и умро је око 99/100 година после Бјукенана.

1791 – Рођен Џејмс Бјукенан.

1890 – Рођен Двајт Ајзенхауер.

            Међувреме: 99/100 година.

1857 – Џејмс Бјукенан постао председник САД-а.

1957 – Двајт Ајзенхауер постао председник САД-а (други мандат).

            Међувреме: 99/100 година.

1861 – Крај председничке владавине Џејмса Бјукенана.

1961 – Крај председничке владавине Двајта Ајзенхауера.

            Међувреме: 99/100 година.

1868 – Смрт Џејмса Бјукенана.

1969 – Смрт Двајта Ајзенхауера.

            Међувреме: 99/100 (+1) година.

            Бјукенана је на председничкој функцији наследио Абрахам Линколн.

          Линколн – Кенеди и Џонсон

По ритму од око 99/100 година, Линколнову председничку владавину (1861-1865), поновила су два председника: Кенеди (1961-1963) и Џонсон (1963-1965). Џонсон је рођен око 99/100 година после Линколна, а Кенеди је убијен око 99/100 година после Линколна.

1809 – Рођен Абрахам Линколн.

1908 – Рођен Линдон Џонсон.

Међувреме: 99/100 година.          

1861 – Линколн постаје председник САД-а.

1961 – Кенеди постаје председник САД-а (а Џонсон потпредседник).

            Међувреме: 99/100 година.

1865 – Крај председничке владавине Абрахама Линколна.

1963 – Крај председничке владавине Џона Кенедија.

            Међувреме: 99/100 (-1) година.

1865 – Убиство Абрахама Линколна.

1963 – Убијство Џона Кенедија.

            Међувреме: 99/100 (-1) година.

           Пошто су и Линколн и Кенеди убијени у току вршења председничке функције, погледајмо основне биографске елементе њихових убица.

          Џон Вилкс Бут – Ли Харви Освалд

           Кенедијев убица Освалд је рођен око 99/100 година после Линколновог убице Бута и убијен је око 99/100 година после њега.

1838 – Рођен Џон Вилкс Бут (Линколнов убица).

1939 – Рођен Ли Харви Освалд (Кенедијев убица).

            Међувреме: 99/100 (+1) година.

1865 – Џон Бут извршио атентат на Линколна.

1863 – Ли Освалд извршио атентат на Кенедија.

           Међувреме: 99/100 (-1) година.

1865 – Убијен Џон Вилкс Бут.

1863 – Убијен Ли Харви Освалд.

            Међувреме: 99/100 (-1) година.

Џонсон – Џонсон

Линдон Џонсон, наследник убијеног Кенедија, рођен је 99/100 година после Линколновог наследника Ендруа Џонсона. Постао је председник САД 99/100 година после Ендруа Џонсона, окончао је председничку владавину 99/100 година после Ендруа Џонсона и умро је око 99/100 година после Ендруа Џонсона.

1808 – Рођен Ендру Џонсон (Линколнов наследник).

1908 – Рођен Линдон Џонсон (Кенедијев наследник).

            Међувреме: 99/100 година. 

1865 – Ендру Џонсон постао председник САД-а.

1965 – Линдон Џонсон постао председник САД-а.

            Међувреме: 99/100 година.

1869 – Крај  председничке владавине Ендруа Џонсона.

1969 – Крај председничке владавине Линдона Џонсона.

            Међувреме: 99/100 година.

1875 – Смрт Ендруа Џонсона.

1973 – Смрт Линдона Џонсона.

            Међувреме: 99/100 (-1) година… итд. 

            Игра временских ритмова

          У америчкој председничкој историји, као и у историјама других народа, догађаји се никад не реплицирају само по једном ритму (или временском распону). Користећи матрицу последњег председничког пара Џонсон-Џонсон, покажимо, како мањи (или краћи) циклуси функционишу у већим циклусима. Линдон Џонсон је после око 100 година ритмички поновио основне биографске елементе Ендруа Џонсона, али шта се дешава уколико тај распон скратимо на четвртину, или на 24/25 година? Дешава се следеће:

           Ендрју Џонсон – Бенџамин Харисон

           По ритму од око 24/25 година основне биографске елементе Ендруа Џонсона понавља амерички председник Бенџамин Харисон. Харисон је рођен 24/25 година после Џонсона, постао је председник САД-а 24/25 година после Џонсона, завршио је председничку владавину 24/25 година после Џонсона и умро је око 24/25 година после Џонсона.

1808 – Рођен Ендру Џонсон.

1833 – Рођен Бенџамин Харисон.

            Међувреме: 24/25 године.

1865 – Енддру Џонсон постао председник САД-а.

1889 – Бенџамин Харисон постао председник САД-а.

            Међувреме: 24/25 године.

1969 – Крај председничке владавине Ендруа Џонсона.

1893 – Крај председничке владавине Бенџамина Харисона.

            Међувреме: 24/25 године.

1875 – Смрт Ендруа Џонсона.

1901 – Смрт Бенџамина Харисона.

            Међувреме: 24/25 (+1) година.

