0 
0 Све је настало из искуствено несазнатљивог праначела
– апеирона, и све се у њега враћа. (Анаксимандар)
Пише: Тодор Вулић
У свом дијалошком трактату под називом Државник, Платон нас упознаје са једном необичном небеском појавом:
- „Беше дакле и још ће бити међу старим причана и чудо које се догодило при познатој свађи између Атреја и Тијеста. Та чуо си ваљда и памтиш шта се, по причању, тада десило?
- Можда говориш о знамењу са златном овцом?
- Нипошто, него о чуду које је преокренуло залазак и излазак Сунца и осталих звезда. Наиме, одакле сада излазе, на том су месту пре залазиле, а излазиле су на супротној страни. […] Ту промену треба сматрати највећим и најпотпунијим преокретом од свих које се збивају на Небу“ (Платон, 1977: 23-25).
Преокретање небеског кретања не спомиње само Платон, већ је та појава описана у многим митовима и аналима античких народа. У студији Судар светова, Имануел Великовски цитира на десетине сличних прича из свих делова света: „Херодот и Мела кажу да је према египатским летописима, до замењивања места истока и запада долазило у више наврата; Сунце се најпре рађало на западу, а потом на истоку, онда поново на западу и коначно на истоку“ (Великовски, 1982: 113). Према летописима Ши Кинга, после једне такве промене, кинески цар Јаху (или Јао) „послао је астрономе [по целој Кини и Индокини] да прате ново кретање Сунца и Месеца, односно орбиталне тачке коњукције ових двају небеских тела и да ꞌиспитају нови поредак годишњих доба и затим о томе обавесте народꞌ“ (Великовски, 1982: 117). Дакле, ако је веровати античким изворима, и епохална збивања на Небу одвијала су се и одвијаће се у понављајућим циклусима, што је у складу са круцијалном парадигмом античке науке – парадигмом, према којој је свака промена, највећа и најмања, подвргнута универзалном закону циклизма.
У расположивом издању Платоновог Државника (издање Факултета политичких наука Свеучилишта у Загребу из 1977.– примедба аутора), приређивач је превео и приложио осврт немачког филозофа K. X. Фолкман-Шлука (1914 – 1981) на ово дело. Тумачећи Платонову мисао Фолкман-Шлук пише: „Темељна црта живота је кретање, схваћено као metabole (промена), појављивање и нестајање, произилажење и пропадање. Све се то одиграва у оквиру целине свега. На који начин живи целина? Она живи уколико се окреће у самој себи. […] Кружећи у себи одвијајући се уназад, целина увек изнова обезбеђује постојаност трајања […] враћајући се поново у исти лик. То кружно кретање понајпре је кретање Неба које све обухвата. […] Свако кретање је пут од – од онога наиме од чега произилази, од arhe. Кад се целина не би одвијала уназад у себи тада би прелазила у друго и увек друго, и отишла би тада у НИШТА безграничног и безмерног (apeirona). Будући да се целина, то јест Небо, а с њим и све живо, одвија у кружном кретању, тада његов начин кретања није само пут од, него исто тако повратак према. Кретање у којем живи целина у себи је двоструко усмерено“ (Платон/ Фолкман-Шлук, 1977: 97-98). Све речено је у ствари само одговор на питање: на који начин оно што је створено и постоји може трајати и опстати, а може трајати и опстати само уколико се циклично враћа у „исти лик“. У противном одлази у ништа. Антички Кинези су такође „веровали да постоји једна крајња стварност која прожима и уједињује многострукост ствари и догађаја. […] Ову стварност они су називали тао, што је изворно значило пут. То је пут или процес универзума, поредак природе. […] Веровали [су] не само да протицање и промена представљају суштинска својства природе, већ и да у тим променама постоје обрасци које људи треба да посматрају. […] Какви су, дакле, то обрасци космичког пута које људска бића треба да препознају? Основно својство тао-а јесте циклична природа његовог непрекидног кретања и промене. ’Враћање је кретање тао-а’, каже Лао Це, ’и отићи далеко значи вратити се’. Идеја је да све појаве у природи, и оне из физичког света и оне из људских ситуација, показују цикличне обрасце долажења и одлажења” (Капра, 1989: 123–124).
Међутим, у наставку Фолкман-Шлуковог осврта на Платонову мисао долази до обрта, при чему све изненада престаје да буде све, јер добија изузетак? У складу са модерним научним ставовима о човеку као слободном бићу или бићу слободне воље, дакле, бићу које није подвргнуто законима кретања целине свега (тј. законима природе), он каже: „Човек је као живо биће, што он јесте, истовремено пуштен на слободу и стога НИЈЕ као остала жива бића уклопљен у живот целине који се окреће. […] Зато је кретање људског живота одлажење од утемељујућег почетка, једно непрекидно удаљавање од њега, с опасношћу да се све заврши у свеопштој збрци [или у ништа], ако човек с времена на време не изврши окрет и повратак уназад“ (Платон/ Фолкман-Шлук, 1977: 97-98). Дакле, пошто није уклопљен у живот целине свега која окрећући се у себи одржава све постојеће осим њега, живот човека је непрекидно праволинијско удаљавање од утемељујућег почетка ка ништа. Стога, да човечанство не би нестало, човек би, као ексклузивна творевина, морао да чини својом вољом и одлуком оно исто што целина свега (природа) чини за све постојеће ради одржања свеколике творевине – да с времена на време изврши окрет и повратак уназад у „исти лик“? Човек то заиста и чини, али не својом слободном вољом. Како? Људски нараштаји понављајући своје претходнике рађају нове нараштаје, те тако кратковеки људи кроз циклусе (наглашавам, циклусе) рађања и умирања обезбеђују опстанак човечанства. Рођење новог човека је повратак уназад у односу на његовог родитеља – повратак у оно стање у којем је као новорођенче био и његов родитељ. Зар рођење новог човека у односу на његове претходнике није враћање у „исти лик“? Конкретни новорођени човек није онај конкретни човек од пре неколико векова – али је човек. Међутим, биолошка репродукција у функцији одржања врсте је својствена и осталим живим бићима, дакле, и оним бићима која јесу уклопљена у живот целине свега и подвргнута законима природе. Управо зато биологију човека није могуће издвојити као нешто посебно, јер она ЈЕСТЕ уклопљена у живот целине свега. Ако у свему томе и има неке човекове воље, онда се она може свести само на вољу за живот (јединке и врсте), што је опет својствено свим живим бићима. Тај урођени инстинкт самоодржања никако није, нити може бити, слободна воља.
Ипак, човек није само биолошко већ и друштвено биће. Ако се кроз циклусе рађања и умирања циклизам манифестује у његовој биологији као механизам одржања врсте, да ли се онда циклизам манифестује и у његовој друштвености? Присетимо се: „СВЕ се то одиграва у оквиру целине свега… Целина живи (и опстаје само) уколико се окреће у самој себи… Целина, а с њом и све живо, одвија се у кружном кретању… Идеја је да све појаве у природи, и оне из физичког света и оне из људских ситуација, показују цикличне обрасце долажења и одлажења”. Не само према таоистима (последња цитирана реченица – примедба аутора), већ и према Платону, циклизам се испољава у свему па и у људској друштвености. У другом свом делу, у Држави, Платон каже: „Пошто све оно што постаје мора и да пропадне, то ни ваше [државно] уређење неће трајати вечито, него ће се распасти. […] Ове промене настају кад периодично обртање затвара круг у коме се свако биће креће“ (Платон, 2013: 195). „Прекомерност увек води великом преокрету, тако је и код времена, и код биљака, и код тела, а ништа мање и код државних уређења. И то је природно“ (Платон, 2013: 211). Дакле, свако биће (све што постоји) мењајући се, креће се по кругу уз периодично обртање. Стога исти закон делује и у природним и у друштвеним процесима. Преокрети државних уређења (монархије у тиранију, тираније у аристократију, аристократије у олигархију, олигархије у демократију, демократије у охлократију, и на крају првог циклуса, охлократије поново у монархију, којом започиње други циклус итд.) су у истој мери природни, колико су природни и аналогни преокрети у свеопштој живој и неживој природи. Зато се у историји друштвене еволуције, по мање-више стабилним временским распонима, понављају истоврсни периоди и догађаји, као што се понављају годишња доба или месечеве мене.
Један од догађаја који се десио за време овогодишњих ускршњих празника био је и крај начелства папе Фрање I Католичком црквом. Стога, овога пута, као пример манифестовања циклизма у друштвеној историји, покажимо смене поглавара ове цркве. Има ли у тим сменама неког понављајућег реда? Наравно да има.
Циклизам смена римских папа по временском распону
од 181/82 ± 2 год. за период 1721 – 2025
У последња три века историје папства, Католичком црквом је начелствовало 24 папе. У резимеима који следи ни један од њих није изостављен.
- Резиме почетака начелстава римских папа: Пије X је започео начелство Католичком црквом око 181/82 године после Иноћентија XIII; Бенедикт XV, око 181/82 године после Климента XII; Пије XI, око 181/82 године после Бенедикта XIV; Пије XII, око 181/82 године после Климента XIII; Јован XXIII, око 181/82 године после Пија VI; Јован Павле I (начелствовао је 33 дана) и Јован Павле II, око 181/82 године после Пија VII; Бенедикт XVI, око 181/82 године после Лава XII; Фрања I, око 181/82 године после Гргура XVI, а будући 267. римски папа започеће начелство око 181/82 год. после Пија
- Резиме краја начелстава и смрти римских папа: Лав XIII је завршио начелство Католичком црквом и умро око 181/82 године после Климента XI; Пије X, око 181/82 године после Бенедикта XIII; Бенедикт XV, око 181/82 године после Климента XII; Пије XI, око 181/82 године после Бенедикта XIV; Пије XII, око 181/82 године после Климента XIV; Павле VI (и Јован Павле I – начелствовао је 33 дана), око 181/82 године после Пија VI; Јован Павле II, око 181/82 године после Пија VII; Бенедикт XVI, око 181/82 године после Пија VIII и Фрања I, око 181/82 године после Гргура XVI.
* * *
Из упоредне хронологије (која је показана резимирано), издвојимо само три примера као њену илустрацију:
1740 – Почетак начелства Бенедикта XIV.
1922 – Почетак начелства Пија XI.
Међувреме: 181/82 год.
1758 – Крај начелства Бенедикта XIV.
1939 – Крај начелства Пија XI.
Међувреме: 181/82 год.
1758 – Смрт Бенедикта XIV.
1939 – Смрт Пија XI.
Међувреме: 181/82 год…
1799 – (Седе ваканте и) почетак начелства Пија VII.
1878 – Почетак начелства Јована Павла II.
Међувреме: 181/82 (-2) год.
1823 – Крај начелства Пија VII.
2005 – Крај начелства Јована Павла II.
Међувреме: 181/82 год.
1823 – Смрт Пија VII.
2005 – Смрт Јована Павла II.
Међувреме: 181/82 год…
1831 – Почетак начелства Гргура XVI.
2013 – Почетак начелства Фрање I.
Међувреме: 181/82 год.
1846 – Крај начелства Гргура XVI.
2025 – Крај начелства Фрање I.
Међувреме: 181/82 (-2) год.
1846 – Смрт Гргура XVI.
2025 – Смрт Фрање I.
Међувреме: 181/82 (-2) год.
* * *
Основна разлика између модерне праволинијске парадигме историјске еволуције и античке цикличне парадигме, је то, што прва не допушта предвиђање историјске будућности, а друга то омогућава. Да ли је према показаној ритмици смена поглавара Католичке цркве са временским померањем од око 181/82 год. било могуће оквирно предвидети крај начелства папе Фрање I? Било је могуће. Зар се не чини да је идеја историје људи антике била далеко супериорнија од модерне идеје, без обзира што ту модерну идеју одсудно заговара и на њој инсистира савремена друштвена наука? И на крају, историја би без циклизма, као и све остало, удаљавајући се праволинијски од свог почеткта (arhe-a), и прелазећи у друго, и увек у друго, отишла у ништа безграничног и безмерног.
Насловна фотографија: Ватикански музеј
Извори:
Платон: Државник, Седмо писмо, ФПН, Загреб, 1977.
Великовски, Имануел: Светови у судару, ИЗ Југославија/Издавачка делатност/ИРО Просвета, Београд, 1982.
Капра, Фритјоф: Тао физике, Опус, Београд, 1989.
Платон: Држава. Дерета, Београд, 2013.
