Аутор: Милош Милићевић

 

               Језик се јавља у фокусу политичких кретања, пре свега због својих уских веза са појмом нације. Иако је романтичарско схватање о говорницима једног језика као припадницима једног народа установљено у Немачкој у време Фихтеа, у сфери постјугословенских односа тај поглед играо је битну улогу и на крају 20. века. Језик има велики значај у конструкцији нових идентитета насталих на тлу бише Југославије, па се имену језика, пре свега у симболичком смислу, даје велики значај.         

            Културна кретања у значајној мери утичу на политичка, а језик који се јавља као носилац културе, бива подвргнут политичким притисцима. Културна кретања су за разлику од политичких константнија, споријег протока,те се сходно томе теже мењају и неретко их одликује дуготрајан хронолошки замах.

            Проблем црногорског језика се јавља као изазов за српску културу, пошто се ради о стандардизацији новог језика у оквирима српског језика. Наизглед постомодерна политичка акробација, као и већ установљени процес дезинтеграције српког етничког корпуса, пројекат црногорског језика има своје дубље корене. Његово стварање је производ раније установљеног културног деловања одређених интересних група. У језичкој политици монтенегристичке парадигме, јасно се увиђа одређена константа: сужавање  српског језика на екавски дијалекат.

            Још од времена мађарског слависте Јожефа Бајзе, који пише у првој половини 20. века против присаједињења Србије и Црне Горе, назирали су се обриси овакве политике. Он је говорио о „црногорском језику,  прикључивши га хрватском језичком корпусу, с обзиром на то да Црногорци говоре ијекавским дијалектом, који је за Бајзу представљао хрватски књижевни језик. Политички темељ настанка црногорског индентитета, који ће следствено покренути питање о црногорском језику, свакако је поставио и Милован Ђилас. Став КПЈ о црногорском питању се мењао и јасно је дефинисан као став државних власти тек у тексту Милована Ђиласа од 1. маја 1945. године, у листу Борба. Иако се тек узгредно помиње језичка посебност црногорског простора, нема никаквог помена црногорског језика, премда је сама парадигма, коју чини теза о великосрпској хегемонији, изнедрила и тезу о хегемонији српског језика. Ђилас у тексту није говорио о језику, али је начинио прве кораке ка стварању црногорске нације, што је у схватању идентитета које је владало јавним простором постјугословенке сфере, повлачило потребу за посебним језиком. Упливом југословенских становишта у српску академску заједницу, напуштена су језичка полазишта Вука Караџића, која чине централну традицију наше језичке науке, што је омогућило простор данашњим политичким манипулацијама.

            Крајем 19. века је у Црној Гори почела да се помиње „великосрпска хегемонија“, као појам који је Аустроугарска интензивно сугерисала са циљем одвраћања Црногораца и других Срба у оквиру Монархије, који су почели да се окупљају око Србије као матице. Следећи ову политику, иако са поприличном временском дистанцом, о истој хегемонији, премда у језичкој сфери, говорио је круг интелектуалаца окупљен око Војислава П. Никчевића, заступајући тезу о наводном „лингвоциду“ који се спроводи над црногорским језиком. Са стицањем црногорске независности 2006. године, оваква становишта постала су део и одређених државних институција. Матица црногорска је 2008. године добила статус самосталне огранизације у области културе, на основу одлуке Скупштине Републике Црне Горе. Још 1968. године, група црногорских интелектуалаца се окупила на Симпозиуму о црногорској култури и путовима [sic!] њеног развоја. Према Никчевићевом мишљењу, то је било „у контексту који прати црногорски идентитет као општи покрет, те су такође почели радити на васкрсавању црногорског језика из мртвих“. Отац монтенегристике, Војислав П. Никчевић (1935–2007), као и већи део његових следбеника окупљених око црногорског ПЕН центра, Матице црногорске (основане 1993. године као невладине организације) и Црногорског културног друштва, били су водећи чиниоци у пројекту стварања „црногорског језика.                                                    

         Шта укратко можемо рећи о биографији поменутих интелектуалаца? Војислав П. Никчевић је докторирао на Филозофском факултету Универзитета у Загребу, а његов следбеник Милорад Никчевић је у једном периоду радио као редовни професор на Свеучилишту Јосипа Јураја Штросмајера у Осијеку. Аднан Чиргић, бивши директор Института за црногорски језик, први је носилац звања доктора црногорског језика, одбранивши свој докторат управо на поменутом Осијечком свеучилишту.

            Питање утицаја хрватских академских кругова у овом процесу остаје отворено. Након распада СФРЈ 1993. године, црногорски ПЕН центар је објавио ,,Декларацију црногорског П.Е.Н. центра о уставном положају црногорског језика“. Након проглашења независности Републике Црне Горе, Устав из 2007. године је увео црногорски језик као званични језик у Црној Гори. Године 2008, основан је Савјет за стандардизацију црногорског језика. На тај савет, црногорска влада је трошила 350.000 евра годишње. Правопис је објављен у Службеном листу Црне Горе 2009. године. Године 2010. је основан Институт за црногорски језик и књиевност, на челу са Аднаном Чиргићем. Часопис Lingua montenegrina излази од 2008. године. Као што се може закључити, на спровођењу пројекта “црногорског језика“ ради се врло темељито. Иако већини грађана сви поменути догађаји могу изгледати тривијално, уколико се посматра у ширим временским оквирима, новостворене институције ће све више добијати на ауторитету, а публикације, чији број расте, добијаће и у академским круговима на тежини, барем као феномен. Поглед страних академских заједница на језичко питање на простору бивше Југославије, свакако не иде у прилог српском становишту. Сложеност питања и национална неодговорност српске интелектуалне елите, иду на руку овим кретањима те се данас српски језик проучава под називом BCMS (Bosnian, Croatian, Montenegrian, Serbian).

            Прикладно је осврнути се и на занимљив пример Украјине. О њему је писао кнез Николај Трубецкој, лингвиста и философ културне историје, махом познат као оснивач фонологије, још 1920. године у  књизи Европа и човечанство. Истакао је да се, упркос чињеници да је народни украјински језик најближи сродник великоруског језика, интелектуалци који су радили на формирању украјинског књижевног језика нису окренули руско-црквенословенској него пољској, западнословенској књижевној традицији. Вештачком полонизацијом језика, Трубецкој је закључио да се украјински књижевни језик треба посматрати као припадник западнословенске језичке традиције. Идући супротно природном језичком развоју, украјински интелектуалци су удаљили руску и украјинску културу. Културне поделе, што се нарочито види на данашњем примеру Русије и Украјне, чине унутрашњи ток политичких кретања. Те поделе се, за разлику од политичких, много теже мењају јер се културне представе јављају као прилично монолитна гледишта.

            Према монтенегристичкој парадигми, која своја полазишта баштини из одређених спољнополитичких кругова, може се јасно уочити шта стоји у залеђу односа према српском језику, ограниченом на екавицу. На приложеној мапи, коју је приредио један од највећих српских лингвиста друге половине 20. века, Павле Ивић, јасно се уочава граница српских екавских говора у бојама плаве нијансе. Српског језика, према том гледишту, нема западно од Дрине, нити у Црној Гори, као ни у крајевима данашње Хрватске које насељавају Срби. Реч је о пројекту сужавања српског културног простора. Та политика има своје дубоке корене у Хабзбуршкој монархији.  Мило Ломпар у својој књизи Дух самопорицања, таква културна кретања означава изразом Хабзбуршка константа.

             И југоисточно подручје Србије представља тло за потенцијалне будуће језичке манипулације. Довољно је поменути да су српски торлачки говoри на УНЕСКО-вој листи угрожених језика (UNESCO’s list of endangered languages) подведени као језик, а не дијалекат!

            У Црној Гори, права српског народа се све више крше. Што се тиче српског језика, ситауација се не поправља. У периоду када се развија црногорски национални идентитет, Срби не поседују институције које би их заштитиле на одговарајући начин. Посматрајући у ширим временским потезима, језик се показује као делотворно политичко оружје. Колико ће Срби успети у настојању да заштите свој културни простор, нападнут са разних страна,и угрожен озбиљним планирањем, зависи,свакако, од власти у Београду, али и интелектуалаца које би власт морала да подржи у настојањима да тај простор заштите. Многе битке данас би се могле бити добити пером, како се кроз деценије не би морале водити пушком. Наду у спас српског језика у Црној Гори пружа чињеница да је Амерички технички комитет ИСО-639-2, задужен за питања међународне кодификације језика, закључио „да је црногорски језик варијанта српског, који се говори у Црној Гори“. Било би веома погрешно мислити да се овај закључак временом не може променити у корист дијаметрално удаљених интереса.                            

                 У савременом свету култура има претежно политички и стратешки значај, као средство наметања одређеног система вредности чему посебно погодује њен крипто-идеолошки караткер. Однос према језику, као најмоћнијем медијуму културе, тако игра централну улогу у формирању одређених политичких гледишта.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *