0 
0 Давног септембра 2015, у знак тобожњег покајања због геноцида почињеног над домородачким становништвом, због damnatio memoriae спроведеног над свим сведочанстсвима о постојању Индијанаца, Обамина администрација преименовала је највиши планински врх Северне Америке, вративши му аутохтоно име – Денали, „Онај који је највиши“, на атабасканском језику аљасканских доморадаца.
У заносу либералистичког зилотизма, настојећи да некажњени геноцид претворе у средство идеолошке кастрације, клинтонисти и обамисти су, где су могли, реституисали имена и симболе присуства аутохтоног становништва Америке. Био је то тренд.
Међутим, још 2016. године, Трамп је обећао да ће планини вратити америчко име. Онда је своју намеру спровео у дело одмах по инаугурацији и почетку другог мандата. Вратио јој је име које су јој 1917. дали људи који су одлучили да прекрше свети завет америчког „изолационизма“.
Наиме, у 19. веку, Џон Квинси Адамс (1767-1848), шести амерички председник, заветовао је Американце да не смеју по свету „јурити чудовишта која би уништили“. Био је то, у извесном смислу, покушај једног конзервативца да у јеку америчког „продора на Запад“ сачува, умногоме идеализовани, „републикански“ дух америчких „Очева оснивача“.
Године 1917. под председником Вудроом Вилсоном (1856-1924), уласком у Први светски рат, мешањем у европске послове и потрагом за „чудовиштем ког би уништили“, Американци су најавили свој „амерички век“, век интервенционизма у име слободе, демократије и људских права. Последице те одлуке живимо до данас.
Империја бизниса
Човек који је утабао стазу којом ће кренути Вудро Вилсон, био је амерички председник Виљем Мекинли (1843-1901). Мекинли је водио рат против Шпаније 1898, ставивши Кубу под америчку контролу, и присвојивши Хаваје, Гуам, Порторико и Филипине као америчке колоније.
Хаваји, Гуам и Порторико су амерички поседи до данас. Територију часне Кубе, коју је Трамп поново прогласио државом-спонзором тероризма, и даље каља присуство базе Гвантанамо, која је током Рата 1898. отворена и која је постала синоним америчке крвожедности и лицемерности.
У извесном смислу, не чуди да је исте године када је Америка закорачила на европску сцену као империја, спремна да се рве за интерес са етаблираним силама какве су биле Русија, Немачка, Британија, Француска или Османско царство, амерички Конгрес одлучио да ода почаст човеку за чијег вакта је Америка постала колонијална сила.
Планина Денали носила је име Виљема Мекинлија од 1917. до 2015. године, када ју је Обама преименовао. Сада је дошло време за нову промену. За повратак на Мекинлија. Да ли се историја понавља?
Виљем Мекинли био је амерички председник од 1897. до 1901. године. „Веома успешан пословни човек и велики присталица царина“. Тако га је Трамп описао, објашњавајући своју одлуку да Денали планини врати Мекинлијево име.
Међутим, пословни успех Мекинлија није тако једнозначан као што бисмо рекли на основу Трампове изјаве. Мекинли је свакако био веома успешан политичар, који је брендирао и заснивао своју политику на једноставном геслу – на „три це“: „трговина, хришћанство, цивилизација“ (Commerce, Christianity, Civilisation).
Што се тичe бизниса, Мекинли је био штићеник великих америчких тајкуна друге половине деветнаестог века, који су монополизовали америчко тржиште. Та група неколицине тајкуна, који сви изгледају као Дикенсов Скруџ кога никакви духови нису посећивали, акумулирали су у својим рукама довољно новца и моћи да суспендују и примисао о демократији.
Најбоље су сами говорили једни о другима. Увид у њихове зађевице пружа нам Чарлс Морис, аутор студије The Tycoons: један од тих монополиста, Џон Гејтс (1855-1911), критикује свог колегу, много чувенијег олигарха, Ендрјуа Карнегија – због монополизације (sic!).
Карнегија (1835-1919), америчког „господара челика“ и финансијера председника Мекинлија у време док је био члан Конгреса, Гејтс оптужује да жели да „угаси сваки бизнис у Америци који се бави челиком“, осим свог. У ту сврху је Карнеги и лобирао за царине које је Мекинли прогурао 1890, као републикански конгресмен. Управо помињући те царине, Трамп велича Мекинлија.
Политика царина коју је у освит америчке републике осмислио Александар Хамилтон (1755-1804), један од „Очева оснивача“ САД и коаутор Федералистичких списа, служила је заштити домаћег тржишта од далеко развијеније британске привреде и као извор финансирања јавних радова. Међутим, сто година касније, у време Мекинлија, царине су неретко биле средство за заштиту монополиста и тајкуна попут Карнегија, Галда, Гејтса или Рокфелера, који су постали синоним америчке привреде.
Први тријумф колонијализма
Мекинли је остао упамћен и као човек који је водио рат против Шпаније 1898. Сукоб је представљан као „крсташки рат против католика“ и „рат за цивилизацију“. Међутим, ни аспект који се тиче трговине (првог „це“ у Мекинлијевом „три це“ геслу) не треба занемарити.
Како доказује једна кембриџска студија од прошле године, већ 1893. године Америка је, под притиском лобија произвођача шећера, углавном из фонда „Ју-ес шугар траст“ (U.S. Sugar Trust), збацила хавајског краља како би дестабилизовала конкуренцију. Мекинли је као експонент „шећерног лобија“ довршио овај поступак освојивши Хаваје, а исти интереси су га натерали да преотме Кубу од Шпаније.
Modus operandi за утеривање Америке у рат 1898. постаће образац империјалног понашања новорођене империје. Најпре је фабрикована прича о кршењу „људских права“ неких „силованих Кубанки“, за шта се касније испоставило да је лажна прича, а онда се позивало на освету Шпанији због потапања америчког војног брода „Мејн“, иако је хаварија изазвана људским немаром и иако су Шпанци први притрчали у помоћ угроженима у несрећи.
Дувачи у ратне трубе били су медијски могули Херст и Пулицер (да, баш онај чије је име постало синоним за новинарску изванредност, и заиста, све те новине биле су изванредне, док не би постале таблоидни ратнохушкачки памфлети), који су неуморно пласирали пропагандне текстове о „дивљачкој“, „варварској“ и „католичкој“ односно „нехришћанској“ Шпанији, будући да за радикалне протестанте који су били (и умногоме остали) кормилари америчке политике, нико осим њих самих није прави хришћанин.
Пораз Шпаније, једне од великих империја која је још увек делимично заснивала своју валуту на сребру, и која је имала „појас снабдевања сребром“ од Филипина, преко поседа у Карибима, до Мадрида, био је тектонски поремећај на плану светских финансија. Зато је потребно да разумемо интерес експонената финансијске олигархије на челу са Ротшилдима да се сребро ликвидира као основа националних валута.
Из књиге о Ротшилдима Најла Фергусона сазнајемо да је ова породица била срце глобалног картела који је лобирао за увођење златног стандарда, у који је био укључен читав низ истакнутих банкара. Против њих су се мобилисали амерички „популисти“, сељаци који су носили Џеферсона у срцу, под вођством демократе Виљема Џенингса Брајана (1860-1925).
Брајан је био ватрени заговорник „биметализма“, тј. валуте која би била утемељена и у сребру и у злату. На платформи ове политике, Брајан се испред демократа кандидовао против Мекинлија и његових финансијера са Источне обале 1896. године.
Међутим, историјски извори указују да Брајан против Мекинлија није имао шансе. Његове финансије биле су десет пута мање од Мекинлијевих, коме је Рокфелеров „Стандард ојл“ донирао четврт милиона долара, колико и Џеј Пи Морган – данашњих око десет милиона долара. Како каже Најл Фергусон у историји Ротшилда: „Пораз Брајана од републиканца Виљема Мекинлија на изборима осигурао је амерички прелазак на злато“.
Виљем Џенингс Брајан добиће прилику да спроведе део својих замисли у дело, као државни секретар под Вудроом Вилсоном. Међутим, управо ће „њему под носом“ бити основане Федералне резерве 1913. Брајан се надао да ће оснивање централне банке бити пут ка томе да држава обузда банкарски картел.
Ми данас знамо да су Федералне резерве постале експлозив у темељима Америке, чији је осигурач у рукама Волстрита. То знамо, уосталом, и захваљујући изјавама људи попут Пола Волкера (1927-2019) и Алана Гринспена (р. 1926), шефова Федералних резерви, да је „оно што је добро за Волстрит, добро и за Америку“.
Виљем Џенингс Брајан у извесном смислу представља клицу прогресивиних и демократских пројеката који су обележили амерички двадесети век и били, по правилу, кратког даха. Његов антиимперијализам био је инспирација Рузвелтовом потпредседнику Хенрију Воласу, који је у партијском пучу 1944. склоњен из врха Демократске партије.
Брајанова идеја о оснаживању државе и сузбијању тајкуна и олигарха, инспирисала је Френклина Д. Рузвелта и његов „Њу дил“. Управо су у време „макартизма“, под окриљем тобожње борбе против комунизма, Еф-би-ај и бројни сенатори користили прилику да се разрачунају са „њудилерима“. Јер – шта је добро за Волстрит, добро је и за Америку.
Мањак историје
Недавно је Америкен конзерватив објавио текст британског историчара Сумантре Маитре у коме поставља питање зашто нема историчара попут Гибона, Момзена или Тејлора, који би писањем великих наратива постали мандарини нове „биг тек“ елите, њени саветодавци и скретничари у епохи превирања у којој живимо.
Са друге стране, увод у Кисинџерову Дипломатију, где је озлоглашени државни секретар огласио мултипорализам, и његов „реалполитички“ приступ, који резонира и у ставовима људи попут професора Миршајмера, сведочи да бревијари, које тражи Маитра, постоје. Оно што не постоји јесте један велики и одважни историјски наратив, који би огласио да је Трампова победа крај америчке републике какву смо знали.
Истина, историчари попут Виктора Дејвиса Хенсона, једног од најбољих познавалаца античке и војне историје, могли би допринети разумевању „феномена Трамп“. Ипак, као што знамо, Хуверов институт, на коме је Хенсон научни сарадник, заправо је уточиште за даваоце научног легитимитета и престижа инхерентног хуманистици – америчком империјализму.
То је кућа за привилеговане династијске хроничаре којима је допуштено да пишу о економској историји, попут Фергусона, или за шарлатане попут Конквеста, који је своју синекуру зарадио историјским фалсификатима о „совјетском геноциду над Украјинцима“. И за Кондолизу Рајс.
У том смислу за „велике наративе“ о којима Маитра пише нема места – у америчкој академској заједници. Са једне стране, њима прети чекић воукизоване академије, која некрополитиком сваку историјску истину о злочинима Запада из времена између Доба открића (крај 15. и почетак 16. века) и антиколонијалног покрета (друга половина 20. века) претвара у средство политичке присиле усмерене, преко моралне уцене, према земаљама Трећег света.
Са друге стране, ту су квазидисиденти клинтонистичког режима, као историчари и хуманисти окупљени око Хуверовог института, који заговарају оно што је Фергусон заговарао у својој књизи Колос: Успон и пад Америчке империје – да Америка нема разлога да крије своју империјалистичку природу.
Класичари и изучаваоци антике попут Хенсона или покојног Доналда Кагана, свекра Викторије Нуланд и аутора једне од вероватно најбољих студија о Пелопонеском рату, служе да потврде хелено-римски педигре америчког pax-а, као што превод Хомера класичарке Емили Вилсон служи да докаже да ни саме каријатиде човечанства не могу умаћи декрету да поткрате косе и офарбају их у љубичасто.
Тријумф цезаризма
Већ деценију, од времена Брегзита, „чудовишта из мочваре“, Фукујамине „галатеје“, убеђивали су нас да се спремимо за борбу против популиста, „корпе бедника“ и „полуфашиста“, који угрожавају „вибрантну“ западну, односно америчку демократију. „Вибрантна“ је еуфемизам за политичку нестабилност која је својствена америчкој политици у последњих сто година, ако не и дуже.
Грађански ратови (политиколог др Стеван Гајић истиче да их је укупно било три: Америчка револуција (1775-1783), Рат 1812. и Грађански рат (1861-1865)), расна сегрегација, геноцид над аутохтоним становништвом, убиства четворице председника (Линколн, Гарфилд, Мекинли и Кенеди), политичких активиста и новинара, организовани прогон политичких противника (од Макартија до Бајдена), сламање радничких покрета и синдикалног удруживања, спрега политичких елита и монополиста, покушаји атентата на председничке кандидате или бивше председнике (од Ендрјуа Џексона и Тедија Рузвелта, преко Бобија Кенедија и Регана до Трампа) – све је то својствено „земљи слободних и дому храбрих“.
Прећуткивање ових истина, оставило нас је неспремним за крај дугог века америчке револуције, која је овим немирима обележена, и за коначни тријумф цезаризма.
Та драма траје од краја 19. и почетка 20. века. Слично Риму када је освојио Италију, Америка је, пошто је загосподарила копненом масом између обала двају океана, била спремна да се отисне у свој империјални пројекат. Чувено Пергамско питање Римске републике с краја II века пре Христа може се поставити као парадигма за америчке дилеме, које су почеле Мекинлијевим иступањем на светску сцену као предводника Империје и Брајановим твеновским антиимперијализмом, а са Трампом су окончане.
Наиме, смрт пергамског краља Атала изазвала је потрес у Римској републици 133. године пре Христа, јер је краљ своју државу завештао Сенату и римском народу. Разлога за то је било много. Рецимо да је пергамски краљ умро релативно млад по оновременим мерилима, без очигледних наследника, осим рођака који му ниси били по вољи.
Солуција је била једноставна. Будући да је (сваки) хеленистички краљ био самодржац своје земље, заветовао ју је Риму. Браћа Грах, чији је покрет тада почео да тиња у Републици, замислили су да опсежан програм својих реформи финансирају из касе ове баснословно богате краљевине, што је било противно римским законима и обичајима, будући да су питања спољне политике и финансија спадала у надлежност Сената.
Овај сукоб генерисаће дуги период Римске револуције која траје од 133. и времена браће Грах до Октавијанове победе код Акција 31. године пре Христа, како то дефинише Роналд Сајм. Међутим, често је превиђена чињеница да су се браћа Грах ослањала на савез народа, окупљеног у скупштинама, и нових богаташа, тзв. витезова, као противтеже старој аристократији.
У старом Риму, где државни систем није био развијен као данашњи, порезе у провинцијама нису убирали државни порезници, него приватна лица која би право на откуп пореза за баснословне цифре откупљивала на јавним дажбама. Потом, ови олигарси би, располажући приватном војском, уз дозволу државе, убирали порезе далеко од Рима и очију Форума, у провинцијама, неретко немилосрдно цедећи локално становништво како би остварили профит и надокнадили трошак за куповину права на аукцији.
Исти приватници су спроводили и јавне радове, од изградње путева до експлоатације рудника. Међу њима је упориште имао Грах и многи римски популари, као што је Цезар имао финансијску залеђину у савезу са Красом.
Другим речима, на примеру Рима видимо један савез народних првака из аристократских кућа, народа и нове пословне олигархије, супротстављене старој и окошталој аристократији.
У извесном смислу, аналогна ситуација дешава се у Америци. И слично као што је Октавијан Август помирио стари „морал“ древне републике Сената са новим интересима витезова, олигархије и народног плебисцитарног одушевљења Цезаровим наследником, Трамп, глас средњег Запада и „плавих крагни“, хришћански популиста попут Брајана, истовремено фаворизује наслеђе Мекинлија засновано на царинама, империјалном експанзионизму и савезу са крупним („Биг тек“) капиталом – све то контра старој аристократији, биолошким наследницима „Очева оснивача”, чији „морал“ тако усрдно хвали и поштује.
Али његови финансијери из „Биг тека“, који теже изградњи државе „тоталног надзора“, или његови финансијери из војно-индустријског комплекса, то наслеђе систематски разарају. Аналогије су неодољиве, аналогије су потребне. Али такође су недовољне.
Шпенглер и Лењин
У контексту свега написаног, пророчки звучи оно што је Освалд Шпенглер (1880-1936), уз Бродела, Блока и Тојнбија једно од највећих и најутицајнијих имена двадесетовековне западне историографије, писао о оцу савременог англоамеричког империјализма, Британцу и епониму Родезије Сесилу Роудсу (1853-1902).
У „Пропасти Запада“ Шпенглер пише да је Роудс под успешном политиком подразумевао „територијални и финансијски успех“. Оно што Шпенглер није могао да зна, због недоступних архива, али и због фокуса на културолошке аспекте светске историје, јесте да је Сесил Роудс (1853-1902), заправо, нашао „камен мудрости“, којим би могао да подмлади британски империјализам.
Финансирајући читав низ англоамеричких расиста и империјалиста са Оксфорда, Роудс је, о чему пишу историчари Карол Квигли и Робин Браун, успео да, умногоме заслугом његових стипендиста, наследника и пријатеља, продужи живот Британији, уливши њене интересе у младо и крви жедно тело америчке академске, финансијске и политичке елите.
„Роудс се појављује као први претеча западњачког типа Цезара, типа за који време још није дошло“, каже Шпенглер о Роудсу. У њему су препознавање само „територијалног и финансијског успеха“ нешто чисто римско, каже Шпенглер, наглашавајући истовремено да „светски мир подразумева приватно одрицање огромне већине од рата, а тиме и непризнату њену готовост да буде плен других који се не одричу“.
Шпенглер овде занемарује да су „финансије“ већ у Роудсово време много битније од, стриктно говорећи, „територије“. Зато су Федералне резерве, као инсталација империјалиста преживеле, док Родезија није.
Са друге стране, Израел као брат близанац Родезије није у срцу америчких интереса само захваљујући хришћанским ционистима, који кроз вештачке конструкте попут оног о „јудеохришћанској цивилизацији“ легитимишу америчку произраелску политику. Мотив је и, актуелна од Рузвелта наовамо, доктрина о америчком присуству на Блиском истоку, „ради енергената“. Али Шпенглеров правац размишљања је суштински тачан.
Међутим, да би Шпенглер био потпуно јасан, морамо га допунити Лењиновом дефиницијом империјализма као „последње инстанце капитализма“.
Читава драма америчке демократије од времена Брајана до последњих неколико година, одвија се између тежње ка идеалу Томаса Џеферсона (могућности западног човека да на ничијој земљи обнови узор Цинцината, Катона Млађег или Камила), и (Лењинове) дефиниције империјализма према којој је „империјализам по својој економској суштини монополистички капитализам“.
Другим речима, Лењинов „империјализам као крајњи стадијум капитализма“ римује се са Шпенглеровом дефиницијом римскости као последњег стадијума цивилизације. И идеолог револуције и узорни мислилац контрареволуције, може се рећи, слажу се да су цезаризам и амерички монополистички капитализам у контексту историјског развоја вршњаци.
Империјализам без изговора
Амерички историчари, који су распети између оперативног сервисирања америчког империјализма и воукизовања Хомера, свакако нису могли да понуде овакво читање актуелних догађаја, па отуд и изостају велики наративи који би понудили разумевање актуелног политичког контекста.
Трамп је коначно помирио не само Брајана и Мекинлија, него и Алекса Џоунса, који му пружа подршку у предизборној кампањи, и Фарида Закарију, који позитивно оцењује Трампов став о царинама. И Маска и Безоса, и Гејтса и Закерберга. Сви они, заједно, сада су, браниоци „западне цивилизације“, како нам саопштава Фајненшл тајмс.
Маск је оперативац за цивилизаторску мисију (Civilization из Мекинлијевог гесла), док се спрема да пободе крсташки барјак на Марсу, како јавља Економист, где би могао да практикује „римски поздрав“ без потребе да се извињавa због неонацистичког испада.
Што се тиче хришћанства из Мекинлијевог гесла, ту би, ваљда, требало да будемо захвални на чињеници да нас неће убеђивати да су мушкарци жене, а жене мушкарци. За „комерцијалу“ (Мекинлијево Commerce), биће задужен Кушнер који ће на стратиштима Палестинаца у Гази дизати казина, а на светом месту српског отпора, на месту Генералштаба, хотел.
„Храм је светиња јер није на продају“, каже амерички антикомуниста Езра Паунд. То би требало да знају „конзервативци“. Под претпоставком да ови „конзервативци“ нису тек либерали из 2005, који су у међувремену само пожелели да „конзервирају“ 2005. годину.
За Commerce ће бити задужен и Џеф Безос, који већ задовољно трља руке меркајући Гренланд, док његове компаније гурају Трампа да ово ресурсима богато острво припоји. A да је све ово тек почетак, обећавају нам развојни пут и политичка каријера младог Џеј Ди Ванса, „глиненог човека“ обликованог рукама „биг тековаца“ и барона Силицијумске долине, који сви одреда сервисирају на овај или онај начин амерички обавештајни апарат, умногоме отплаћујући инвестицију која их је створила.
Углавном, сви су, као по команди, на тастер, сазвани да савију заставе пред новим императором Трампом. И тек ће сви бити збуњени, јер на Западу нема историчара или теоретичара који би овај процес објаснио, не зато што за то нема знања, него зато што нема храбрости.
Како истиче Андреј Илницки, са руског Војног универзитета: „Очекивати да ће Трампов други мандат водити у мултиполарни и равноправнији светски поредак, било би наивно. Стварна моћ иза Трампове администрације, интересне групе, корпорације и донори, немају интересе за мир. Током 2023-2024, његова кампања добила је значајну подршку војноиндустријских гиганата попут Локид мартина или Рајетона, као и од капиталистичке елите Силиконске долине“.
После сто година покушаја да Америка изгради боље и равноправније друштво, ти покушају су пропали. Људи попут Виљема Џенингса Брајана, Френклина Делана Рузвелта, Хенрија Воласа, многих Кенедија, испоставиће се напослетку статистима у драми борбе за „америчку душу“.
Они ће бити главни ликови историјских биографија, али споредни ликови у синтезама о пореклу и развоју Америке. Биће тек историјски куриозитет. Саучесник у овом процесу „империјализације Америке“ била је, не заборавимо, и хистерија „воукизма“, која је до те мере антагонизовала радништво, средњу класу и све обесправљене, понижене и увређене (као и њихове велике историјске шампионе), да су листом подржали експонента крупног капитала, најобичнијег трговца кога су Американци крунисали за Цезара и дали му неограничена овлашћења.
Са друге стране, у извесном смислу, пораз „воукизма“ је и пораз вилсонијанизма. У години када је планини Денали дато Мекинлијево име, Американци су са Вилсоном ступили на светскоисторијску сцену прокламујући либералистичке принципе слободе и самоопредељења. Политиколози овај интервенционизам зарад „виших циљева“ називају вилсонијанизам, по Вудроу Вилсону, који је ушао у Први светски рат „да би окончао све ратове“.
Отад, у разним редакцијама, од Вилсонових Четрнаест тачака (1918), преко Атлантске повеље (1941), Хелсиншког споразума (1975) до „воукизма“, англоамеричка либералистичка интернационала мантра о слободама, самоопредељењу или људским правима и правима мањина, настојећи да представи своју хегемонију као „беневолентну“.
Настоје да објасне да њихове „бомбе“ убијају „цивилизовано“. Убеђују нас да њихова „трговина“ није, у суштини, корпоративно насиље устројено начелима британске Источноиндијске компаније, којим се профит претпоставља свакој моралној норми или међународном праву и обичајима „доброг домаћина“ било које епохе или цивилизације.
Напослетку, морамо, увек, слепо прихватити диктат према коме је њихово „хришћанство“ једино право, јер се, на концу конца, увек сведе на елаборацију догме о „изузетности“ или „изабраности“ Града на гори – који је некад био Албион, а данас Америка!
Чак и кад су, у терминалној фази њихове либералистичке идеологије, покличи попут „трговине“, „цивилизације“ и „хришћанства“ нестајали, њихова трговина била је насиље над сувереношћу других земаља, њихове бомбе убијале су „племенитије“, и стога њихове мете нису смеле бити преиспитиване, а они су били „незамењива нација“. Лудило „воукизма“ било је само синдром истрошености изговора за империјализам. Сада се враћамо на империјализам без изговора.
И док наивни ударају у звона победе, као да су Донбас и Газа страдали под ударима „џендера“, а не ракета Трампових финансијера навођених „интернетом“ његовог канцелара Маска, на свим противницима „америчког империјализма“ је да буду на опрезу, не би ли се сутрадан пробудили на планети коју је амерички председник именовао по – Мекинлију.
Извор: Нови Стандард
