Уредник Administrator

Аутор: Немања Рајак

Отац ми је радио у предузећу Житопродукт, Бачка Палака, већи део свог радног века, као технолог. Када је дошло време приватизације, радницима су дата три избора. Први, да могу наставити са дотадашњом идеологијом радничког самоуправљања, ујединити се и купити предузеће. Други, да „увале“ предузеће Данцима и добију фине отпремнине – и трећи, да се Житопродукт, скоро па поклони патриотски оријентисаном тајкуну, Дракулићу. Изабрана је трећа опција; тајкун је, убрзо, продао опрему, машине и остало, а предузеће које је некада бројало 214 запослених, снабдевало више од 58.000 становника хлебом, имало силосе капацитета 40.000 тона, свело се на обичан киоск.  

Поента приче није само пошаст приватизације, она је већ добро позната, него до сада, нетипично, презупчивање радника, који се не могу, ни онако пекићевски, одредити као људи који нису саздани од идеја, већ од ректума, јер да јесу, они би изабрали другу опцију, материјалну, која им доноси директну корист. Изгледа да радници до својих убеђења не долазе више празним цревима, него илузијама и вером у боље сутра. Докле год је ту картонски паризер, салама подригуша, попусти на храну којој истиче рок, црни петак, и отварање „шопинг молова“, опсене ће имати предност. 

Радничкој класи, самим тим и већинском делу народа потребно је нешто што ће заменити осећање свеопште немоћи, и омогућити илузију моћи, дати оправдање свакодневним поразима које трпимо. Зато на сцену ступа квислиншки патриотизам, чија је улога да љубав према отаџбини претвори у љубав према окупацији. Састоји се из два дела: геополитика и политиканство. Геополитика представља метафизички део, део који не дира стварност и бави се, искључиво, анализама потеза Америка, Русије, Кине, Немачке, Француске, и других великих сила, док се истовремено, онако више сензационалистички, убацује Србија у процепе сукоба. Затим, други део, политиканство, које представља најобичније пеглање сваког потеза власти, од предаје Косова до купљених диплома, где је кривац увек неко други: опозиција, другосрбијанци, стране амбасаде, недостатак права, само не ми, јер ми смо предодређени да спасeмо овај народ, само да се довољно наједемо и угојимо.

Попут политичара, и такозвани аналитичари, чим ступе у редове патриотских квислинга, прво промене одело, па онда тежину. Временом, све више личе на свиње из Орвелове Животињске фарме. Место окупљања, тај свети бастион који их храни и облачи, је телевизија Пинк (са успутним станицама Прва и Happy). Углавном, седе око Сарапе, њиховог праоца, и сви заједно чине уста која омогућавају непрестани говор владајућег поретка о самом себи, користећи се језиком који доказује запажање социолога Шушњића да су све болести друштва прво видљиве у болести језика.

                                                                             Праотац

Популарност пинк аналитичара временом расте јер они представљају савршено средство бега од стварности, један превртљиви, змијски ескапизам који кривицу увек преноси на неког другог, на апстракцију. Са њима на гротескан начин и остатак народа, бар онај део који животари уз Пинк, себе аболира кривице за садашње стање и лагодно, без икаквог самопреиспитивања, прихвата окупацију.

Савршен јанг квислиншко-патриотском јингу чине другосрбијанске задушне бабе. Спој је, првенствено, у језику. Калимеровска неправда квислинг-патриота и љуте, роспијске псовке, претње и друге микро-агресије космополитских баба, идеално су увезане у својој немоћи.  

Када Кишјухас, Грухоњић, Крстић, Бакић, Кокан и остали, крену да „грме“ о српском национализму, србијанском фашистичком друштву и „Булајићевим“ четницима, видимо једну искрену и дубоку слабост.  Претње о „јебању маме“, „пливању по Сави и Дунаву“, „гушењу у крви“, „летењу споменика у ваздух“, савршено се надовезују на уопштени стил писања оваквих текстова у којима се више открива ментално стање аутора, него оно што је хтео да каже. Претње, псовке, идеолошке фразе, детињасти закључци, емоционална нестабилност, изливи беса и крајњи снобизам се могу тумачити као психолошки детектори застоја нечијег емоционалног и менталног развоја.

                                                  Бакић и револуција у сандалама!

Инфантилност, егоцентричност, банално схватање социјалне правде, обузетост хедонизмом и Едипов комплекс незрелог човека који живи са мамом (у нашем случају, услед старости, постао је задушна баба), су глобалне карактерстике припадника нове лево-либералне идеологије, па није ни чудо што су такве карактеристике и у псеудоморфичној Србији пронашле корене.      

Оваква „елита“ је од истог материјала као она која је из возова, по писању Бранислава Нушића, избацивала српске војнике на снег како би свој намештај осигурала, приликом напуштања земље 1915-те.

Верујем да би се данас, и једни и други, брзо договорили за места у таквом возу. Тако да, може се закључити, њихова језичка битка, тренутно није ништа друго, него борба за очување положаја у државном „предузећу“, јер већина њих, и са једне и са друге стране, је диркетно везана за одређену државну институцију, и сасвим лепо живи и без револуције, била она квислиншка или грађанска, што је у суштини исто.

 

 

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *