Аутор: Микица Илић

Зашто српска опозиција не може да се договори око питања предстојећег референдума и изађе пред гласаче са заједничким ставом? Одговор на ово питање не лежи само у традиционалној српској неслози, већ има и дубље разлоге. Али кренимо редом.

Републичка изборна комисија је расписала референдум који ће бити одржан 16. јануара 2022. године ради потврђивања Акта о промени Устава Републике Србије. Уставне промене се односе на правосуђе, независност судске власти, сталност судијске функције, надлежност у погледу избора судија и тужилаца, итд. Дакле, ни речи о измени преамбуле Устава у којој се истиче да је Косово и Метохија саставни део Републике Србије. Барем за сада ни речи о томе. Да ли ће тако остати у будућности није извесно, јер све изгледа управо као генерална проба за неки будући референдум на ком ће бити разматрано брисање Косова и Метохије из Устава Републике Србије.

Но, вратимо се на сам референдум. Колико је данас просечном грађанину Србије уопште важно ко ће, када и на који начин бирати судије и тужиоце? И колико је просечан грађанин уопште информисан о овим променама? Рекли бисмо: нимало и никако! Коме одговара незаинтересованост и неинформисаност гласача по овом питању? Наравно, властима које су предложиле уставне измене.

Главни аргумент властодржаца који позивају грађане да гласају за уставне промене јесте директива Венецијанске комисије која препоручује (читај: захтева!) од Србије, као кандидата за улазак у Европску унију, да измени Устав по питању самосталности судске власти. Да ли смо ми већ одраније испунили све остале услове за улазак у Европску унију, па нам је сад преостало само да „поправимо“ Устав? Зашто Савет Европе није тражио од нас напредак на пољу основних личних и демократских права и слобода, унапређења парламентарне демократије, поштовања људских права и успостављања владавине права, јер су то превасходни циљеви њиховог деловања? Зар Савету Европе и Европској унији не боде очи недостатак слободе говора и гушење независности медија у Србији? Зар им не смета дивљачко урушавање и разарање институција? Зар им се не чини да је једнопартијски српски парламент наслеђе једне безочне диктатуре? Биће да је Венецијанској комисији, Савету Европе и Европској унији све ово много мање важно од тога ко ће и по ком протоколу бирати српске судије и тужиоце. Изгледа да им је важније да ли ће се Касациони суд звати Врховни суд и да ли ће се Републичко јавно тужилаштво звати Врховно јавно тужилаштво, него да ли ће митско биће звано Републички јавни тужилац, коначно почети да ради свој посао?

Елем, на реченом референдуму ће бити постављено једноставно питање:

„Да ли сте за потврђивање Акта о промени Устава Републике Србије?“

Биће понуђена два одговора: „Да“ и „Не“.

Како се српска политичка јавност односи према понуђеним одговорима?

С једне стране, власт позива да се изађе на референдум и гласа за уставне промене. Дакле, да се заокружи „Да“. Њихова аргументација је на стакленим ногама, јер повезује даље напредовање у евроатлантским интеграцијама са променом Устава. По њима, ако не променимо Устав, нећемо ући у Европску унију. То, наравно, није тачно, јер нам је сама Европска унија јасно ставила до знања да од проширења до даљег нема ништа. Осим тога, имамо још много значајних прописа које треба да усагласимо са законодавством ЕУ, пре саме законске регулативе о избору представника судске власти. По важећем Уставу Републике Србије судска грана власти је независна од извршне власти, па сви врло добро знамо како то изгледа у пракси. Шта ће се битно променити кад будемо бирали судије и тужиоце на овај или онај начин, ако и даље будемо имали власт која крши Устав и законе?

С друге стране, један мањи део опозиционих политичких странака, удружења грађана и независних интелектуалаца позива грађане да изађу на референдум и гласају против уставних промена. Дакле, да заокруже „Не“. Њихова аргументација је нешто јаснија и смисленија: чувањем Устава из 2006. године, чувамо Србију и њен неотуђиви део Косово и Метохију, јер актуелне уставне промене везане за правосуђе јесу само пробни балон за неке будуће уставне измене које ће се тицати територијалног интегритета државе. Једни у оваквом ставу патриотске опозиције виде чисту параноју, док други виде здрав разум и нужни опрез.

Сад долазимо до најзанимљивијег дела целе приче. Постоји и трећа политичка групација, премда на гласачком листићу нема треће опције, тј. поред могућности да се заокружи „Да“ или „Не“ нема понуђеног одговора „Можда“. То су тзв. грађанисти који отворено или прикривено позивају на бојкот референдума. Шта се заправо крије иза става Демократске странке и других блиских политичких организација које позивају на бојкот референдума? Шта се крије иза нехајног ћутања Странке слободе и правде и Народне странке, а шта иза резигнације ГГ Крени промени, која вели да је референдум о уставним променама тамни вилајет у којем нам једно кајање не гине?

Одговор је једноставан. Грађанска опозиција такође прижељкује промену Устава, како по питању правосуђа, тако и по питању Преамбуле и Косова и Метохије. Они не желе да отворено позову своје чланове, симпатизере и гласаче да гласају за уставне промене, јер неће да их трпају у исти кош са режимским гласачима. Такође, они не желе да „наводе воду на Вучићеву воденицу“ два и по месеца уочи ванредних парламентарних и председничких избора. Суштински разлог оваквог „става“ европејаца и мондијалиста огледа се у слепој, некритичкој послушности свакој иницијативи или ултиматуму који долазе из ЕУ, па, чак, и када их такво пристајање кошта резултата на изборима. На овај начин, они су изабрали најнесрећнију позицију на предстојећем референдуму, која их унапред претвара у губитнике, како референдума тако и предстојећих избора.

Грађанистичко позивање на бојкот је исто што и гласање за уставне промене, јер некадашњи цензус од „50% плус 1 глас“ за успешност референдума, више не постоји. Дакле, за успех референдума је сасвим довољно да на њега изађе сам Александар Вучић и да једини он гласа за промене, ако притом сви ми остали будемо бојкотовали референдум. Чему онда бојкот, ако нема цензуса и ако знамо да ће владајућа странка извести своју гласачку машинерију која ће без размишљања заокружити „Да“?

Тако долазимо до једноставног закључка да бојкот референдума заправо значи гласање за уставне промене. Све то много не чуди, обзиром на чињеницу да је еврофанатизам режима идентичан еврофанатизму другосрбијанске опозиције. Уосталом, владајућа странка није преузела од бивше „жуте“ власти само истрошене кадрове вичне финансијским малверзацијама, већ и саму изанђалу идеологију евроатлантске провинијенције која за њих нема алтернативу.

За нас преостале Србе, једино Србија нема алтернативу!

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *