0 
0 Тематски зборник Бити социолог села: Споменица Ђуре Стевановића приказ је социологије села као науке и социолога села као животног позива у веберовском смислу. Највећи број радова у овом зборнику посвећен је лику и делу Ђуре Стевановића. Кроз његов научни рад и свакодневни живот, добијамо одговор на питање шта значи бити социолог села. Он је смисао свог рада налазио на селу, међу онима којима је заиста потребан. Бавио се суштинским проблемима села и пољопривреде који су довели у питање виталност српске нације. Тиме је открио значење свог животног позива и пренео га на будуће генерације.
Тематски зборник објављен је крајем 2014. године у издању издавачке куће Прометеј из Новог Сада, Машинског факултета Универзитета у Нишу и Балканске асоцијације за социологију села и пољопривреде из Београду. Приређивач зборника социолог Драгољуб Б. Ђорђевић овом споменицом оставља значајан траг у историји социологије села, одајући дужно поштовање професору Стевановићу. У предговору под насловом „Од Дејана до Дејана: смирај социолога села“ (9–26), Драгољуб Б. Ђорђевић даје необичну генезу лика и дела професора Ђуре Стевановића и његовог социолошког ангажмана. Ту, поред обимне научне биографије, упознајемо човека Ђуру Стевановића. Ђорђевић га описује као некабинетског социолога села који се најбоље осећао међу земљацима испред сеоског дућана. Читајући, увиђамо одакле он потиче, колико је поштовања имао према свом родном селу Дејану и власотиначком крају и с колико је упорности радио на себи, како би постао узор онима који долазе.
У наставку, сусрећемо се с првом тематском области под насловом „Необичан лик социолога села“ (19–51), коју су написали Милош Немањић, Љубиша Митровић и Бошко Прокић. Милош Немањић нам са становништва социологије културе омогућава увид у хабитус професора Стевановића. Он истиче његову оданост позиву и родном месту, потврђујући дубоку везу између тла, лика и професије. Љубиша Митровић нас упознаје с узорима Ђуре Стевановића, показујући да ништа не почиње с нама, и да сви они који се баве научним радом стоје на раменима дивова који су ту били пре њих. У тексту Бошка Прокића, видимо како је под менторством светски угледног социолога Радомира Лукића, Ђура Стевановић током рада на свом докторату, ударио темеље свом научном раду на афирмацији српске социологије села.
Друга тематска област „Упитаности социологије села“ (53–118) садржи четири текста који настоје да одговоре на питање будућности социологије села. Милован М. Митровић у свом тексту формулише сазнајне задатке социологије села и истражује могућност примене социологије села у организованим друштвеним акцијама којима се утиче на различите аспекте друштвеног живота на сеоским просторима. Срђан Шљукић насловом свог текста „Има ли социологија села будућност“, поставља изузетно важно питање и даје социолошки допринос у одговору на њега. Ова тематска област садржи и два текста социолога из иностранства. Вера Мајерова и Петре Т. Георгиевски својим текстовима заокружују ову област; они истичу значај међунационалног повезивања и размене идеја као важном аспекту будућег развоја социологије села.
Наслов треће тематске области „(Не)прилике села и пољопривреде“ (123–200), показује с каквим дубинским проблемима је суочено село и шта је то што социологија села може да предузме како би они били решени. Радови осам аутора чине ово поглавље. Душан Мојић и Сузана Марковић Крстић пишу о маргинализованом друштвеном положају младих, посебно младих са села, стављајући омладину као посебан социјални ентитет у један шири друштвани контекст супротности села и града. Текст Сузане Марковић Крстић омогућава увид у социоекономске и социо-културне детерминанте социјалних неједнакости које чине саставни део живота студентске омладине у Србији. Димитрије Буквић у свом тексту анализира села у београдском атару, настојећи да покаже да близина села главном граду не представља компаративну предност и да нема велике разлике између девастираности пограничних села и села око престонице. Историјски приказ сеоских задруга током 19. века Недељка Богдановића чини занимљиво штиво за читање у оквиру овог поглавља. Петар-Емил Митев и Светла Колева анализирају парадоксе бугарског села, од владавине Османлија до данас. Последњи текст овог поглавља који су написали Евангелос Папанајоту и Марија Циуни уводи у предмет истраживања зборника искуства социолошке анализа из Грчке, чиме се добија шири увид у балканску социологију села.
Четврта тематска област „Сеоска култура у променама“ (203–300), обухвата рад осам аутора који тумаче стање сеоске културе у модерним друштвеним токовима. Драган Коковић пише о праву на културу у сеоским срединама, отварајући расправу о култури као начину живота и могућностима за деловање кроз њу, како би се превазишла изолација сеоских насеља. Супротности између села и града су вечне теме како социлогије села, тако и социологије града. Ратко Р. Божовић улази у срж ове тематике, бавећи се односом међузависности села и града. Милош Марјановић и Ката Марјановић пишу о сеоским домовима културе, као најважнијој институцији јавног друштвеног живота на селу. Прилози Драгољуба Б. Ђорђевића, Миодрага Раичевића и Дејана Крстића посвећени су унутрашњој динамици живота на селу. У њима се представљају аутохтоне вредности села, док, на крају поглавља, Петко Христов тумачи значај обичаја у савременом бугарском селу.
Последња, пета тематска област насловљена „Од земљоделаца до аграрне социологије“ (301–332), представља научни опус професора Стевановића. Пет аутора приказује Ђуру Стевановића као једног од најзначајнијих социолога села на овим просторима. Текст Милорада Божића показује који је значај имао зборник Аграрна социологија (1990) за тадашњу југословенску социологију села, чији је приређивач био Стевановић. С емпиријским радом Ђуре Стевановића упознајемо се кроз текст Видоја Стефановића, који пише о професоровој аналитичкој студији Радници о руководиоцима (1991). Књига се бави проблемима с којима су се сусретали радници и руководиоци Пољопривредног комбината „Београд“. Своје место у приказу научног опуса Ђуре Стевановића нашла је и његова монографија с коауторима, Породична газдинства у Србији у променама (2005). Са социодемографским и агроекономским приступом монографије упознаје нас Сузана Марковић Крстић, истичући њену важност у проучавању породичних газдинстава. Књига професора Стевановића, Индустријализација пољопривреде и будућност сељака (2008), представљена је у овом зборнику текстом Милована Вуковића. Ова важна студија из социологије села омогућава сваком младом истраживачу ове научне области, да добије потребну помоћ у даљем истраживачком раду. Текстом Јелене Јовановић ова тематска област добија пригодан крај. Кратак есеј о зборнику Село у пограничју (2012), чији је Ђура Стевановић један од приређивача, бави се промишљањем о развојном плану за обнову руралних подручја и могућностима ревитализације српског села.
На крају можемо констатовати да је зборник Бити социолог села: Споменица Ђуре Стевановића, веома важан водич који омогућава целовит поглед на проблеме с којима се социологија села суочава. Овим зборником рурална социологија добија дело вредно хвале, које ову социолошку дисциплину подиже на виши ниво.
Приказ првобитно објављен у зборнику Матице српске за друштвене науке, год. LXVII, бр. 154 (1/2016) стр. 220–222
