Аутор: Александар Саша Гајић

Свако се од нас током живота нашао у ситуацији да се сретне са људима којима нама  добро познате, узорне и омиљене ствари – филмови, књиге, музика или било шта за шта подразумевамо да их, пошто су на нас знатно утицале, сви воле и добро их знају – не значе ништа. Чак – да нису ни чули за њих. Ако није у питању тек „генерацијска ствар“ већ нешто што је опште познато разним узрастима на једном простору, а на другом савим непознато или тек маргинално – у питању су, најчешће, културни афинитети који имају везе са историјом тог подручја и његовом етнопсихологијом.

Управо то је случај са „Алан Фордом“, за многе генерације стасале на простору бивше Југославије убедљиво најомиљенијим стрипом. За овај урнебесни италијански стрип који је седамдесетих и осамдесетих година прошлог века излазио у Загребу, а по „разбираспаду“ Југославије и у свим њеним државоликим „балканидама“ – у то су се горко могли уверити сви који су бар на кратко отишли у емиграцију – нико „напољу“, практично, није ни чуо. Иако је у матичној Италији, након почетног комерцијалног неуспеха, стекао извесну популарност и култни статус, лиценцна издања у Данској, Француској и Бразилу доживела су финансијски крах. У англоамеричком свету нико није ни био заинтересован ни да покуша да изда овај „опскурни италијански стрип“.  Свугде  – осим у бившој Југославији и њеним наследницама. Tу је „Алан Форд“, неупоредиво више него у матичној Италији, стекао популарност што је и до дана данашњег остала поприлична. У чему је лежао прави разлог те велике љубави између црнохуморног италијанског стрипа и  јужних Словена свих врста и деноминација?

Савремени свет – свет гротеске

„Алан Форд“, цртано чедо сценаристе Макса Бункера (Лучијано Сечи) и илустратора  Магнуса (Роберто  Равиола) угледао је на талијанским киосцима светло дана 1969. године. Овом уходаном стрип тандему, већ прослављеном стиповима о Криминалу и Сатанику, три године раније пала је идеја да направе стрип који би спајао мотиве авантуристичког, црног стрипа (fumetto nero) у коме су се већ успешно опробали и хумористичког, забавног стрипа. Први кораци у том правцу учињени су кратким стриповима о краљу Максмагнусу, али је тек Алан Форд у сваком смислу требао да буде новина у свету стрипа: хумористичан, са елементима „црног стрипа“, он се и својим сценаријем и цртежом окренуо у правцу гротеске која је карикирала класичне крими и шпијунске приче те пародирала херојски имиџ њених главних протагониста. У случају Алана Форда очигледна је била сатира на рачун Јан Флеминговог Џемса Бонда. Макс Бункер се сећа: „У то време стрипови су имали прецизно дефинисане карактеристике: традиционална аванутура и црни стрип (то су били Криминал, Сатаник и сл.) и комични, попут Мики Мауса и других са строго прецизном типологијом цртежа. Оштар, гротескни Магнусов цртеж био је апсолутна новина за одређени тип прича које су биле мешавина гротексне сатире и хумора. Чуђење осталих није било мало…“ [1]

Одлика сатире као врсте хумористичког изражавања лежи у претеривању, карикирању, у  коришћењу апсурдних момената ради потенцирања контрадикторности, у давању „супротних“ исказа и сугестија да би се, тако „појачано“, изразило оно што се жели изврћи руглу  – дакле, у обилатом коришћењу довитљиве ироније и грубог сарказма, који као свој крајњи циљ имају друштвену критику. Сиже стрипа „Алан Форд“ је, кроз пародирање прича о тајним агентима, критиковао тадашњу Италији и Запад уопште. Ко је, уопште, тај Алан Форд?

