0 
0 „Оно што је за мене било од горућег значаја,
други су сматрали безвредним и ништавним“ (К. Г. Јунг)
Ајра Прогоф (1921 – 1998) је био амерички психотерапеут који је у свом раду полазио од става, да: „Човек заиста интуитивно зна више него што рационално разуме. Питање је, међутим, како досећи потенцијална знања садржана у нашим дубинама; како повећати капацитете директне интуиције и проширене свести?“ Дакле, Прогоф није сумњао да човек поседује екстрасензорне способности непосредног сагледавања стварности; способности увида који искључују оглед и логику. У складу с тим, трагао је за начинима буђења тих способности наше свести. Уосталом, и Карл Густав Јунг је заговарао тезу „да несвесно зна више од свести“ (Јунг, 1978: 145). Стога је Прогофу, у његовом раду на активирању несвесног, као путоказ служило Јунгово запажање, да се: „принципијелно нова гледишта по правилу не откривају у већ познатим подручјима, већ на забаченим, избегаваним или чак озлоглашеним местима“ (Јунг, 1978: 191).
Од већег броја књига Ајре Прогофа посебну пажњу побуђује она која је објављена под називом Јунг, синхроницитет и људска судбина. Синхроницитет је безузрочна подударност два или више догађаја повезаних смислом, а Јунг га је у фокус свог научног истраживања ставио инспирисан делом древне кинеске филозофије, Ји ђингом (Књигом промена). „Само цементирано убеђење о свемоћи каузалности [сматрао је Јунг] је оно што припрема тешкоће разумевања и доводи до тога да изгледа незамисливо да се могу десити или постојати безузрочни догађаји“ (Јунг, 1978: 196). Међутим, Прогоф уз Јунга и синхроницитет у наслов своје студије ставља и људску судбину. Имају ли синхроницитет и људска судбина било какве међусобне везе? Ипак, кренимо редом.
Тумачење универзума
„Признавајући да универзум има много страна, схватамо да свака његова димензија може изискивати начело тумачења кадро да одрази посебна, од те димензије нераздвојива својства. Сложеност бесконачног универзума може заправо захтевати низ начела тумачења на основним нивоима на којима треба постићи разумевање. […] [Стога Прогоф испитује] начела која су алтернатива узрочности, а посебно Јунгову хипотезу о начелу синхроницитета као додатку и допуни законима узрока и последице. Многи су се горко разочарали схвативши да се људски ум и животна судбина појединца не могу свести на исти тип узрочних закона који су основна оруђа природних наука. […] Уместо неприкосновене и догматске вере коју је деветнаести век гајио према узрочности, сада се буди нови скептицизам и свест да се читав низ питања морају критички преиспитивати. Многи су увидели да једностраност рационализма није толико израз научног става колико истрошена вера у једну уску верзију науке“ (Прогоф, 1994: 7-8). Дакле, Јунг и Прогоф негирају каузални рационализам као једино начело тумачења универзума, сматрајући га догматском и „истрошеном вером“ која науку лишава спознаје акаузалних димензија света у нама и око нас.
Какво својство и које предности има Јунгово безузрочно начело у односу на узрочност? „Особено својство синхроницитета, међутим, јесте то да он укључује како нефизичке тако и физичке појаве, и опажа их у неузрочним али значењским узајамним односима“ (Прогоф, 1994: 10). „Синхроницитет је постао главни кључ који отвара врата учења о природи људске судбине, врата која су нам досад била затворена“ (Прогоф, 1994: 19). Стога нам је он „значајан у две равни. У теоријској равни, отвара додатну димензију свести с обзиром на природу људског искуства у универзуму који се разоткрива. А у искуственој равни, пружа путеве за истинско проучавање неких најнеухватљивијих видова човековог живота и судбине“ (Прогоф, 1994: 24). „Када се загледамо дубоко у темеље људске делатности налазимо да је у свим видовима историје […], читаво ткиво друштва прожето збивањима чије значење измиче категоријама узроковања. […] Јунг је осетио да је због важности нерационалног и неузрочног, битно таквим феноменима поклонити најозбиљнију пажњу“ (Прогоф, 1994: 57).
Разлика између источњачког и западњачког начина мишљења
Основна разлика између источњачког и западњачког начина мишљења је у томе, што је први нерационалистички, а други рационалистички. Начелом синхроницитета, Јунг уводи источњачки начин мишљења у западњачку научну праксу, па зато, према Прогофу, не изненађује одијум који је ово начело изазвало у научној јавности Запада. „Убеђен да се узрочност више не може прихватати као апсолутна стварност по себи, него да се мора схватити као психолошки и историјски условљена тачка гледишта, Јунг је обратио пажњу на приступе оних култура које живот посматрају у неузрочном смислу. Желео је да види како се свет може разумети ако се не претпостави да је узрочност једина могућност“ (Прогоф, 1994: 52). Међутим, Јунгов неузрочни приступ није био „по моди мишљења двадесетог века“ и „није сматран достојним поштовања“. Без обзира на то: „Јунг се смело изложио академском ругању […] и почео се бавити предметима који су, научно гледано, били на лошем гласу“ (Прогоф, 1994: 53). „Од тада, међутим, нерационалистички источњачки начин мишљења у многоме је проширио свој утицај на ум западњака; а и сами научници све су више желели да истраже нове начине мишљења. […] Стога, […] појам синхроницитета неминовно игра важну улогу у преобликовању модерног ума“ (Прогоф, 1994: 50). „Категорије сазнања никад нису апсолутне, иако ꞌздрав разумꞌ сваког историјског раздобља уверава људе који живе у том раздобљу да су њихова особена веровања о сазнању утврђена и коначна, универзална и вечна“ (Прогоф, 1994: 51).
Начело синхроницитета
Према Прогофу: „Јунг приказује синхроницитет као начело које је по значају равно узрочности, изричито га формулишући као начин да се објасни она врста појава која се може приписати ꞌнеузрочној уређеностиꞌ која се среће у космосу као целини. У том погледу синхроницитет није у сукобу с узрочношћу него постоји упоредо с њим“ (Прогоф, 1994: 131). „Суштину синхроницитета треба тражити у чињеници да синхроницитет носи начело уређености […]. Синхроницитет се може срести у универзуму на свим нивоима, али његовој дефиницији, утолико што је њоме обухваћена смисаона подударност, имлицитно је присуство неког органа за смисао који је неодвојиви део сваког синхронистичког збивања“ (Прогоф, 1994: 51). Тиме нас Прогоф уводи у појам трансузрочног фактора или нарочитог уређујућег „чиниоца који се креће преко и с ону страну узрочности“ (Прогоф, 1994: 145). „Збивања у којима је изражено начело синхроницитета има много више него што смо мислили. Одигравају се непримећено, у ситним облицима, током целог нашег живота. Они утичу на нашу личну судбину на начине које не препознајемо зато што их не опажамо у светлости синхронистичког начела“ (Прогоф, 1994; 147).
*
У завршници огледа под називом Синхроницитет као принцип акаузалних веза Јунг пише: „Смисаоне коинциденције су замисливе као чисте случајности. Али што се више гомилају и што је веће слагање […] оне се више не могу сматрати чистим случајностима, већ се због недостатка каузалног објашњења морају прихватити као поредак“ (Јунг, 1978: 197). Овим Јунговим реченицама постављени су темељи надузрочном поретку; феномену којим су се, колико је аутору овог осврта познато, на нашим просторима озбиљно бавили независни истраживач инжењер Спасоје Влајић (посебно у студији Свест и надузрочни поредак) и др Ивица Тодоровић, научни саветник при Етнографском институту САНУ.
У књизи Српска тајна, Тодоровић уочава „аналогије базиране на сагледавању структура примарне просторно-временске организације државе Србије и српског етнокултурног контекста и њиховог нестандардног манифестовања у контексту општег културно-цивилизацијског оквира.“ Он закључује: „Наведене појаве […] сведоче о директном оваплоћивању универзалног, константно присутног модела, односно начела реда, унутар непрестано променљиве (и, са становишта многобројних посматрача ꞌслучајно – или хаотично – организованеꞌ) стварности. На овај начин – уочавањем системски уобличеног поретка у динамичним, стално променљивим (али и кључним) аспектима српске глобалне стварности – директно се долази и до импликације, тј. закључка о потенцијалном постојању свеопштег реда, који обједињује целокупну културну и природну реалност.“ Према Тодоровићу, тај уређујући принцип се може повезати „са представама и идејама обједињеним општим термином Логос. Одавде непосредно следи и интуиција – да су под дејством овакво схваћеног Логоса, природна и културна стварност повезане у јединствену, функционалну целину…“ (Тодоровић, 2015: 375-376). Ако смо добро разумели, круцијални закључак Тодоровићеве анализе је да: динамика промене наизглед случајне и хаотично организоване српске стварности, захваљујући уређивачком принципу, (условно) Логосу, у себи крије свеопшти ред. У том свеопштем реду културна и природна реалност су увезане у јединствену и функционалну целину.
Према Влајићу, надузрочни поредак је јединствено поље сила у коме нестају оштре границе између узрока и последица, а тиме и између прошлих и будућих догађаја. У том пољу је све истовремено ту, и прошлост и садашњост и будућност. Јунгов синхроницитет је манифестација деловања тог поља. Процеси у природи, али и људским друштвима, се одвијају под утицајем свих познатих сила уједињених у јединственом пољу где се ум и материја повинују истим законима симетријског и смисаоног поретка. У том поретку су, поред ума и материје, суштински повезани простор и време, а такође и закони физичког света са законима историјских збивања. У каквој су вези надузрочни симетријско-смисаони поредак и историја?
Хронолошка симетрија као манифестација надузрочног поретка
У наставку овог осврта покушаћемо да одговоримо на питање: да ли су се наши владари из династија Обреновића и Карађорђевића рађали и умирали у неком случајном и произвољном моменту, или су та њихова рођења и умирања системски програмирана изван и изнад сваке каузалности?
Кнез Михаило – краљ Милан
У животним причама кнеза Михаила Обреновића (1823 – 1868) и кнеза /краља Милана Обреновића (1854 – 1901) крију се бројне подударности које је немогуће објаснити узрочним везама. Наведимо овом приликом само неке од њих. Аритметичка средина година њихових рођења и смрти је (1823 + 1868 + 1854 + 1901) : 4 = 1861,50 (или 1861/1862). Ова година је средиште раздобља које су својим животима обележила ова два владара, односно, средња година од рођења кнеза Михаила 1823, до смрти краља Милана 1901. У каквој су вези године њихових рођења и смрти у односу на израчунату средњу годину?
- – Рођење кнеза Михаила.
- – Смрт краља Милана.
Аритмеичка средина: (1823 + 1901) : 2 = 1862,0
- – Рођење кнеза/краља Милана.
- – Смрт кнеза Михаила.
Аритмеичка средина: (1854 + 1868) : 2 = 1861,0.
Обе ове аритметичке средине су вредносно врло блиске почетној вредности од 1861,5. Другим речима, године рођења и смрти ове двојице владара су хронолошки симетричне у односу на средњу годину. Међутим, и остале аритметичке средине година у којима су се дешавали саобразни догађаји у породичним вертикалама Михаила и Милана, исказивале су приближно исту вредност. Та – приближно иста вредност – подразумева искључиво интервал од 1861,5 ± 1 година. Рецимо:
Године смрти родитеља
- – Смрт Михаилове мајке Љубице.
- – Смрт Миланове мајке Марије.
Аритмеичка средина: (1843 + 1879) : 2 = 1861,0.
- – Смрт Михаиловог оца Милоша.
- – Смрт Милановог оца Милоша.
Аритметичка средина: (1860 + 1861) : 2 = 1860,5.
(Хронолошка симетрија година рођења Михаилових и Миланових родитеља у односу на 1861/62. је немогућа, јер су њихови родитељи рођени пре те године).
Рођења синова
Кнез Михаило је 1849, или у 26. години после свог рођења (1823), у ванбрачној вези са Маријом Бергхауз, добио сина Велимира, а кнез/краљ Милан је 1876, или око 26 година пре смрти (1901), у браку са Наталијом Кешко, добио сина Александра. Аритметичка средина наведених година поново има вредност у оквиру дефинисаног интервала [(1823 + 1849 + 1876 + 1901) : 4 = 1862, 25].
- – Почетак ванбрачне везе кнеза Михаила и Марије Бергхауз.
- – Почетак брачне везе кнеза/краља Милана и Наталије Кешко.
Аритметичка средина: (1848 + 1875) : 2 = 1861,5.
- – Рођење сина кнеза Михаила, Велимира.
- – Рођење сина кнеза/краља Милана, Александра.
Аритметичка средина: (1849 + 1876) : 2 = 1862,5.
Да резимирамо: Михаило је рођен 38 година пре средње 1861/62 године, а Милан је умро око 38 (+1) година после 1861/62; Милан је рођен 7 година пре 1861/62, а Михаило је умро 7 (-1) година после 1861/62; Михаилов син Велимир је рођен око 13 (-1) година пре 1861/62, а Миланов син Александар око 13 (+1) година после 1861/62; Михаилова мајка Љубица је умрла 18 година пре 1861/62, а Миланова мајка Марија 18 (-1) година после 1861/62. Очеви Михаила и Милана су завршили своје животе практично у средњој 1861,5 ± 1 години.
Шта би се десило да кнез Михаило није убијен 1868, већ да је живео до своје, рецимо, педесетдевете године живота, до 1882. Тада би аритметичка средина његових и Миланових година рођења и смрти била (1823 + 1882 + 1854 + 1901) : 4 = 1865,0. Михаило би тада био рођен 42 године пре средње 1865, а Милан би умро 36 година после 1965; Милан би био рођен 11 година пре 1865, а Михаило би умро 17 година после 1865. У том случају би изостала, не само хронолошка симетрија њихових година, већ и хронолошка симетрија рађања и умирања осталих чланова њихових породица. Међутим, Михаило је „случајно“ убијен (без обзира како то звучало) баш кад треба!
У претходном сегменту ове анализе је напоменуто да је у односу на 1861/62 годину хронолошка симетрија година рођења Михаилових и Миланових родитеља немогућа, јер су њихови родитељи рођени пре те године. Проверимо зато: постоји ли хронолошка симетрија година њихових рођења у односу на неку другу годину? Михаилов отац Милош је рођен 1783, а мајка Љубица 1785; Миланов отац Милош је рођен 1829, а мајка Марија 1831. Аритметичка средина ових година је (1783 + 1785 + 1829 + 1831) : 4 = 1807,0.
- – Рођење Михаиловог оца Милоша.
- – Рођење Миланове мајке Марије.
Аритметичка средина: (1783 + 1831) = 1807,0.
- – Рођење Михаилове мајке Љубице.
- – Рођење Милановог оца Милоша.
Аритметичка средина: (1785 + 1829) = 1807,0.
Дакле, Михаилов отац Милош је рођен 24 године пре 1807, а Миланова мајка Марија је рођена 24 године после ње; Михаилова мајка Љубица је рођена 22 године пре 1807, а Миланов отац Милош је рођен 22 године после ње.
Ритмика рођења родитеља
Колико износе временски распони између година рођења Михаилових и Миланових очева и мајки?
- – Рођење Михаиловог оца Милоша.
- – Рођење Милановог оца Милоша.
Међувреме: 46 година.
- – Рођење Михаилове мајке Љубице.
- – Рођење Миланове мајке Марије.
Међувреме: 46 година.
Исти распон је присутан и између година венчања Михаилових и Миланових родитеља.
- – Венчање Михаилових родитеља, Милоша и Љубице.
- – Венчање Миланових родитеља, Милоша и Марије.
Међувреме: 46 година итд.
*
Хронолошко-симетричне (и ритмичке) правилности се крију у животним причама и осталих владара из периода династичких владавина Обреновића и Карађорђевића (али и обичних људи). Илуструјмо то помоћу још неколико примера у најкраћој могућој форми.
Милош – Александар
Аритметичка средина година рођења и смрти кнеза Милоша Обреновића (1783 – 1860) и кнеза Александра Карађорђевића (1806 – 1885) је 1833,5.
- – Рођење кнеза Милоша.
- – Смрт кнеза Александра.
Аритметичка средина: 1834,0.
- – Рођење кнеза Александра.
- – Смрт кнеза Милоша
Аритметичка средина: 1833,0.
Кнез Милош је рођен 50 година пре 1833/34, а кнез Александар је умро 50 (+1) година после ње; кнез Александар је рођен око 27 година пре 1833/34, а кнез Милош је убијен 27 (-1) година после ње. Кнеза Милоша је на челу Кнежевине наследио кнез Михаило, чије су године рођења и смрти већ показане у хронолошкој симетрији са истим годинама кнеза/краља Милана. После Михаиловог свргавања, власт је преузео кнез Александар Карађорђевић.
Александар – Петар I
Аритметичка средина година рођења и смрти кнеза Александра Карађорђевића (1806 – 1885) и његовог сина Петра I Карађорђевића (1844 – 1921) је 1864,0.
- 1806. – Рођење кнеза Александра.
- – Смрт краља Петра I.
Аритметичка средина: 1863,5.
- – Рођење краља Петра I.
- – Смрт кнеза Александра.
Аритметичка средина: 1864,5.
Кнез Александар је рођен 58 година пре 1864, а краљ Петар је умро 58 (-1) година после ње; Петар је рођен 20 година пре 1864, а Александар је умро 20 (+1) година после ње. После свргавања кнеза Александра на власт је враћен кнез Милош.
Милош – Петар I
Аритметичка средина година рођења и смрти кнеза Милоша Обреновића (1783 – 1860) и краља Петра I Карађорђевића (1844 – 1921) је 1852,0.
- 1783. – Рођење кнеза Милоша.
- – Смрт краља Петра I.
Аритметичка средина: 1852,0.
- – Рођење Петра I.
- – Смрт кнеза Милоша.
Аритметичка средина: 1852,0.
Милош је рођен 69 година пре пре 1852, а Петар је умро 69 година после ње; Петар је рођен 8 година пре 1852, а Милош је умро 8 година после ње. На челу Кнежевине је, по други пут, кнеза Милоша наследио кнез Михаило, а Петра I, Александар.
Михаило – Александар
Аритметичка средина година рођења и година смрти кнеза Михаила Обреновића (1823 – 1868) и краља Александра Карађорђевића (1888 – 1934) је 1878,25.
- – Рођење кнеза Михаила.
- – Смрт краља Александра.
Аритметичка средина: 1878,5.
- – Рођење краља Александра.
- – Смрт кнеза Михаила.
Аритметичка средина: 1878,0.
Kнез Михаило је рођен 55 година пре 1878, а краљ Александар је убијен 55 (+ 1) година после 1878; краљ Александар је рођен 10 година после 1878, а кнез Михаило је убијен 10 година пре ње. Кнеза Михаила је наследио кнез (касније краљ) Милан.
Милан – Александар
Аритметичка средина година рођења и смрти кнеза/краља Милана Обреновића (1854 – 1901) и краља Александра Карађорђевића (1888 – 1934) је 1894, 25.
- – Рођење кнеза/краља Милана.
- – Смрт краља Александра.
Аритметичка средина: 1894,0.
- – Рођење краља Александра.
- – Смрт кнеза/краља Милана.
Аритметичка средина: 1894,5.
Милан је рођен 40 година пре 1894, а Александар је умро 40 година после ње; Александар је рођен 6 година пре 1894, а Милан је умро 6 (+1) година после ње.
Милан – Петар II
Аритметичка средина година рођења и смрти кнеза/краља Милана Обреновића (1854 – 1901) и краља Петра II Карађорђевића (1923 – 1970) је 1912,0.
- – Рођење кнеза/краља Милана.
- – Смрт краља Петра II.
Аритметичка средина: 1912,0.
- – Рођење краља Петра II.
- – Смрт кнеза/краља Милана.
Аритметичка средина: 1912,0.
Милан је рођен 58 године пре 1912, а Петар је умро 58 година после ње; Петар је рођен 11 година после 1912, а Милан је умро 11 година пре ње. Године рођења и смрти краља Петра II су хронолошки симетричне и са годинама рођења и смрти његовог оца Александра.
Александар – Петар II
Аритметичка средина година рођења и смрти краља Александра Карађорђевића (1888 – 1934) и краља Петра II Карађорђевића (1923 – 1970) је 1928,75.
- – Рођење краља Александра.
- – Смрт краља Петра II.
Аритметичка средина: 1929,0.
- – Рођење краља Петра II.
- – Смрт краља Александра.
Аритметичка средина: 1928,5.
Александар је рођен 41 годину пре 1929, а Петар је умро 41 годину после ње; Петар је рођен 6 година пре 1929, а Александар је убијен 6 (-1) година после ње итд.
До сада је хронолошка симетрија година рођења и смрти Обреновића и Карађорђевића показивана искључиво преко година двојице владара. Међутим, исто правило важи и ако те године припадају тројици или четворици владара. Пошто нови начин комбиновања година рођења и смрти подразумева велики број нових комбинација, овде ћемо застати. Хронолошка симетрија ових година је само први ниво законитости рађања и умирања владара, а та законитост се затим неминовно одражавала на историју српске државе, предодређујући и уређујући њен даљи ток. Други ниво би обухватио временске односе свих средњих година (аритметичких средина) за дати историјски период, од којих је у овом приказу показан само део.
Пошто је овде реч о владарима, битни елементи њихових биографија су и године почетка и завршетака њихових владавина. Последња династичка смена у владарској историји Обреновића и Карађорђевића десила се 1903, када је завршена владавина Александра Oбреновића и започела владавина Петра I Карађођевића. Третирајмо ту годину надаље као средњу годину хронолошке симетрије. После Петра I владали су још његов син Александар и (номинално) унук Петар II. Реална владавина Петра I завршена је 1914, или 11 година после 1903. Тад Петар предаје стварну власт сину Александру који надаље влада као очев регент до очеве смрти 1921, а 1893, или 11 (-1) година пре 1903, започела је стварна владавина краља Александра Обреновића. Александар је те године прогласивши пунолетство преузео власт од свог Намесништва. Регент а касније краљ Александар Карађорђевић је завршио владавину 1934, или 31 годину после 1903, а 1872, или 31 годину пре 1903, започео је владавину кнез (и будући краљ) Милан Обреновић, стекавши тад пунолетство и преузевши власт од свог Намесништва. Номинална владавина краља Петра II завршена је 1945, или 42 године после 1903, а 1860, или 42 (+1) године пре 1903, започела је друга владавина кнеза Михаила Обреновића. Дакле, године почетака владавина последња три Обреновића, у односу на 1903, хронолошки су симетричне годинама завршетака владавина последња три Карађорђевића.
Покажимо сад и упоредно-хронолошку ритмику владарских смена по распону од 30/31 (±1) годину, јер где постоји хронолошка симетрија ту обавезно постоји и хронолошка ритмика. Чије су владавине по овој ритмици поновила три последња Карађорђевића?
Милан – Петар I
- – Почетак владавине кнеза Милана Обреновића.
- – Почетак владавине краља Петра I Карађорђевића.
Међувреме: 30/31 година.
- – Крај кнежевске владавине Милана Обреновића.
- – Крај фактичке владавине краља Петра I.
Међувреме: 30/31 (+1) година.
*
Србија је 1882. постала краљевина.
- – Почетак краљевске владавине Милана Обреновића.
- – Почетак номиналне владавине краља Петра I
(и почетак стварне владавине регента Александра).
Међувреме: 30/31 (+1) година.
- – Крај владавине краља Милана Обреновића.
- – Крај номиналне владавине краља Петра I
(и крај Александрове регентске владавине).
Међувреме: 30/31 (+1) година.
Александар – Александар
- – Почетак владавине краља Александра Обреновића .
- – Почетак краљевске владавине Александра Карађорђевића.
Међувреме: 30/31 (+1) година.
- – Крај владавине краља Александра Обреновића.
- – Крај владавине краља Александра Карађорђевића.
Међувреме: 30/31 година.
- – Убиство краља Александра Обреновића.
- – Убиство краља Александра Карађорђевића.
Међувреме: 30/31 година.
Петар I – Петар II
- – Почетак владавине краља Петра I Карађорђевића.
- – Почетак номиналне владавине краља Петра II Карађорђевића.
Међувреме: 30/31 година.
- – Крај стварне владавине краља Петра I.
- – Крај номиналне владавине краља Петра II.
Међувреме: 30/31 година итд.
У контексту илустровања оних хронолошко-симетричних подударности које историју одређују у неузрочном смислу, проверимо, на крају, симетрију кључних прелома у историји нововековне Кнежевине Србије (1817 – 1882). Средња година овог периода је 1849, 5 (или 1849/50).
Почетак и крај Кнежевине
- – Убијен вожд Карађорђе. Скупштина народних старешина прогласила аутономну
Кнежевину Србију (Књажевство Сербско), а Милоша Обреновића изабрала
и прогласила за наследног кнеза. (Порта ове одлуке није признала).
- – Крај Кнежевине Србије.
Проглашена Краљевина Србија.
Аритметичка средина: 1849,5.
Почетак и крај аутономне Кнежевине
- – Хатишерифом (уставним актом) легализована аутономна Кнежевина Србија.
- – Повлачењем последњег турског гарнизона из Кнежевине и предајом кључева
Калемегдана кнезу Михаилу, Кнежевина Србија је стекла фактичку независност.
Аритметичка средина: 1848,5.
Почетак и крај династичке владавине Обреновића Милошеве гране
- – Милошу Обреновићу бератом признат статус наследног кнеза.
Почетак Милошеве легализоване владавине.
Почетак династичке владавине Обреновића Милошеве гране.
- – Убиство кнеза Михаила Обреновића.
Крај Михаилове владавине.
Крај династичке владавине Обреновића Милошеве гране.
Аритметичка средина: 1849,0.
Поновљена смена владара
- – Крај прве владавине кнеза Милоша и почетак прве владавине кнеза Михаила.
- – Крај друге владавине кнеза Милоша и почетак друге владавине кнеза Михаила.
Аритметичка средина: 1849,5.
Династички преврати
- – Свргнут кнез Михаило Обреновић.
Почетак владавине кнеза Александра Карађорђевића.
- – Свргнут кнез Александар Карађорђевић.
Почетак друге владавине кнеза Милоша Обреновића.
Аритметичка средина: 1850,0.
Вредности аритметичких средина година почетака и завршетака фаза дефинисаних круцијалним преломима у историји Кнежевине Србије, мењале су се искључиво у интервалу од 1849,5 ± 1 година. Дакле, Кнежевина Србија је устројена 1817, или 32 године пре средње 1849/50, а престала је да постоји 32 годне после ње; надаље, Кнежевина је конституисана као аутономија у оквиру Турског царства 1830, или 18 (+1) година пре 1849/50, а престала је то бити стицањем фактичке независности 1867, или 18 (-1) година после ње; династичка владавина Милошеве гране Обреновића започела је 1830, или 18 (+1) година пре средње 1849/50, а владавина овог династичког огранка је завршена1868, или 18 година после 1849/50 (када почињу владавине Обреновића Јевремове гране); кнез Милош је завршио, а кнез Михаило започео своју прву владавину 1839, или 10 година пре 1849/50, а исто то се поновило и 1860. или 10 година после 1849/50; династички преврат у корист Карађорђевића се десио 1842, или 7 година пре 1849/50, а наредни династички преврат, али овога пута у корист Обреновића, десио се 1858, или 7 (+1) година после ње.
Ако историју Кнежевине сведемо на владарске смене добијају се нови прилози хронолошко-симетричне законитости. Милош Обреновић је започео легализовану кнежевску владавину 1830, или 19 година пре средње 1849/50, а кнез Михаило је завршио своју другу владавину 1868. или 19 (-1) година после ње; кнез Милош је завршио прву владавину 1839, или 10 година пре 1849/50, а кнез Михаило је започео другу владавину 1860, или 10 година после ње; кнез Михаило је завршио прву владавину 1842, или 7 година пре 1849/50, а кнез Милош је започео другу владавину 1858, или 7 (+1) година после ње; кнез Александар Карађорђевић је започео владавину 1842, или 7 година пре средње 1849/50, а завршио је владавину 1858, или 7 (+1) година после ње.
Поновимо сад питање са почетка ове анализе: да ли су се Обреновићи и Карађорђевићи (али и чланови њихових породица и људи уопште) рађали и умирали у неком случајном и произвољном моменту, или су та њихова рођења и умирања системски програмирана изван и изнад сваке каузалности? Има ли било какве узрочне везе између рођења кнеза Михаила (који ће бити убијен), и убиства краља Александра Карађорђевића једанаест деценија касније; или између убиства краља Александра Обреновића и краља Алкександра Карађорђевића око три деценије касније? Показано је, да су ти, али и сви остали саобразни историјски догађаји увезани хронолошком симетријом и ритмиком и да те везе (бар тренутно) немају рационално објашњење. Има ли било какве каузалне везе између било којих збивања показаних у претходној анализи? Нема. Међутим, очито је да историјски догађаји ипак манифестују одређену законитост, али та законитост није из каузалне већ надузрочне сфере, те тиме припада надузрочном поретку. Тај поредак је наизглед (дакле, само привидно) неухватљив и неспознатљив, иако је суштински и смисаоно присутан. Хронолошка симетрија и ритмика рађања и умирања владара, као и симетрија и ритмика њихових смена на власти, само су манифестације деловања сила тог поретка које уређују, у ствари програмирају, владарске, а тиме људске животе и историју. Сви смо ми, и све изван нас је у том програму. Не уочава ли се у претходној анализи судбинско-историјски ред у привидном нереду историјских фрагмената? Зар Тодоровић у резимеу своје студије Српска тајна, анализирајући потпуно друге релације (специфичне структурне и семантичке обрасце од посебног значаја у српском етнокултурном контексту) не изводи исти закључак о свеопштем реду у наизглед хаотично организованој српској стварности. О том надузрочном програму у којем је све уређено и предодређено псалмописац је рекао: „У књизи је твојој [Боже] све записано, и дани забележени, кад их још није било ни једнога“ (Псалм 139: 16). У светој књизи ислама пише: „Људи умиру по Божијој вољи. Дани живота тачно су одређени“ (Куран – ајет 13: 145). Владика Николај Велимировић је у својој беседи О Божијем свезнању и промислу говорио: „И коса вам је на глави избројана, браћо, а камоли дани живота. Не бојте се, дакле, да ћете умрети пре одређеног времена, нити се надајте пак, да ћете ма како продужити живот и за један дан мимо воље Онога који броји и мери.“ Наравно, за обездуховљену и атеистичку свест човека данашњице, која је обликована пуком научном каузалистичком и материјалистичком емпиријом, претходне констатације о предодређености трајања наших живота су бесмислица. За ту свест су категорије сазнања апсолутне, јер их ꞌздрав разумꞌ уверава „да су њихова особена веровања о сазнању утврђена и коначна, универзална и вечна“, што никад није било нити ће бити.
На питање – ко управља људским животом и целокупним поретком на земљи – Михаил Булгаков је у роману Мајстор и Маргарирта дао интересантан одговор. У њему извесна грађанка Анушка на трамвајској станици испушта уље које се разлива по стајалишту. Један од јунака ове приче, Берлиоз (који је пре тога одлучио да отпутује у Кисловодск), у покушају да трчећи преко разливеног Анушкиног уља стигне трамвај, оклизне се, падне на шине и бива прегажен. Непосредно пре ових дешавања Берлиоз и Бездомни воде следећи разговор са Мајстором-незнанцем: „Међутим, ево загонетке која мене мучи [каже Мајстор]; ако Бог не постоји, намеће се питање ко управља људским животом и целокупним поретком на земљи? – Па сам човек – љутито је пожурио са одговором Бездомни, на ово, признаћете, не баш најјасније питање. – Опростите – благо је рекао незнанац – али да би се управљало, потребно је имати тачан план и некакав ипак пристојан рок за његово остварење. Дозволите ми да вас питам – како човек може да буде тај ко управља, кад не само да није у прилици да планира, макар смешно кратко унапред, хиљаду година, рецимо, него не може да буде сигуран чак ни у свој сутрашњи дан? И, у ствари – непознати се окрете према Берлиозу – замислите да ви, на пример, почнете да управљате собом и другима, и то вам се, да се тако изразим, ослади, и одједном добијете… рак плућа […] – и ето, вашем управљању дошао је крај. Ничија судбина, осим сопствене, више вас не занима. Рођаци почињу да вас лажу, а ви, слутећи несрећу, трчите код учених доктора, па онда код шарлатана, а понекад чак и код врачара. И прво, и друго, а такође и треће, потпуно је бесмислено, и вама је то јасно. И све се завршава трагично; онај, ко је доскора сматрао да нечим управља, одједном непомично лежи у дрвеном сандуку, а ближњи, који схватају да више нема никакве користи од лежећег човека, спаљују га у пећи. А дешавају се и горе ствари: тек што се човек спремио да отпутује у Кисловодск – ту је странац зачкиљивши погледао Берлиоза – на први поглед рекло би се да је то ситница, међутим, он ни то не може да уради, јер се, не знамо зашто, одједном оклизнуо и пао под трамвај! Не желите ваљда да ми кажете – да је он сам тако управљао собом? Није ли исправније мислити да је њиме управљао неко други? – и ту се незнанчеве усне развукоше у чудан осмех” (Булгаков, 2013: 18–19).
Ми који мислимо да управљамо својим животима, а не знамо ни шта нам доноси сутрашњи дан, свесни смо да је Анушка и нама већ просула уље, а кад ће се ко оклизнути и пасти под трамвај – е па то ћемо сазнати кад спознамо „азбуку“ надузрочног поретка и научимо да га „читамо“. Тамо је „све записано и дани забележени, кад их још није било ни једнога.“ Ако мислите да је ово смешно, присетите се још нечег што је на сличан начин било смешно: „Стари сан алхемичара [пише Јунг] трансмутација хемијских елемената, ова толико исмевана идеја (претварања олова у злато – примедба аутора) остварена је у наше време, а њена симболика, која није била мањи предмет исмевања, постала је прави мајдан за психологију несвесног“ (Јунг, 1978: 191). Зато није мудро подсмевати се идејама, јер на крају крајева, једино што заслужује подсмех је суштинско незнање модерне науке о томе – ко управља људским животом и целокупним поретком на земљи? Уосталом, кога та ситница уопше данас занима? Не очекујете ваљда да ће се модерни научници бавити тим „анахроним сујеверјем примитиваца“? Наравно, свака част научним изузецима од овог правила.
Извори:
Прогоф, Ајра: Јунг, синхроницитет и људска судбина, Esotherija, Београд, 1994.
Јунг, Карл Густав: Дух и живот, Матица српска, Нови Сад, 1978.
Тодоровић, Ивица. Српска тајна, Невен и Етнографски институт САНУ, Београд, 2015.
Булгаков, Михаило: Мајстор и Маргарита, Miba books, Београд, 2013.
