0 
0 Имамо посебно задовољство да разговарамо са Миланом Ковачевићем, аутором спекулативне прозе, који је жанровски оријентисан ка хорору, и себе сматра писцем песимистичког светоназора. Своја дела је објављивао у регионалним и светским књижевним антологијама, фанзинима и зборницима.
- Када прочитамо биографске податке о теби, можемо да видимо да своја дела називаш мешавином психолошког и руралног хорора, са примесама материјалне страве. Да ли можеш да нам појасниш шта, заправо, желиш тиме да кажеш?
Иако сматрам уску жанровску класификацију важном и нужном, поједини правци су дословно превише разгранати, па је читаоцима прозни материјал подоста “сервиранији“ уколико аутор истог ближе одреди оно што ствара. Наравно – сматрам да је могуће да иста књига буде другачије жанровски окарактерисана од стране два различита читаоца, али је сам термин “хорор“ толико широк, да се потреба за јаснијим дефинисањем јавила и код мене, те сам за ту потребу и искористио поменуте под-жанрове хорора. Направио сам својеврсни “хорор паприкаш“.
На првом месту “психолошки хорор“ може се препознати у свакој од прича из збирке “Враговести“, јер и поред физичких препрека са којима се актери суочавају, црв сумње и преиспитивања суверено влада њима, те су пречесто сви они жртве сопствене сломљене психе, која је већи непријатељ чак и од оностраног.
Потом, “рурални хорор“ који се конкретно односи на поприште догађаја, и за разлику од “фолклорног хорора“ не преузима превише из митолошких предања, паганских учења и – јасно је – фолклора. Једино што суштински спаја ова два жанра (од којих је други много популарнији и признатији) јесте мотив “странца у страној земљи“ или у овом конкретном случају мотив отуђеног човека из велеграда који се нађе на непознатој територији, најчешће у забаченом сеоцету. Село ми је врло блиско, јер и сам живим у једном, иако ме живот натерао да град походим сваког дана. Што ме доводи до треће жанровске одреднице..
Трећа, али не и најмање битна, класификација, односи се на “материјалну страву“ или у ужем смислу “ужасе као деривате система и корпоративизма“. Зависност од брзине, конзумеризма, конгломерата који троше машину, која неизбежно води у финално отуђење и скончавање у чељусти нечовештва.
Када спојимо горепоменуте под-жанрове, мислим да се шира слика јасно уобличава, па чак и они који нису читали моје књиге могу да претпоставе шта их чека на страницама “Враговести“.
- Твоја збирка прича Враговести представља есенцију страве. Од космичке до корпоративне. Шта, по твом мишљењу, лежи у сржи како космичке, тако и корпоративне страве?
Страх од непознатог, толико пута изговорен и силован термин (а опет неодољив), чини суштину космичке страве. Када се о овој под-врсти хорора говори, мора се причати и о њеном непосредном креатору Хауарду Филипсу Лавкрафту, те о његовом песимистичком светоназору који као централни мотив има безнадежног појединца који упознат са својом небитношћу у неодредивом поретку космоса бива суочен са (најчешће) менталним сломом. Укратко – нисмо сами, али смо исувише мали да би спознали величину оних који су одувек овде. Нисмо чак ни шрафови механизма; више пука гомила непотребности која се из неког разлога нашла на овој планети која плута плута океанима недокучивости. То би све био космички хорор у малом.
Што се нама (и мени лично) много ближег под-жанра тиче, корпоративна страва је оно што нас притиска много личније од космичких ентитета. Овде јесмо шрафови механизма; замењиви и потрошни. Ова страва је нужност модерног човека који се одавно поздравио са суштином, те је тражећи нову изгубио себе у гломазној канцеларији која највише личи на пацовски лавиринт са системом казне и награде. То је место финалног гашења истинског индивидуализма, где је на цени преданост колектива који живи у илузији синтетичке битности активног појединца. У преводу – лажући те да си битан као појединац у колективу, корпорације (у мојим причама, и заправо) исисавају вољу за креативним и потребним, гурајући на прво место ситносопствеништво и амбиције испољене кроз “гажење преко мртвих“. Хорда Јуда смештена за истоветне столове који се наизглед протежу у бесконачност. Оаза дволичности и подметања ноге. Пређашњи страх од непознатог постаје страх од најпознатијег, од нужног. Баш због овога Томаса Лиготија сматрам својим главним списатељским узором, јер се нико није позабавио овим феноменом попут њега.
- У збирци Враговести налазимо осам прича. Шта је то што их повезује и од њих прави целину твога света страве?
Све ове приче, било да се њихове радње одигравају на Балкану или негде другде, повезане су мотивом отуђености и безнадежности, те предаји скрајнутог појединца стегама очекивања и уопштеног притиска хостилне околине. У “Враговести-ма“ нема добрих карактера, нема појединаца или групација које се макар и паушално могу окарактерисати “позитивним“. У свету “Враговести“ сви су патници, а судбина свих је привидни крај кроз прекид овоземаљског постојања, или напорсто губљење разума. Све приче су својеврсне студије моралног, а и сваког другог, пропадања. Уколико протагониста није у потпуности искварен, главе му долазе они који јесу. Због тога на ову књигу не гледам као на глорификацију насиља или страве, нити као позивање на исту, већ као на искрено упозорење онима који још увек имају времена да се окрену, јер упркос тврдњама да “никад није касно“, стојим при томе да је “касније него што мислимо“. Све приче из ове збирке се могу назвати “поучним“.
- Зашто сматраш да је хорор битан као књижевни жанр у модерном свету?
Пречесто чујем како ми ближњи говоре “Зашто пишеш толико црно, зар није већ довољно црнила око нас? Ко ће то да чита?“ и увек им одговарам исто. Увек може горе – људи желе да виде колико. Иако грозне судбине протагониста из мојих прича нису ту као утеха онима који су заиста искусили стварну страву, која чак и у најмањим количинама превазилази тежину фиктивне, држим се тога да је хорор као књижевни жанр есенцијалан. У прилог томе говори и број нових аутора (нарочито на западу) који пишу оно што можемо назвати хорором у ширем смислу. Такође, драго ми је што је руља гладна јефтиних препадања одавно прешла на модеран хорор филм (који је трагедија сам по себи), па се хорор литература у смислу конзумената исте врло профилтрирала. То конкренто значи да ће потражња за квалитетним књижевним хорором само расти, а да ће оних који знају да читају ову врсту штива, бити све више.
- Шта је то, по твом мишљењу, што човека, још од седења поред врате, привлачи ка оностраном, ка страшном?
Одговор је једноставан – необјашњивост. Човек се, још од давнина, враћа ономе што не може себи да објасни. Рационализација убија страву. Појашњење искључује језу. Када схватимо шта нас вија почињемо да размишљамо о начинима како то нешто да зауставимо. Када не знамо ко нам је за петама; можемо само да бежимо. Када уз ватру причамо, зашто би се враћали причама које имају јасну конклузију? Оне никоме нису занимљиве. А опет, сви воле да чују ону причу која оставља нове, још језовитије, могућности.
Узећу као пример моју скорашњу посету Великој Плани. Ја – као аутор хорора – не бих требао да будем уплашен страшним, зар не? Погрешно. Да их се не плашим, где би била лепота у томе да о њима пишем? Како да престравим читаоце и натерам их да се замисле над прочитаним, ако написано није исто тако утицало на мене? Не смејем се док пишем приче, нити очекујем да други у њима пронађу било шта, што би се на било који начин могло сматрати шашавим.
Авај, пријатељи из Плане показали су ми аутентичну фотографију, на којој је приказан човек који спава за столом (највероватније под утицајем јаког алкохола) и све на први поглед делује “нормално“. Класична старинска трпезарија са великим дрвеним столом и креденцима у којима се налази посуђе које се никада не користи. Али ако се мало боље загледамо у позадину, на прозорском стаклу које се налази иза човека јасно се види утварно бело лице девојке, предимензионирано и злослутно, како пиљи, ни мање ни више него у правцу објектива фото-апарата. Креатор фотографије (син уснулог човека) куне се да у просторији нема телевизора или другог извора светлости која је могао да “преслика“ лице у стаклу.
Након дужег гледања у ову фотографију и јалових покушаја да је објасним, осетио сам налет невероватне језе, а све и једна длака на телу усправила се као по наредби. Да је у просторији у којој је настала слика било телевизора или лампи – могао бих да објасним лице као рефлекцију. Да су моји пријатељи само лажови и шаљивџије – смејали би се на моју реакцију. Да је фотографија украдена са интернета – пронашао бих је преко сликовне претраге. Али не – ствар је аутентична, и фотографија (као и утварна приказа) остале су необјашњене. То је оно – што од настанка смисленог говора – људе везује за страшна предања; осећај, којег нема на другим местима, и који те копка много после суочавања са “страшним“ материјалом, ма које врсте он био.
- Када учењаци говоре, данас, о научној фантастици причају о новом златном добу. У каквом се стању савремени хорор налази?
Пропорцијално; аутора је никада више, самим тим је и лошег штива никада више. Тешко је заиста доћи до добрих нових аутора, и махом се читају проверени класици, или се – у најбољем случају – слушају искрене препоруке зналаца. Свако своје време сматра изузетно вредним, те се читаоци плаше упуштања у “непроверено“ штиво.
Како ја пратим ситуацију на западу и у преписци сам са многим младим ауторима из Америке, ситуација је (по њиховим речима) одлична, јер из мора осредњих аутора успевају да испливају и неки нови које већ сада називају “новим Кинговима“. Нажалост, ја још увек нисам читао та прехваљена дела поменутих америчких писаца, али без сумње могу да кажем да је тренутно најпроминентнији писац хорора Адам Невил из Велике Британије, који не само да штанца (врло добре!) књиге на годишњем нивоу, већ се исте екранизују у завидном квалитету. Ја сам руке ставио на два његова романа и три збирке, и истина је – човек је одличан у свом послу!
Што се Србије тиче, у току је експанзија – како фантастике, тако и хорора. Када сам почињао да пишем, нисам веровао да је ситуација баш таква. Веровао сам да ту-и-тамо постоје писци оваквих усмерења, али када сам зашао мало дубље, испоставило се да их има исто колико и читалаца (хаха). Шалу на страну, много је ентузијаста и младих аутора, а најактивније младе бригаде су “Аутостоперски водич кроз фантастику“, издавачка кућа која се бави како хорором тако и фантастиком, и “Црнословље“ које је специјализирано за хорор, чији сам и ја уредник.
Што се стране хорор литературе тиче, код нас у Србији за преводе обавезног штива побринула се издавачка кућа “Орфелин“, где фанови жанра могу да пронађу мање-више све што им је потребно да себе опасуље, и да се могу сматрати тврдокорним конзументом изврсне хорор литературе. Ова кућа је своје име већ изградила, како аутентичним дизајном самих књига, тако и избором онога што ће гладним устима понудити. То је бунар у који радо бацам новце.
- За крај, ко су твоји књижевни узори? Шта би препоручио читаоцима да обавезно прочитају и зашто?
Није тајна да је сваког писца, макар у малој мери, инспирисао неки други писац, па тако и мене већ поменути Томас Лиготи, а након њега и Адам Невил. Додао бих још и барда хорор прозе Клајва Баркера, чије су ме “Књиге крви“ формирале и као личност, и као аутора. Дакле – Лиготи, Невил, Баркер.
Што се писаца не-хорор усмерења тиче, свкако бих издвојио Мишела Уелбека као једног од главних узора, и Чарлса Буковског, чија су ме дела заправо и натерала да почнем да пискарам. Да бих остао доследан, препоручићу по једно дело од свих наведених аутора, а да би читаоцима било лакше, биће то дела која су набављива у Србији.
Томас Лиготи – Недовршени посао (есенција корпоративне страве)
Адам Невил – Култ (књижевни “found-footage“ о озлоглшеној организацији “Последњи дани“)
Клајв Баркер – Књиге крви (од 1 до 6, без прескакања)
Мишел Уелбек – Елементарне честице (прича о метафизичким мутацијама које су нас довела до краја)
Чарлс Буковски – Блудни син (болно искрена књига о грозном детињству писца, без жена, новца и алкохола)
И за крај, препоручујем “’Враговести“, неки људи ми рекоше да је књига одлична.