Алан је само један од главних ликова супер групе „тајних агената“ по имену ТНТ, који оперишу из своје „централе“ смештене у цвећари у Њујорку, САД. Чланови групе ТНТ су, заправо, невесела скупина сачињена од социјалних отпадника, од друштвеног талога и бизарних маргиналаца који су лењи и неспособни, али, истовремено, препредни у намери да остваре углавном своје најприземније (читај: материјалне) интересе, будући да животаре на рубу егзистенције, тачније речено – глади. Налазећи се у свету смештеном између мрачних, криминогених градских четврти где царују беда и небројени примери друштвене експолатације и расизма, а  са друге стране – света луксуза у коме живе друштвене елите које се гуше у фарсичним облицима опхођења, корупцији и бескрајној похлепи – стрип „Алан Форд“ посипа  црном фарбом и гротескно карикира  и ликове и друштвени миље. „Отишло се корак даље од „Казино Ројала“[2] и сличних ствари где је пародија и ликовима а не у друштвеним миљеима у којима се крећу. То су, по правилу, изузетно луксузна друштва која се размећу својим богатством и досадом, једући остриге и испијајући Дон Перињон. Овде пристуствујемо тоталној деградацији ткз. „фаталног“оквира и његовог преображаја у сценографију Барбонија Ситија. Традиционално оружје је било: пиштољ са пригушивачем, инструмент за мучење, лични авиони итд. А сада: пригушивач је замењен лименком, пиштољи су дотрајали, инструменти за мучење су руке мучитеља. Канцеларије уопште не личе на оне у којима раде агенти са дуплом нулом: слабо плаћен, шпијун случајем, без озбиљног занимања, Алан Форд је део друштва које живи у бедним страћарама које притискају небодери у којима, како кажу аутори, живе други који немају да раде један тако кукаван посао као што је тајни агент. Насиље? Помало, али је све у функцији смеха. Алан Форд је већ у првом задатку похваљен што није пуцао ни на кога. Човек би помислио да је то знак племенитости и да је шеф поштењачина која не жели жртве. Међутим, његово је гесло да не треба да се пуца јер меци коштају.“[3]

У гротескном карикирању свега постојећег, Магнусов „мрачни“ цртеж у Алану Форду постаје готово савршено средство: „То се опажа у агресивности, фуриозном и профаном набоју, у његовом начину стварања изнијансираних карикатура, са ретком тврдоглавошћу за једног цртача стрипова који жели да опште комичне авантуре и где се сцене смењују вртоглавом брзином. Његови ликови припадају једном раштрканом, олињалом свету пуном закрпа и мелема од воска. У суштини, они су веродностојни и подсећају нас на славне претходнике од пре неколико деценија: на филмове као што су они о горкој Америци, или, још више, на француску школу где рите имају питорескно значење.“[4] И више од тога – искривљена реалност „Алана Форда“ није тек програмска друштвена критика из идеолошке визуре, левичарске или десничарске, свеједно. Веродостојност описа гротескности света коју Магнус и Бункер приказују много је дубља – она  историјска и метаисторијска, у много чему налик оној код Бројегела. Као и код чувеног фламанског сликара, италијански гротескни стрип описује један дијаболични, искривљени свет – свет подлости, преваре, идиотизма, нискости и беде која се увија и одвија унутар свог „мајмунског огледала“, никада не примећујући и не марећи шта се крај ње, велико и другачије, можда одвија. „Погледајте само језивне и злокобне карикатуре: у свакој има намигивања, знакова… игра се одвија на једном срдачном нивоу; ликови као да траже извињење од читаоца због своје неадекватности, неспособности да одговоре миту хероја, да повећају своју висину за неколико сантиметара… Ситуације могу да буду и ненормалне (Алан Форд који плеше са старицом заљубљеном у њега, а која му ставља лисице), али увек депресивне. Нема егзалтације величине, само беда, распуштеност, оронулост и жалосна лица (првенствено лица протагониста). И сваки пут осећај збуњености због једне непријатне и бедне реалности пуне замки и окрутних удараца судвине у оквиру које себи крчи пут један пријатан младић.“[5] Могло би се чак говорити о парадоксу, о освети историје на једном малом микро-примеру. Док је негдашњи италијански ренесансни цртеж идеализовао природу и човека као „чистог“ и „савршеног“, северњаци су сликали оно „што постоји“, „стварност“[6], а Бројгел – његово гротескно искривљење које служи да покаже какав тај „стварни свет“ заиста јесте. У задњим деценијама 20. века ствари су се обрнуле – два Миланеза-стрипаџије, одрасла на простору где је настала ренесансна уметност, као да су, несвесни тога, преузели на себе улогу да кроз масовну забаву провуку бројгеловску гротеску и тако  проникну у једнако урнебесно смешна и ужасна лица и наличја савременог света.  

 

Литература:

[1] Мах Бункер о стрипу, Belgrad Alan Ford Page, http://www.yurope.com/alanford/strip/maxb.htm

[2] Мисли се на комични филм са Питером Селерсом из 1967. године који пародира прву Флемингову приповетку о Џемсу Бонду.           

[3]  Критика стрипа Карло Дел Контеа, Belgrad Alan Ford Page, http://www.yurope.com/alanford/strip/carlo.htm

[4] Исто.

[5] Исто.

[6] Хамваш Бела, Бројгел.  Естетика, Драслар партнер 2011, стр. 17

Поделите

One thought on “Алан Форд: Видети свет какав јесте – I део”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *