0 
0 О хеленству може бити истинита само она слика која се приближава целовитости којом је Грк живео. Целовитост је форма и интензитет уједно: облик и дубина, како каже Ниче: Schein und Tiefe. (1) Међутим, успех задатка не зависи од цртежа, већ много више од тога да ли постоји заједнички доживљај форме и интензитета, облика и дубине који некога могу учинити погодним, али не за разумевање него за нешто више – за чулно искуство целовитости. Разумевање само по себи слабо је и премало за приближавање хеленству. Ништа се овде не може постићи интелектом. Вероватно је Ниче и овде у праву. Не може се толико одважно мислити, тако незамисливо претпостављати нешто за шта се на крају не би испоставило да далеко заостаје за Грцима.
Грк је божански човек: θειος ανθρωπος. (2) То је у њему и облик и дубина, пуна форма и апсолутни интензитет. Почев од њиховог појављивања па све до ишчезавања, провлачи се кроз целу историју, и то је додир божанског. Свака истинска грчка појава само је одавде видљива: мит исто као и еп, трагедија и филозофија, зграда и скулптура; херој и култ; људи као: Хомер, Платон, Хераклит, Александар. То је први корак.
Одавде следи друго. Ситуација религиозног човека у свету јесте да је он негативан наспрам Сила. Управо посредством религије, јер је она разарање живота. Али ако неко поквари највише добро, у којем суделује скупа и заједнички свако биће, његова судбина је у основи погрешна. Из ове ситуације и свет мора изгледати накарадан. Из божанске природе Грка следи да он види свет без религиозне накарадности. Човек θειος живи у αλεηθεια. (3) Одатле следи трећи корак. Алетеја као форма и облик живота уједно: класика.
На крају долази четврти корак, којим се уздиже на највиши ступањ: божански живот, појава истинског живота и лепог живота: олимпијски Зевс.
На овом месту треба још о нечему да се проговори. Много често расправљају о томе колико се током историје мењало значење речи које су сматране веродостојно грчким, а које данас значе нешто сасвим друго него на извору. Промена значења видљива је већ у доба Грка. Κοσμος или φυσις или λογος има различита значења код Хомера, код пресократоваца, код Платона и у доба хеленизма. Друго у ренесанси, и друго данас. Космос изворно значи само конкретан свет, касније – сређени вид света насупрот несређеном. Одатле је настао идеално сређени свет, потом свет вечне законитости. Ни грчко значење није јединствено. Има у њему нешто што је специфично грчко, и оно би се могло потпуно открити тек онда ако би успело да се открије изворно значење сваке речи. Али би требало и поново успоставити и односе међу речима. Утврђивање значења још би можда и било могуће; језик пак чине односи, а они би се могли спознати кад би неко био потпуно прожет Грцима. Претпоставка апсолутног знања језика није формална, него животна. А на овој тачки се мора одустати од могућности успостављања потпуне целине. Речи још разумемо. Како нисмо могли пити с извора одакле извире језик, само једно можемо да утврдимо: оно што је данас грчка појава, реч, глас, реченица, дело – а и то је тако тешко да се схвати, то није било лако ни у животу Грка. Било је много више од тога: једино могуће. Оно што ми данас видимо оваквим, то они другачије нису могли ни учинити ни рећи ни видети. Данашњи човек треба да стргне са себе сопствени живот како би дотакао Грке, а оно што овим напором избори, биће нешто што је најдаље од Грка. Сваки живот може бити само сопствено насиље. У средишту увек остаје празно место. Јер тамо где је грчка судбина за друге призор или лепота или истина, ту је за Грка била истинска стварност, непосредни живот, који се не мења: неминовност.
1. Коришћење атрибута божанско у Илијади
Атрибут божанско и њему приближне атрибуте (διος, θειος, διογενης итд.) Хомер користи онда кад неко по судбини својој можда није бог, али јесте то по своме бићу. Божанско биће пробија одједном и зрачи кроз судбину. Постаје видљиво оно што је у њој невидљиво. Човек се размахне преко своје судбине и ступи, ма и за трен, међу богове. Атрибут се стално налази поред сна, јер се сан налази тачно на граници где се судбина уздиже у божанско. Διος је најчешће уз Ахилово име, јер је његово биће за човека сасвим санолико. А διος, θειος, διογενης уз Одисеја, Агамемнона, Диомеда онда када блесне њихово истинско биће. Божанско није израз херојске снаге, и никада се не јавља када неко сјајним хицем обори свога противника, не наступа када лепом речју или спретно настаје нова ситуација. Обоготворење се никада не може разумети по очигледности. Изгледа као да је за човека увек отворена капија, али као да капије и нема, ни границе. Прелет је могућ за свакога, и зато је више отвореност него граница. Човек једнако може да ступи међу богове као што богови силазе да се боре, или да воле. Али не стоји одређење горе или доле. Оно што човек досеже у божанском више је дубина. У интензитету разбуктава се цело његово биће; истовремено постаје видљиво да је светлост форма, и то божанска.
Постоји бесмртност која се очитује у временској непролазности живота. Њу нико не досеже. И богови се рађају и морају да умиру. Сем хоризонталне бесмртности, међутим, постоји још једна: вертикална, која је бесмртна по томе што се вечно досеже дубином. А то може да досегне свако биће када је његова судбина видљива и постоји у таквој целовитости и светлости, у тако завршеном облику и тако интензивно да се пролазно биће једноставно може заменити с вечним бићем. Ахил је διος, јер на његовом месту ниједан бог не би другачије живео. Одисеј, Агамемнон, Диомед постају богови када у својој судбини досегну савршену целовитост бића; постају вечно биће јер не само да божанско постаје видљиво, него одиста постаје божанско.
Нема својстава по којима би се могли одвојити богови од људи. Свако биће, ако живи, суделује у истој дивоти живота, коју је сувишно објашњавати. Сви ми који живимо, пијемо из истог извора. Али овај живот није одвојен од бивства и смрт није одвојена од бесмртности. Смрт је само негативно уништење; позитивно је – прелаз у вечност; као што је живот само негативна пролазност, позитивно је настанак. Бивство се стално налази у животу, као и бесмртност у смрти: „… то су само две врсте константне присутности“. Цео свет је увек потпун и целовит. И ако је тачно да се у појединим датим случајевима не може уклонити разлика која постоји између божанског и људског, тачно је и да једно биће може крочити у други свет. И доцније се θειος могао применити на сваког човека ако је он постао заменљив с божанским. Државници, песници, филозофи, жене, ратници, олимпијски победници, цветови, животиње могу постати богови као Платон или Анакреонтов цврчак. Θειος с овог гледишта и не значи друго до откриће да је живот којим живим: божански. Није искључиви посед богова, јер су и они бесмртни само у вертикалном смислу. У бивству богова θειος је стално и видљиво присутан, и то управо чини божанско биће оним што јесте. Код човека је пак само блесак, или резултат целовите судбине: код уметника, филозофа, ратника. Зато је могуће говорити о божанским позивима. Херој, владар, песник, филозоф, пророк такви су без даљњега. Али било који позив и било какво очитовање живота могу бити божански ако им је форма тако апсолутна да јасно и недвосмислено следи из божанске стварности која није принуђена да објашњава сам живот. „Од почетка хеленизма па до последњег представника, у старом Грку је стално присутан инстинкт да човек сопственом снагом обоготворује себе и свет.“ Међутим, то изражава само једну половину ствари: за Грка овај инстинкт не почива у победи људске судбине, него произилази из суштине живота: не извире из борбе, него непосредно из ахиловског шарма хеленства.
И одавде следи најједноставнији и најприроднији преокрет. Хеленству ништа није толико страно као раздвајање хоризонталне и вертикалне бесмртности. Ово схватање је карактеристично дуалистичко и супротно је с грчким ‘´Εν παντα ειναι. (4) Грк није гледао посебно ни хоризонтално ни вертикално, него увек скупа: као куглу, и у три димензије. Живот је бесмртан у својој временској непролазности, али се у њему налази смрт. Пролазност је својство живота. Без пролазности нема живота. Али пролазност није само својство живота, живот је и сам својство пролазности, односно живот је својство непролазног и вечног. То двоје је једно. Целокупна стварност је стално присутна: живот и бивство, смрт и бесмртност, пролазност и вечност налазе се скупа, не на посебном нивоу и на посебној дубини, него: светолико. А у овом свету место бића не одређују ниво и дубина, него однос према средишту. А у средишту извире извор живота. Око извора живе, у њему, непосредно: богови. Мало даље људи. Али пут ка средишту је за свакога потпуно слободан. Од воде живота свако може да пије колико хоће. И инстинкт обоготворења Грка, његово окретање према средишту није друго до смер његове судбине према средишту. Када у овом полету досегне богове, он постаје θειος, било да је херој, било песник, било пророк, било филозоф, или неко други.
2. Алетеја
Ако се у целокупној стварности схвати, и проживи, шта у хеленству значи употреба атрибута божанско, непосредно ће се разумети која је разлика у понашању према божанском код Грка, с једне стране, и свих људи који су пре и после живели, с друге. Грк разуме и зна и доживљава богове непосредно у сопственом животу, и зато их види у њиховој целовитој стварности, без било какве накарадности. Целокупан свет. То је чист, једноставан, непосредан став и поглед: αληθεια.
Алетеја значи истовремено исправно, истинито и право. „Vermählung des Richtigen mit dem Wirklichen.“ (5) Истовремено пак нешто где виђење покрива држање. Само онај може видети истински и исправно и истину и право, чије је и само биће истинито, исправно, право. Одавде се само по себи разуме да алетеја истовремено значи и неприкривеност. Стање и својство у којима откривено види, онај ко види оно што гледа, у откривеном свету откривен човек. Човек је прозиран једнако као и свет. Свет је неприкривен само ономе који је и сам неприкривен. Ствари прозире само поглед онога ко и сам живи у потпуном просветљењу. Свет се показује само ономе ко се свету отворио. Истински гледати и истину видети – једно је.
Ову чињеницу је од хеленства наовамо готово немогуће разумети. Могуће је истински гледати, али је та истина лични став, и може бити индивидуална страст за истином, која је субјективна, а може и да промаши објекат. С друге стране, може се гледати истина, видети чињеница и истина, али човек који гледа по квалитету може бити и неправедан и нитков. Јединствена алетеја се располутила на истинито и право. То је резултат дуалистичког става човека. Тако је и знање и познавање постало двоје. Познавање је обично психолошке природе, речником филозофије религије: односи се на иманенцију. Познавати се може само такозвана земаљска ствар. Знање се односи на свет изван човека: на трансценденцију. То двоје се узајамно не покрива. Познаје научник, практичан човек; зна свештеник, песник, филозоф. Познаје разум, зна интуиција. Али у алетеји су знање и познавање једно, нема праксе без теорије, све иманентно има трансценденталан корен, интуиција и разум су исто.
Алетеји одговара следећа група значења: исправан, истинит, прави, стваран; неприкривеност, отвореност, просветљеност, прозирност. Ова могућност прозирности, овај чисти реалитет, у којем нема никакве забуне ни мрље, уопште није стаклолик, нити је од такозване духовности. Ако би то био, значило би да је пасиван, и да све пропушта кроза се. А ако би био дух, био би стерилан. Стаклоликост и дух су једна врста празнине. А ко је прозиран, он није пасиван и није празан, он види управо захваљујући прозирности. Али ни то није довољно. Алетеја не значи само неприкривеност и прожетост, него и протканост. Оно чиме разоткрива, истовремено и њу разоткрива, и оно што свет прожима, и њу прожима. Проткан је овим прожимањем, и прожет је овом протканошћу. Шта га проткива и прожима? Само чисто и прозирно и откривено, што је свет потпуно и без остатка проткало и преплело и прожело оном милом и по себи самој драгом и изнад свега божанском супстанцијом, што живот јесте.
Прозирност алетеје следи из целовитости живота, из његове усијаности и ужарености. Знање и познавање алетеје јесте заједничко пламињање са светом: заједничко усијање у безбојном, прозирном пламену. Бити проткан животом, бивством, бити угнежден у везе, вредности, страсти, међу предмете и бића, бити проткан зракама ствари и бића; пламенови који се узајамно појачавају могу да усијају човека све док не постане сасвим прозиран. Прозиран, и видљив да види, јер се у њему отвара и отапа свет.
Ко дубље разуме један језик, он дубље разуме и други, чак и свој матерњи језик. Ко је страсније привржен својој драгој, он ће страсније бити привржен својим пријатељима и завичају и породици. Ко се дубље диви пролећу, он се дубље диви уметности и свакој лепоти. Једна страст не нарушава другу, ако је позитивна, него сопствену ватру преноси, па другу подстиче. И када се наклоност, веза, страст, амбиција, радост, поштовање, полет, инстинкт, разум разгоре у човеку од узајамних ватара, и досегну највишу тачку, човек одједном постаје прозиран у пламену ватре живота. Алетеја није прозирна зато што је стакласта, била би прозирна и ако би била празна. Откривена је јер је управо препуна – препуна живота.
3. Класика
Ко је схватио зашто из θειος ситуације Грка нужно мора да уследи алетеја, јесно ће видети да је допуна алетеје класика.
Θειος је средиште света, покрет према извору живота: ступање у божанско бивство, просветљеност од живота треба да следи класика која је, после претходног двога, елемент форме грчке ситуације света. Θειος човек живи у алетеји и зато је нужно класичан. Алетеја је безусловно θειος стање, али увек обликовано у класици. Према томе, класика јесте: θειος човек у алетеји.
Један истраживач је ископао да су израз класика први употребили Римљани. Изворно је то био друштвени термин, јер је classici било име за једну класу римских грађана. Други су ознаку доцније довели у везу с грчком речи κανων, чије је значење: узоран, правилан. У античком значењу, класичан одиста значи: нормативан. Али то није значење које се односи на хеленство. Пре свега: принцип форме. Завршена целина. Постоји средиште, материја, обим, површина, и све је доведено у савршен склад. Али се форма не разрешава споља, она је принцип реда. Класично је оно што је правило у кристалу. Облик и тектоника су у њему једно. Данас се појам класике користи у овом јединственом смислу – да означи да се са сваке стране налази затворена, кристална прозирност.
Алетеја и класика су ознаке које су једна од друге неодвојиве. Али је неодвојива и трећа: θειος, и на овом тројном јединству саграђено је божанско биће: класичан вид θειος-а, чиста алетеја, према којима се пројектује целовита слика: олимпијски Зевс.
Класично је јединствено завршена целина, зато што је са свих страна неприступачна. Ипак, ову недодирљивост не треба схватити дословно. Пре да се не сме, него што се не може дотакнути. Завршена је – нема шта да се учини; узалуд је човек обрће – нема шта да се исправи. Прекрива је пелуд завршених и зрелих ствари. Немогуће ју је дотакнути, јер је тако савршено лепа. Не може се допунити, и због тога једино што се може учинити јесте да јој се човек диви. Зато један аутор каже: „Klassik ist die Vollendrung im Diesseitigen.“ (6) Класика је завршеност у земаљском бивству. Истовремено је „gefüllt mit den Deuerhaften“ – непролазна целовитост. Али Грк земаљско није одвојио од оноземног, живот од бивства. Због тога је завршеност у сваком погледу и смислу целовитост живота и целовитост биства. Алетеје: где прозирност није стање него ситуација, не само интензивност него и облик. Класично остварење, живот, судбина, чин, реч, појава означавају оно место где на свету јесу и постоје биће, чин, реч, дело. А то место јесте Олимп. Оно што је изречено није ништа друго, до присуство Олимпа у животу. Као што је тхеиос увек обликотворан, јер изговара божанско, класично је увек интензитет, јер се у њему у некој форми јавља Олимп. Због тога је недодирљив, зато се не сме такнути, мада је потпуно отворен и прозиран. Прозирно кристална појава Mittag und Ewigkeit und Vollendungsruhe (7): у скулптури, архитектури, у писму, држави, у филозофији, судбини. Увек заједно: интензивно и обликотворно.
4. Три Зевсова лица
Када су највиши врхунци у питању, најлакше се може направити грешка. Али управо овде свака грешка постаје неопростива. Зевс је бог највиших врхунаца, и у његовом бићу се неопростиво греши. Ко год је до сада дизао главу према њему, готово је без изузетка видео у њему Јехову. Иако највиша бића понајмање личе. Нема темељније разлике од оне између Зевса и Јехове. Обележје Јехове јесте да је он створио свет, свет је његов посед и власништво, и он располаже неограниченом влашћу. То је творачки, власнички и неограничен инстинкт власти, он је приписан Зевсу, и од њега је начињен демијург. Али он од свега тога нема ничега.
Зевс није створио свет: он је рођен и рођен је у овом свету, чијем поретку је требало да се прилагоди. И он је син васионе. Нема инстинкт власти. Свет није његов. Космос је дати поредак, и није ничији посед. И богови живе у овом κοσμος αθεος-у као сва друга бића. Зевс је краљ, владар је света, јер је то по свом бићу.
Овде није прилика да се размишља о томе шта је безлично у овом свету и како произлази из света оно што Хераклит каже: није га створио ни човек, ни бог, од зачела је овакав, био је и овакав ће остати. Ништа овде није безлично, нити се може обухватити, и законитост се сама по себи не подразумева, па због тога, по Грцима, уопште нема никакве индивидуалне егзистенције, личности, некога из чијега би се бића могао замислити овај свет. Због тога увек постоји сумња у искључиви творачки монотеизам демонског владајућег инстинкта псеудоегзистентности.
Зевс није творац света, није поседник света, он не може ни да уништи свет, његова владавина није неограничена. Он је биће, и поседује нешто што има свако биће: судбину. Он је бог, и зато је највиши од свих бића. Он је господар света, али као краљ, онај који управља земљом и народом, који су постојали и пре њега, тако великодушно да допушта да постоје и онда кад њега више не буде.
Отац богова и људи
Зевс је отац богова и људи, највише објављење мушке творачке снаге. Тиме је човек ступио право у топли и плодни свет, у којем је Зевс господар, краљ народа, старешина породице у великом свету живих бића. Он је у очинској ситуацији: не зато што је он зачео жива бића, него зато што је сам свестан своје безграничне творачке снаге и не уме да жива бића посматра другачије него као своју децу. Зевс богове и људе гледа очинским оком, добротом, строгошћу, попустљивошћу, с перспективом, с љубављу и топлином очинског ока. Али у дубини очинства нема ове доброте или строгости или топлине. Истинско очинство у односу на дете јесте бескрајно спокојство. Знак је његове творачке снаге и једино он зна тајну из које је израстао живот детета. У односу на Зевса, свако друго биће је млади пупољак. Једино је он расцвали и сазрели цвет. Однос који је с њим могућ може бити однос са зрелим и плодним творцем. Свако друго биће је у односу на њега незрело. И поглед који он баца на богове и људе говори о неисцрпном спокојству мушке творачке снаге. Надвија се над свет као разгранати храст, а живот којим остали тако похлепно живе, он већ познаје и зна. Сваког је видео док је још плакао. Зато је он πατρψος, (8) бог предака. Зрео мушкарац који располаже таквом неизмерном надмоћношћу над породицом да се за њега не може претпоставити освета, завист, нестрпљење, плаховитост. Оваква велика снага се устеже да се искаже другачије сем у облику нежности. Зато Зевс посматра богове и људе са смешком, ведрином и нежношћу.
Једну страну положаја оца у свету представљају потомци. Другу: жена. Жена није судеоник у стварању, она само прима и износи биће које је искочило из мушкарца, попут искре из ватре. Због тога жени недостају смирена нежност и необразложена благонаклоност према мушкарцу. Иако никада сама са собом не може да остане, тајно се ипак труди да сломи и поткопа мушкарца. И жена је јача од сваког мушкарца – меље све врсте мушкости, само једну не може. Та једна је: зевсовска. Као што у жени нису лепота, кокетирање, љупкост оно што најдубље везује, него земљоликост, плодност, ни у мушкарцу нису то дух, знање, херојство, магнетска снага која се не може разорити, него зевсовска творачка снага. То је снага која се не може сломити или поткопати, њој се жена исто тако клања као што се и мушкарац осећа једном и заувек везан само за њему земљолику плодност. Грчко θεος (9) поседује значење које каже: лично творачко биће. Жена се буни и против Зевса, иако веома добро зна да је то узалуд, безнадежно: ту нема изгледа на власт. А Зевс с неузнемиреном смиреношћу трпи побуну. Творачка снага која у њему живи повезује и спаја у једно, стапа у једно свет. Савременом речју: љубав. Он је средиште у којем се сустичу све нити узајамно повезаног света, јер је стварање средиште света: извор живота. Из њега извиру бића, из њега јатимице куља живот, обнавља се и врви и плави земљу. А од тога извора ни жена се не може удаљити.
Вук
Симбол оца богова и људи је Храст (Yggdrasill); неговале су га у Додони свештенице, жене које су везивале живот за плодотворни извор. Требало је да буду жене, мужевност непосредно знају само жене: дете и супруга и мајка, и тако троструко осећају мушкарца – зевсовску снагу. У Додони је још живео Зевсов древни култ код Пелазга, а у пелашко време слика χθονιος Зевса (10) заокружује се и на сасвим другу страну, он је: λυκειος, σκοταιος, τιμωρος. (11) То је мрачни и страшни бог-вук, господар Еринија. (12) Зевс је у најјачој вези са земљом, са женом, с извором живота. И као што је Деметра (13) и Еринија: мајка која се свети за живот, Зевс – отац је и Вук: чувар поретка света и прогонитељ прљавштине, он раскомадава оне који нарушавају поредак.
Пелашки Зевс захтева и људске жртве. Сунце, Сјај, Светлост, Истина – алетеја увек захтевају људску жртву. Ко не живи топло, радосно, плодно, истински, њега живот мрцвари. Појављује се вук.
Зевс је изнад свега строг и непристрасан, али у одржавању овог немилосрдног поретка постоји сасвим грчки, божански, олимпијски, алетеја смисао. И пре свега: његов класични облик. Ред је строг, не може се преступити, и немилосрдан је. Али тај ред припада светлости, лепоти и радости. Кинези би рекли да је Зевс непристрасан, али не у лицу јина, него у јангу – не као ананке, (14) тама, него као радост и ведрина. Освета која сустиже биће, освета је чистог извора живота, поражавајућа муња алетеје. Раскомада онога ко живи недостојно. Живот одбацује оне који се према њему односе недостојно. Одбацује човека, доба, народ, град, државу. То је заповест света. Зевсовска је суровост: треба да се радујеш, треба да будеш истинит, ведар, треба да ствараш и треба да се отвориш срећан. Ко се не радује, он је јадан, својом бедом прља лепоту света, и њега вук растрже.
Због тога је Зевсу требало приказати људску жртву. Он показује и значи живот θειος-αληθεια-класика, и он се свети ако неко повреди вечну судбину. Јер поредак света, над којим бди Зевс, осетљив је као и сам живот, космос, лепи ред, и што је лепши, то је осетљивији. На целом свету се свуда једновремено јави осетна збрка и тамо ако само један човек, на једном једином месту, у једном једином тренутку наруши чистоту живота и његову прозирност, алетеју и класику. Зевс је чувар ведрине, мира, тишине, смирености, светлости. Ако неко овај ред поремети, упознаће вукове. Треба да спозна шта је учинио, и какву је збрку изазвао, горко, на самоме себи, и треба да сазна да је живот тако чист да сваку прљавштину из себе одмах одбацује. Зевс је господар светлости: ολιμπειος и λυκειος, бог-вук. Зевс у Лакаонији једе за гозбу људско месо.
Владавина вука није нормална, она је нешто много више и дубље. То је управо грчки и зевсовски. У овој безусловној строгости не остварује се никаква вештачка моралност, страна природи и независна од живота; не – то је сам чисти живот. Свет је леп, а највиша заповест јесте: радуј се овој лепоти (αγαθος δαιμων).
Зевс се налази на месту где се овај ред негује и поштује и одржава. Налази се у свом дому на агори. Он надахњује савет (βουαιος). Он је бог заједнице (φρατριος). Налази се у судилишту у Олимпији (ορκιος). Настојао је да сачува склад међу народима (ομολογιος). А где се појављује вук, ту се не очитује његова лична жеља, независна од света, него најдубље биће и најдревније лице света. Зевс не кажњава: он је само господар силе која се од почетка природе налази и јесте у свету и у животу. Хомер каже у Одисеји: људи лажно оптужују богове да им доносе зло – људи га сами призивају својим поступцима.
Логика управљања светом
Зевс собом запрема, с једне стране, тамни и немилосрдни удес, а, с друге, златно доба. Ниједно није он створио. Независно од њега постоје ананке и златно доба. Али он је онај који све то зна, и нико то не зна тако као он. Зевс је једино биће које се не буни. Не зато што је он створио свет, нити што је он измислио законе који управљају светом. Он је нашао готово устројство. Али он је једино биће које је прихватило устројство света онакво какво јесте, без било какве промене, и управо због тога без било каквог отпора. Зашто? Јер је једино у њему живот тако целовит, живот који свему уме да се радује. Највећа је снага и највеће знање примити свет онакав какав јесте, и животу се без услова, увек и без остатка радовати. То је олимпијска природа Зевсова. Највише знање јесте:
Свет, ако је истинит, онда јесте: Један.
Ако је ово Један истинито, онда јесте: Леп.
Ако је ово Један истински лепо, онда јесте: Добар.
То је тројно јединство творачког θειος, светлосне муње αληθεια и αγαθος δαιμων: олимпијски Зевс. И то је зевсовски поглед на свет: смирена ведрина благог и нежног смешка, ведрина којом посматра ствари и бића.
Зевс је победио титане, побуњенике, и у самом себи је победио побуњеника. Јер највећа снага није битка и борба, и побуна и херојство, него: ведрина. Само ведрина може да учини да се не побуни. Само је ведрина она снага која може да суспрегне побуну против вечног и непроменљивог поретка света. Уме да обузда противречност. Свет не постоји зато да би му се противречило, да би се тиме изменио, и да се с њиме бије битка и побеђује, него да би се живело. А целовит живот јесте: радост. Највиши живот није моћ него: ведрина. На врху Олимпа Зевс није због своје моћи, него због тога што је најјачи. А та снага јесте: ведро се радовати свету, као што је одувек било и као што ће увек бити.
Зевс је бог урановског древног блиставила и сјактаве таме и чистоте: αιθριος. (15) Он је бог Vollendungsruhe и Mittag und Ewigkeit: ημεριος. (16) И целовит је овде, у животу, у тренутку, због тога је бог класичног живота.
Атрибути не значе украс нити богатство. Чиста етеричност, ведрина и смиреност, олимпијски поглед нису једном и заувек разрешени, и зато нису знак меког, смиреног бивства. Коначни смисао логике управљања светом јесте да је сво то присутно као највиша снага и напетост. Зевс светом не управља на тај начин што се споља меша и усмерава га, него што иступа из средишта као чувар ватре живота: κεραυνος. (17) Блистави сев муње је основни принцип конституције света. Зевсова владавина је неодољиво, трезвено, варничаво блистава, ужасна и величанствена. То је кераунос. Олимпијски поглед поседује светлост муње и снагу муње – и када је благ и смеши се, у смешку блиста ужарена искра. Снага постоји овде све до унутрашњег језгра, толико је снаге да је она на врхунцу, и већ се разгаљује, просветљава, прочишћава, постаје трезвена, претвара се у ведрину. Светом управља муња, као што каже Платон: „…απο πυρος πηδησαντος εξαφαυην“, светлост која се пали из искре што је искочила.
УПУТНИЦЕ:
(1) Schein und Tiefe (нем.) – сјај (сијање) и дубина. – Прим. прир.
(2) Θειος ανθρωπος (старогрчки) – божански човек. – Прим. прир.
(3) Αλεηθεια (старогрчки) – нескривеност, незаборав, истина. – Прим. прир.
(4) ‘´Εν παντα ειναι (Хераклит) – дословно: Једно Све јесте. – Прим. прир.
(5) „Vermählung des Richtigen mit dem Wirklichen“ (нем.) – „брак исправности са истином (стварношћу)“. – Прим. прир.
(6) „Klassik ist die Vollendrung im Diesseitigen“ (нем.) – „Класика је савршенство у овом свету“. – Прим. прир.
(7) „Mittag und Ewigkeit und Vollendungsruhe“ (Ниче) – „Подне и вечност и савршена тишина“. – Прим. прир.
(8) Πατρψος (старогрч.) – отац. – Прим. прир.
(9) Θεος (старогрч.) – бог. – Прим. прир.
(10) χθονιος (старогрч.) – хтонски, земаљски, подземни. – Прим. прир.
(11) Λυκειος, σκοταιος, τιμωρος (старогрч.) – вучји, мрачан, кажњавајући. – Прим. прир.
(12) Ериније, богиње освете и проклетства, службенице бога подземног света Хада и његове жене Персефоне.
(13) Деметра – ћерка Крона и Реје, Зевсова сестра, богиња плодности земље и пољоделства.
(14) Ананке (старогрч. Ανάγκη) је једно од грчких примордијалних божанстава, богиња и персонификација потребе, неизбежности и судбине. Њена власт је неограничена, јер је управљала судбином како смртника, тако и осталих богова. Њен муж био је Крон, бог времена. Орфичари су сматрали да је са Кроном имала Хаос, Фана и Ереба или Етра. Платон сматра Мојре (богиње судбине) њеним ћеркама.
(15) Αιθριος (старогрч.) – етеричан. – Прим. прир.
(16) Ημεριος (старогрч.) – свакодневан, сталан, непрестан. – Прим. прир.
(17) Κεραυνος (старогрч.) – муња.
Приредио: Иван Ћупин/Нови Стандард
Извор: Бела Хамваш, Шестовал, Матица српска (Нови Сад) – Цицеро (Београд) – Писмо (Земун), 1994.
Превод са мађарског: Сава Бабић
