Знај да предвидиш,

предвиди да обезбедиш. (Френсис Бејкон)

Аутор: Тодор Вулић

Јошихиро Френсис Фукујама је постао светски познати политиколог и теоретичар друштвене динамике после објављивања студије Крај историје и последњи човек  (The End of History and the Last Man). Књига је настала почетком деведесетих година прошлог века у завршници Хладног рата и победе неолибералне идеологије над „недемократским и тоталитарним“ режимима, и по објављивању је изазвала бурне реакције стручне и интелектуалне јавности. Крај вишедеценијског биполаризма у међународним односима и почетак глобалне превласти Сједињених Америчких Држава као јединог светског хегемона, навели су Фукујаму да прогласи „крај историје“. По речима Петра Ранковића: „Победа ‘западне идеје’ првенствено је [била] видљива у потпуном ‘исцрпљивању системских алтернатива западном либерализму’ […] Револуције настале у Европи 1989. године означиле су историјску промену система равнотеже снага са доминацијом капитализма у економском смислу, либералне демократије у идеолошком [смислу] и доминације САД на политичком плану. Транзиција је могла да почне“. На другом месту Ранковић додаје: „За Фукујаму, либерална демократија је ‘последњи ступањ у еволуцији’ […] Последњи еволутивни ступањ подразумева изградњу новог светског поретка у којем доминирају одређене универзалне вредности под утицајем суперсиле победнице.“*)

По Фукујами: „Држава која настаје на крају историје – либерална је у оној мери у којој препознаје и кроз правни систем штити универзална човекова права на слободу, а демократска у оној мери у којој постоји само уз пристанак оних којима се управља.“*) Међутим, транзиција која је могла да почне, није у „послеисторијском“ периоду државама и народима донела у већој мери ни слободу ни демократију, већ нешто сасвим супротно – неоколонијализам. Пракса јединог хегемона није поштовала ни најелементарнија људска права – право на живот или право на рад жртава неоколонијлне агресије, а државе жртве су било онолико „демократске“ колико је интерес хегемона налагао. „Демократски“ инсталиране квислиншке експозитуре тих држава (укључијући и поперовско-сорошевски такозвани НВО сектор), постоје искључиво ради заштите интереса хегемона и финансијске, фармацеутске, еколошко-климатолошке, медијске и трансродно-педофилске мафије која је стајала иза њега. Становништво „послеисторијских“ колонија је истовремено било осуђено на социјалну беду, незапосленост, економско и дужничко ропство, и идеолошку и политичку тортуру у циљу измене свести, која се ни у чему није разкиковала од оне комунистичке – сем у идеолошком предзнаку. А шта је нови светски поредак донео друштвима која су биле неолиберална и пре „краја историје“ можемо сазнати од Асанжа или Сноудена. Толико о Фукујаминој „послеисторијској“ идеолошкој лепотици, а толико и о звери, коју идеолошки пољубац лепотице није претворио у младог и згодног принца, већ у седмоглаву, крвожедну и свепрождирућу жабу. Овај заговорник „краја историје“ је, као мега звезда неолибералне „научне“ естраде, наступао и у Београду 2018. пред (до фасцинације опчињеном) политиколошком демо-либералном публиком.

Прогласивши „крај историје“ Фукујама није био чак ни оригиналан. За Хегела, тај крај је наступио после битке код Јене 1806. године у којој су Наполеонове армије потукле пруску војску (за тог истог Хегела Шопенхауер је рекао – „сасвим обична глава, али необичан шарлатан“); за Маркса, крај историје ће наступити кад друштва после капитализма уђу у комунистичку бескласну фазу; по Огисту Конту, тај крај ће се десити када друштва постану индустријска: „Индустријско друштво [је] крај историјске еволуције […] где наука, коначно омогућује контролу изненађења у будућности, интегришући друштвене противречности и градећи вечни мир између класа и држава […] Научно планирање будућности ће учинити да напредак буде само развој поретка“ (Катрога, 2011: 281). Наравно, ни један од њих није био у праву. Историја се и даље дешава.

Која то делатна сила, по Фукујами, покреће и усмарава историјску динамику? „Логика његовог предлога заснива се на универзализацији и хомогенизацији кумулативног правца историје, виђеног као процес чији је ‘покретач’ развој науке а посебно технике. Улога коју је одиграо научнотехнички фактор звучи, иронично, као врста демо-либералног присвајања неких тумачења марксизма, која постављају ‘покретача’ историје, не у класној борби (као што се залаже Комунистички манифест) него у повећању производних снага (науке и технологије)“ (Катрога, 2011: 281). Наука демо-либерализма није само делом теоријски присвојила науку комунистичког идола – Маркса, како то сматра Катрога, већ је и у друштвеној имплементацији те науке демо-либерализам присвојио комунистичке методе манипулације и контроле вечно „усрећеног“ становништва, и методе терора над непослушнима, који не пристају да буду демо-либерално усрећени.

Пошто га је демо-либерална пракса демантовала, и пошто се историја није завршила, Фукујама још 2002. године почиње да петља измишљајући ортопедска помагала својој промашеној науци (што наравно није спречило београдску и српску политиколошку елиту да му шеснаест година касније 2018. искаже неизмерно дивљење). „Пред надирањем манипулаторске моћи савремене науке – посебно биотехнологије – он сам је препознао да наука може не само повећати благостање човека него се претворити и у инструмент који га угњетава, контролише и планира, и то све до изградње Хакслијевог ‘врлог новог света’. Због тога се у једном од последњих дела (Наша постхумана будућност, 2002 – примедба аутора), заложио за потребу стварања регулаторских механизама, који би блокирали све оно што може угрозити људско достојанство“ (Катрога, 2011, 282). Наш народ за овакве случајеве има пословицу која гласи – што се грбаво роди, време не исправи. Ужасавајућа манипулативност науке, и то баш биотехнологије (уз невиђену политичку и медијску демо-либералну логистику) се манифестује управо ових дана без обзира на Фукујамине „регулаторне механизме“. Никад као данас (поводом вируса covid – 19) људско достојанство није у већој мери било угрожено дословно у сваком кутку ове наше планете. Присетимо се на овом месту и студије „Микроби, пушке и челик: судбине људских друштава“ Џареда Дајмонда, за коју је Бил Гејтс (опсесивно опседнут баш „микробима“), рекао: „Опчињавајућа књига [која] поставља темељ разумевања људске историје“. У тој студији, која је одушевила Гејтса, Дајмонд обзнањује своју теорију друштвеног колапса. И гле, у демо-либералној „послеисторији“ снађоше нас и „микроби“ и Бил Гејтс и дрштвени колапс… и то у „послеисторији“ коју покреће „развој науке а посебно техноке“ – развој који би требало да повећа благостање човека.

*    *    *

Општу усрећитељску политичку, научну и идеолошку „вестернизацију“ човечанства, по Огисту Конту (1798 – 1857) је требала да изврши Француска, али је историјски усуд показао да је та улога била намењена Сједињеним Амричким Државама, насталим пар деценија пре Контовог рођења. Ипак, Француска не може бити ослобођена „усрећитељских заслуга“, јер је бабињала при рађању тог „чудовишног фетуса“ годинама заглављеног у мајчиној утроби. Својим финансијским, а пре свега војним ангажовањем у Америчком рату за независност, она је пресудно допринела настанку Сједињених Држава. О стању америчких трупа и њиховом борбеном моралу у појединим фазама тог рата за независност у Историји САД Хенри Бемфорд Паркс пише: „Ово је за Американце био можда најсуморнији период рата. Мало је људи било одушевљено борбом за америчку ствар, а неке трупе које су своје стање полуглади поредили са удобним животом цивилног становништва, заправо су биле побуњене [против Вашингтона] […] Уопште узевши, мора се рећи да се за [то] време осећао жалостан недостатак родољубља […] Војници су понекад морали да спавају на смрзнутој земљи без ћебади и да дуго марширају без обуће. Делови армије понекад нису били у стању да изађу на бојиште из обзира према пристојности: људи нису имали довољно одеће да би покрили голотињу […] [Међутим, уз француску помоћ] све је ишло глатко. Једна француска флота одбацила је британске бродове који су покушавали да помогну Корнвалису и блокирала Јорктаун с мора, док су америчке и француске трупе напредовале копном и вешто надмудриле Клинтона у Њујорку. На дан 19. октобра 1781. године, опкољен надмоћним снагама, Корнвалис је био принуђен да се преда“ (Паркс, 1985: 132-137).

У овој тачки долазимо до циклизма историјске динамике – циклизма озлоглашеног од стране Фукујаминих демо-либералних присталица. Има ли у сложеном и неисцрпном хаосу безбројних и наизглед неповезаних историјских фрагмената од настнка САД-а до данас неког реда и система? Наравно да има, али те на изглед неухватљиве везе међу њима може похватати само циклизам као основно начело њихове интеграције. Од свог настанка Сједињене Државе су водиле на десетине ратова (практично без прекида), али су само три рата била по последицама кардинална: Амерички рат за независност (1775-1781), Амерички грађански рат (1861-1865) и Други светски рат (1941-1945). Последњи од њих вођен је око 164 године после првог, а други је вођен негде око средине тог периода – између првог и последњег. Да ли је могуће да су, рецимо, толико међусобно различити Амерички грађански рат и америчко ратно ангажовање у Другом светском рату, имали исту историјско-ритмичку матрицу, укључујући у њу и биографско-ритмичке елементе водећих америчких политичких и војних личности? Наравно да је могуће.

 

           Амерички грађански рат – Други светски рат

 

1860 – Абрахам Линколн победио на америчким председничким изборима.

1940 – Френклин Рузвелт победио на америчким председничким изборима.

           Међувреме: 80 година.

1861 – После бомбардовања Чарлстон Харбора (Форт Самтера – лучке тврђаве)

           од стране конфедералаца, започео Амерички грађански рат.

1941 – После авионских бомбардовања лучког града Перл Харбора од стране Јапанаца,

           Сједињене Државе ушле у Други светски рат.

           Међувреме: 80 година.

1864 – Јулисис Грант именован за врховног команданта свих војних снага Уније.

1943 – Двајт Ајзенхауер именован за команданта свих савезничких снага у Европи.

           Међувреме: 80 (-1) година.

1964 – Јулисис Грант разрадио стратегију чијом реализацијом је наредне године

           принудио Конфедерацију на предају.

1944 – Двајт Ајзенхауер разрадио стратегију (Нормандијски десант) чијом реализацијом је

          (уз незадрживи налет Совјета) наредне године принудио Немачку на капитулацију.

           Међувреме: 80 година.

1864 – Абрхам Линколн поново победио на председничким изборима.

1944 – Френклин Рузвелт поново победио на председничким изборима.

           Међувреме: 80 година.

1865 – Крај Америчког грађанског рата.

1945 – Крај Другог светског рата.

           Међувреме: 80 година.

1865 – Убиство председника Абрахама Линколна.

1945 – Смрт председника Френклина Рузвелта.

           Међувреме: 80 година.

1865 – Са потпредседничке позиције и без избора председник САД-а постао Ендру Џонсон.

1945 – Са потпредседничке позиције и без избора председник САД-а постао Хари Труман.

           Међувреме: 80 година.

           *    *    *

1872/73 – Ратни командант Уније, Јулисис Грант, као представник републиканаца,

           победио на председничким изборима и постао председник САД-а.

1952/53 – Ратни командант савезничких снага Двајт Ајзенхауер, као представник

           републиканаца, победио на председничким изборима и постао председник САД-а.

           Међувреме: 80 година.

 

          Међутим, Други светски рат су Американци водили и по огледалској матрици (матрици са супростављеним исходима) Америчког рата за независност.

 

          Амерички рат за независност – Други светски рат

 

1775 – Почетак Америчког рата за независност.

1939 – Почетак Другог светског рата.

            Међувреме: 164 године.

1776 – САД проглашавају независност.

1940 – Француска губи независност.

            Међувреме: 164 године.

1777 – Француска улази у Амерички рат за независност на страни колонија –

            Сједињених Америчких Држава.

1941 – Сједињене Државе улазе у Други светски рат (између осталог и)

             на страни окупиране Француске.

            Међувреме: 164 године.

1780 – Француски експедициони корпус се искрцава на територију САД-а.

1944 – Трупе САД-а искрцавају се на територију Француске („Лафајете, ето нас“).

            Међувреме: 164 године.

1781 – Падом Јорктауна, практично се завршавају оружани сукоби у

            Америчком рату за независност.

1945 – Падом Берлина, практично се завршавају оружани сукоби у

            Другом светском рату у Европи..

            Међувреме: 164 године.   

            *    *    *   

1789 – Главнокомандујући америчких снага у Америчком рату за независност,

            Џорџ Вашингтон, изабран је за председника САД-а.

1953 – Главнокомандујући савезничких  снага у Другом светском рату на европском

            ратишту, Двајт Ајзенхауер, изабран је за председника САД-а.

            Међувреме: 164 године.

.

Овим ратовима (првим и трећим) је затворена једна историјска кружница. На почетку, после победе у Америчком рату за независност, Сједињене Државе се ослобађају колонијалне (Британске – западноевропске) доминације. На крају, после победе у Другом свеском рату, као једина преостала велика сила Запада, Сједињене Државе меко колонизује Западну Европу, стављајући је под своју политикчку (али и војну) контролу. Друга историјска кружница, која је започела Америчким грађанским ратом, требала би такође огледалски да се заврши новим сукобом, и то у годинама које су непосредно пред нама. Повод за Амерички грађански рат је била победа Абрахама Линколна на америчким председничким изборима 1860, коју део америчких савезних држава није признао. Оне су, бирајући између Линколнове председничке владавине и сецесије, изабрале сецесију.

*    *    *

Доживљавајући историјску динамику као „универзализацију и хомогенизацију кумулативног правца историје, виђеног као процес чији је ‘покретач’ развој науке а посебно технике“, Фукујама је, на основу те идеје историје (и одазивајући се захтеву свог имењака Бејкона, који налаже – знај да предвидиш), изразио своје виђење историјског развоја човечанства после демо-либералних револуција из 1989. Погрешна идејна основа, методски је морала резултирати потпуно погрешном пројекцијом будућности. Уместо узлета слободе и демократије, у „послеисторијком“ развоју човечанства настао је дијаболични „врли нови свет“. Једина утеха за угњетено становништво је што се и тај новонастали свет, кроз кружење историјског тока, примиче својој неминовној завршници. Политички мислећи људи би већ требали да учине ментални напор и покушају да замисле светску геополитичку сцену без тренутно јединог хегемона. Није лако, али ипак покушајте.

 

Извори:

 

Катрога, Фернандо: Историја, време и памћење, Clio, Београд, 2011.

Паркс, Хенри Бамфорд: Историја САД, Београд: Рад, 1985.

*) https://talas.rs/2018/06/28/fukujama-kraj-istorije/

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *