0 
0 Пише: Тодор Вулић
Величанствено дело епске фантастике Џ. Р. Р. Толкина није потребно посебно представљати. Његове саге објављене под називима: Господар прстенова, Хобит или Силмарилион су планетарно познате и успешно екранизоване. Међутим, у овом осврту Толкину ће припасти само споредна улога, а главни јунак ће бити човек кога су звали „амерички Толкин“. Тај човек је био Џејмс Оливер Ригни (1948 – 2007), који је познатији по алијасу Роберт Џордан. Џордан је такође аутор бестселер серијала епске фантастике објављеног под називом Точак времена.
У овом серијалу се по ко зна који пут води битка између светлости и таме, космоса и хаоса; између поново рођеног Хероја светлости као витеза-заточника Творца, против вазала и послушника Творчеве антитезе – Мрачног, окованог у Шајол Гулу. Мрачни на крају доба покушава да се ослободи, скрши Точак времена и преуреди свет по својим наумима. Идејни сиже свог драмског заплета Џордан преузима из артуријанских и античких митова. И у вавилонском миту о Мардуку и Тиамати, силе светлости и силе таме воде битке отимајући се о мистериозне Таблице судбине, јер помоћу њих се свет преуређује и организује као космос или као хаос. Та понављајућа митска битка води се и у Толкиновом Господару прстенова. „Тежња коју има тама, да се узнемири и да напусти своје нормално стање док зима прелази у пролеће [или стара истрошена епоха у нову] […] напросто је елементарна физиолошка формула [привременог] повратка у безоблично – у поновно остварење хаоса. У овој кризи супстанце таме, искуство ꞌпримитивногꞌ човека препознаје знак неизбежне смутње која мора довести до краја једног историјског раздобља да би се омогућило његово обнављање и препород, то јест, да би историја могла поново почети“ (Елијаде, 2007: 92-93).
Шта је Џорданов Точак времена?
Точак времена је моћ која својим обртањем покреће Универзум. Његова сила долази из Истинског извора створеног од Творца и он попут митских Мојри или Суђаја плете „шару“ која предодређује догађаје и људске судбине. Као такав он асоцира на вретено (или вртлог) Нужности из мита о Еру Памфилијцу који наводи Платон у Држави. И вртлог Нужности попут Точка времена обртањем покреће небеске сфере. Кружно кретање небеских светова производи и кружно збивање у земаљској природи. У оба случаја садашњост и будућност су већ дати у прошлости.
Толкинова стрела времена и Џорданов временски циклизам
У водичу кроз Џорданово дело објављеном под насловом Порекло Точка времена, Мајкл Ливингстон закључује да је оно пресек легенде и историје, и наводи „темељно начело Џорданове визије: време је циклично – точак – и у његовим поновљеним обртима историја се понавља изнова и изнова. У овом разумевању природе времена – наставља Ливингстон – видимо раздвајање овог ꞌамеричког Толкинаꞌ и његовог британског претходника. [Британски] Толкин, побожни католик, следио је Светог Августина у ставу да је свет подложан […][праволинијском] току времена. У хронолошкој филозофији ово се зове ꞌА-теоријаꞌ времена, по којој време протиче као стрела, напредујући без скретања од неког почетка ка неком крају. По А-теорији само је тренутно време заиста стварно, пошто је прошлост окончана а будућност неутврђена и променљива. (Дакле, по тој теорији, стварно је само оно време које НЕСТАЈЕ у тренутку у ком је настало – примедба аутора) […] А-теорија је најпознатија филозофија времена, која се одражава чак и у нашем језику са системом прошлог садашњег и будућег времена. Међутим, ово није филозофија којом се Рандленд управља. (Рандленд је фиктивна земља и позорница Џордановог серијала – примедба аутора). Управо супротно, Џордан је био на линији неких теорија квантне физике, које функционишу унутар нечега што зовемо ꞌБ-теоријаꞌ времена, према којој су прошлост, садашњост и будућност једнако стварни [и постоје истовремено]. Према Б-теоретичарима будућност [која већ постоји] једнако је непроменљива и утврђена као и прошлост, само о њој мање знамо: наше разликовање времена заправо је последица ограничености наших умова. Џорданово дело одјекује тим ставом: време је у бескрајном, цикличном точку. Будућност је прошлост, прошлост је будућност, сада је онда, а онда је сада. На крају крајева, ако стојиш на точку […], вратићеш се на исто место“ (Ливингстон, 2025: 67-68). Исто то је говорио и велики учитељ таоизма: „’Враћање је кретање тао-а’, каже Лао Це, ’и отићи далеко значи вратити се’. Идеја је да све појаве у природи, и оне из физичког света и оне из људских ситуација, показују цикличне обрасце долажења и одлажења” (Капра, 1989: 123–124). Стога, бирајући између Толкинове и Џорданове епске фантастике, као заговорнику историјског циклизма – Џорданово дело ми је драже и ближе од Толкиновог. Ваља напоменути да се концепт „Б-теорије“ времена назива и „Теорија етернализма“.
У Џордановом серијалу као мисао водиља кроз све његове књиге упорно се понавља пасус који гласи: „Точак времена се окреће и Доба долазе и пролазе, остављајући за собом сећања која прерастају у легенде. Легенде бледе и постају митови, а и они буду давно заборављени када поново наиђе Доба које их је родило. У једном од тих раздобља, које су неки звали Треће доба – Доба које тек треба да дође, Доба давно прошло – ветар се дигао на великој равници званој Каралаинска степа. Ово није био почетак, јер обртајима Точка времена није било ни почетка ни краја. Али био је то један почетак. […] Свет и Време леже у складу. Оно што је било, што ће бити, [то] јесте.“
Циклизам Џордановог епског света, где је „Треће доба“ – доба које тек треба да дође, уједно и доба које је већ давно прошло – солидно кореспондира са теоријом историјског циклизма Ђанбатисте Вика. „Вико је сматрао је да су неки периоди историје имали општи карактер, који се, прожимајући сваки детаљ, поново појављивао у другим периодима, тако да су два различита периода могла имати исти општи карактер, а што је могуће доказати аналогијом једног према другом. Као потврду за то он је навео сличност између хомеровског периода грчке историје и европског средњег века, називајући оба општим именом – херојска доба. […] Отуда, да бисмо о хомерском добу сазнали више него што нам може рећи Хомер, треба да проучимо средњи век“ (Колингвуд, 2003: 80).
Џордан као Толкинов настављач
„Тек смо – каже Ливингстон – објављивањем Зенице света 1990. године добили некога ко је ауторитетом преузео Толкинов барјак. Серијал Точак времена започет овим романом прави је наследник оног митолошког и филолошког стваралаштва коме је Толкин утро пут педесет година пре тога. Баш као Толкинова Средња земља, Џорданов Радленд је мит који се крије иза митова. […] Изнова и изнова у Џордановом делу видимо исте митолошке ревизије које су Толкинова одлика. Чисто да би сте стекли неки осећај о томе: Џорданов Артур Пендраг је наш [краљ] Артур, син Утера Пендрагона. Саꞌангреали у његовим књигама јасно су укорењени у нашим причама о светом гралу. Мрачни Шаиꞌтан (или Шејтан – примедба аутора) је повезан са Сатаном. Самаел је делимично заснован на талмудском анђелу смрти. Последња битка, Тармон Гаиꞌдон, дугује своје име библијском Армагедону. Лијус Терин одјек је ꞌЛучоношеꞌ, Луцифера. Овај списак се само наставља“ (Ливингстон, 2025: 64-65).
У Толкиновом Господару прстенова прича се врти око чаробњака Гандалфа, који је јасно препознатљив одраз чаробњака Мерлина из артуријанске митологије. Међутим, код Џордана улогу „водича“ дружине прстена Гандалфа преузима моћна жена – Моираина Дамодред – јер она покрећући јунаке Точка и водећи их ка њиховој судбини, поред чаробњачких, садржи и аспекте Мојри (Суђаја), како то и њено име сугерише. Уједмо, њен alter ego и љубавник је свевремени бард Том Мерлин, чије презиме и особине непогрешиво упућују на артуријанског чаробњака.
Џорданов мултивезум и дефиниција мита
Из Џордановог серијала, поред циклизма историјске динамике, искрсавају и друге античке идеје, као на пример Демокритово учење о мултиверзуму – или паралелним световима, које не оставља равнодушним чак ни поједине савремене физичаре. Џордан на занимљив начин дефинише и митове, који су по њему, као што је већ наведено, бледа сећања на прошла доба: „Доба долазе и пролазе, остављајући за собом сећања која прерастају у легенде. Легенде бледе и постају митови, а и они буду давно заборављени када поново наиђе Доба које их је родило “. У оваквој поставци, у којој се може препознати понешто и од Еволе – мит је драгоцено сведочанство прохујалих епоха које ће се вратити. „У сваком случају, како ту митологију нисмо ми сада измислили, ваља објаснити чињеницу да она постоји, то јест чињеницу, да се у најдревнијим митовима и списима не наилази ни на какво предање које би подржало [праволинијски историјски] ‘еволуционизам’“ (Евола, 2010: 230-231). Дакле, и према Еволи, у најдревнијим митовима и списима нема ни трага од А-теорије времена. Напротив! Они су прожети и означени искључиво Б-теоријом, коју модерна квантна физика поново са маргине заборава враћа у епицентар научног интересовања. Аристотел је давно запазио да се: „У људској историји понављање истоветних научних гледишта не дешава само једном, или дваред или неколико пута; оно се дешава ad infinitum” (Тојнби, 1970: 262). Латинска фраза ad infinitum, којом Тојнби завршава Аристотелово запажање, дословно значи – у бескрај или до бесконачности.
Закључак
И Толкинов и Џорданов свет јесте Земља – наша Земља. Међутим, за разлику од Толкинове епске фикције која је уроњена у време по А-теорији, па је његов епски свет само наша прошлост, у Џордановој епској фикцији по Б-теорији, епска прича јесте наша прошлост, садашњост и будућност. Циклична природа Џордановог времена је историја давно прохујалог митског (или Хесиодовог) Златног доба – али уједно и научнофантастична визија будућности. Џорданов бард „Том Мерлин заправо нам то и говори када се први пут појављује у Точку времена, […] а каже следеће: Али ја знам све приче, пазите, из доба која су прошла и доба која ће доћи, из доба када су људи владали небесима и звездама, и доба када смо лутали као браћа животиња. Доба чуда и доба ужаса. Доба која су се окончала ватреном кишом с небеса и доба проклета снегом и ледом који је прекрио земљу и сва мора. Знам све приче и испричаћу их“ (Ливингстон, 2025: 68). Дакле, у Точку времена су испричане све приче. Значи ли то да нових прича неће бити? Можда и неће, јер како то Успенски рече: „Наша искуствена спознаја није нејасна представа стварног света; она је врло јасна представа сасвим нестварног света“ (Успенски, 2007: 15-16). И биће да је тако, јер смо се изгледа без Аријадниног конца заиста безнадежно погубили у лавиринту овог ꞌнестварногꞌ материјалног света и његових привида.
Извори:
Eliade, Mircea: Mit o vječnom povratku. Jesenski i Turk, Zagreb, 2007.
Ливингстон, Мајкл: Порекло Точка времена, Лагуна, Београд,2025.
Капра, Фритјоф: Тао физике, Опус, Београд, 1989.
Колингвуд, Робин Џ: Идеја историје, Службени лист СЦГ, Беогрд, 2003.
Тојнби, Арнолд: Истраживање историје I, Просвета, Београд, 1970.
Успенски, П. Д: Tertium organum, Metaphysica, Београд, 2007.
