0 
0 Приказ књиге: „Alain de Benoist, 2022, Ernst Jünger: Between the Gods and the Titans“, Middle Europe Books, Budapest, 180. стр.
Питања о природи технике јављају се од најранијих дана њеног развоја. Након технолошких утопија у романима Жила Верна (Jules Vernes) и Херберта Џорџа Велса (H.G. Wells) долазе трезвенији, подозривији упити који проблем постављају на другачијим основама, и проналазе порекло технике у рационалистичком и механицистичком уму.
Човек и техника (Der Mensch und die Technik) Освалда Шпенглера тражи антрополошку основу порекла технологије, и попут Карла Шмита (Carl Schmitt) у Добу неутрализација и деполитизација (Die Zeitalter der Neutralisierungen und Depolitisationen) поставља проблем овладавања духом технике на место централног питања данашњице.
Радник Ернста Јингера (Ernst Jünger) наставља започету полемику, али се његова вредносна оцена карактера технике у основи разликује. Док се на другим местима критикује разарајући, нивелишући ефекат технологије који трансформише све државе света у једнообразне механичке погоне, Јингер управо тај процес слави као освежавајуће ослобођење од стигми грађанског друштва и либералне демократије. Читање Јингеровог Радника данас помаже да се јасније сагледа шта стоји у позадини оваквог вредновања технике, и како је из тих увида произашла његова каснија промена става.
Деценијска делатност
Једно уводно дело које излаже основне елементе мисли Ернста Јингера тешко да може пронаћи адекватнијег стваратеља од француског писца Алана Де Беное (Alain de Benoist). Његов реноме као једног од носилаца савремене десне мисли у овом контексту потпорен је личним познанством са Јингером и деценијским радом на ревалоризацији његовог дела, које је исувише често постајало жртва погрешних интерпретација и банализација.
Шира академска јавност, укључујући и српску, углавном је упозната са Јингеровим радом и његовим основним појмовима, и не може се рећи да недостаје ваљаних интелектуалних биографија које стављају Јингерову мисао у контекст свог доба и покушавају да је представе као заокружену целину. Нажалост, не можемо се похвалити макар једним издањем тих дела на српском језику, али олакшавајућа околност је све веће интересовање за Јингерову мисао код нас, како на академском тако и на уопштено књижевном нивоу.
Како тренутно не постоји ниједан уводни том који би представио основне токове Јингерове мисли на српском језику, следеће решење јесте проналазак таквих дела на ширем подручју академске сфере. У том контексту, скорашње реиздање Де Беноиних есеја о Јингеру је квалитетан допринос појашњењу Јингерове мисли која на први поглед може деловати разједињено или неуређено.
С обзиром да је сам Јингер живео до своје 102. године, за очекивати је да тематика његовог рада варира и да се фокус његових размишљања мења кроз деценијску делатност. С тим у вези настаје и подела Јингеровог рада на „стари завет“ и „нови“, која се углавном везује за објаву књиге На мермерним литицама (Auf den Marmor-Klippen) и почетак Јингерове ‘унутрашње емиграције’ након јачања националсоцијалистичког режима.
Свет форми
Међутим, основна врлина Де Беноиног дела јесте превазилажење поделе на „стари“ и „нови“ завет, и инсистирање на континуитету главних фигура, мотива, интуиција и инстинката који везују Јингеров рад у једну кохерентну и разумљиву целину. У сврху тог подухвата Де Беноа истиче централни значај фигуре Радника (Der Arbeiter) у Јингеровој мисли. Запажања која су довела до конкретизације мисли о Раднику у истоименом делу из 1932. године пратиће Јингера кроз цели живот и чиниће основу његовог свеукупног мисаоног рада.
Де Беноа описује задатак своје књиге: „Потрудио сам се не само да представим основне појмове Радника (Der Arbeiter) и да пратим ауторов развој током 1920-их и 1930-их тако што ћу расправљати о неким од оријентира у историји национално револуционарног покрета, већ и да покажем како је ‘проблем Радника’ наставио да се јавља у Јингеровим каснијим делима, посебно приликом развоја његових идеја о технологији под утицајем Фридриха Георга Јингера (Friedrich Georg Jünger), његовог брата“ (158).
