0 
0 Аутор: Перковић Данијела
Кроз релативно крaтку, али веома богату историју српске социологије села, усвајане су све социолошке теорије. Цветко Костић је један од оних који је преносио тековине социлошке традиције на ове просторе, надаље, Костић је био један од утемељивача наше социологије села. Међу најистакнутијим представницима свога времена у социолошким круговима, први је предавао Социлогију насеља (како се тада називала). Својим стручним приступом, у великој мери је померио границе дотадашње социолошке науке. Костићева социолошка достигнућа најрепрезентативније су изражена у делу “Бор и околина ~ социолошко истраживање”.
Време у којем ствара др Костић је “време младости “ социолошке науке у генералном смислу. Ради се о периоду у којем социологија тек утемељује нека од кључних питања о свом предмету, методу и односу са другим друштвеним и природним наукама. Катедра за социологију Филозофског факултета у Београду, педесетих година двадесетог века није у потпуности била ослобођена владајућих стега тога времена , али уз помоћ личности попут Цветка Костића, социологија усмерава одвајања од марксизма, односно марксистичке филозофије. Атмосфера у којој су настајали научни радови тога времена, често је била оптерећена догмама и утицајима споља, а радови цензурисани и спутавани. Приказивање реалности и социолошке стварности није било увек једноставно. Такође, очекивања од социологије су велика у смислу добијања практичних резултата, који су корисни у сваком друштву. Међутим, она још увек нема довољну практичну снагу, како у доба Костићевог научног стваралаштва, тако у неком смислу, ни данас. Слаба материјална база и потпора прети да социологију “држи” увек на истом ступњу, иако њена интресовања и стално нарастајући облици социјалних ситуација и односа нуде изазов већини социолога. Ипак, на све те отежавајуће околности , Костић није придавао већу пажњу, он је остао сигуран у своју мисију, свестан значаја сваког научног корака у социологији.
Специфична је његова посвећеност и преданост научноистраживачкој пракси. Посебан подстицај за његов рад дали су елементи културног и обичајног наслеђа у Србији. Без обзира на широко познавање социолошких прилика, мисли и учења ван Србије, српско село и сељак у њему, заузимају централно место у Костићевим радовима, што нам оставља у аманет на даље неговање и чување, српски национални идентитет и кроз социологију села. Утицај Сретена Вукосављевића на Костићево стваралаштво су очигледни кроз конкретна усвајања предмета и метода које Костић преузима од свог ментора, у њиховом изворном облику.
Цветко Костић (Жупа Никшићка, 1912 – Београд 1985), је основну школу завршио у Никшићу, а гимназију у Мостару. Дипломирао је на Правном факултету у Београду. Радио је на Етнографском институту САНУ, где је и докторирао (1953) са темом Сељаци – индустријски радници. Одлично искуствено истраживање које је било основа доктората, донели су му велики углед у социолошкој науци. Сматран је настављачем Сретена Вукосављевића. Цветко Костић је повезивао оно највредније из предратне српске социологије – добро истраживање. Следеће његово истраживање о сељацима – радницима обављено је у Бору (1962) и такође је оцењено као изванредно. Био је први српски и југословенски социолог који је добио прилику да истражује промене у сеоским заједница у иностранству (Алжир, 1965). Написао је и први уџбеник социлогије села у Србији / Југославији (1969).
Предавао је Социологију насеља на одељењу за социологију села / града на Економском, Пољопривредном и Архитектонском факултету у Београду. Као члан Извршног комитета Међународног удружења за социологију града, био је и уредник бројних домаћих и страних социолошких часописа, председник Српског социолошког друштва (1957-1959; тадашњи назив: Секција Југословенског социолошког друштва за НР Србија), управник Одељења за филозофију и социологију филозофског факултета у Београду (1977-1979) и активан учесник на међународним социолошким конгресима. Био је члан редакције и сарадник бројних домаћих и страних социолошких часописа као и руководилац неколико социолошких истраживања. Најважнија дела су: Муслимански Цигани у Скопљу (1934); Сељаци индустријски радници (1955); Бор и околина; Социолошка испитивања (1962); Социологија села (1969); Социологија града (1973, 2 проширено издање 1982).
Када се говори о биографији Цветка Костића, може се посебно истаћи његова изразита социолошка даровитост, која је у сваком аспекту, највише долазила до изражаја у теренским емпиријским истраживањима. Такође је веома важно напоменути, да су за његов људски и истраживачки опус, кључни теоријски и практични изазов представљали живот и свакидашњица, с тим да практична истраживања имају код овог социолога знатно већи значај и квалитет него теоријске расправе са кабинетским особеностима. Међутим, то никако не значи да његова истраживања обележава одређени емпиризам, јер се Костић увек бавио истраживањима тако што је водио рачуна о релацији између теоријског оквира и искуствене евиденције. Наравно, у пуној мери је истина да се Костић са пуно успеха огледао и у врло значајним теоријским разматрањима. Са аспекта изучавања одређених категорија радништва и генерално по приступу друштвеним појавама, Цветко Костић је имао и то врло јасан угао гледања који је био близак марксизму.
Може се рећи, да су у његову кључну социјалистичку замисао и идеју, веома снажно били укључени и одређени историјски и економски приступи истраживања, којима је овај аутор проучавао друштвене појаве и процесе. Иако Костић није учествовао у веома раширеним расправама о односу историјског материјализма и социологије, овај аутор је управо захваљујући завидном осећају за друштвено и теоријски значајне проблеме, потпуно стваралачки повезивао највредније у српској предратној социологији и друштвеној мисли. Захваљујући Костићевим напорима, социолошка јавност била је на прави начин упозната, путем предговора и чланака, са социолошким елементима у делима наших великих истраживача народног живота, односно Караџића, Богишића, Цвијића, Радића, Вукосављевића и осталих. Цветко Костић је истражујући, стварао навику да у социолошке сврхе користи поједина књижевна дела. О томе сведоче његови радови о позитивним и негативним стереотипима о сељаковој личности, рад ̎Балзак и Маркс о сељацима ̎и други радови.
Пре Другог светског рата, село је било доминирајуће у нашој земљи и то уз све веће сиромашење села ( Митровић, 1982:219). Како би се у контексту социологије села објаснило село код нас , ипак је потребно осврнути се директно на село после Другог светског рата. У том периоду је присутна нова расподела улога и нова структура условљена социјализмом. На процес ставрања новог села, посебно делују различита културна наслеђа, еколошки фактори и социјални систем. Југославија је у том периоду, сходно природним условима била подељена на четири аграрна реона: равничарски, планински, приморски и субтропски ( Митровић,1982:219). У овим различитим географским подручјима деловали су различити културни обрасци. Природни положај села директно утиче на само село уз разликовање збијеног и разбијеног типа села. Аграр постаје индустријска грана и на село стижу градски технички производи урбанизма.
У послератном периоду користи се термин радничко село који је настао под утицајем индустрализације. Ради се о селима чији становници чине већи део радне снаге у рудницима и фабрикама, а у село се враћају да преноће и обраде земљу у сезони. Изглед ових села временом се мења, јер је утицај града непосредно остварен преко људи који циркулишу свакодневно на релацији село – град. Снажан раст индустрије, савременији друштвени услови, такође мењају традиционалне услове села и града. О овим појавама Костић је имао много тога да каже, што се јасно проналази у његовим делима. Посебни истраживачки радови тога доба односили су се на културне промене у селу, положај омладине у селу, на иновације у селу као и на миграције сеоског становништва. Сељаци и радници имају веома важан значај у истраживањима, а томе је Цветко Костић посветио своју докторску дисертацију (Богдановић и остали, 1990:46).
Настава социологије у Србији започиње на Правном факултету у Београду, где је 1935. године основана Катедра за социологију. Након Другог светског рата та катедра се , из политичких разлога , гаси, да би се 1959.године дозволило образовање Катедре за социологију на Филозофском факултету у Београду. То је била прва таква катедра на целој територији тадашње СФРЈ. Иако је идеја била да се на Правном факултету оснује катедра за социологију, ипак се одлучује да се она конституише на Филозофском факултету. Управо је Цветко Костић имао велики допринос за овакву одлуку. Одељење за социологију је данас кадровска и научна база социологије у Србији. За ту институционализацију социологије села у Србији, пресудно је било оснивање Катедре 1959. године. Највеће заслуге за почетак рада Катедре за социологију, као и за њен веома успешан развој, припадају првим професорима социолошке Катедре, односно пионирима наше социологије, међу којима се истиче Цветко Костић ( Богдановић и остали, 1990:46).
Школске 1959/1960, на новоосновану Групу за социологију уписало се 137 студената, наредне године 284, а, треће године 382, што јасно показује интересовање, али и амбицију новоотворене групе. У свом залагању на катедри за социологију, Костић је своја истраживања повезивао са одређеним одабраним сазнањима тада савремене домаће и иностране социологије. На овај начин, стварао се веома квалитетан правац ослобађања од догматизма и задобијања научног статуса социологије.Такође је важно за развој катедре, да је Костић, континуирано афирмисао идеју да се као кључно за социологију, темељно и емпиријски истражује управо наше друштво, које је, са аспекта разноликости и бројних противуречности сматрао великим социолошким изазовом.
Кроз релативно кратку, али веома богату историју српске социологије села, усвајане су све социолошке теорије. Цветко Костић је један од оних који је преносио тековине социлошке традиције на ове просторе, надаље, Костић је био један од утемељивача наше социологије села. Међу најистакнутијим представницима свога времена у социолошким круговима, први је предавао Социлогију насеља (како се тада називала). Својим стручним приступом, у великој мери је померио границе дотадашње социолошке науке. Костићева социолошка достигнућа најрепрезентативније су изражена у делу “Бор и околина ~ социолошко истраживање”.
У раду је анализиран допринос Цветка Костића социологији села. Својим бројним пионирским радовима, допринео је у великој мери конструисању социологије села и града у нашој средини. Поред градске и сеоске проблематике, бавио се и проблемима социологије рада, као и социологије породице. Његове радове карактерише садржајно богатство, недогматичност, једноставан стил и сажето излагање. Све је то учинило да се сматра једним од најистакнутијих представника наше послератне социологије. Велики поштовалац рада и дела Сретена Вукосављевића, посебно је ценио области сељачког научног рада. Бавећи се изучавањем рада Цветка Костића, ослањањем на стручну литератруру, на информације добијене непосредно од његових ученика, ствара се слика комплетне личности, која не може оставити равнодушним ни људе ван сфере социологије. Истраживачки радови „Бор и околина“ и „Сељаци индустријски радници“, трајно остају као добар правац, односно као матрица према којој се могу радити нови истарживачки пројекти. На основу анализе доприноса Цветка Костића развоју социологије села, закључује се да његово име није довољно заступљено у ширим оквирима нашег система школства, што је потпуно неоправдано. У односу на значај његовог доприноса социологији села, мали је број штампаних, а поготову електронских издања. Занимљиво би било читати о Костићевим искуствима на раду у Aлжиру, као и о конкретним резултатима истраживања спроведених тамо. Ипак тешко је у постојећој домаћој доступној литератури то пронаћи.
Гледано из угла данашњице истраживања која је Цветко Костић брилијантно одрадио, чине се лако изводљива, а уз адекватно знање, изискујући само мало више времена на терену резултати су извесни. Међутим, околности под којима се тада радило нису биле тако једноставне. Ти пионирски кораци у нашој социологији села су велики, тешко да се могло ослањати на нека пређашња искуства, није их ни било у довољној мери, нити је било довољно стручног кадра као испомоћ у тако важном научном пројекту. Свест оних који су испитивани није била на нивоу на каквом би данас могла бити, у смислу разумевања потреба науке и значаја таквих радова. Људи тог времена су у највећем проценту били слабог образовања и површно информисани о далекосежности научних пројеката. Цветко Костић се „изборио“ са свим тим пропратним проблемима и остварио свој коначни циљ добијања тражених резултата и приказа. Као социолог који се пре рата упознао с достигнућима француске и немачке социолошке школе, Костић није педесетих година и касније подлегао догматизованом марксизму. Из изворног Марксовог и Енгелсовог дела преузео је само оно што је било примерено предмету проучавања социологије села: теорију модерне колонизације, теорију земљишне ренте, сељачко и аграрно питање.
Цветко Костић се у својим делима бавио привредном историјом, односно развојем индустрије у периодима пре I светског рата и између два рата, идеолошким и политичким погледима на село и сељаштво; обрадио је становање, исхрану, одевање, елементе породичног буџета и разлике у структури пољопривредне производње и породичног буџета између сељака и индустријских радника. Посебан осврт је дао на примарне групе, друштвене агрегате, индустријализацију и урбанизацију. Акцентовао је историјски приступ у социолошком проучавању села и сељаштва. Највећи значај Костићевог дела је у обради структуре и развоја села и сељаштва, анализи руралних односа, институцијама и обрасцима понашања и мишљења на селу. Основни закључак рада је да ће рурална социологија наставити Костићев далекосежни смер развоја и да наша социологија, поред свих друштвено – економских недаћа у последњих 50-ак година, заузима високо место у државама региона и шире, захваљујући ентузијазму и стручности нових социолога.
Питање живота тј. свакодневнице данашњих сељака који су истовремено запослени у неким градским предузећима било би веома занимљиво оживети кроз један социолошки приказ, утемељен на прикупљеним резултатима. До тада, мишљења сам, као посматрач друштва коме припадам, да се фундаментални положај ових људи није мењао у односу на период средине прошлога века; можда само неке техничке околности (или извесне олакшице), али сељак који покушава да обезбеди својој породици ’који динар више’, и даље је онај уморни сељак, кога да једва раздваја само време спавања од обавеза које има у току дана.
Најзначајнија дела др Цветка Костића:
Књиге
1. „СЕЉАЦИ ИНДУСТРИЈСКИ РАДНИЦИ“, Рад, Београд, 1955, 254.
2. „БОР И ОКОЛИНА – СОЦИОЛОШКА ИСПИТИВАЊА“, Савремена школа, Београд, 1962, 179.
3. „СОЦИОЛОГИЈА СЕЛА“, ИЦС Београд, 1975 (прво издање 1969), 274.
4. „СОЦИОЛОГИЈА ГРАДА“, ЦАППС, Београд, 1973, 125.
5. „ГРАД И ВРЕМЕ – ОСНОВИ СОЦИОЛОГИЈА ГРАДА“, Вук Караџић, Београд, 1982, 241.
Чланци и расправе
1. Уговор о царинском савезу Србије и бугарске 1905, ЕКОНОМИСТ 2/1953, 60-76.
2. Први Српски устанак и аграрно питање, ЕКОНОМИСТ 5-6/1955, 50-61.
3. Сплавари на Дрини некад и сад, ГЛАСНИК ЕТНОГРАФСКОГ ИНСТИТУТА САНУ, књ. ИИ – ИИИ/1957, 529-544.
4. Још нешто о књизи „Турска власт у Црној гори у XВИ и XВИИ веку“ ГЛАСНИК ЕТНОГРАФСКОГ ИНСТИТУТА САНУ, књ. ИИ – ИИИ/1957, 669-706.
5. Постанак и развитак наше „чаршије“ – пример „чаршије“ Бајине Баште, ГЛАСНИК ЕТНОГРАФСКОГ ИНСТИТУТА САНУ, књ. ИИ – ИИИ/1957 123-149.
6. Changement de structure du village en Yougoslavie, CAHIERS INTERNATINAUX DE SOCIOLOGIE, vol XXIII, Paris, 1957, 141- 156.
7. Облици наших породица, ГЛАСНИК ЕТНОГРАФСКОГ ИНСТИТУТА САНУ, књ. ВИИ/1958, 89-102.
8. Погонски раднички савети, ПРОДУКТИВНОСТ, 7/1959, 706 – 713.
9. „Chlopi a uprzemyslwIenie w Jugoslawii“, PREGLED SOCYOLOGICNY, XIII / II, Lodz, 1959, 94-115.
10. „Pesant industrial workers in Jugoslawia“, MAN IN INDIA, vol. 39, 3, Calcuta, 1959, 220-236.
11. Перспективе социологије града, СОЦИОЛОГИЈА, 2/1964, 3-27.
12. О ауторитету у породици, ГЛАСНИК ЕТНОГРАФСКОГ ИНСТИТУТА САНУ, књ. ИX-X/1961, 37-60.
13. Социолошко проучавање сеоских и породичних заједница у СССР, НАША СТВАРНОСТ, 4/1963, 448-459.
14. Социолошки елементи сеоске заједнице, ЗБОРНИК ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА, књ. ВИИ- 2, Београд, 1963, 379-394.
15. Развитак и предмет социологије села, СОЦИОЛОГИЈА СЕЛА, 1/1963, 21-25.
16. Социологија неразвијених земаља, СОЦИОЛОГИЈА СЕЛА, 3/1964, 7-23.
17. Вук и наше друштво, предговор књизи, Вук Ст. Караџић, О ДРУШТВУ, Вук Караџић, Београд, 1964, 5-29.
18. Цвијић и друштвене науке, предговор књизи: Јован Цвијић, ИЗ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, Вук Караџић, Београд, Београд, 1965, 7-22.
19. Село и град – критеријуми разликовања, СОЦИОЛОГИЈА СЕЛА, 11-12/1966, 129-143.
20. Социологија и регионално планирање, ЗБОРНИК ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА, књ. ИX -2, Београд, 1966, 355-371.
21. Марксизам и социологија села, ГЛЕДИШТА, новембар, 1967, 1503-1515.
22. Друштвене промене у селима слива Соуммам-а у Алжиру, ЗБОРНИК ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА, књ. X -2, Београд, 1967, 123-151.
23. Пракса и социологија села у свету, СОЦИОЛОГИЈА СЕЛА, 18/1967, 34-35
24. Сељакова личност, СОЦИОЛОГИЈА СЕЛА, 21/1968, 3-14.
25. Традиција и њене функције на селу, КУЛТУРНИ ЖИВОТ, 7/1969, 547-556
26. Социолошки аспекти просторног планирања Југославије, СОЦИОЛОГИЈА, 3/4/1970, 437-449.
27. Три заједничке институције глобалног друштва Јужних Словена, ЗБОРНИК ЗА ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ, св. 56/1971, 65-78.
28. Социологија села и града Х. Лефебре-а, СОЦИОЛОГИЈА СЕЛА, 39/1973, 26-40.
29. Предмет и метод социологије Сретена Вукосављевића, СИМПОЗИЈУМ О НАУЧНОМ ДЕЛУ СРЕТЕНА ВУКОСАВЉЕВИЋА, Општинска заједница образовања, Пријепоље, 1973, 39-53.
30. Перспективе промена у нашем друштву и култури до 2000. године, Симпозијум: Етнолошко проучавање савремених промена у народној култури, Београд, 1974, 129-136.
31. Теорија примарних група и институција у делу Сретена Вукосављевића, СИМПОЗИЈУМ О НАУЧНОМ ДЕЛУ СРЕТЕНА ВУКОСАВЉЕВИЋА, Општинска заједница образовања, Пријепоље, 1973, 39-53.
32. Успон и опадање америчке руралне социологије, Зборник за друштвене науке Матице Српске, 60/1975, 45-57
33. Социологија у летопису Матице Српске, ЗБОРНИК ЗА ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ, 61/1976, 47-53.
34. Социологија у Југославији (1960-1970), ЗБОРНИК ЗА ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ, 64/1978, 35-54.
35. Балзак и Маркс о сељацима, СОЦИОЛОГИЈА СЕЛА, 88/1980, 60-70.
36. Процес урбанизације и социологија, ЗБОРНИК ЗА ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ, 69/1980, 7-
Литература:
Богдановић, М, Институционални развој социологије у Југославији. у: Богдановић М. (ур.), СОЦИОЛОГИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ – ИНСТИТУЦИОНАЛНИ РАЗВОЈ, Београд: Филозофски факултет – Институт за социолошка истраживања / ИСИФФ, стр. 13- 44 и остали, 1990.
Митровић, М., ЈУГОСЛОВЕНСКА ПРЕДРАТНА СОЦИОЛОГИЈА, Истраживачко – издавачки центар ССО Србије, Београд, 1982.
