0 0
Read Time:14 Minute, 57 Second

Америчка сила представља најбоље средство

          за напредак човечанства. (Кејган)

Аутор: Тодор Вулић

          Прочитавши есеј Роберта Кејгана О рају и моћи: Америка и Европа у новом светском поретку, Френсис Фукујама је као коментар на њега написао само једну реч: „Брилијантно“. На корицама тог есеја објављеног на српском језику, издавач је одштампао и коментар Леона Визелтира, а који гласи: „Брилијантно поређење стратегије и филозофије, реалитета моћи и етике моћи, америчког идеала правде и европског идеала мира. Мала књига Роберта Кејгана је у ствари велика књига“ итд.  Међутим, између редова приче о америчком идеалу правде у конфликту са европским идеалом мира, искрсава прича о моралној изопачености, мегаломанији, теоманији и мизантропији лидера и идеолога Неолибералне империје. Осећајући се иза зидина НАТО тврђаве непобедиво и недодирљиво, та елита је издигла себе изнад Бога, човека, закона, правде, морала и људскости. Болесно похлепна у свом империјалном вршљању, она је данас постала главни фактор деструкције света и извор глобалног зла. У овом „брилијантном“ есеју, Кејган пише похвалу лудости те елите, те је тако, после Еразмове Похвале лудости, лудост по други пут похваљена. Из обиља тема садржаних у овој књизи, у наставку ћемо се позабавити само мањим бројем њих, и то оних које илуструју менталну и моралну изопаченост и зверску природу елите модерног империјалног хегемона.   

 

О етици моћи неолибералног Запада

 

            Позивајући се на свог идола Роберта Купера, Кејган, између осталог, елаборира етику моћи вођа Неолибералне империје.  Њихова етика  се своди на нама добро познате двоструке стандарде. „ꞌИзазов за постмодерни свет – тврди Купер – представља навикавање на двоструке аршинеꞌ. Међу собом, Европљани могу ꞌфункционисати у складу са законима и ширити сарадњу у погледу безбедностиꞌ. Али, при сусрету са спољним светом,Европа се мора окренути суровијим методама ранијег раздобља – сили, превентивном нападу, обмани, свему што је потребноꞌ. Ово за Купера – пише Кејган – представља основни принцип заштите друштва: ꞌИзмеђу себе, држимо се закона, али кад се бавимо џунглом, морамо да прихватимо законе џунглеꞌ“ (Кејган, 2003, 102-103). Овакав принцип понашања и деловања Неолибералне империје, не само да је плагијат прастарог империјалног принципа, већ је и врло – „етичан“. Зашто постмодерни свет треба навићи на двоструке аршине: један за њих, а други за све остале? Зато што – ако располажеш силом и желиш да се дочепаш туђих природних богастава и економског робља, само тај простор прогласи џунглом и поступи по закону џунгле. И све је твоје: и украјинска црница, и сибирска гас, и арапска нафта, и афрички дијаманти, и амазонске шуме… јер све је то у неолибералној визији света – спољни свет – по којем неолиберална гола сила узима себи за право да вршља како јој се прохте. Зато интеракција неолибералног света са тим спољним светом подразумева безакону употребу силе, обману, превентивни напад и остало што је потебно. И на крају крајева, то је џунгла коју треба неолиберализовати и „цивилизовати“, што значи колонизовати.

            Има ли тај „етички“ принцип Неолибералне империје неко оправдање. Наравно. „Какво право има влада САД да се флагрантно меша у унутрашње ствари Кине [питају Кинези]? То право им – одговара Кејган – даје ЛИБЕРАЛНИ КРЕДО. […] За оне који деле ово уверење, спољна политика, па и ратови којима се бране либерални принципи, […] као што је на пример, био онај на Косову (баш  сјајно изабран пример – примедба аутора), могу бити оправдани чак и ако актуелно међународно право каже да су неоправдани“ (Кејген, 2009: 66). Е сад, ако би, рецимо, Кинези кренули у ратове да бране комунистички кредо, да ли би онда и ти ратови били оправдани? Наравно да не би. По међународном праву, сваки рат без одобрења УН је злочин против мира, а онај који га покреће је злочинац против мира – осим ако га покреће неолиберална елита САД и ЕУ (као, на примеру Косова). Онда је то хуманитарни рат у одбрани либералних принципа. Дакле, двоструки стандарди су према Кејгану, ни мање ни више већ – амерички идеал правде. Злобници би се запитали: да није тај идеал можда бар помало сличан нацистичком идеалу и методама? А не – никако! Уосталом, кад су то нацистистичке методе биле: „сила, превентивни напад, обмана и све што је потребно“. Кад су то нацисти упражњавали закон џунгле? Хтели-нехтели, морамо признати да неолиберални идеали и методе заиста немају никакве везе са нацистичким, баш као што ни шија нема никакве везе с вратом. Рекавши да се Европа мора окренути суровијим методама ранијег раздобља, Купер је можда под тим ранијим раздобљем подразумевао Акадску империју Саргона Великог. „Историчари су га звали ꞌвеликимꞌ, јер је освојио многе градове, опљачкао велики ратни плен и поубијао многе људе“ (Дјурант, 2004: 130). Међутим, ни то баш не личи на амерички идеал правде, мада се, руку на срце, ту и тамо могу наћи и неки заједнички елементи, као што су: освајања, пљачке туђих богастава и масовна убиства људи.

           Оставимо сад иронију по страни, и закључимо оно што из реченог произилази. Од Саргона до Клинтона и Бајдена, империјалне елите су упражњавале исте зликовачке методе и исту империјалну „етику“, а у историји се по својственој јој спирално-цикличној динамици понављало оно исто али другачије. Једну империју је замењивала друга, понашајући се као и њена претходница. Ту цикличну димамику историје обзнањује и старозаветна књига у стиховима: „Што је било то је сада, и што ће бити то је већ било; јер Бог враћа што је прошло“ (Проповедник 3.15). Империјални идеал правде оличен у двоструким стандардима, препознао је и руски песник Фјодор Тјутчев (1803–1873), савременик и Наполеонове инвазије на Русију и Кримског рата, „опевавши“ тај идеал у стиховима:

           „Дивно је на тлу европском,

             где је лаж тако раскошно процветала…

             За њих – закон и равноправност,

             за нас – насиље и обмана“.

            Зар тада европски империјални идеал правде, који сажима Тјутчев у својим стиховима писаним у 19. веку, није управо овај империјални идеал који заговарају Купер, Кејган и неолибералне елите, пројектујући га у 21. век: „За њих закон и равноправност, за нас насиље и обмана“; и то је суштина. Французи су у оба споменута рата били агресори, а какав је данас став њиховог председника? Колико јуче, Макрон је, у интервјуу за The Economist, упитан да ли је и даље привржен идеји о могућем слању трупа у Украјину одговорио: „Апсолутно“. Старозаветна књига каже: „Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем“ (Проповедник 1.9). Заиста, шта то има ново под сунцем и да ли је у историји икада било ичег суштински новог? Вратимо се сад опет Кејгану.

 

          О звечарки наоружаној пиштољем

 

          „Америка мора да се одупре поштовању одређених међународних уредби које би могле да ограниче њену способност да са успехом крчи себи пут кроз џунглу Роберта Купера. Она мора да се залаже за контролу наоружања […] али не сопственог наоружања. (Баш мушки и типично каубојски. Разоружаш противника, а онда му наоружан, и то тачно у подне, херојски изађеш на двобој код О. К. Корала – примедба аутора). Она МОРА – наставља Кејган мислећи на Америку – да живи по двоструким аршинима. И понекад (то понекад значи увек – примедба аутора) мора да се понаша унилатерално (у смислу: једнострано или самовољно у употреби силе – примедба аутора), и то не из љубави према унилатерализму, већ само зато што […] нема другог избора. Ретко који Европљанин признаје, а Купер то чини имплицитно, да само такво понашање Америке може добро послужити цивилизованом свету, да америчка сила, иако се руководи двоструким аршинима, представља најбоље средство за напредак човечанства – и сасвим вероватно једино средство“ (Кејган, 2003: 135-136). Дакле, према Кејгану, Куперу и неолибералној елити човечанство може напредовати само перманентном употребом америчке војне силе руковођене двоструким аршинима, баш онако како је та америчка војна сила употребљавана у 19. веку на Дивљем западу. Тако империјална етика Дивљег запада, тог симбола двострукоаршинског безакоња, бескрупулозне отимачине, сваковрсних зверстава и обмана, у неолибералној визији добра, постаде најбоље, па чак  и једино средство за напредак – гле чуда – цивилизованог света. Ако нисте знали да цивилизовани свет може напредовати само применом крајње нецивилизованих („каубојских“) метода, сада знате. Хантингтон би на ово рекао – алилуја.

