0 
0 Имамо посебно задовољство да разговарамо са Браниславом Чеманом, режисером и главним глумцем кратког пост-апокалиптичног хорор филма Повратак, као и са сценаристом филма Миланом Ковачевићем.
- Због чега те је привукао сценарио? Шта је то креативно што те у пост-апокалипси привлачи? (Бранислав Чеман)
За почетак једно признање. Пост-апокалиптичне теме нису готово никада биле део мојих стваралачких амбиција, а поготово нисам размишљао о томе да ћу једнога дана режирати филм бојен пост-апокалиптичним бојама. Али када сам прочитао овај сценарио, истог тренутка су ми се јавиле невероватне визије, сијасет идеја и решења, и тог тренутка сам био готово сигуран да ће овај сценарио добити свој филмски живот; надам се и успешан. Дакле, Милан Ковачевић је највећи кривац што ми је баш овај жанр скинуо невиност када је филмска режија у питању. Моја невиност у коју сви чврсто верујемо, јер овај материјал који смо снимили, мало је рећи да обећава.
- Који је био највећи изазов током снимања филма? (Бранислав Чеман)
Ми као екипа којој је ово заправо први самостални пројекат, узели смо тему која је јако захтевна сама по себи, што би се рекло, доста велики залогај за тако малу екипу. Пост-апокалипса вуче са собом велика питања као што су локације, специфична сценографија и низ неких ствари за које је потребно доста времена да би се припремиле како треба, а ми смо на све то себи још задали и врло амбициозан дедлајн. Да не говорим о томе како смо сви ми негде запослени и радимо милион различитих ствари које немају везе са филмом, и самим тим су јако честе ситуације да неко са сета мора да оде, или га просто нека виша сила спречи да се појави на време, па онда то поремети цео снимајући план, те настаје прави пакао импровизације. Али рекао бих да смо ми једна сувише мазохистички настројена екипа и мислим да је ово тек почетак нашег заједничког пута, заједничког трагања за још већим изазовима.
- У чему си, као режисер, највише уживао стварајући филм? (Бранислав Чеман)
У свему што режирање и снимање филма носи са собом, али једну ствар бих морао да издвојим. А то је сарадња са мојим директором фотографије, Лукашом Сикором, који је пола камера пола човек. Човек са којим се разумем боље него са самим собом. Наша десна рука у најнеизлазнијим ситуацијама је био Петер Чањи, који је био задужен за превише тога и није хумано да то сада набрајам. Наравно да морам да нагласим и сарадњу са легендарним глумцем Радојем Чупићем, са којим је уживање радити. То је човек пун искуства и пун жеље да помогне колико год је то у његовој моћи. А ту је и наш легендарни FX мајстор Мирослав Лакобрија без кога овај филм не би никада досегао овај ниво квалитета. Била ми је част и посебно задовољство сарађивати са овим људима.
- Какви су даљи планови за будућност? (Бранислав Чеман)
Уф. Планови су жестоки, али рецимо да је за сада једини, највећи и најважнији план да се постпродукција филма одради како доликује и да имамо на шта да будемо поносни када будемо размишљали о следећем пројекту.
5. Како би описао апокалипсу коју си створио? (Милан Ковачевић)
Када говоримо о апокалипси, јако је тешко бити оригиналан. Сматрам да су литература, а доцније кинематографија и индустрија видео-игара урадили све што се могло урадити. Сваки концепт, био он биолошког, милитарног, метафизичког карактера; све је, мање-више, одрађено. Крај света одувек фасцинира људе. Када сам радио на сценарију за ПОВРАТАК, хтео сам да направим донекле мирну апокалипсу. У суштини, људи готово да више нема. Већи део је напросто ишчезао. Кукољ од жита је одвојен божанском интервенцијом (назовимо је тако), а земља – таква каква јесте – сада је дом искључиво кукољу. Ствари постају занимљиве када зли људи почну да верују да су суштински добри.
6. Пост-апокалипса значи смрт цивилизације. Шта је за тебе цивилизација? (Милан Ковачевић)
Цивилизација је танушни огртач који прекрива дивљаштво. Ово у суштини јесте макартијански концепт, али је више пута доказано да времена мењају људе, па им често и допуштају да своје истинско ја искажу на најзверскије начине. Поред свеприсутног рата који нас на то увек подсећа, пост-апокалипса је идеално поприште слома објективног морала, ако такво нешто уопште и постоји. Самим тим, ако је толико мало потребно човеку да се преметне у звер, није ли прича о љубави, толеранцији и осталим ружичастим стварима најобичнија обмана? У филму ПОВРАТАК нема нити једне од наведених ствари. Потрудили смо се да прикажемо нашу визију пакла, а како је цивилизација саграђена на његовом крову, бићете у прилици да видите шта се дешава када горепоменути цивилизацијски огртач склизне.
7. Какав је осећај када твоја прича оживи на филму? (Милан Ковачевић)
Једнако предиван и застрашујући. Ово је први пут да се снима филм по некој мојој причи, па сам дословно остао без текста када сам дошао на сет и видео уживо карактере које сам – у најбуквалнијем смислу те речи – измислио. Бранислав и екипа су одрадили феноменалан посао оживљавајући их; вероватно и бољи него што сам очекивао. Наравно, нисам имао ни грама сумње, али незахвално је очекивати од некога да у потпуности пренесе изворну замисао. Поготово када неко ради ствари први пут. Да би све функционисало како треба, режисерска палица мора бити у добрим рукама, што се овде (упркос мањку искуства) и десило, па сам све креативне измене предложене од стране сниматељске екипе, широких руку прихватио. Ако могу дати један савет надолазећим сценаристима онда би то било – слушајте искусније од себе, па макар били испред вас пола корака.
8. Какви су даљи планови за будућност? (Милан Ковачевић)
Што се тиче ПОВРАТКА, верујем да нам после пост-продукције следују фестивали, пројекције, покушаји да се допре до публике и евентуалних сарадника. Да се визија – што се каже – прошири. Сматрам да је концепт довољно благородан и да би могао да пружи целовечерње уживање. Имамо среће па је већи део Војводине идиличан и у потпуности одговара пост-апокалипси какву тражимо.
