0 
0 Пише: Никола Павловић
Гледано из угла технократије, када се циклус од деценије на власти пређе, постаје све теже владати расположењем маса, те се они реални или тако представљени успеси власти, не узимају за озбиљно, док свака грешка значајно утиче на рејтинг, углавном и неповратно.
Слободан Милошевић је, у задњој години своје власти, сматрао да ће народ бити веома задовољан због брзе обнове кључне инфраструктуре после НАТО бомбардовања и да ће му то помоћи да добије изборе. Борису Тадићу је мало тога остало на шта је могао да рачуна после потрошених флоскула о Европи која нема алтернативу, а поготово после хладног погледа Ангеле Меркел. Док Александар Вучић има врхунски ПР којим је у први план истакао инфраструктурне пројекте и БДП. Знамо како су се завршила прва два случаја, где се гласало више против старог, а мање за новог кандидата („само да овај оде“), али је и то било довољно. У трећем случају, а то је оно што Вучића држи у игри, не постоји ни „најмање лош“ противкандидат.
У владајућој рејтингоманији покривено је огромно поље различитих друштвених група и ту су најчвршће ухваћени старији људи и пензионери, који су идеална база за изградњу сваког доброг рејтинга. Ова друштвена група је најлакша за манипулацију, изузетно је бројна, дисциплиновано излази на биралишта и по рефлексу гласа за сваког на власти.
Са потпуно друге стране, узимајући у обзир животну доб, образовање, заинтересованост за изборе и (не)наклоност владајућој структури, стоје студенти. Готово увек бунтовни, спремни на протесте и у покрету, носиоци многих побуна у новијој историји, аполитични до политизације, расејани и усресређени. Студенти су друштвена група која захтева много уложеног напора за делимичну контролу и то не на дуже стазе. Из угла рејтингоманије – не исплати се.
Ипак, живот, па тиме и политика, обилује догађајима који се не могу предвидети. Иако се, шаховски увежбано потези вуку готово по шаблону, живот за разлику од шаха, на таблу убацује и нове фигуре.
Пала је надстрешница и догодили су се управо – студенти.
Степен аутоцензуре у нашем друштву је огроман и због тога су они који још увек уживају благодети издржавања немајући посла са „тржиштем рада“ и свим оним што их тамо чека, слободни да делају. Слушајући фрустрације својих родитеља којима је углавном у кући развезан језик, они су постали свесни да је ситуација јако лоша и да ако старији не могу или не смеју, онда они морају.
Сматрам, да овако масовну и стихијску реакцију студената, на нивоу целе државе, није могуће дириговати из једног центра у екстремно кратком року тј. од пада надстрешнице па до првих блокада и протеста. Има ту наравно, индиректних утицаја попут духа времена, естетике активизма, попкултурних момената, друштвених мрежа и тако даље. Ипак, студенти су деловали инстикнтивно, а не пројектовано.
Није, дакле, у питању никаква хибридна операција, већ је режим хибридан. И, као такав он није озбиљно угрожен од спољних центара моћи који у Србији готово неометано остварују своје интересе па им самим тим и одговара стабилократија. Због чега би се мењало оно што већ даје резултате?
Друго је питање, а сматрам и много важније, ко покушава да у потпуности овлада протестима.
Ту су се свакако најспремније показали грађанерски НВО активисти и платформа ПроГлас. Ипак, њихов домет је ограничен на грађански део становништва, па тиме и студената, а то не прелази 20%. Оно што недостаје јесу неке личности или организације које долазе са националних позиција. Да ли ће ти појединци, а неки су се већ ангажовали попут проф. Мила Ломпара, бити само национална покривалица за грађанистички диктиране будуће догађаје, или ће националне групе успети да овладају протестима (стварајући своју платформу око које ће се окупити) потискујући грађанере, остаје да се види. Показало се раније, да прво и друго не иду заједно.
Онај ко овлада протестима имаће велики политички капитал за предстојеће изборе.
Ипак, оно што је суштински важно јесте да се притисак на власт настави, јер само под притиском људи на улици, Вучић реагује. То се показало у случају мини хидроелектрана, Рио Тинта и актуелних блокада и протеста (подизање оптужнице). Оно шта ове блокаде и протести не могу да ураде, јесте да трају вечито и да добију следеће, по свему судећи, ванредне изборе. Због тога се власт нада да ће предстојећи празници ослабити фокус даљих блокада и протеста и да ће ту почети њихова дезинтеграција, а да опозиција (као и у ранијим случајевима) неће успети да капитализује протесте на ванредним изборима.
Свакако треба бити екстремно оптимистичан ако би се веровало да ова и оваква опозиција може било шта друго да уради осим да угуши сваки протест за који се веже. Прилику за то у ранијим случајевима, није ни једном пропустила. Тако долазимо до питања опозиционе (не)моћи на следећим изборима. Без кохерентне опозиције, студентски протести ће се свакако једном угасити, власт утврдити на новим изборима и све вратити на старо.
Осврнимо се за тренутак на сличну ситуацију у нашем блиском окружењу. Мила Ђукановића су литије зауставиле, али га је опозиција склонила са власти. Односно, опозицији је страни фактор допустио да интервенише јер је било јасно да је Мило потрошен. Да је и даље остао, можда би се следеће литије претвориле у сукобе, а самим тим би се могле десити непредвиђене околности које би угрозиле систем у коме странци имају владајућу улогу. Као и у Црној Гори, Вучић ће са власти отићи у сличном сценарију, када се потпуно потроши, а истовремено, када се од опозиције направи нешто што даље може преузети неговање система. Ипак, то се у блиској будућности не чини извесним.
И, овде долазимо до питања страног фактора и тезе са почетка текста. Циклус од деценију на власти је одавно потрошен. Ипак, да би Вучић пао, неко мора да се подигне. Питање противкандидата Вучићу, највероватније ће морати да дефинише запад када по опробаном моделу буде позвао опозиционе прваке на канабе. Лично сматрам да ће Вучић скорим ванредним изборима, делимично отклонити друштвену тензију и релативно мирно привести крај свог председничког мандата.
Одавно говорим (много пре него што је Вучић код Марића цртао схему његовог рушења), а моји пријатељи су ми једини сведоци, да ће будућа опозиција која ће узети власт, а коју ће запад подићи, бити састављена како из опозиционих, тако и позиционих странака или/и њихових делова. Када време дође, опозиција ће се ујединити, придодаће јој се НВО фактор и СПС, а СНС ће се поцепати на два или више дела и онај „реформисани“ ће се придодати власти. Народ кога су фокусирали искључиво на једну личност (у овом случају Алекандар Вучић, у претходном Борис Тадић), ће добити сатисфакцију („само да овај оде“), док ће систем претрпети козметичке промене, а интереси странаца остати сачувани. Питање да се овде не ради о једном човеку, или једној власти, већ о потреби за променом система, неће се чути у општој какофонији нове наде.
Насловна фотографија: Ђорђе Костић (АФП)