           Бенџамин Харисон – Вудро Вилсон

            По истом временском распону, Вудро Вилсон је поновио основне биографске елементе Бенџамина Харисона. Вилсон је рођен око 24/25 година после Харисона, постао је председник САД-а 24/25 година после Харисона, завршио је председничку владавину 24/25 година после Харисона и умро је око 24/25 година после Харисона.

1833 – Рођен Бенџамин Харисон.

1856 – Рођен Вудро Вилсон.

            Међувреме: 24/25 (-1) године.

1889 – Бенџамин Харисон постао председник САД-а.

1913 – Вудро Вилсон постао председник САД-а.

            Међувреме: 24/25 године.

1893 – Крај председничке владавине Бенџамина Харисона.

1917 – Крај првог председничког мандата Вудроа Вилсона.

            Међувреме: 24/25 године.

1901 – Смрт Бенџамина Харисона.         

1924 – Смрт Вудроа Вилсона.

            Међувреме: 24/25 (-1) године.

           Вудро Вилсон – Френклин Делано Рузвелт

           По истом временском распону, основне биографске елементе Вудроа Вилсона поновио је Френклин Делано Рузвелт. Он је једини председник САД-а чија је председничка владавина трајала дуже од 8 година или више од два мандата. Управо код Рузвелта, и само код њега, се испољава циклична „аномалија“, јер он није умиро 24/25 година после Вилсона. У години у којој је по историјској ритмици требало да умре, извршен је неуспели атентат на Харија Трумана, о чему је било речи на почетку анализе. Труман је постао председник САД-а после Рузвелтове смрти наследивши га са потпреседничке позиције и без избора 1945. Пре тога је, исте године, после заједничке победе на изборима Рузвелт инаугурисан за председника, а Труман за потпредседника САД-а. Дакле, он је са Рузвелтом поделио исти мандат, као Милард Филмор са Закари Тејлором, или Линдон Џонсон са Кенедијем.

1856 – Рођен Вудро Вилсон.

1882 – Рођен Френклин Рузвелт.

            Међувреме: 24/25 (+1) године.

1913 – Вудро Вилсон постао председник САД-а.

1937 – Франклин Рузвелт постао председник САД-а (други пут).

            Међувреме: 24/25 године.

1917 – Вудро Вилсон поново постао председник САД-а.

1941 – Франклин Рузвелт поново постао председник САД-а.

            Међувреме: 24/25 године.

1921 – Крај председничке владавине Вудроа Вилсона.

1945 – Крај председничке владавине Френклина Рузвелта.

            Међувреме: 24/25 године.

1924 – Смрт Вудроа Вилсона.

1950 – (Труман животно угрожен у покушају атентата).

             Међувреме: 24/25 (+1) године.

            Френклин Рузвелт – Линдон Џонсон

            По истој распону, биографске елементе Френклина Рузвелта, ритмички је поновио Линдон Џонсон. Џонсон је умро око 24/25 година после покушаја атентата на Трумана.

1882 – Рођен Френклин Рузвелт.

1908 – Рођен Линдон Џонсон.

            Међувреме: 24/25 (+1) године.            

1941 – Франклин Рузвелт постао председник САД-а (трећи пут).

1965 – Линдон Џонсон постао председник САД-а.

            Међувреме: 24/25 године.

1945 – Крај председничке владавине Френклина Рузвелта.

1969 – Крај председничке владавине Линдона Џонсона.

            Међувреме: 24/25 године.

1950 – (Труман животно угрожен у покушају атентата).

1973 – Смрт Линдона Џонсона.

            Међувреме: 24/25 (-1) године.

            Тако су се у једном стогодишњем циклусу, поновила четири двадесетпетодишња циклуса. Ова игра временских ритмова се овде не завршава већ тек почиње. Исто се дешава ако за временски распон понављања узмемо удвостручени ритам од 24/25 година, или распон од око 48/49 година. Илустроваћемо то само једним примером:

            Ендру Џонсон – Вудро Вилсом

            По временском распону од око 48/49 година, биографске елементе Ендруа Џонсона је ритмички поновио Вудро Вилсон. По истом ритму, Бенџанина Харисона је поновио Френклин Рузвелт, а Вудроа Вилсона, Линдон Џонсон.

1808 – Рођен Ендру Џонсон.

1856 – Рођен Вудро Вилсон.

            Међувреме: 48/49 година.

1865 – Ендру Џонсон постао председник САД-а.

1913 – Вудро Вилсон постао председник САД-а.

            Међувреме: 48/49 година.

1969 – Крај председничке владавине Ендруа Џонсона.

1917 – Крај председничког мандата Вудроа Вилсона.

            Међувреме: 48/49 година.

1875 – Смрт Ендруа Џонсона.

1901 – Смрт Бенџамина Харисона.

            Међувреме: 24/25 (+1) година.

           Председничке биографско-ритмичке паралеле се добијају и по утрострученом распону од 24/25 година итд… Наравно, све у вези америчке председничке историје је почело са Џорџом Вашингтоном, првим председником у историји Сједињених Држава. Између сваког америчког председника обухваћеног овом анализом и Вашингтона, такође, постоји биографско ритмичка веза. Покажимо то опет помоћу пар примера:

            Џорџ Вашингтон – Ендру Џонсон 

           По временском распону од око 75/76 година (утростручени ритам од 24/25 година), биографске елементе Џорџа Вашингтона је ритмички поновио Ендру Џонсон.

1732 – Рођен Џорџ Вашингтон.

1808 – Рођен Ендру Џонсон.

            Међувреме: 75/76 година.

1789 – Џорџ Вашингтон постао председник САД.

1865 – Ендру Џексон постао председник САД.

            Међувреме: 75/76 година.

1793 – Крај првог председничког мандата Џорџа Вашингтона.

1869 – Крај председничке владавине Ендруа Џонсона.

            Међувреме: 75/76 година.

1799 – Смрт Џорџа Вашингтона.

1875 – Смрт Ендруа Џонсона.

            Међувреме: 75/76 година.

          Џорџ Вашингтон – Вудро Вилсон

            По временском распону од око 124/125 година (упетостручени ритам од око 24/25 година), биографске елементе Џорџа Вашингтона је ритмички поновио Вудро Вилсон.

1732 – Рођен Џорџ Вашингтон.

1856 – Рођен Вудро Вилсон.

            Међувреме: 124/25 година.

1789 – Џорџ Вашингтон постао председник САД.

1913 – Вудро Вилсон постао председник САД.

            Међувреме: 124/25 година.

1793 – Џорџ Вашингтон поново постао председник САД (други мандат).

1917 – Вудро Вилсон поново постао председник САД (други мандат).

            Међувреме: 124/25 година.

1797 – Крај председничке владавине Џорџа Вашингтона.

1921 – Крај председничке владавине Вудроа Вилсона.

            Међувреме: 124/25 година.

1799 – Смрт Џорџа Вашингтона.

1924 – Смрт Вудроа Вилсона.

            Међувреме: 124/125 година.

           Биографско-ритмичка веза постоји и између Џорџа Вашингтона и Бенџамина Харисона по распону од 99/100 година; Вашингтона и Рузвелта по распону 148/49 година; Вашингтона и Линдона Џонсона по распону од 174/75 година… Међутим, до сада смо пратили само једну циклично-развојну линију. По десетинама других временских распона добијених дељењем и множењем стогодишњег цилуса (99/100 година) с неким природним бројем, или њиховим међусобним сабирањем и одузимањем, добијају се, такође, биографско-ритмичке председничке паралеле. На пример: дељењем распона од око 99/100 година са три, у количнику се добија приближно 33. Сабирањем тог количника са распоном од 99/100 година добија се временски распон од 132/133 године. Да ли је неки од америчких председника по том распону поновио Вашингтонов биографско-ритмички образац?

        Џорџ Вашингтон – Ворен Хардинг и Калвин Кулиџ

           По временском распону од 132/33 године, два мандата Џорџа Вашингтона понављају Ворен Хардинг и Калвин Кулиџ. Хардинг је рођен 132/33 године после Вашингтона и постао је председник САД-а 132/33 године после Вашингтона. Пошто је Хардинг у току мандата напрасно умро (или је био отрован како неки тврде), Калвин Кулиџ са потпредседничке позиције постаје председник и завршава тај Хардингов мандат. Победивши на наредним председничким изборима он влада још четири године. Кулиџ је завршио владавину 132/33 године после Вашингтона и умро је око 132/33 године после Вшингтона.

1732 – Рођен Џорџ Вашингтон.

1865 – Рођен Ворен Хардинг.

            Међувреме: 132/33 године.

1789 – Џорџ Вашингтон постао председник САД-а.

1921 – Ворен Хардинг постао председник САД-а.

            Међувреме: 132/33 године.

1797 – Крај председничке владавине Џорџа Вашингтона.

1729 – Крај председничке владавине Калвина Кулиџа.

            Међувреме: 132/33 године.

1799 – Смрт Џора Вашингтона.

1933 – Смрт Калвина Кулиџа.

            Међувреме: 132/33 (+1) године.

           Ова игра временских ритмова се може наставити и даље, док се не исцрпе све могуће конбинације међупредседничких паралела. Приложена анализа показује да су рођења и смрти председника САД-а, као и почеци и завршнице њихових владавина – програмирани. Могу ли се декодирањем тог програма предвидети резултати наредних председничких избора у Сједињеним Државама? Нараво да могу. Уз помоћ Шпенглерових, Тојнбијевих и Д’ Ријанкурових великих цикличних шема, могуће је на макро плану предвидети будућност глобалнополитичког и цивилизацијског развоја Запада. Истовремено, уз помоћ краћих ритмова (или кругова), могуће је на микро плану предвидети и промене у будућој председничкој историји САД-а. Дакле, могуће је све оно што се данас сматра немогућим.

• Подаци о аутору

Уредник Administrator

email

arheofutura@mail.ru

About Post Author

Уредник

arheofutura@mail.ru

Happy

0 0 %

Sad

0 0 %

Excited

0 0 %

Sleepy

0 0 %

Angry

0 0 %

Surprise

0 0 %