 

         Кант против Хобса

          Елаборирајући актуелни конфликт између америчке и европске стратешке културе, Кејган каже: „Американци су са Марса, а Европљани са Венере: Све мање се слажу и разумеју једни друге“ (Кејган, 2003: 7-8). Наравно, овом метафором о Марсу (којем се данас приклањају Американци) и Венери (којој се наводно приклањају Европљани), Кејган циља на римског бога рата и римску богињу љубави по којима су наведене планете добиле име. Америчку (или ратно-марсовску) стратешку културу он изводи из становишта Томаса Хобса (1588–1679) изнету у његовом Левијатану. Према Хобсу, људи у свом „природном стању“, због своје егоистичне природе, неизбежно западају у рат свих против свих. Решење за ту општу анархију и безакоње је преношеље дела људских права на суверену власт (оличену у држави и владару), која користећи силу заводи ред у друштву. Стога је употреба силе једини гарант уређености односа међу људима. Зато Американци „више воле присилу од убеђивања, санкције од подстицања бољег понашања, штап од шаргарепе“ (Кејган, 2003: 9).

           Међутим, према Кејгану, Европљани такву стратешку културу доживљавају као културу смрти, што она и јесте. Модерна стратешка култура Европљана, према њему, заснована је на Кантовом схватању. „Европљани следе свој поредак, ослобођени начела политике силе. […] Искочили су из хобсовског света анархије и закорачили у кантовски свет вечног мира“ (Кејган, 2003: 82). За разлику од Хобса, „Кант је тврдио да решење за неморалне страхоте хобсовског света представља стварање светске владе. Али, он се плашио да би ꞌстање свеопштег мираꞌ, настало захваљујући светској влади, представљало још већу претњу људској слободи од хобсовског међународног поретка, утолико што би таква влада, са својим монополом над силом, постала ꞌнајстрашнији облик деспотизмаꞌ. Кант није могао да реши проблем начина на који нације могу да дођу до трајног мира без уништавања људске слободе. Али за Европу тај проблем су решиле Сједињене Државе. Пошто су је оне штитиле споља, европска наднационална влада није морала да сама брине о сопственој безбедности. Европљанима није била потребна сила како би досегли мир, а ни да би га очували“ (Кејган, 2003: 82). Тако су Американци за Европљане решили кантовски парадокс. За разлику од Канта, Кејган не би имао ништа против светске владе па макар она монополом над силом завела и деспотизам, наравно, под условом да та влада буде у рукама Американаца. „Сједињене Америчке Државе се већ понашају као међународни шериф […] који покушава да спроведе мир и правду у свету у ком, по мишљењу Американаца, влада безакоње и чији разбојници се морају застрашити или уништити, често помоћу ватреног оружја“ (Кејган, 2003: 51). Кејган овде поново модел Дивљег запада пројектује на цео свет, и то оног Дивљег запада где самозвани судија за вешање, Рој Бин, тиранским методама заводи своју изопачену визију правде.

           С друге стране, Европљани „углавном дају предност мирном решењу проблема, више цене преговоре, дипломатију и убеђивање од присиле. Када је потребно пресудити у неком спору, чешће се позивају на међународно право, међународне конвенције и међународне ставове. Они покушавају да користе трговачке везе не би ли здружили народе. Често дају предност процесу над резултатом, верујући да, напослетку, процес може постати суштина“ (Кејган, 2003: 10). Имајући у виду наше тридесетогодишње искуство са тим Европљанима, оваква карактеризација европске стратешке културе није ништа друго до карикатурално идеализовање много мрачније стварности. Та стратешка култура је заиста, насупрот марсовско-америчкој,  венерична, али у медицинском смислу те речи.

 

              Психологија слабости и међународно право

 

               Према Кејгану, међународно право је прибежиште слабих и уплашених. Природно је да јаке силе свет посматрају другачије од слабих сила, какве су данас европске. Зато се Европљани чешће позивају на међународно право, међународне конвенције и међународне ставове. Пошто америчкој моћи на свету нема равне, за Американце (који су у складу с тим оболели од маније величине – примедба аутора) је међународно право само камен око врата који „ограничава Америчку способност да са успехом крчи себи пут кроз џунглу Роберта Купера“. У том конфликту између једне и друге стратешке културе, Европљани, алудирајући на Американце, кажу: да онима који имају чекић (силу), сви проблеми личе на ексере, а Американци, алудирајући на Европљане – да они који немају чекић, не желе да било шта личи на ексер (осим Срба, наравно). „У једном анархичном свету – пише Кејган – мале силе, стално се плаше да ће постати жртве. Велике силе, са друге стране, обично се више плаше прописа који би могли да их ограниче, него што страхују од безакоња. У једном анархичном свету, оне се ослањају на своју силу. […] Пошто Европљанима недостају капацитети да би предузели унилатералне војне акције, било појединачно, било као ꞌЕвропаꞌ, сасвим је нормално да се противе да други раде оно што они не могу. Зато позивање на мултилатерализам и међународно право Европљанима доноси стварну и практичну корист, а не кошта много. […] Данашњи Савет безбедности обухвата само једну велику силу – Сједињене Америчке Државе. Али, Савет безбедности ипак представља једино место где нека слабија држава, као што је Француска, има барем теоретску моћ да контролише америчке акције, уколико је уопште могуће убедити Сједињене Државе (а није могуће – примедба аутора) да поштују његове одлуке. За Европљане, Савет безбедности представља замену за моћ коју немају“ (Кејган, 2003: 54-57). Зато, каже Кејган, Американци кувају ручак, а Европљани перу судове; зато је Америка остала заробљена у историји, а Европа ушла у рајско стање мира.

