0 
0 У својој књизи о демократији (Démocratie: le problème) која је изашла још 1985. године Алан де Беноа је истакао да данас браниоци сваког политичког режима желе да се прикажу и легитимишу као демократе. Да није реч о новој појави зна се и по томе што је половином XIX столећа још један познати Француз, Франсоа Гизо, у свом делу Демократија у Француској писао: „Тако је велика моћ ове речи демократија, да ниједно правителство, ниједна партија, не мисли, да се сме или да се може живети, ако се ова реч на њиову заставу не запише, и да они не мисле, да су они најсилнији, који ову заставу највећма уздигнуту носе“.
У исто време Гизоов земљак, Алексис де Токвил, приметио је исту ствар. „Једна велика демократска револуција одвија се међу нама; сви је виде, али сви не суде једнако о њој. Једни је сматрају нечим новим, и држећи да је случајан догађај, надају се да ће је још моћи зауставити; други је сматрају несавладивом, јер им се чини да је она најнепрекиднија и најустрајнија ствар у историји.“ Са своје стране, Токвил је развој грађанске једнакости сматрао делом Провиђења, јер је „свеопшти, трајан, свакодневно измиче људској моћи и сва збивања и сви људи служе том развоју“.
Свако ко макар и површно познаје историју политичких идеја зна да тако високо мишљење о демократији и њеној моћи до XIX столећа није било широко распрострањено. Наиме, чиста демократија је вековима у политичкој мисли Европе посматрана као у најмању руку проблематичан и мањкав облик владавине.
Та традиција сеже од Платона до Шарла Мораса који се може сматрати најодлучнијим противником демократије ХХ века, будући да је у својим књигама прикупио, систематизовао и артикулисао све старе противдемократске аргументе. Он и његови следбеници поседовали су довољно храбрости да у политичку борбу пођу под заставом противника демократије. Данас је такав подухват тешко и замислити.
Демон у демократији
Међутим, то што се сви називају демократама не значи да су сви заиста постали демократе. Де Беноа истиче да ће и свака диктатура покушати да се сакрије иза демократских парола. Не тако давно су и комунистичке земље себе називале стварним, „народним демократијама“, оспоравајући тиме демократски легитимитет земљама „формалне демократије“, односно либералним демократијама Запада. Ствар постаје још сложенија уколико се постави питање о напетом односу између либерализма и демократије.
У сваком случају, као појам демократија ужива општу прихваћеност што јој, како пише Де Беноа, пружа неку врсту моралног готово религијског садржаја. Неколико година после појаве споменуте књиге пао је комунизам у Европи. Бивши марксисти су заборавили своје замерке „формалној демократији“ и просто су се утркивали у театралним заклињањима у демократију.
Они који су пажљиво прочитали Токвилову Демократију у Америци и разумели опасност од новог деспотизма који долази са демократијом, односно они који су умели да препознају „демона у демократији“ (Легутко) (ОВДЕ) били су и остали ретка врста. Демократија уздигнута на ниво свете ствари која се не може доводити у питање. Парадоксално, што је број оних који демократију отворено доводе у питање, то је већи број оних који је бране.
Ипак, захваљујући универзалној употреби појма демократију је све теже дефинисати. По среди није само неко академско цепидлачење, него спор око одређења појма демократије постаје актуелно политичко питање у данашњој Европи, што се јасно уочава на примерима држава какве су Немачка, Румунија и Србија.
У све три земље уочава се да владајуће структуре своје кршење демократских процедура правдају управо одбраном демократије. Уместо поштовања слободно исказане народне воље нуде се институције без народног поверења или једноставније речено демократија без народа.
Укратко, демократија је данас врло пожељна ствар, али невоље настају када народ не жели исто оно што желе и политичари. Ипак, и у таквој ситуацији могуће је пронаћи решење. Тада политичари пре избора изађу са једним обећањем, да би после избора радили све супротно. Истина, манипулације и обмане нису новост, али временом постају све огољеније претварајући се у отворено лагање.
Тако је у Немачкој лидер Демохришћанске уније (ЦДУ) Фридрих Мерц пре недавно одржаних ванредних избора казао да не жели да укида „кочницу дуга“, те да ће радити на значајним променама усељеничке политике. После избора Мерц је заборавио дата обећања. Не само што је у постизборној атмосфери изјавио да ни он, нити било ко из његове странке нису говорили о „затварању граница“, него је најавио формирање коалиције са Социјалдемократском партијом (СДП) досадашњег канцелара Олафа Шолца.
У таквом савезу промена усељеничке политике бива немогућа. Посматрано из демократске перспективе најављена коалиција са СПД-ом је више него проблематична, будући да је та странка остварила свој најгори резултат у досадашњој историји. Другим речима, грађани су на изборима недвосмислено отказали поверење социјалдемократама, што би требало да значи да ће та странка следеће четири године провести у опозицији. Међутим, то се неће догодити, па изгледа да грађани више на изборима не могу да се отарасе странке чију политику не прихватају.
Савез са губитницима
Пре избора Мерц је уверавао бирачко тело да ће поштовати „кочницу дуга“. Реч је о одредби устава која ограничава задуживање Немачке на 0,35 одсто БДП-а годишње. После избора догодило се нешто сасвим другачије. Мерц и његова странка не само што су променили мишљење, већ је шеф демохришћана покренуо процес промене устава и пре него што је сео у канцеларску столицу.
Да би обезбедио неопходну двотрећинску већину за овај корак, Мерц је у помоћ позвао две губитничке странке из бивше власти: СПД и Зелене. Тако су две поражене странке у одлазећем сазиву парламента на брзу руку промениле устав у савезу са странком која је за мање од месец дана од избора прекршила дата обећања. Другим речима, парламентарна већина чији је легитимитет у најблаже речено упитан одважила се на промену устава.
Читава ствар постаје још занимљивија ако се зна да је прошла влада семафор коалиције пропала управо на питању задуживања. Тада се лидер либерала (ФДП) Кристијан Линднер супротставио захтевима Зелених и социјалдемократа. Остаје питање шта је Фридрих Мерц обећао Зеленима као награду за подршку за уставне промене. Ипак, са сигурношћу се може рећи да бирачима нико пре избора није говорио о могућности оваквог савеза, нити о томе да ће се безглаво појурити у даља задуживања.
Нешто слично одиграло се и у Србији, где је одлазећа влада Милоша Вучевића кроз парламент брже-боље прогурала гомилу закона пре него што је већина констатовала оставку коју је премијер поднео пре више од месец дана. И оно што се догодило у Немачкој, и оно што се догодило у Србији више је него спорно са становишта демократије и владавине права.
У Румунији је став нешто једноставнија, односно још огољенија. Изгледа да тамо позната средстава нису дала резултат па је први круг председничких избора у коме је већину гласова освојио опозициони кандидат, Калин Ђорђеску, једноставно анулиран.
Након тога Ђорђескуу је забрањено да учествује на новим изборима, а уз све то влада се одлучила на контролу друштвених мрежа како би се осигурала од критичких гласова. Најава српског председника да ће се водити борба против оних који на друштвеним мрежама шире лажне вести такође личи на покушај ућуткивања незадовољних.
Румунски поступак би тако могао постати нова норма демократије, односно „нове нормалности“. Владајуће структуре (политичко-медијски картел) једноставно могу да поништавају изборе или да забрањују учешће на изборима онима чије мишљење сматрају непожељним.
У најмању руку могу да усвајају законе притиском на дугме и без присуства опозиције. На крају крајева, могуће је увести и цензуру друштвених мрежа како не би постојала никаква друга политичка опција осим оне које заступа main stream. Избори у формалном смислу остају, али су алтернативне опције унапред искључене. Демократија и избори се претварају у игру са унапред познатим завршетком у којој грађани гласају, а лево-либералне странке формирају владу.
„Наша демократија“
Немачки стручњак за нуклеарну технологију, Манфред Хафербург, је у недавно објављеном чланку овај процес назвао преласком из демократије у „нашу демократију“. Реч је о изразу који владајућа елита у Немачкој користи када говори о наводној претњи здесна која жели да уништи „нашу демократију“, чиме се носиоци власти представљају као браниоци те „наше демократије“. Одбрана „наше демократије“ подразумева и прибегавање недемократским средствима.
Хафенбурга који је рођен и одрастао у ДДР-у садашње стање у Немачкој подсећа на искуства стечена у време те „демократске републике“. Другим речима, СР Немачка претвара се у ДДР de luxe. Нуклеарни стручњак зна о чему говори, будући да је осамдесетих година на својој кожи осетио чари социјализма и методе рада Министарства за државну безбедност (Штази) укључујући ту праћења, саслушања, злостављања и боравак у затвору.
Према његовој оцени, контрола мисли је иста као некада и погађа читав друштвени живот од науке до уметности. У оба случаја то је резултат цензуре и самоцензуре. Као и у време политичких комесара данас поново постоји државна доктрина (климатске промене), а класног непријатеља заменили су „непријатељи демократије“ пре свих: Трамп, Венс и Алтернатива за Немачку (АфД).
Хафербург препознаје и сличне фразе које се употребљавају када се жели исказати нека критика, али у дозвољеним оквирима. „Залажем се за победу социјализма, али…“ замењено је са: „Никада не бих гласао за АфД, али…“
Оно што је у земљи демократског социјализма прогоњено као „омаловажавање државе и државних функционера“, сада се назива „делегитимизација државе релевантна за Службу за заштиту устава“. Тек, функционери се поистовећују са државом и све је теже критиковати њихове поступке. Чак су и вицеви поново постали опасни.
Хафербург пише: „Данашњи политичари су створили феудалну касту која себе сматра супериорном и гледа на народ са крајњим презиром. Политичари ДДР-а су својевремено затворили приповедача вицева који их је исмевао. Данашњи властодршци направили су уносан посао од пријављивања вицева о њима и наплате највећих могућих казни од бунтовних шаљивџија. Да би се ово финансијски исплатило, на стотине, па и хиљаде притужби подносе високо плаћени министри и посланици против обичних грађана. Да би ово функционисало у још увек уставној држави, донели су посебан закон против вређања политичара. Свако ко идиота назове идиотом биће кажњен.“
Хафербург овде има у виду Роберта Хабека, звезду Зелених, потпредседника и министра одлазеће владе који је контролисао тзв. суперминистарство за привреду и климатске промене.
Злоупотреба власти
Медијски пејзаж постао је једноличан као у време комуниста и једнако му се не може веровати. Велики медији заборављају чињенице и баве се извртањима, обманама и прећуткивањима. Публика гладна стварних прича окреће се интернету, а државне медије прате још само пензионери.
Као у време комунистичког тоталитаризма и сада је политичка елита упитних квалификација или једноставније речено недорасла местима које заузима. Исти ти носиоци власти, наставља Хафербург, сада покушавају да демократију преобликују у „нашу демократију“. У тој „нашој демократији“ се слобода мишљења „филтрира“, а интернет цензурише, у време короне се укидају слобода збора и слобода кретања.
„Наше демократе“ попут Ангеле Меркел не поштују поделу власти, а закони важе само за обичне грађане. Хапшења оних који су одбили да се вакцинишу, полицијски претреси у рано јутро због безазлене шале, претње забраном највећој опозиционој странци, све је то поново на дневном реду у систему „наше демократије“.
Страх од фашистичког непријатеља, односно капиталистичког и империјалистичког Запада добио је такође своје ново име. Сада је то страх од Руса. То је баук којим се Немци плаше док властима послушно предају своје новчанике. У „нашој демократији“ се и избори могу поништити уколико се њихов резултат не допада властима.
„Да ли још имамо демократију или је то већ зелено-црвена олигархија у којој мала група самопроглашених ̕’наших демократа̕’ мора бити заштићена од маса које се потискују иза санитарног кордона?“
Следеће питање које Хафербург поставља релевантно је и за Србију. „Колико би посланика Бундестага имало шансу да у реалној привреди зарађује 16.576 евра месечно? Да никада не би морали да одговоре на ово питање, нови феудалци, у складу са традицијом, граде шанац око Бундестага. Кладим се да нећете моћи да препознате покретни мост као такав, али ће и даље бити тамо.“
У Србији око Народне скупштине, истина, није прокопан шанац, али су зато трактори без регистарских ознака остављени паркирани око зграде председништва. Ипак, не може бити сумње да ни армија српских посланика и одборника која у салама за гласање руку послушно подиже на звук звонцета, ван политике не би могла да рачуна са оним приходима на које је навикла.
Према Хафербурговом мишљењу властодршци желе да од народа отму начин живота: да одређују мисли и снове, контролишу шта ће се и колико јести, шта возити, како се грејати. Не само то, него и шта се ради у слободно време, које се књиге смеју читати, како родитељи васпитавају своју децу, кога волимо и кога мрзимо.
Ипак, Хафербург не жели да стање представи горим него што јесте, јер нема забране путовања, неке судије још суде по праву, а неки новинари пишу истину. Постоје и научници који стварају знање, као и поштени полицајци односно државни службеници. Међутим, остаје отворено питање колико дуго они могу да се одупиру све рестриктивнијем законодавству и галопирајућој идеологизацији?
Укидање слободе
На крају, „наша демократија“ коју описује Хафербург је нефункционална. Један економски банкрот следи други. „Чује се гунђање о пореском оптерећењу, губитку благостања и лажима политичара, али феудалном прождрљивцу треба све више новца. Компаније и најбољи предузетници размишљају о бекству. Мирише на ДДР смрад сиромаштва, са благим призвуком зноја од страха. Многи Немци још увек имају зачепљене носове од корона прехладе и не могу ништа да намиришу. Можда страх од надолазећих промена и непознатог изазива смрзавање људи.“
После читања Хафербурговог чланка човек се може присетити онога што је Токвил писао о меком деспотизму који вреба у демократији. Временски ближи и свакако релевантнији је пољски филозоф и политичар Ришард Легутко који је идентификовао тоталитарне тенденције у либералној демократији.
Према његовом мишљењу сличности комунизма и либералне демократије нису случајне, већ последица њиховог заједничког порекла. Наиме, реч је о модернистичким пројектима који почивају на истим премисама и који делећи заједничко порекло носе и извесне исте особине. Оно што је од суштинске важности је заједнички поглед на човека, друштво, природу и свет у целини, који се схвата као објекат људске воље, погодан за константно обликовање и преобликовање.
У оба случаја присутна је пројекција идеалног стања које се има остварити по сваку цену, при чему долази до бркања политичког идеала и стварности. Опседнутост идејом преобликовања света у складу са сопственом визијом идеалног друштва у оба случаја доводи до тога да се политичка сфера шири на све стране, односно долази до укидања аутономних сфера, те се захтевају не само нова држава, него и нова школа, нова црква, нова породица, нови обичаји и нова култура, те на крају нови човек.
Хафербургова „наша демократија“ тако и није ништа друго до фарма на којој треба да се реалан човек преваспита у утопијског – по сваку цену. То преваспитавање треба да спроведе идеолошка аристократија, која по логици ствари мора бити несмењива.
Поента Легуткове књиге је да данашња либерална демократија не само да нема ништа заједничко са слободом, већ ни са демократијом. Њени институције су деформисане и прешле су у своју супротност. Разлог томе није само зла воља овог или оног политичара или његове партије. Самим тим овај проблем не може се решити тек неком сменом на изборима. Да би се разумело о чему је реч у „нашој демократији“ мора се проблематизовати модерни пројекат у целини.
Ипак, с времена на време потребно је подсетити се шта је основна идеја тих деформисаних институција, односно шта је демократија с оне стране „наше демократије“. У једном говору из осамдесетих година бивши социјалдемократски канцелар СР Немачке, Хелмут Шмит, казао је да је поверење у институције и личности које њима руководе неизоставна претпоставка за живот демократског друштва и демократске државе.
Када грађани не могу да верују у искрене намере врха државе, тада им је тешко да уопште верују у демократију. Владе у Немачкој, Србији и Румунији су у другачијем положају, али се суочавају са истим проблем демократског легитимитета.
Извор: Нови Стандард
