Александар Деулофеу - Математика историје | Центар за културну обнову

Read Time:40 Minute, 53 Second

Ако прихватамо историју човечанства као део природе,

зашто бисмо је проучавали као да је нешто друго? (Микел)

Аутор: Тодор Вулић

Александар Деулофеу Торес (1903 – 1978) је био каталонски хемичар и фармацеут који је после слома Шпанске републике 1938. избегао у Француску. Тамо је преживљавао бавећи се свим и свачим: био је фабрички радник, зидар, песник, писац, музичар (свирао је виолину и саксофон)… а уз све то, експериментално се бавио и хидропонијом (гајењем биљака у течним растворима). Као круна његове свестраности, и као резултат његове животне опсесије историјом, настала је оригинална теорија историјског циклизма позната (или пре непозната) као Математика историје. Међу малобројним освртима на ову теорију је и рад Хоакима Микела (Joaquim Miquel) под називом Математика историје: непозната теорија Александра Деулофеуа (The Mathematics of History: Alexandre Deulofeu’s unknown theory).

У том раду аутор већ на самом почетку поставља питање које историчари по правилу заобилазе у широком луку – постоје ли закони у историји – и у наставку образлаже зашто је ова теорија историјског циклизма заташкана и изопштена из науке: „Тренутно је готово немогуће пронаћи било које његово дело у књижарама. Његов рад је заборављен чак и у његовој земљи. […] Његови предлози су узнемирујући и није их лако прихватити, јер изгледа да ограничавају људску слободу . […] Иако се [теоретичари] већ дуго баве њима, цикличне теорије историје никада нису уживале добру репутацију. Кад чујемо за цикличну теорију, одмах помислимо на понављање догађаја […] на мноштво општих места и предрасуда које се морају обавезно прогнати. У овом раду ћемо покушати да покажемо да се Деулофеуова теорија заснива на здравим принципима и да има стварну емпиријску основу. Као последица, то може бити од велике користи за данашњу науку. То, наравно, не значи да га не треба критиковати, мењати и ажурирати“ (Микел, 2012: 1). Дакле, ако историчари ауторитативно закључе да теорија циклизма историјског тока због у њој подразумеваног детерминизма угрожава људску слободу (и људску вољу), уопште није важно да ли она има научну основу или не – важно је испоштовати налог Аурелија Августина, теолога из четвртог века нове ере. Још тад је Августин изнео свој доктринарни суд о идеји циклизма; та идеја му се чинила „веома лудом”, „стварно ужасном”, толико лудом и ужасном „да кад би сличне теорије биле истините – било би боље не познавати их”. Шеснаест векова касније, савремену науку као и овог хришћанског теолога не занима научна истина, већ „људска слобода“ и сличне марксисичке и демолибералне идеолошке мантре. Стим у вези Микел поставља и питање, могу ли: „друштвене науке и историја превазићи своја стара ограничења и постати стварне науке“ (Микел, 2012: 4). Заиста, могу ли оне то?

У наставку Микел у најкраћим цртама износи основне поставке Деулофеуове теорије:

Сви народи наизменично пролазе кроз периоде великих демографских подела [или фрагментација], са периодима великих уједињења или империјалним периодима.
Периоди великих подела трају шест и по векова. Периоди великог уједињавања трају десет и по векова. Дакле, еволутивни циклус обухвата седамнаест векова.
Током овог еволутивног процеса, људи пролазе кроз савршено дефинисане фазе. На крају циклуса налазе се у истом положају као и на почетку.
Еволуциони циклус обухвата све врсте човекових активности, па поред разматрања политичког циклуса, морамо узети у обзир и социјални, уметнички, филозофски и научни циклус.
Сви народи прате исту еволуцију, али она напредује или заостаје у зависности од географског положаја сваке земље.
Не показују сви народи [истовремено] исту стваралачку снагу. У сваком циклусу постоји подручје максималног креативног интензитета и из њега полази један циклус до следећег пратећи кораке целокупног процеса. У Европи ово иде Медитераном од Истока до Запада, а затим од Иберијског полуострва до Галије, затим до Британских острва, па кроз германске народе и коначно стиже до северног и словенског народа.
Империјална језгра која рађају периоде великог политичког уједињења савршено прате биолошке процесе…
Трансформација друштвено-политичких режима не одвија се у складу са константним трендом навише или наниже, већ помоћу корака напред-назад“ (Микел, 2012: 6-7).

Уз ове постулате Микел прилаже и график Деулофеувог циклуса.