 

             О неолибералном начелу моралне свести

 

             „Већина Европљана не види – наставља Кејган – или не жели да види, велики парадокс: да је услов за њихов прелазак у постисторију био тај да Сједињене Државе не учине исту ствар  [и приклоне се Венери]. Јер Европа нема ни воље ни способности да штити сопствени рај, и спречи да га, како духовно тако и физички, не прегази свет који тек треба да прихвати начело моралне свести. Она је постала зависна од америчке спремности да користи војну моћ не би ли широм света застрашила и поразила оне који још увек верују у политику силе“ (Кејган, 2003: 102). Генерално узевши, лаж и хипокризија су обавезни садржаји памфлета које њима у славу пишу неолиберални идеолози. Међутим, Кејган је, говорећи о одбрани Европе од света који још није прихватио начело моралне свести, превазишао сваког од њих појединачно. О ком и каквом то начелу моралне свести он говори – он који заговара: закон џунгле, голу силу, обману и двоструке аршине у међународним односима? Они који су политиком силе духовно и физички прегазили свет, сад сопствене жртве проглашавају претњом због њихове наводне вере у политику силе. Овде се ваља присетити Хантингтонових рече: „Запад је освојио свет не надмоћношћу својих идеја […], него својом надмоћношћу у примени организованог насиља. Западњаци често заборављају ову чињеницу: незападњаци никад. […] ꞌЕкспанзија Западаꞌ се завршила и почео је ꞌреволт против Западаꞌ“ (Хантингтон, 2000: 55-57). Наравно, жртве агресије нису и неће заборавити неолиберално организовано насиље над њима, и зато објективно јесу претња Западу. Међутим, о томе је Запад требао мислити у време сетве, а не пред жетву. Ушавши после распада Совјетског Савеза у фазу хибриса (како антички Грци назваше лудило охолости) они нису били способни да схвате где треба стати, а по свој прилици то ни данас не схватају.

            ***

            Објавивши овај неолиберални манифест на самом почетку 21. века, када је човечанство већ увелико ушло у Фукујамину постисторију, и када је изгледало да је хегемонија Сједињених Држава осуђена на вечност, Кејган користи прилику и крајње отворено саопштава идеолошки кредо америчке Неолибералне империје. У најкраћем, и његошевски речено, кључна порука тог манифеста је:

          „Вук на овцу своје право има,

           ка тирјанин на слаба човјека“.

Ако смо већ као мали народ осуђени да живимо у вучијем неолибералном свету, (што из историјске перспективе посматрано за нас и није нека новина), никако не би требали сметнути с ума и Његошеву поруку која следи после претходних стихова:

           „Ал’ тирјанству стати ногом за врат, 

            довести га ка познанију права,

            то је људска дужност најсветија“.

Империје су настајале и пропадале, баш како то рече Кристофер Кокер „на депресивно правилан начин“ (Кокер, 2002: 54). Зато нема сумње да ће и Неолибералној империји неко „стати ногом за врат“, јер што је било то ће бити! Није искључено да ће данашње генерације доживети почетак краја и те империје, иако то тренутно многима изгледа немогуће. И баш зато – „нека буде што бити не може“.

 

Извори:

Кејган, Роберт: О рају и моћи: Америка и Европа у новом светском поретку, Чаробна књига, Београд, 2003.

Кејген, Роберт: Повратак историје и крај снова, Alexsandria Press, Београд, 2009.

Дјурант, Вил: Источне цивилизације, Војноиздавачки завод – Народна књига, Београд, 2004.

Кокер, Кристофер: Филозофи варвари – Размишљања о природи рата од Хераклита до Хајзенберга, Завод за уџбенике, Београд, 2012.      

Хантингтон, Сeмјуел: Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, ЦИД- Подгорица/Романов-Бања Лука, 2000.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Горан Николић: Место Београда на новом Путу свиле

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *