0 
0 Текст Милоша Црњанског за лист „Време” из Београда од 16. марта 1934.
Бивши наши ратници, који су остварили један грандиозан план толиких генерација од Косова на овамо, данас су повучени, скромни, не знајући ни сами колико је огромна њихова заслуга за цео народ, за целу будућност.
И данас, кад се спрема велика прослава двадесетогодишњице првих регрута и тада тек ослобођење Јужне Србије, морао је један књижевник да истакне величину те ратничке екстазе која је водила у крв и ров плаховите прве ратнике ослобођеног југа. И они су, као и сви ратници, изостали од величања незаборавног полета. Један песник оживљује тај полет најживље и најстрасније, осећајући дубоки значај великих жртава.
После страшног и, што је било теже, дугог рата, до недавно ми смо сви били под утиском једног огромног, на жалост као увек пролазног таласа пацифизма. Сам по себи тај пацифизам, после таквог рата, не би био ништа ново на свету, а био би и врло схватљив. Оно што је у том пацифизму било криво – то је била апсолутна пропаганда. У ствари, један духовни и морални терор који није трпео поговора, а није имао ни обзира. Свет је био заглушен дреком најопаснијих илузиониста од памтивека, неизлечивих сањара који верују у долазак вечног мира.
У разним нијансама тражило се не само од наших срца, него и од нашег мозга, над непобитним подацима из прошлости, над најгрознијим примерима сасвим супротних доказа, да верујемо да више никад неће бити рата. Да ће нека међународна институција, ускоро, гарантовати мир и правду слабијег против силе која за правду не пита. Сем тога да сви признамо да је рат не само грозота, већ и безумље, срамота, да је рат одвратан и гадан, да је извор свих нискости и недаћа – једном речју најнискији ступањ на који човечанство у својој несрећној судбини пада. Па онда и то да нам је непотребна војска.
У ствари, кад се погледа географска карта света, та пацифистичка пропаганда има своје нарочите теорије и црте. На страну јужно-американске државе и афрички континент, сасвим колонизовано подручје, без утицаја, и на територији Кине, и на многим обалама океана, пацифичке тираде, саме по себи звуче као горка иронија. Ни за Сједињене Државе, међутим, не би се могло рећи да су у некој густој атмосфери пацифизма, пре би се могло тврдити да су у заносу херојског доба милитаристичких примењених идеја. Крај свих његових многобројних радничких слојева, ни за Јапан се не би могло рећи да је укочен пацифистичком пропагандом, напротив.
Пацифистичка пропаганда, у облику апсурда, била је европски специјалитет, као и ратна, и долазила је тенденциозно из побеђених држава, пре свега. Енглеска је, по нашем мишљењу, једина где се пацифистичке мисли, без лажног патоса, систематски спроводе и у политичкој идеологији и по школама и штампи. А не ради се то ни недостојно, ни претерано, ни заслепљено.
Француској заиста нису били потребни они испади лажних пацифиста. Она је и сама толико потресена својим страшним и великим жртвама да јој је и радост победе била загорчана. У њој, у судбини бивших ратника (а то је цео француски народ), има много трагичног и тешког и ништа не показује боље ужас тих пацифиста и њину болну сумњу у будућност него израз, лак и грозан, којим се идући рат просто назива „la prochaine derdiere”. То звучи истинито и јасно: рат је нешто што, кад дође, не да се избећи.
Пацифизам после рата није имао одлике размишљања, увиђања, логичног расуђивања. Пропаганда за мир није била, или бар није успешно била, разборита, заснована на убеђивању на економским разлозима, него је више била дефетистичка и фанатична, пролазна. Снагу је своју често црпила из клеветања рата и војника. Крај свих грозота ратова у прошлости, Европа је ипак, већ неколико пута, имала светле епохе дуготрајног мира, већих политичких и што је што је више духовних и културних заједница. Никада, међутим, она још није имала толику илузију клеветања рата.
У побеђеним државама, разочарења, страх, очај једне инфамне позадине, за све недаће и за све беде своје оклеветали су рат, који је испрва пијано поздравила и узела за жртву, пре свега, војника. Горе од свих забушаната и макроа дочекао је војник, у побеђеним државама да га светина презире и исмева. Рат је требало упрљати сасвим, војника унизити сасвим, јер уз пацифизам ишла је нарочита пропаганда. Да би се после оргије у рату што брже изашло у рај пацифизма, рат је оглашен животињским, ниским, идиотским.
Нарочито из Немачке расута је тада огромна пропаганда исмевања и прљања, не само против милитаристичких идеја и принципа, него и против саме војске, као такве. У великом делу немачке пацифистичке литературе, у роману На западу ништа ново, изгледа као да су највиши моменти војничког живота у рату били када су чучећи у круг војници вршили нужду. Једини тренутак непомућене радости.
Они, међутим, који су били у рату и лежали међу мртвима, знају да је рат величанствен и да нема вишег момента, никад га није било, у људским животу, од учешћа свесног у битки. Што је најстрашније, рат постаје све фантастичнији и, ма како то грозно звучало, све лепши. Он ће опијати својом замамљивошћу људе и на копну и на мору и у ваздуху, он ће им показати привиђења и слике које ће учинити да се забораве клевете о рату, као да их никада није било.
Доказ неизбежности моралне вредности, докази патриотизма и херојства, рату уопште нису потребни, он се непрекидно обнавља из праха и пепела као феникс. Сфинкс је, чији осмех нико одгонетнути неће а којој човечанство иде откад је света и века. Паралелно, међутим, са клеветањем рата ишла је пропаганда против милитаристичких принципа и војника.
Није то била никаква идеологија пацифиста, била је то обична потреба класне борбе, дефетистичка пропаганда. Да би се могли спровести револуционарни програми, класни удари, требало је припремити распадање војске. Припремити пропаганду која је имала за циљ да разори милитаристички дух, да карикира војничке појмове и форме, да клевета војника као таквог и да касарну покаже као најгору кућу.
У ствари никаква државна организација, па ни партијска, не вреди ништа без војничких врлина. Социјална демократија, као што је познато, била је организована по војничким принципима. А и класна марксистичка држава почива на милитаристичким принципима. И данас је још лако реално доказати од колике је моралне вредности, да друге и не спомињем, у многим народима војска. Уз опште право гласа, нема сумње, иста је вредност и опште војне обавезе, и ако се може дати карактер касарне – исто таква карикатура онда је и школа.
И најмодернијем човеку, ако је уопште приступачан разлозима, може се говорити са емфазом о војсци, па са њом у вези и о рату. Велики преображај света, велике епохе у историји појединих народа, сва побољшања у корист широких маса изведена су увек у духу милитаристичких принципа. Вредност тих принципа је непролазна.
У нас, тај талас апсурдне пацифистичке пропаганде (наш народ заиста не треба учити шта је патња у рату) имао је своје нарочите црте – марксистичку пропаганду која је кроз литературу спровођена врло вешто. Још више, међутим, клеветали су рат Србије да би добили партијске позиције. Нигде пацифистичка пропаганда није била луђа!
Ратнички начин сједињења нашег народа био је једини пут којим смо могли ићи. Приче о свим другим начинима, културним, литерарним, интелектуалним, само су приче. Вековима у нашем народу ратнички елемент био је најбољи, и он је до данас на целој територији где су били Турци не само најздравији, најотпорнији, него и најморалнији и највише саблажен.
Пацифизам кад негира светлу страну рата, његову селективност и његов биолошки значај у развитку и „напретку” човечанства, морао би да нађе неке узвишене податке и висок приказ мира. Живот мирнодопски, иначе, сам по себи – пун гада, мизерије, очаја и нискости – не може, или бар није могао пре, да издржи поређење са узвишеним сенкама рата.
У име чега је овај пацифизам викао против идеологије о дужности у рату и болних жртава – у име скоро бесмислене пожуде за уживањем, за жвакањем, за читавим оним комплексом мирнодопских „радости” које пацифисти сматрају „правом на живот” човека. Нискост људи и разврат разарају много више света, него што то чине ратови. Ако се за рат може рећи да човека поживотињи – за мир би се могло рећи много више.
Ако је икоји сталеж заслужио мир, заслужило га је сељаштво. Његов живот у пољу, у непрекидном и прастаром раду, најближи је вечној лепоти природног живота и има највише смисла. Тај и такав живот најлепши је симбол мира и потребе мира. Па, ипак, то је једини сталеж који никад није ратоборан, кога ратна хука никад не хвата, а ипак, то је једини сталеж који мртве не клевета. Нема у њему подсмеха према војнику јер су исто, и у најдубљим тренуцима увек исто. У њему нема ни тог пацифистичког величања живота по сваку цену, а има једна озбиљна и суморна светиња рата.
Клевета рата производ је варошког цинизма, варошког морала од вајкада који прати увек распадање једног бившег света, али широки слојеви земљорадника ишли су увек на бојиште без моралног пада. Код нас су праве увреде тираде пацифизма, за наш народ – напаћен и гажен вековима – заиста се не може прикачити шлем хушкача.
Па, ипак, пре свега, пре него што је земљорадник и пастир – он је ратник, и треба му говорити ратничким појмовима. Ако му узмете ратнички понос, ратничку прошлост, војнички образ, шта ћете му оставити место тога? Ако унизите и оклеветате његово учешће у прошлом рату, ако упрљате ратове Србије – једини капитал у нас који још није проћердан – шта ћете имати том намученом народу рећи?
Пацифистичка пропаганда апсолутно је негативна све дотле док се састоји из једног апсурдног клеветања рата. На најнижем ступњу разборитости и политичког морала били смо онда када смо у интересу унутарњих, партијских проблема дрзнули се да ударимо у клеветање рата, у исмевање мртвих и вицева на рачун Кајмакчалана. Ако је икада војску, мртве и све сенке рата обасјала светлост, са недостижних висина у миру, ако је икада открила се мизерија таквог „пацифизма” – то је било тада.
Рат који је био, са свим својим страхотама, са свим својим тешким жртвама и последицама за наш народ, ипак, изгледа као једна светла, вечна звезда у ноћи пред нама.
Приредила: Весна Драгићевић/Нови Стандард
Извор: „Српско становиште – Милош Црњански”, Catena mundi, Београд, 2023.