Оно што одмах пада у очи, а што Микел ни на једном месту не спомиње или не уочава, је однос трајања два основна периода Деулофеуовог циклуса. Однос трајања периода великог уједињавања (10,5 векова) и периода великих подела (6,5 векова) је (10,5 : 6,5 = 1,61), дакле 1,61. Толика је и вредност односа трајања целог циклуса (17 векова) и периода великог уједињавања (17,0 : 10,5 = 1,61). Тај однос се у математици назива златни однос или златни пресек (лат: sectio aurea). Златни однос се појављује у многим природним шаблонима, рецимо у закономерно-спиралном распореду листова, пупољака и других органа на биљкама (phyllotaxis-у) итд. Ово донекле објашњава Деулофеуову констатацију да друштвени процеси „савршено прате биолошке процесе“, а између осталог објашњава и назив његове теорије – Математика историје. У наставку, Микел образлаже фазу по фазу овог Деулофеуовог циклуса.

Први велики период (период подела или расцепканости). У том првом великом периоду друштва су доминантно организована као космос градова-држава. У њему Деулофеу разликује две фазе: фазу „свештеничке аристократије“ која траје 4 века и фазу „аристократије богатсва и демократије“ која траје 2,5 века. „У овом временском периоду ствара се све, како у политичком, тако и у социјалном, интелектуалном, научном или филозофском аспекту. Створена је култура. С империјалним периодом започиње нова фаза. […] То је корак од културе до цивилизације“ (Микел, 2012: 9-11). Елаборирајући овај први велики период циклуса, Микел поново превиђа златни однос трајања две фазе првог периода (4,0 века : 2,5 века = 1,60), што је приближно једнако односу трајања целог периода (6,5 векова) и фазе свештеничке аристократије (6,5 : 4,0 = 1,62). Са другом фазом се завршава велики период поделе (фрагментације) и друштво улази у наредни велики период – империјалног уједињавања.
Други велики период почиње фазом опадања античке демократије (Decadence of democracy) и конституисање империјалног језгра. „У време опадања демократије, градови су уроњени у хаос и грађански рат. Будући да сви градови не започињу грађански рат истовремено, неке од сукобљених фракција одлучују да затраже помоћ неког од суседних градова“ (Микел, 2012: 11). Наравно та помоћ није бесплатна, па град који „помаже“ намеће своју хегемонију граду којем „помаже“. Тако настају федерације градова, а потом се и хегемони градови (и њихове федерације) међусобно сукобљавају борећи се за превласт. Град-хегемон који из тих сукоба изађе као победник образује империјално језгро или заметак будућег „царства“.
Федерална фаза. „Упркос томе, градови који су потпали под хегемонију новог империјалног језгра одржавају своју унутрашњу организацију, своју општинску владу, чак и ако су изгубили иницијативу што се тиче спољних односа“ (Мигел, 2012: 11-12).

1.1. Први агресивни процес. „Ново царско језгро неће се задовољити тиме што је проширило своју власт на велику територију и што је успоставило хегемонију коју је прихватио велики број градова. Његова жудња за моћи не може престати. Када пронађе градове који не прихватају његову владавину, покорава их силом и тако започиње први агресивни процес, који се може наћи у свим царствима.Током ове фазе долази до важне друштвене трансформације. Све активности царства концентришу се у царском граду. Људи стижу са свих страна и развијају се свакакве врсте заната. Царски град концентрише сво богатство царства и у њему се граде величанствени споменици, док масе радника из земље и других градова живе у [престоном] граду пренатрпане у страшном стању. Друштвени процес креће према анархији, који је царски град избегао својим освајањима. […]. [Пред крај овог процеса] велики војни подухвати више нису извор богатства и издувни вентил за социјалну мржњу“ (Микел, 2012: 12).

1.2. Велика депресија. Као последица унутрашњих противречности у царству избија троструки рат: борба за власт међу најмоћнијим члановима царства, борба народа против моћника, и коначно борба градова и провинција за независност. Троструким грађанским ратом царство улази у наредну потфазу – у потфазу велике депресије „У ово доба, осим што је утонуло у анархију, хаос и грађански рат, [царство] је нападнуто и од суседног царског језгра. Изгледа да царство неће преживети. Али, у датим околностима, једна од фракција у борби намеће свој ауторитет, анархичне масе су под контролом, супротстављене фракције су поражене, људи који су прогласили своју независност су покорени и сви потпадају под власт […] диктатора који ће наметати и водити судбину царства. У овом тренутку започиње други агресивни процес и завршава федерална фаза“ (Милел, 2012: 12-13).

Унитарна фаза . „На њеном почетку градови губе своју унутрашњу слободу и њима се управља из центра; народи који чине царство губе особеност и самоуправу. Царство је подељено на административне јединице-провинције, које контролише централна влада помоћу делегата или гувернера. Закони, језици и институције народа замењени су законима, језиком и институцијама царског града.

2.1. Дрги процес агресије. Током ове потфазе царство ће извршити запањујући број освајања, што ће му не само омогућити да поврати своје старе поседе, већ ће добити велико територијално проширење. У овом тренутку оно тежи универзалној хегемонији, али велика војна катастрофа зауставља његове тежње. Упркос томе, оно се опоравља и поново осваја своју доминантну позицију, али су његови империјални захтеви смањени. Царство достиже фазу пуноће. То је фаза политичке хегемоније, превласти, сјаја. Након тога следи конзервативна потфаза, у којој су нестали експанзионистички хирови. Више се не размишља о новим освајањима, идеја је очување велике царске владавине. Царство тежи да живи у миру са суседним царствима и, пошто је јако и застрашујуће, његова жеља се поштује. Оно достиже своју најсјајнију фазу. […] Империја, достигавши свој максимум, појављује се у свој својој величанствености пре почетка пропадања“(Микел, 2012: 13).

2.2. Процес пропадања. „Али мировни дух више није довољан да га задрже млађа царска језгра. Тако ће старије царско језгро, коме недостаје агресивни дух, претрпети прве поразе којима ће започети пропадање царства. У исто време буди се дух независности покорених народа. Политичка идеологија матичне државе почеће да се распада. […] Народи царства […] осећају се искоришћенима и потлаченима од стране хегемонијског језгра. Војска се више не осећа као бранилац грађана и царства већ као супериорна класа са правом да наметне своје смернице, којима се морају подредити сва царска тела. Пад духа солидарности, [и пораст] мржње и зависти према било чему што удаљава од осредњости […] биће узрок пада појединих моралних и интелектуалних вредности и осећања људског достојанства, трасирајући тиме пут [духу] потчињености и сервилности“ (Микел, 2012: 13).

2.3. Распад. „Напокон долази до распада царства. […] Слаба централна влада коначно ће препустити власт у руке гувернера и заменика гувернера региона и градова, све док се не достигне потпуни распад царства. […] У овом тренутку улазимо у ново доба велике демографске поделе. Тада започиње нови циклус“ (Микел, 2012: 13-14).

Овај преглед периода и фаза Деуфеуловог циклуса Микел завршава резимеом Империјалног процеса и уз њега прилаже табелу трајања тог процеса. У заглављу табела се налазе: прва агресија, депресија, друга агресија и пропадање/распад империје. „Циклуси, према Деулофеу-у, имају тачну дужину од 1700 година, а царства трају око 550 година“ (Микел, 2012: 14).

У наставку, Микел говори о прогнозама будућих збивања која је Деулофеу дао на основу ове своје шеме. „Ова [прогнозерка] активност је врло ризична и компромитује сваку теорију. Упркос томе, Деулофеу је није избегавао. Од тренутка када су његова предвиђања дата четрдесетих година прошлог века, [каснији развој историје] показао је да она нису за много промашила циљ“ (Микел, 2012, 15). Међу тим предвиђањима је био и будућн крај Руске империје, који је по Деулофеуовој прогнози требао да се деси око 2000. године. Додајући на годину њеног царског почетка – 1450. (Muscovite: ред 14, колона 2) тих 550 година трајања империјалног процеса, долази се до краја 20. века, када се СССР заиста и распао. Пошто је „друга агресија“ Немачке започела 1935. (видети табелу, German: ред 20, колона 4) она ће, по Деулофеу-у, после великог пораза поново постати водећа империјална сила. Ако је њен империјални период започео 1800. године (German: ред 20, колона 2), а тај период у просеку траје око 550 година, она ће свој империјални крај доживети тек око 2350. године (1800 + 550 = 2350). Међутим… сад следи оно „али“.

* * *

У овом осврту, сажимањем елаборације Хоакима Микела, у којој је он сажео деветотомну Деулофеуову Математику историје, немогуће је спознати било шта више од најосновнијих контура ове теорије. Без увида у оригиналну аргументацију, скоро је немогуће о њој изрећи иоле озбиљнији суд. Ипак, на основу приложене Деулофеуове табеле, чини се да је овај каталонски теоретичар подлегао општој бољци периодичара историје – коришћењу различитих критеријума при дефинисању појединих фаза друштвеног развоја. Уколико се при периодизацији фаза користе и мешају различити критеријуми, онда се без двоумљења може закључити да је она произвољна. Чини се да је та произвољност у великој мери присутна и у Деулофеуовој табели. У њој, као што је речено, овај теоретичар временски одређује и лоцира империјалне фазе (прве агресије, депресије, друге агресије и пропадања/распада) двадесет „царстава“. Тако рецимо, Римско царство по њему пропада 305. године (Roman: ред 4, колона 5 – 160/305), иако је оно после 305. постојало још око 170 година (до 476 год.); Ромејско царство по Деулофеуовој табели пропада 1081. (Bizantine: ред 7, колона 5 – 1018/1081), иако је и оно после те године трајало још око 370 година (до 1453. год.). За аутора овог осврта остаје тајна – којом је аргументацијом каталонски теоретичар то образложио? Завршава ли се историја Римског царства 305. године, пред сами почетак доба Константина Великог, или, завршава ли се историја Ромејског царства на почетку владавине Комнина? Картагинско „царство“ је у својој последњој 146. години пре нове ере (Cartaginian: ред 2, колона 5 – 202/146) било дословно збрисано са карте света, а престоница-хегемон сравњена са земљом. Шта се аналогно томе десило Риму 305. или Цариграду 1081. године? Индикатор произвољности при дефинисању трајања појединих фаза показаних у Деулофеуовој табели је и њихово веома различито трајање. Аналогне фазе у различитим „царствима“ би требале трајати приближно исти број година. Уједно, саобразни догађаји из тих аналогних фаза би се морали понављати по истом временском распону. Међутим, „друга агресија“ Римског царства, коју Деулофеу смешта између 58. и 160, трајала је 102. године (Roman: ред 4, колона 4), а „друга агресија“ Ромејског царства, 301. годину (Bizantine: ред 7, колона 4).

