0 
0 Током едукације о поремећајима личности, оно што сам приметио да се јавља, као, рецимо, кључна реч, као путоказ ка бољем разумевању поремећаја, јесте осећање унутрашње празнине, које се онда, по сваку цену, колико год било штетно по нас, настоји попунити. Наравно, то осећање није само повезано са „поремећајем личности“, већ се налази у свима нама. Делује попут каквог вируса који полако, временом, нагриза све оно што јесмо, формирајући један посебан глас, глас амбиса, који када се друштва почињу распадати се чује најгласније.
Унутрашња празнина исказује се као хронични осећај да не постојимо, да ништа заиста није важно, да не можемо да осетимо било какво задовољство, да немамо сврху, циљ, смисао, да нам је идентитет у крхотинама и да никако, колико год се трудили, не можемо да га поново саставимо, да имамо рупу у себи коју ништа не може да попуни, да се осећамо одсечено од тела, других, света, да смо константно отуђени од људи око себе, да смо негде у позадини свесни да иза оног Ја, колико год гласно и наметљиво било, налази се пуко ништавило, и да између самомржње и беса лежи црни бездан који нам не дозвољава да се осетимо стварним. Осећај је свепрожимајући и заиста представља симбол нашег доба.
Разне друштвене науке препознале су „празнину“ као појам са којим се треба позабавити. Социологија посматра феномен празнине као колективни феномен који представља одраз културних и историјских промена које постепено мењају значење друштва и заједнице. У традиционалним друштвима, тешко је било одвојити јасно појединца од заједнице. Стабилност његовог идентитета је зависила од укорењености у заједницу. Иако је такав начин живота, посматрано из данашње перспективе, био доста ограничавајући, пружао је осећај припадности. Технолошке промене, модернизација, масовни прелазак људи из села у град, и наравно развој капитализма, довели су до онога што је социолог Емил Диркем, сведочећи последицама индустријске револуције, описао као аномично стање, стање у којима читава друштва доживљавају бесциљност и очај, чиме долази до дезинтеграције друштвених веза и слома заједнице.
Успон капитализма донео је, посматрано из угла празнине, дубоке психолошке и друштвене проблеме. Систем чији је основни мотор масовна потрошња увукао се у све поре друштва, претворивши, оно што је Фром приметио, човека у робу. Рад је постао трансакција. Односи средство, а идентитет бренд. И ту лежи празнина, у вакуму када се живот усмери на поседовање и конзумирање. Како би се носили с том празнином, људи се подстичу да троше, да купују искуства, идентитете, осећања. Само, потрошња није однос, нити повезаност, она је празан чин тренутног задовољства. И што више покушавамо да попунимо празнину јефтиним задовољствима, она је све дубља, и све више нас изједа.
Све око нас постаје несигурно. Флуидна модерност, како ју је одредио социолог Бауман, води нас у свет краткорочности, свет у којем ништа није стабилно. Послови, односи и идентитети постају флексибилни, привремени и несигурни. У таквом свету, људи се непрестано прилагођавају, мењају и изнова покушавају да изграде себе како би одговарали промењивим захтевима тржишта.
Ова флуидност ствара перманетну несигурност. Када ништа није стабилно, када вредности, улоге и начин живота се стално мењају, појединац не може да усидри свој идентитет, нема где. Остаје осећај фрагментације, дислоцираности и неприпадања.
Тиранија среће, какву нам корпорације намећу кроз лажне осмехе манекена са билборда, води нас у кривицу, у осећај да са нама нешто није у реду зато што нисмо срећни и задовољни као они са својим прелепим белим осмесима. У друштву спектакла где се живи преко слика, екрана и симулација, стварно као да више не постоји. Лакоћа живљења интернет живота, потире све остало. Стање расцепљености је, можда, и једина сигурност у несигурном свету. Од идеализације до пуцања, и назад, клатимо се, празни и отупљени. Постојимо, али као да не живимо. Навлачимо осмехе на лице, али испод нешто фали, нема радости, као да је нешто заувек изгубљено.
Начин живота, несигуран и брз, какав је до сада описан, заокупљен куповином и трошењем, оставља на све нас, појединце и породице, емоционалне ране, које се нас најчешће воде у потискивање и емоционалну изолацију. Трудимо се да не осећамо, већ да набацимо билборд осмех и одиграмо представу среће. Научили смо, од почетка, да развијамо механизме дисоцијације, односно начине одвајања од сопствених емоција, тела, сећања. Тај механизам штити, али и искључује. Тако настаје осећај унутрашње “ничије земље”, мртве области у којој осећања не постоје. А да се не би таворило на ничијој земљи, бежи се на друштвене мреже како би се ублажио осећај усамљености и празнине, кроз забаву и дистракцију, затим урањамо у серије и филмове како бисмо заборавили да постојимо, трпамо храну у себе како бисмо убили унутрашњу нелагоду, а алкохол и дрога су ту да, макар на тренутак, осетимо толико промовисану еуфорију. Шопинг треба, како нам поручују сва она срећана рекламождерска лица око нас, да нас једноставно „усрећи“.
Само, зашто толико бежимо од празнине? Да ли она увек мора бити схваћена негативно? Шта ако нам она нешто говори? Шта ће се заиста догодити ако престанемо да тражимо тренутне дистракције и отворимо се ка њој, суочимо се и охрабримо да ми сами не само да треба да пронађемо смисао, већ да га и створимо. Слобода да будемо све или ништа, често из пасивности да се позабавимо собом, води нас у оно ништа, где се идеје, смисао и мишљење, гасе. Смрт смисла и идеја, то је оно што зовемо нихилизам. Осуђени смо да сами дамо смисао нашем животу, да сами раскрчимо пут, да осетимо бол постојања, тежину убрзаног живота, да се укључимо у сопствени живот и научимо да и у тишини будемо сами са собом.
За психотерапијско саветовање можете се јавити на мејл: nemanjarajaksavetovanje@gmail.com
