0 
0 У свом изузетно утицајном делу из 1992. године Крај историје и последњи човек, Френсис Фукујама износи познати закључак да је „историја“, онако како су је схватали немачки филозофи Хегел и Маркс – као процес еволуције људских друштава – дошла до свог завршетка.
Либерална демократија и тржишни капитализам, иако можда никада неће бити прихваћени у свакој земљи, представљају крајњу тачку миленијумског идеолошког развоја и трансформације. Фукујама је Сједињене Америчке Државе описао као „постисторијску“ земљу, тврдећи да је она одавно окончала свој политички развој и да сада само чека да се Кина и друге државе извуку из историјског ћорсокака ауторитаризма.
Ова филозофија се рапидно ширила међу интелектуалном, политичком и пословном елитом Сједињених Држава. Посебно се укоренио став да ће интернет и слободна трговина привући заостале земље ка либерално-демократском капитализму.
„Приступањем Светској трговинској организацији,“ својевремено је казао председник САД Бил Клинтон, „Кина се не обавезује само да ће увозити више наших производа. Она пристаје да увезе једну од најдрагоценијих вредности демократије: економску слободу. Што више Кина либерализује своју економију, то ће потпуније ослободити потенцијал свог народа.“
Уместо тога, од када је Кина приступила Светској трговинској организацији 2001. године, њена економија је порасла за 1.400 одсто, и то у оквиру система државног капитализма под влашћу једне партије. Од 2010. године, Кина је постала највећи извозник на свету, уз истовремено кршење правила на којима почива СТО.
Кинеска влада се бави крађом интелектуалне својине путем сајбер-операција и регрутовања „људских извора“. Стране компаније које послују у Кини приморава да своје технологије деле са домаћим фирмама. Поред тога, држава улаже десет пута више од САД у субвенционисање домаћих компанија. Од 2012. године, када је Си Ђинпинг постао врховни лидер земље, унутрашња политика Кине постала је знатно мање либерална, а државне власти све више користе дигиталну повезаност и напредне технологије у свеобухватнијим настојањима да надзиру и контролишу своје грађане.
Да је еволуција кинеског политичког и економског система само побијање Фукујаминог становишта, и то би само по себи било значајно. Али одступање Кине од либерализма и економије слободног тржишта представља само један део приче. Други, можда и значајнији јесте то што су Сједињене Државе постале знатно сличније Кини. Како су се америчка и кинеска економија све дубље међусобно интегрисале – феномен који је историчар Најл Фергусон назвао „Кимерика“ – америчка политика такође је кренула у изразито нелибералном правцу. У томе је успон Кине одиграо кључну улогу.
Озбиљне студије повезују такозвани „кинески шок“ – одлив индустријских радних места који је разорио бројне америчке заједнице – са наглим растом политичке поларизације у САД и појачаним захтевима за снажнију државну реакцију. У председничкој кампањи 2016. године и Хилари Клинтон и Доналд Трамп навели су успон Кине као један од главних узрока економских проблема у Сједињеним Државама.
Фукујама није предвидио такав развој догађаја. Међутим, заокрет Сједињених Америчких Држава ка нелиберализму тешко да би изненадио једног мислиоца из двадесетог века, правника и политичког историчара Карла Шмита. Шмит је стекао углед у време пропадања Вајмарске републике у Немачкој током 1920-их, а потом и озлоглашеност због подршке и сарадње са нацистичком диктатуром. Управо се његова визија историје данас остварује у Сједињеним Државама. И управо се по његовим начелима администрација Доналда Трампа креће ка све ауторитарнијем уређењу земље.
Изузетак постаје правило
Још од Трамповог првог мандата, Белa кућа се све више ослања на непроверене или сумњиве представе о председничким овлашћењима – као што су извршне уредбе засноване на проглашавању „ванредног стања“ или „претње по националну безбедност“ – како би заштитила америчку индустрију и радна места од растуће конкуренције Кине. Такође, то се радило и ради одбране Сједињених Држава од покушаја кинеске владе да украде податке и интелектуалну својину, инфилтрира се у критичне мреже, учини земљу зависном од кинеских субјеката и поткопа њене одбрамбене капацитете.
Током Трамповог другог мандата таква пракса је знатно проширена и то далеко изван онога што је раније било оправдано економским и безбедносним изазовима које представља Кина. Ова врста овлашћења сада се користи неограничено за наметање свеобухватних царина, санкција, забрана извоза и ограничења инвестиција; за издавање корпоративних уредби, прављење црних листа и тестова лојалности (чак и путем полиграфа) за припаднике полицијских снага; за милитаризацију полиције; масовна отпуштања, помиловања и депортације; за политизацију правосудног система у обрачунавању са политичким и медијским „непријатељима“; за блокирање или преусмеравање буџетских средстава; за оснивање нових државних тела и укидање или смањивање капацитета постојећих; као и за вршење државне контроле над приватним институцијама попут универзитета и адвокатских канцеларија.
Као последица тога, Сједињене Државе су се одлучно удаљиле од либералне демократије и кренуле у правцу онога што је Шмит називао „плебисцитарном“ демократијом. То је облик власти у коме изабрани (или тек формално потврђени) председник управља државом, док се правне контроле и ограничења његове моћи укидају.
Трамп је, наравно, покушао да остане на власти након пораза на изборима 2020. године, подстичући побуњеничке нереде на Капитолу. Такође, запретио је да би могао заобићи уставну забрану трећег председничког мандата.
Фукујамина теза овде потпуно пада у воду. Према његовој логици, нелиберализам је био осуђен на повлачење, а не на ширење унутар либералних демократија, а посебно не у најстаријој међу њима.
Вредно је помена и то да економска симбиоза између данашње две велике силе – Сједињених Држава и Кине – није постојала током хладноратовског надметања између тадашње две кључне силе, САД и Совјетског Савеза. Москва није имала никаквог додира са широким спектром америчких трговинских и инвестиционих правила. Норме које је обликовала Америка, а које се спроводе на међународном нивоу преко Светске трговинске организације, Међународног монетарног фонда и других међународних институција, стога нису биле „изазване“ од стране идеолошког ривала Вашингтона.
То је као последицу имало учвршћивање либерално-демократског политичког поретка унутар самих Сједињених Држава и подстицање илузије да Америка може само ширити либералну демократију и да никада не може сама одступити од ње.
Да је Шмит поживео нешто дуже (преминуо је 1985. године, у 96. години живота), имао би прилике да сагледа могућност другачијег историјског тока. Рођен 1888. године у побожној католичкој породици из ниже средње класе, у претежно протестантском Плетенбергу, у Вестфалији, Шмит је стекао углед као стручњак за уставно право и европску политичку историју.
Његово мишљење је обликовала својеврсна тескоба изазвана политичким и економским тешкоћама Немачке током двадесетих година – тешкоћама за које је кривио либерални устав који је, по његовом мишљењу, фаворизовао паралишући процедурализам уместо изградње националног јединства и одлучног вођства.
Иако Шмит никада није тврдио да ће либерализам нужно бити потиснут од стране нелиберализма, он је ипак заступао став да је либерализам по себи крхке природе и да ће неминовно бити „сломљен“ у време криза, односно у тренуцима који се не могу предвидети или обухватити ни уставом ни законом. У таквим околностима, одлучујућа фигура морала би да делује ван правних оквира како би одбранила управо онај либерални поредак који ти оквири формално штите.
Пријатељ–непријатељ
За Шмита историја није представљала поступни напредак, као што је то био случај код Хегела или Фукујаме, већ је показивала трајност борбе, конкретно борбе између политичких идентитета. Шмит је либералну представу да се политика може свести на расправу засновану на правилима и на гласање, унутар и између држава, сматрао опасном фикцијом.
Дихотомија „пријатељ–непријатељ“ била је, по њему, вечна у организованим људским друштвима. Заправо, свака група која покуша да одбаци ту поделу само би потврдила њену стварност, изазивајући код других отпор према сопственим, себичним тврдњама о наводно универзалним вредностима.
Због тога је Шмит сматрао либералне пацифисте најопаснијим политичким идеолозима, јер су они нужно приказивали своје противнике као „непријатеље човечанства“ чиме се, у њиховим очима, легитимише њихово потпуно уништење.
Сједињене Државе су дуго имале непријатеље не зато што су их саме тражиле, већ зато што су понекад заступале наводно универзалне вредности (попут слободе, демократије и људских права) које су биле у сукобу са посебним, партикуларним вредностима других као што су очување националног суверенитета, достојанства или културе.
Како америчке вредности нису допуштале изузетке, могло би се рећи да су имале већу склоност да доведу до тоталног рата, као што се десило у Вијетнаму, Авганистану и Ираку, него што је то био случај са националним вредностима заснованим на партикуларизму.
Шмит би тврдио да је, гледајући себе као „постисторијску“, Америка постала рањива на експлоатацију од стране земаља које су и даље деловале у оквиру „историјских“ политичких принципа. Кина, пре свих, успела је да искористи слабе, на правилима засноване либералне механизме, попут оних утемељених у Светској трговинској организацији и америчким законима о трговини и инвестицијама, како би доминирала глобалним економским секторима, директно угрожавајући националну и економску безбедност Сједињених Држава.
Резултат тога био је растући осећај претње унутар САД, што је, заузврат, створило потребу, или барем јавну толеранцију, за идеју о доносиоцу одлука који би прогласио „кризу“ и деловао ван уобичајених законодавних или судских ограничења. Таква ограничења, тврдио је Шмит, само стварају илузију либерално-демократског поретка у периодима између криза. Ако кризе постану учестале или трајне, та илузија се руши, што доводи до склизнућа ка ауторитаризму.
Шмит би Светску трговинску организацију сматрао неискреним покушајем либералног поретка да сакрије политику под плаштом економије. По његовом мишљењу, трговински сукоби нису ништа друго до политички сукоби. Трговински ратови само су раскринкавали неравнотежу моћи која се никада не може решити мултилатералним правилима, механизмима за решавање спорова, жалбеним телима и сличним инструментима.
Водећи се Шмитовом логиком, након наглог успона Кине као велике економске силе, који је уследио по њеном приступању СТО, уследила је неминовна америчка реакција започета током Трамповог првог мандата. Она се најјасније види кроз његово одбијање да одобри именовање судија у жалбено тело СТО, увођење трговинских баријера под изговором националне безбедности које нису подложне судској провери, као и наметање свеобухватних глобалних царина у супротности са обавезама које се воде принципом „најповлашћеније нације“.
Како економска и војна моћ Кине наставља да расте, Шмит би очекивао да ће се Сједињене Државе или потпуно обезвредити, или у потпуности повући из колективних институција као што су Међународни монетарни фонд, Светска банка, НАТО, па чак и Уједињене нације. Он је све те институције, које је Вашингтон успоставио непосредно након Другог светског рата, видео као манифестације америчке решености да наметне прикривене облике хегемонистичке контроле, маскиране у наводну посвећеност интернационализму.
Међутим, како релативна доминација Вашингтона наставља да опада, та контрола ће неминовно слабити. Као одговор на то, Сједињене Државе ће се вероватно позивати на наратив да је њихова великодушност била злоупотребљена, да су институције којима су ту великодушност уступиле постале застареле, и да се из тог разлога морају из њих повући.
Шмит као кинески Фукујама
Није потребно прихватити Шмитов цинизам према либералним мотивима да бисмо разумели логику његовог уверења у опадање либерализма. Довољно је прихватити његову претпоставку да је политика вечита и и по својој природи заснована на супротстављању, као и да је либерализам рањив на кризе због ослањања на илузију да је закон, а не одлучујућа личност која га надилази, суверен.
Да се позовемо на Шмита из његовог најранијег значајног дела, Политичка теологија написаног 1922. године: „Суверен је онај који одлучује о ванредном стању“, то јест, о тренутку када мора да се суспендује правни поредак у име његовог очувања. У периодима интензивних сукоба са другим политичким системима, демократски либерализам мора или уступити место јачим уједињујућим снагама, као што су комунизам, фашизам или други облици диктатуре, или се суочити са могућностима анархије и пораза.
Успон Кине до статуса скоро равноправног конкурента Сједињеним Државама, заједно са њеном способношћу да оствари амбиције у преобликовању међународних односа, институција и норми, навео је Вашингтон да ту земљу доживи као надолазећу егзистенцијалну претњу. У протеклој деценији, однос између две земље прерастао је у цивилизацијски обрачун.
Још 2005. године, заменик државног секретара САД Роберт Зелик позвао је Кину да постане „одговоран актер“ унутар либералног међународног поретка. Уместо тога, Кина је прерасла у „ревизионистичку силу“, како је Трампова администрација означила 2017. године. Односно, у Шмитовој терминологији, постала је „апсолутни непријатељ“ постојећег поретка.
Кинеска претња је подстакла Сједињене Државе да прођу кроз радикалну унутрашњу трансформацију, у којој су, у наводној одбрани свог либералног идентитета, постајале све мање либералне, а све више апсолутистичке. Могло би се рећи да је то Фукујамина идеја окренута наглавачке.
У складу са Шмитовом тезом да је суверен онај ко одлучује о ванредном стању, Трамп је током свог другог мандата готово на дневном нивоу проглашавао ванредне ситуације и претње националној безбедности како би оправдао поступке који нарушавају старе правне норме.
Под Трамповим вођством, чак су и појаве толико баналне као што су дефицити текућег рачуна, који постоје деценијама и не показују никакву негативну повезаност са економским учинком, проглашавани ванредним стањем које захтева да председник преузме неограничена овлашћења и уведе царине. Та овлашћења иначе, и према Уставу Сједињених Држава, припадају искључиво Конгресу.
Бранећи Трампове потезе као сагласне са некада маргиналном правном теоријом о „јединственој извршној власти“, његови саветници призивају шмитовске представе о сувереном доносиоцу одлука који није ограничен либералним митовима о управљању заснованом на правилима, дебати и подели власти. То што Конгрес не брани љубоморно своја овлашћења, како су оснивачи Сједињених Држава замислили, представља јасан знак да се уставни поредак урушава.
Јасно је да Кина није једини узрок свих ових свеобухватних ломова око председничке моћи. Али она је била полуга којом је почео да се подрива темељ уставне поделе власти, у име заштите угроженог америчког радника.
Баш као што је Фукујама видео либералну демократију као гравитационо поље које привлачи нелибералне режиме ка себи, Шмит би посматрао успон нелибералне Кине као силу која одвлачи Сједињене Државе од либерализма, иронично, у одбрани либералног међународног поретка.
Занимљиво је да је кинеска интелектуална елита од 2003. године доживела оно што су и кинески и западни интелектуалци назвали „Шмитовом грозницом“, наглим порастом интересовања за овог западног мислиоца који је, наводно, оспорио идеју да је америчка либерална демократија по природи супериорна у односу на друге облике политичке организације.
Од 1979. до 2003. године, помињање Шмита у академским чланцима у оквиру кинеске националне базе научних публикација било је занемарљиво. Од тада, међутим, бележи се готово континуиран раст. Данас се Шмит у научним радовима помиње више од 30 пута чешће него 2003. године. Шмит је, у извесном смислу, постао кинески Фукујама.
Пут ка нелиберализму
Да ли је пут ка нелиберализму у Америци једносмеран? Није. За разлику од Фукујаминих, Шмитове теорије о либерализму никада нису биле телеолошке, оне нису тврдиле да је одређени исход неизбежан, већ су указивале само на одређене тенденције.
У том смислу, вреди се подсетити пуног наслова Фукујамине најпродаваније књиге: Крај историје и последњи човек. „Последњи човек“ односи се на приказ типа личности који је, према филозофу Фридриху Ничеу, вероватно исход потпуно оствареног либералног потрошачког друштва.
Такав човек је, како су се плашили и Ниче и Фукујама, биће без страсти и убеђења, које изнад племенитости и херојства ставља сигурност и удобност. Штавише, могао би на крају и сам угрозити либерализам тако што ће се повући пред потребом да га брани.
Слично томе, „последњи човек“ на Шмитовом путу ка друштву обликованом вођом (фирером) је можда онај који се уморио од „побеђивања“ и „величине“, нарочито ако се ни једно ни друго никада стварно не оствари, и који постаје носталгичан за релативним спокојем поузданих правила, процедура и рутина.
Својим одбијањем да учествује у егзистенцијалној политици у којој се сваки политички или економски изазов проглашава ванредним стањем које захтева председничку интервенцију, такав човек охрабрује дотад успаване институције, попут Конгреса, да поново преузму своја историјска овлашћења.
Проблем шмитовског непријатеља, његових капацитета и намера, остаје, наравно, али се обим председничких овлашћења своди на ниво који је сразмеран стварној претњи.
Историја, међутим, сугерише да повратак у правцу либералне демократије, као што се десило Западном Немачком након Другог светског рата, никада није „гладак“. Много је вероватније да ће такав процес бити испрекидан, крвав и скуп. Оснивач америчке републике, Џејмс Медисон, упозоравао је на опасности растућег фракционаштва и урушавања система контроле и равнотеже, што су две појаве које су данас очигледно присутне у америчком политичком животу.
Оно што би могло оживети судбину демократског либерализма јесте препород идеолошке, безбедносне и економске везе која је током Хладног рата спајала Сједињене Државе са европским и азијским савезницима. Та веза је јачала улогу политичких пријатеља у Шмитовом рачунању, што је с друге стране ограничавало позивања на изузетке у уставном поретку, изузетке који слабе ту везу и угрожавају безбедност и просперитет свих.
Међутим, могућност таквог сценарија тренутно делује далеко, нарочито имајући у виду да су Чешка Република, Финска, Француска, Немачка, Мађарска, Италија, Холандија, Пољска, Португал, Румунија, Словачка, Шведска и Уједињено Краљевство – дугогодишњи „шмитовски пријатељи“ Сједињених Држава – попришта успона десничарских популистичких странака које доводе у питање предности послератне либералне демократије.
Заиста, чини се да је западно „играње“ са Шмитовим нелиберализмом тек почело.
Извор: Нови Стандард