По Де Бенои, проблематика фигуре Радника јавља се Јингеру већ током његовог искуства у рововима Првог светског рата. Тражећи смисао незапамћеног разарања и страдања немачких војника у најдеструктивнијем сукобу дотадашње историје, „централна идеја је произилазила из тога да колико год рат на површини изгледао бесмислен, заправо поседује дубоки значај“ (11). У почетку Јингеров магловити наговештај значења рата произилази из „политичке забринутости да се пронађе смисао у светлу којега се жртва палих војника не би могла окарактерисати као бесмислена“ (11).
Де Беноа наглашава Јингеров став по коме старе вредности вилхелминске Немачке губе смисао у светлу ратног пораза и појаве новог поретка заснованог на искуствима војне дисциплине и технолошког развоја: „Када је традиционална десница пропагирала индивидуализам насупрот колективизма, кад су народњачке (völkisch) групе биле заокупљене повратком у природу, Јингер је хвалио технологију и осуђивао индивидуализам. Рођена из буржоаског рационализма, како објашњава у Арминију (Arminius), свемоћна технологија се сада окреће против оних који су је створили. Што свет постаје више технолошки, у тој мери индивидуа нестаје; Нови национализам мора први да прихвати ову истину“ (12).
Јингеров је својој интуицији о пресудном значају развоја технологије и масовних разарања Великог рата иницијално дао форму стварањем прве од његових великих фигура (Gestalt), Незнаног војника (Frontsoldat). Де Беноа посвећује значајан простор објашњењу Јингеровог процеса стварања фигура и његове тенденције ка размишљању у формама и типовима.
Кроз фигуре „може се открити страствено интересовање које је Јингер увек поседовао за свет форми“ (108). Форме „усмеравају, на различитим нивоима, начине на које се свесна бића изражавају: историја света је пре свега морфогенеза“ (108). Чини се да је један од Де Беноиних основних задатака у овом делу мапирање Јингеровог процеса изградње фигура, чији је смисао повратак човека на место креатора вредности, према чему „човек може остати господар самог себе, односно одржати своју способност стварања форми“ (76).
Према томе, смисао фигуре Радника и свих осталих фигура које Јингер ствара, јесте „реафирмисање човека као меру свих ствари“ (80). Начин на који ће деструктивни напредак технологије остати у служби човека јесте актуелизација фигуре Радника.
Де Беноа објашњава значење које Јингер даје овој фигури: „У раду, и следствено томе, у фигури Радника се налази ‘тип надолазеће генерације’. Рад о ком Јингер прича није нити активност која се врти око економске производње нити ‘закон човечанства’. Није резултат било каквог првобитног греха; не представља ниједну форму отуђења; Не може се свести на професионалну активност. У себе укључује свако стварање која даје форму свету, сваку афирмацију моћи, свако трошење енергије. Рад је оно кроз шта се се модерни свет тотално мобилише“ (23).
Теорија и искуство
Процес који је Јингер уочио у рововима Првог светског рата, у коме се „класична битка претвара у борбу материјала (Materialschlacht), и у коме се функција самих трупа премешта на ниво материјала, чинећи да рат постане испуњен духом машина, (30), Јингер види у ширем контексту у коме „процес рада претвара универзум у предео за прераду/градилиште“ (32).
Фигура која је обележила претходну епоху, која попут Радника представља „снажну конструкцију типова који отеловљују доминантни дух дате епохе, тако дајући свету свој основни значај“ (20), јесте фигура Грађанина (bourgeois). Де Беноа истиче Јингеров инстинктивни отпор према либерализму који је превасходно отпор и антипатија према грађанству (28). Први светски рат и доминација технике доводе до „радикалног реквирирања“ (32) које ствара нови сој „човека прекаљеног у огњу“ (32) са којим долази до суштинског преврата грађанских вредности.
По Де Бенои, „фактори униформизације попут: опадања руралног света, развоја мреже аутопутева, појаве колективних активности доколице, еволуције странака, повлачења позоришта и филма, позорнице пред говорничком трибином, портрета пред фотографијом, важности датој планирању у животу нације“ (32), који обележавају доминантну позицију технике у епохи, представљају „по Јингеровом гледишту позитиван развој“ (33).
По овом читању Радника, Јингер се ни у којем смислу не може окарактерисати као типичан реакционар или конзервативац. Уколико се Јингер и служи тим појмом, он истиче да „прави конзервативац није онај који жели да одржи овакав или онакав поредак, већ онај ко жели да реафирмише да је човек мерило свих вредности“ (80). Радник се успоставља као „фигура која додељује значење, тако дозвољавајући човеку да се ослободи нихилизма и још једном постане ‘принчевска’ мера свих ствари“ (80).
У мери у којој Де Беноа описује Јингерову природу као „визуелну и интуитивну“ (85) упоређујући га са „песницима и пророцима које карактерише природа споне која их повезује са светом“ (85), Јингеров став о технологији можемо упоредити са песничком интуицијом Вилијама Батлера Јејтса (William Butler Yeats), ирског песника који у својем Другом доласку (The Second Coming) запажа у формату поезије оно што је Јингер приметио успомоћ своје „сеизмографске“ природе. (85). У самој песми Јејтсови призори послератних разарања и напредовања технике подсећају на преокренуту слику света Јингеровог радника:
A грдна слика из Spiritus Mundi/ Вид ми помути: из пустињског песка/ Изрони лик лава са главом човека, /Са празним оком, ко сунце окрутним, /Крену лене сапи, док свуда около /Завртеше се сенке гневних птица/ И опет се смркну. Али ја сад знам /Да шкрипа колевке претвори у мору/ Двадесет векова скамењеног сна;/ Ал каква се то звер, свој час дочекав, /Према Витлејему вуче, да се роди? [1]
Што је код Јејтса ‘звер која се према Витлејему вуче’, код Јингера је фигура Радника, која, по речима Јулијуса Еволе (Julius Evola) кога Де Беноа цитира, „препознаје фаталну грешку свих оних који мисле да се све може преуредити, да овај нови, претећи свет, увек напредујући, може бити загосподарен или заустављен од стране визије живота и вредности претходне ере, тј. буржоаске цивилизације“ (36).
Де Беноа истиче да Јингер не поседује „истински филозофски ум“ (136), за разлику од његовог брата Фридриха Георга. По њему, он је човек који „теоризује на основу својих искустава, човек који препознаје, више заокупљен тиме да покрене ‘нову оптику’ посматрања него да дође до нових истина„ (137) заснованих на чистом апстрактном знању. У том погледу његова интуиција је у сагласју са Јејтсовим концептом ‘Spiritus Mundi’, ризницом слика која песнику и мислиоцу пружа увид у силе које покрећу епоху, чије наслеђе је заједнички посед човечанства.[2]
Реципрочан однос
Де Беноа са правом наглашава да се преврат наговештен надолазећом епохом Радника не може упоредити са пуком заменом класа, на начин на који је грађанство заменило аристократију након Француске револуције. (39) Јингеров став да је „мишљење које суштински квалитет Радника проналази у економској сфери типични производ наслеђа буржоаске мисли“ (23) истакнут је на више места у књизи.
Пре свега, фигура Радника „није производ историје, већ оно што омогућава да историја напредује“ (39). Трансформативни капацитет технологије се налази у дијалектичком односу са својим мобилизационим потенцијалом (40). Технологија у овом смислу није само „симбол фигуре Радника, већ и начин на који ова фигура мобилише свет“ (40). Де Беноа објашњава настанак ове идеје о тоталној мобилизацији (totale Mobilmachung), која се у Јингеровом истоименом есеју јавља као својеврстан увод у мисао Радника (29).
Порекло идеје о „активној безличности“ (109), која везује фигуру Радника и Незнаног војника Де Беноа проналази управо у есеју Тотална мобилизација (Die totale Mobilmachung), чије примедбе о „технологији која намеће свој сопствени закон, закон безличности и тоталног рата“ (109) наговештавају идеје које ће касније бити разрађене у Раднику.
Важан допринос Де Беноине анализе Јингеровог Радника јесте лоцирање кључних увида који су утицали на формирање Јингеровог става према технологији, и каснијих промена тог става са напретком технолошког света и сазревања Јингерове мисли. По Де Бенои, кључне категорије Јингеровог мисаоног система су: „еквивалентност супротности, појам ‘усавршавања’ који одговара једној инверзији, једном радикалном преврату, ‘херојски реализам’, и идеја да пораз може постати извор победе“ (89).
Уколико је Јингер приликом писања Радника задржао наду о трансформативној моћи технике, чији ће напредак довести до преврата грађанског, буржоаског друштва, он ће касније „радикално променити свој однос према технологији“ (65) под утицајем мисли свог брата Фридриха Георга Јингера.
Како примећује Де Беноа, Јингер мења свој однос према „универзалној држави, која је имплицитна у владавини Радника“ (69), и почиње да сматра „универзалну државу и технологију као нешто фатално за инвидуалног човека (70). Де Беноа описује Јингерова послератна запажања према којима „технологија није створила ‘новог човека’ обдареног новом формом слободе у складу са његовим типом; уместо тога, од њега је начинила роба. Далеко од тога да је донела крај моћи буржоазије, технологија је устоличила њену моћ и универзализовала њен домен власти“ (66).
Де Беноино кључно запажење указује на реципрочни однос моћи између технологије и грађанства који на први поглед делује парадоксално. Дијалектика која је на снази измирује „дубоку противречност између оснажења средстава моћи које карактерише развој технологије, и антиполемолошки карактер буржоаске идеологије која се заснива на хедонистичком идеалу самоприпитомљења и индивидуалног материјалног благостања“ (101).
Уколико је Јингерова мисао изложена у Раднику покушала да пронађе средства којима би загосподарила технологијом, тражећи кључ надмоћи који би „остварио реалан однос са технологијом који издиже човека изнад техничара“ (102), Де Беноа се пита да ли је управо инхерентна особина технологије оно што запречава пут ка том „вишем“? Јер, „рећи да се технологија поставља као господар зато што нико њом не жели да овлада на први поглед изгледа заводљиво. Али, у реалности, зар није технологија оно што по својој природи спречава рађање тог господара?“ (102).
Универзана перспектива
Овде се Де Беноина критика слаже са запажањима Фридриха Георга Јингера и Мартина Хајдегера ( Martin Heidegger), којима је дато централно место у делу. Иако је Јингерова првобитна тежња да путем владавине технике човека постави на место мерила свих ствари, Де Беноа истиче да је под утицајем мисли његовог брата дошао до увида да техника и техницистичко мишљење, уместо тога, „претварају човека у објекат“ (74).
На тај начин човек више „није мера свих ствари; он је мерен у односу према свим стварима“ (74). Техника није неутрална, нити чека на одређену фигуру која би њом загосподарила, већ „њом влада импулс који тежи ка моменту технолошког усавршавања (Perfektionstrieb). Ово ‘усавршавање технологије’ одговара моменту када ће сви сектори егзистенције бити рационално и механички организовани, где ће социјална ‘транспарентност’ бити реализована, где ће функционализам и савршени аутоматизам, од којих ништа не може побећи, владати без поговора“ (74).
Са друге стране, Хајдегерова критика Радника, по Де Бенои, заснива се на признању да „се фигура Радника, која за Јингера мобилизује свет успомоћ технологије, мора разумети као историјска фигура завршетка метафизике“ (63). Радник је „проницљив и упечатљив портрет начина на који се открива оно што доминира нашом епохом“ (63).
Де Беноина анализа Хајдегерове критике идеја изложених у Раднику истиче да за Хајдегера „Радник припада фази активног нихилизма. Представља на визионарски начин његово испуњење – као што Ничеова филозофија представља испуњење западне метафизике. Владавина Радника није ништа друго до испуњење суштине западне метафизике успомоћ превласти светске технологије (62). Прихватајући ово гледиште, Де Беноа прати прелазак Јингерове процене технологија од позитивне ка негативној евалуацији. На тај начин, „проблематика Радника никад није одбачена, већ је премештена на виши ниво“ (65).
Овај уздигнути положај омогућава Јингеру да окарактерише „капиталистичку и марксистичку машинерију као сроднике“ (74). Цитирајући Јингера, Де Беноа наводи да „две светске силе све више наличе једна другој. Када их прелети исти сателит, свуда се могу видети исте зграде, фабрике, исте нуклеарне електране. Велике силе, оне које доминирају светом, су форме, модалитети фигуре Радника. Оне се стапају, и можда ће их светска држава обе обухватити, у дијалектичком поступку, ако дођу до синтезе“ (75).
Де Беноа објашњава да у Раднику „Јингер одбацује било какву стриктно националистичку визију, и ситуира се унутар универзалистичке перспективе. Кроз време, нације ће постати ‘простори планирања’, после чега ће појава планетарне владавине фигуре Радника извршити преврат свих ратоборних и мировних процеса рада“ (45). Наравно, као што смо видели, за Јингер овај процес носи позитивно значење, јер ће „он стати на крај ‘западном нихилизму’ изазваном од стране владавине Грађанина. (45).
Де Беноа показује како овај иницијални наговештај планетарне владавине технике задржава своју релевантност иако се евалуација његових последица мења. Јер, уколико преместимо појмове ‘планетарне владавине технике’ и ‘универзалне државе’ на простор данашњице, постаје уочљиво да унутрашња логика технике производи радне односе чије су размере глобалне. Узмимо на пример појаву мултинационалних компаниja чије се производне структуре одвијају на светској скали, чији је карактер уједначен и одређен техником којом управљају, а која истовремено обликује и њих. Тако, по Де Бенои „доба Радника се данас наставља, као и доба ‘Великог Шумара’. [3] Радник се појављује као звезда која сија испред нас, у будућност. У овој књизи која у највећем степену представља ‘прошлост’ свог аутора такође лежи тајна наше ‘будућности’. Сам Јингер је рекао: Радник је ‘иза’ њега – али ‘испред’ нас“ (100).
Технички свет
Де Беноина књига о Раднику Ернста Јингера, посматрана на овај начин, гради свеобухватнију перспективу од оне која се може очекивати за дело попут овог. Она ставља Радника у контекст свог времена, али такође среће пажњу на начин на који ова фигура доминира у техничким односима данашњице.
Циљ Де Беное је био да својом интерпретацијом допринесе ревитализацији овог кључног момента у мисли Ернста Јингера, фокусирајући се на његов однос према технологији, и да покаже да се већ у Јингеровим раним размишљањима показује активна интуиција која се кроз деценијску мисаону делатност, и успомоћ одређених спољашњих утицаја, само развијала, постајала све прецизнија, и чвршће обухватала своју мету. Де Беноа закључује да је основна промисао Радника питање „стварања форми посредством технологије, која је требала да омогући рађање новог поретка еквивалентног давању једног новог значења“ (104).
Овај пројекат, по Де Бенои, није омогућила управо природа саме технике, али то не мења његово мишљење да и данас живимо у добу Радника. За Де Беноу, који дели Јингерово гледиште, кључно питање Радника и даље остаје релеватно: „како вратити смисао човековом животу“ (104)?
На тај начин, уколико је циљ Де Беноине књиге био да изложи пресек основних аргумената Радника, онда њу карактерише једна много шира перспектива која тај задатак у многим тренуцима премашује. Убедљива снага таквог проширеног гледишта била би помогнута анализом последичних промена у развоју технике које испољавају карактеристике владавине фигуре Радника.
Такође, расправа о инхерентним особинама технологије које препречавају пут ка господарењу фигуре Радника над техничким светом је наговештена, али неразрађена. Међутим, како то није основни задатак дела, оно остаје више него адекватан увод у комплексну аргументацију Јингерових размишљања о технологији, и есенцијални сапутник приликом читања Радника.
Извор: Нови Стандард