За почетак „ друге агресије“ Византије Деулофеу узима невероватну 717. годину, а за њен крај већ помињану 1081. Подсетимо се да је при дефинисању и опису ове фазе Деулофеу навео да ће: „Током [..][ње] царство извршити запањујући број освајања“, и повратити старе поседе. У наставку додаје да тад „Царство достиже фазу пуноће. То је фаза политичке хегемоније, превласти, сјаја“. Међутим, у периоду од 717, па све до 969. године (или до почетка владавине Василија II под регенством Јована I Цимискија) ништа од тога није могуће наћи у историји Византије. Од 717. па до краја тог века Ромеји губе све поседе у Африци и Шпанији и скоро цело Апенинско полуострво. Истовремено, жестоки унутрашњи сукоби између иконобораца и иконодула разједају византијско друштво до његове сржи?

Оно је у 8. и 9. веку на Балкану било тешко притиснуто бугарским освајањима и (уз Пелопонез) сведено на уски појас Тракије око саме престонице. Царски град су наизменично опседали Арапи, Руси, Бугари… Тек Јован I Цимискије одбацује Бугаре и Русе од предграђа Цариграда, а затим Василије II помера границе Ромејског царства до Дунава и Истре. Раздобље између 717. и 969. је стога пре депресија него „друга агресија“ Ромејског царства. Зато би „друга агресија“ Византије морала почети око два и по века касније од Деулофеуове 717.

Владавина династије Нарва-Антонина се сматра „златним добом“ Римског царства. То доба римске историје се завршило 192. године убиством последњег цара Антонина, Комода. Временски распон између 192. и Деулофеуове 1081. којом је он означио крај „друге агресије“ Византије, је 889 година. Пошто је по каталонском теоретичару „друга агресија“ Рима почела за време Неронове владавине 58. године, започнимо упоредну хронологију саобразних догађаја из ових фаза са временским померањем од око 889/890 (+/-2) година од године Неронове смрти:

54 – Крај владавине и смрт римског цара Нерона.

944 – Крај владавине и смрт ромејског цара Константина VII Порфирогенита.

Међувреме : 889/890 година.

Веспазијан – Роман II и Нићифор II

69 – Почетак владавине Веспазијана.

959 – Почетак владавине Романа II

(а за њим и Нићифора II).

Међувреме : 889/890 година.

79 – Крај владавине Веспазијана.

969 – Крај владавине Нићофора II Фоке.

Међувреме : 889/890 година.

79 – Смрт Веспазијана.

969 – Смрт Нићофора II Фоке.

Међувреме : 889/890 година.

Тит… и Хадријан – Василије II Бугароубица

79 – Почетак владавине Тита.

969 – Почетак номиналне владавине Василија II

под регенством Јована I Цимискија.

Међувреме : 889/890 година.

138 – Крај владавине Хадријана.

1025 – Крај владавине Василија II.

Међувреме : 890 година.

138 – Смрт Хадријана.

1025 – Смрт Василија II.

Међувреме : 889/890 година.

Антонин Пије и Луције Вер – Роман III… и Исак I

138 – Почетак владавине Антонина Пија.

1028 – Почетак владавине Романа III.

Међувреме : 889/890 година.

169 – Крај владавине Луција Вера.

1059 – Крај владавине Исака I.

Међувреме : 889/890 година.

169 – Смрт Луција Вера.

1060 – Смрт Исака I.

Међувреме : 889/890 (+1) година.

Марко Аурелије (и Комод) – Константин X (и Роман IV)

169 – Почетак самовладавине Марка Аурелија

(после Верове смрти).

1059 – Почетак владавине Константина X Дуке

(после смрти Исака I).

Међувреме : 889/890 година.

177 – Крај самовладавине Марка Аурелија.

1067 – Крај владавине Константина X.

Међувреме : 889/890 година.

177 – Почетак савладарства Марка Аурелија и Комода.

1067 – Почетак савладарства Романа IV и Михаила VII.

Међувреме : 889/890 година.

180 – Крај владавине Марка Аурелија.

1071 – Крај владавине Романа IV.

Међувреме : 889/890 (+1)година.

180 – Смрт Марка Аурелија.

1071 – Смрт Романа IV.

Међувреме : 889/890 (+1) година.

Комод – Михаило VII и Нићифор III

180 – Почетак самовладавине Комода после смрти Марка Аурелија.

1071 – Почетак самовладавине Михаила VII после смрти Романа IV.

Међувреме : 889/890 (+1) година.

192 – Крај владавине Комода.

1081 – Крај владавине Нићифора III.

Међувреме : 889/890 година.

192 – Смрт Комода.

1081 – Смрт Нићифора III.

Међувреме : 889/890 година.

192 – Крај владавине династије Антонина.

1081 – Крај владавине династије Дука.

Међувреме : 889/890 година.

Дакле, прва и последња година „друге агресије“ Византије, морале би се одредити на основу прве и последње године „друге агресије“ Рима са временским померањем за око 889 година (без обзира кад je ова римска фаза почела и кад се завршила). Тада би оба аналогна раздобља трајала приближно исти број година, а саобразни догађаји у њима би се понављали по истом временском распону.

У вези показане упоредне хронологије са овим временским померањем, поставимо и питање: који се догађај из историје Рима реплицирао у историји Византије освајањем Цариграда од стране латинских красташа 1204?

293 – Почетак прве (Диоклецијанове) тетрархије.

1283 – Почетак владавине Андроника I

(а за њим и Исака I Анђела).

Међувреме : 889/890 година.

305 – Крај прве тетрархије и крај Диоклецијанове владавине.

1295 – Крај владавине Исака I.

Међувреме : 889/890 година.

306 – Почетак владавине Константина Великог (као тетрарха).

1295 – Почетак владавине Алексија III Анђела.

Међувреме : 889/890 година.

312 – Свргавши Максенција, Константин Велики осваја Рим.

1203/044 – Свргавши Алексија III Анђела, латински крсташи

освајају Цариград.

Међувреме : 889/890 (+1) година.

325 – Смрт Лицинија после пораза у рату против Константина Великог.

Константин постао неспорни господар целог Римског царства.

1213 – Смрт бившег цара Алексија III, који је уз помоћ селџучког султаната

покушао да стане на чело нововизантијског Никејског царства.

Теодор I Ласкарис постао неспорни господар Никеје.

Међувреме : 889/890 (-1) година.

* * *

Питер Турчин, професор на Одељењу за екологију и еволуциону биологију Универзитета у Конектикату и професор на Одељењу за математику истог Универзитета, у својој књизи Рат и мир и рат, са поднасловом „Животни циклуси империјалних нација“ каже: „Добра теорија није нужно и потпуно тачна теорија. Заправо, ми у науци и немамо апсолутно тачне теорије. Сво научно знање је привремено и подложно промени, као што је то показала Ајнштајнова револуција која је оборила Њутнову физику. Само зато што се касније показало да Њутнова класична механика није тачна, не значи и да је она била лоша научна теорија. Управо супротно, она је била веома продуктивни научни подухват. […] На крају се сломила под теретом нагомиланих аномалија и замењена је Ајнштајновом теоријом релативитета. Њутнова теорија је била научна зато што је била продуктивна, а не зато што је била тачна (јер она то није). […] Потербно је да се уради још много посла да би смо довели историјску науку на исти степен научне зрелости на којем је била класична механика у осамнаестом и деветнаестом веку“ (Турчин, 2006: 316). И за Деулофеуову теорију, која представља искорак у том правцу, би се могло рећи нешто слично. Она и те како може бити продуктивна и инспиративна, што не значи и да мора бити и тачна, поготово не у сваком детаљу. Уосталом, подсетимо се шта Хоаким Микел за ту теорију каже: „У овом раду ћемо покушати да покажемо да се Деулофеуова теорија заснива на здравим принципима и да има стварну емпиријску основу. Као последица, то може бити од велике користи за данашњу науку. То, наравно, не значи да га не треба критиковати, мењати и ажурирати. (Микел, 2012: 1). Међутим, историчарима (социолозима, политиколозима), сем часних изузетака, не пада на памет да теорију која је постављена на здравим цикличним принципима и основама исправљају и ажурирају. Према Микелу, када историчари чују за цикличну теорију „одмах помислимо на понављање догађаја […] на мноштво општих места и предрасуда.“ Дакле, предрасуда је да се догађаји у историји понављају? Значи ли то да се у историји само једном десила персонална смена на власти, или да је у историји вођен само један једини рат, или да је у историји постојала само једна једина империја? Цикличарима се замера коришћење аргументације у форми „општих места“. Зар су упоредне хронологије које кроз репликацију саобразних догађаја конкретно и егзактно показују присуство матрица и образаца у историји „општа места“? Попут других цикличара и Деулофеу уочава присуство образаца у историји: „Деулофеуов рад био је амбициозан пројекат на пољу друштвених наука, а његов велики допринос била је његова способност да уочи и идентификује обрасце унутар велике паукове мреже историјских чињеница“ (Микел, 2012: 15).

У свему томе врло је интересантна и илустративна позиција Хоакима Микела, који, поред тога што је искрено импресиониран Деулофеуовом цикличном теоријом, истовремено уплашен да њеном одбраном не испадне ненаучан због свеопштег одијума који према циклизму испољавају друштвене науке. У тој својој тежњи да буде научан, он Деулофеуов циклизам брани тако што га негира у његовој суштинској поставци. Он каже: „Ако прихватимо да се Математика историје појављује као нови закон, који почиње да делује у тренутку када су присутни неки задати почетни услови […] [онда] је релевантно и следеће питање: да ли постоји ограничење у горњем делу друштвене агрегације које одређује у ком тренутку би закон престао да делује? У [математичкој] теорији хаоса прихваћено је да се нека дата понашања могу предвидети у складу са неким законима који делују у одређеним границама, али изван њих то престају да чине. Рекавши на други начин, да ли би било могуће да овај закон престане да делује, ако се процес светске интеграције настави?“ Уводећи у причу о циклизму теорију хаоса, по којој је историјски ток цикличан, али само у одређеним границама, он на своје „релевантно“ питање – да ли би било могуће да циклизам у неком моменту престане да делује – сугерише да је то могуће? Стим у вези Микел пита: „Да ли ће човечанство успети да избегне законе који као да доминирају његовом будућношћу?“ (Микел, 2012: 4). И на ово питање он даје потврдан одговор.У избегавању закона историјске динамике, по њему, важну улогу би имала два аспекта: „Први је човекова слободна воља која би онемогућила подвргавање спољним законима који би условљавали наше понашање одређено нашом слободом. Други аспект је мишљење да се грешке из прошлости неће поновити.“ (Микел, 2012: 29). Дакле, и по Микелу, човекова слободна воља би могла бити јача од закона? После овога намеће се питање – како онда Микел уопште може афирмативно говорити о закономерној Деулофеуовој Математици историје, по којој човекова слободна воља јесте подвргнута „спољним законима“? Он слободном вољом руши детерминистичку суштину ове теорије негирајући тиме њену валидност. Уводећи у циклизам теорију хаоса и слободну вољу и у складу с том теоријом проглашавајући (могући) крај циклизма, Микел не примећује контрадикцију између те тезе и такође његове тезе – да Деулофеуова теорија омогућава предвиђањима далеке историјске будућности. (Међу тим предвиђањима је и већ споменута будућност Немачке империје). Он чак у закључку каже: „На пољу друштвених наука нико није дао толико предвиђања заснованих на теорији са толико погодака. Није ли ово довољно добар разлог да му се додели кредибилитет“ (Микел, 2012, 36). Кад Микел хоће да афирмише Деулофеуову теорију као основу за прогнозирање будуће историје, онда деловање закона историјског циклизма нема граница и човекова слободна воља је подвргнута спољњим законима, а кад се сети да треба да буде и „научан“, онда је ту теорија хаоса уз човекову слободну вољу, да тај закон докрајчи? Прво Деулофеуовом циклизму уз помоћ теорије хаоса и слободне воље одузме прогнозерски кредибилитет, а онда тражи да му се баш због великог броја погодака будућих дешавања додели кредибилитет? Такође, утопистичка прича о томе како човечанство може да избегне лоше ствари у будућности тако што неће поновити историјске грешке, је поприлично наивна. Кога је историја било чему научила?

Оно што Микел чини Деулофеуовој теорији, пре њега је Арнолд Тојнби учинио сопственој теорији. Уочивши закономеран развој свих претходних цивилизација, у којима се по истом редоследу понављају саобразне фазе тог развојног процеса завршавајући се цивилизацијском пропашћу, Тојнби долази и до савремене цивилизације Запада. И одједном и његов закон престаје да делује? Он се оптимистички обраћа деци Запада речима: „Ово је порука охрабрења за нас, децу западне цивилизације, која се данас крећемо усамљена на широком, широком мору људске историје, окружени само мртвим или умирућим цивилизацијама. […] Мртве цивилизације покриле су палубу брода људских судбина и ми (и само ми) смо преостали […]. Мртве цивилизације нису мртве по судбини и према томе жива цивилизација није неповратно унапред осуђена […], ми не треба да се плашимо да ће свеобухватна сенка смрти донети икакво зло, јер не морамо да своју судбину препустимо слепом судишту статистике. Божанска варница стваралачке снаге је инстинктивна у нама и ако […] је запалимо у пламен, тада ни звезде у својим путањама не могу осујетити наше напоре да достигнемо циљ људских стремљења” (Тојби, 1971: 267–269). И то каже цикличар Тојнби. Дакле, по том идеолошком аксиому, све цивилизације су мртве, или на самрти, осим западне цивилизације; све су оне расле, цветале и пропадале, али то је само статистика, те стога цивилизација Запада не мора препустити своју судбину „судишту статистике” и не мора проћи као њене претходнице. Запад је вечан и бесмртан, он је изнад универзалних закона, стваралачка снага човек Запада је јача од „звезданих токова”, њега нико и ништа не може осујетити или спречити у достизању задатог циља. (Питамо се – ког циља)? Тојнбију није била потребна чак ни теорија хаоса да би прогласио крај деловања циклизма у историји; он је тај сопствени закон арбитратно прогласио – „статистиком“, и спасао Запад од пропасти.

Ако је закон историјске динамике немоћан пред човековом слободном вољом, онда то није закон, онда је то заиста статистика. Историјски закон може бити закон једино уколико има снагу да без обзира на нашу вољу диктира социоисторијски развој. Микел и Тојнби као деца Запада, очигледно нису успели да превазиђу заглупљујућу неолибералну идеолошку мантру о натприродним моћима човека (првенствено човека Запада), и у вези с тим, заблуду о вечном трајању цивилизације Запада. Та парадигма је нанела неизмерну штету развоју научне мисли, а очигледно је наноси и данас, јер изгледа да је тај „ментални филтер“ за Западњаке и остале позападњачене научне делатнике – несавладив. Може ли човек својом вољом да заустави процес старења да би избегао смрт, коју му неумитно намеће животни циклус? Не може! Ако му против овог закона сопствена слободна воља не помаже, како онда сопственом вољом и стваралачком снагом може да поништи, ни мање ни више, деловање закона историјске динамике? Међутим, и поред тога, западни теоретичари упорно понављају да човекова воља то на овај или онај начин ипак може? А може зато, јер ту је друга мантра, која искључује било какву везу између природних и друштвених процеса. Што не може у природи може у друштву? Друштво је суверено људско царство где је природа немоћна, а човек свемоћан? Ако су, по њима, друштвени процеси изван природе, значи ли то да су они неприродни или натприродни? Чини се да је у друштвима Запада све натприродно, као и они сами? Чини се да ти, како рече Харари „самостворени богови са законима физике“ себе искрено доживљавају као богове.

Да не бисмо били непоштени према Микелу, напоменимо да није он први увео тренутно врло популарну математичку теорију хаоса у историју. Учинио је то пре њега и споменути Питер Турчин. Амерички професор каже: „Опште је познато из науке о нелинеарној динамици да више савршених цикличних понављања могу у одређеној комбинацији да произведу нецикличну динамику – другим речима хаос. […] У хаотичном систему, незнатна радња једног од његових елемената – људског бића које упражњава слободну вољу – може да има несагледиве последице („ефекат лептира“ – примедба аутора). […] Динамике стварних људских друштава се не могу дугорочно предвидети због хаотичног понашања, слободне воље и природних катастрофа“ (Турчин, 2006: 11). Уносећи у историју научна достигнућа двадесетог века (осетљиву зависност и хаос) и по њему – „савршених цикличних понављања“ час има час их нема, а историја је мало циклична, па онда мало хаотична. Присетимо се да је овај цитат о хаотичном понашању људских друштава преузет из Турчинове књиге чији је поднаслов „Животни циклуси империјалних нација“? Тврдећи то што тврди, Турчин нам не даје показатеље помоћу којих би смо препознали историјске периоде у којима је циклизам деловао, и периоде у којима је историјски ток био хаотичан? Напротив, он у својој књизи упорно говори о циклусима и показује те циклусе у процесу развоја империјалних нација? „Историја има [каже Турчин] својствен ритам који присиљава друштва да наизменично пролазе кроз секуларне (вековне) периоде просперитета и кризе. А овакви секуларни циклуси нису јединствени за европску историју – можемо их уочити у свим аграрним друштвима“ (Турчин, 2006: 207). Тако од људских друштава која се „хаотично понашају“, стигосмо до историјског ритма који ПРИСИЉАВА та иста друштва да циклично и закономерно пролазе кроз периоде просперитета и криза? (Турчин није чак ни покушао да те међусобно искључујуће тезе помири)? Ако сте помислили да је тај историјски ритам који диктира развој друштава нека спољња сила (рецимо, усклађена са космичким ритмовима), варате се. Ритмику секуларних циклуса, по њему, условљавају и диктирају демографско-економске силе: „Стабилност и унутрашњи мир доносе просперитет; просперитет проузрокује повећање становништва. Демографски раст води пренасељености; пренасељеност изазива ниске дневнице, скуп закуп земље и пад радничких зарада. У почетку, ниске наднице и скуп закуп земље доносе велико богатство вишој класи, али како се та класа множи и њен апетит расте, тако и приходи почињу да јој опадају. Пад животног стандарда рађа незадовољство и сукоб. […] Слом поретка прате четири јахача апокалипсе – глад, рат, болештине и смрт. Број становника се смањује, наднице се повећавају и цена закупа земље пада. Док се приходи радника опорављају, стандард више класе пада на најниже гране. […] Империја, стога, пролазе кроз наизменичне, приближно један век дуге интегративне и дезинтегративне фазе, које су последице њихових унутрашњих процеса.“ (Турчин, 2006: 257-258). Међутим, у оквиру дезинтегративних фаза тих „малтузијанских“ секуларних циклуса, и само у њима, делује друга сила – друштвена психологија. Он друштвеном психологијом објашњава циклусе „очева и синова“: „Грађански ратови имају тенденцију да прескоче једну генерацију – деца револуционара желе да избегну немире по сваку цену, али су унуци спремни да понове грешке својих дедова.“ (Турчин, 2006: 285). Иновираном Малтусу и друштвеној психологији додајмо још и асабију (способност друштва да усклађено делује). У складу са овим различитим делатним силама друштвене динамике, Турчин разликује и више врста циклуса. Поред већ споменутих краткотрајних циклуса „очева и деце“ и дуготрајнијих секуларних циклуса, он дефинише и најдуготрајније асабијске циклусе. Пошто се краћи циклуси одвијају унутар дужих: „Динамика империјалних успона и падова је стога налик механизму са зупчаником унутар зупчаника.“ (Турчин, 2006: 285). Међутим, Турчин заборавља да у тај „механизам“ и његове зупчанике уклопи оно од чега је почео – хаотично понашање, слободну вољу и катастрофе, због којих је, како рече, динамику људских друштава немогуће дугорочно предвидети. Ако ти фактори тако снажно, чак пресудно, утичу на историјску динамику, могу ли се они онда искључити из „механизма империјалних успона и падова“? Дакле, његова теорија историјске динамике је збуњујућа компилација циклизма, хаоса (са осетљивом зависношћу и слободном вољом људског бића) и нечег налик механизму „зупчаник у зупчанику“ са катастрофама, па се ви сад сналазите. Вилијам Окам је још у 14. веку истакао научни принцип (Окамов бријач), који гласи – што једноставнија теорија и што мањи број теорија. Принцип налаже да објашњење било ког феномена треба да прати што је могуће мање претпоставки – најбоље само једна. Турчин се у излагању своје теорије, наводећи као делатне силе историјске динамике: хаотично понашање, слободну вољу, катастрофе, асабију, демографију, неравнотежу између народа и елите, друштвену психологију… није ни осврнуо на овај Окамов налог.

Теоријске поставке Питера Турчина, често супростављене саме себи и међусобно искључујуће, слика су савремених теоријских студија где је и ауторски текст циклично-нециклично динамичан – другим речима хаотичан. Чини се да ни Турчину у вези друштвене динамике што шта није јасно. Ретки су историчари, попут Ерика Хобсбаума, који је спремно признао да „они НЕМАЈУ ЈАСНУ ИДЕЈУ о томе шта тачно представља склоп или систем који истражују“ (Хобсбаум, 2003: 65). Нису ли теоретичари баш због тог немања јасне идеје, почевши од 19. века, као делатну силу која обликује и усмерава историјску динамику одређивали: Апсолутни Дух (Хегел), Иманентну Вољу (Шопенхауер), класну борбу (Маркс), велике људе (Карлајл), стални раст људског сазнања (Попер), развој науке и посебно технике (Фукујама), повратну петљу између науке, империје и капитала (Харари)… и што шта друго укључујући у то и Турчинове факторе. Није ли само ово површно набрајање делатних сила довољан доказ да друштвена наука данас НЕ ЗНА шта обликује и усмерава историју. Међутим, оно што одмах пада у очи је тренд премештања те делатне силе из екстерне сфере универзалног узрока у сферу небројених унутар друштвених интеракција. Овим негативним развојем тумачења покретачке силе историјске динамике, коначно су последице проглашене узроком, и пошто се даље нема куд, неминован је повратак на почетак.

* * *

„Када се осврнемо на историју Француске током Стогодишњег рата [каже Турчин], можемо да приметимо да су се наизменично смењивале добре и лоше владавине. Владавина Жана II (1350-1364) била је период друштвене дезинтеграције и коначног слома државе, док је владавина његовог сина Шарла V представљала доба националне консолидације и повратка претходно изгубљених територија. Наредна владавина, она Шарла VI (1380-1422), била је поново период друштвене дезинтеграције и пропасти. За њом је следио период унутрашње консолидације и националне обнове под Шарлом VII (1422-1461), која је напокон издигла Француску из кризе с краја средњег века“ (Турчин, 2006: 243). Подсетимо се да је, по америчком професору, карактер тих владавина (циклус „очева и деце“), условила и одредила „друштвена психологија“. А сад у наставку, погледајмо упоредну хронологију смена на престолу Француске уз временско померање од 134/135 (+/-2) година, обухватајући том хронологијом француске владаре које Турчин наводи. Почнимо ову паралелу од оца првоспоменутог Жана II, од Филипа VI, за чије владавине је и започео Стогодишњи рат с Енглеском.

1328 – Крај владавине и смрт Шарла IV.

1461 – Крај владавине и смрт Шарла VII.