0 
0 Имамо посебно задовољство да разговарамо са Младеном Милосављевићем, по струци етнологом, по усмерењу писцем и филмаџијом, који своја интересовања окреће ка историји, фолклорној фантастици и класичној књижевности. Објавио је дела Кал Југа, Језава, Олалије, Вечна кућа и Напрата.
- Недавно је изашао твој нови роман Напрата. С обзиром да смо прво имали филм Напрата, па кратку причу, а сада и роман, видимо да је ово прича која те држи и, можемо рећи, „опседа“. Шта је оно што чини ово дело посебним? Због чега је Напрата толико битна?
Филм је настао на основу сценарија за краткометражни филм, који је касније прерастао у дугометражни. Приповетка објављена у Црнословљу послужила је као костур прве целине каснијег романа. Ипак, све ово је само материјална надоградња једног аспекта нематеријалне културне баштине нашег народа, која обилује безбројним кулрним прежицима (да их тако назовемо) који вековима опстају, упркос друштвеним променама. Један од њих, у околини Велике Плане одакле сам и ја родом, позната је под називом Напраћање, што је синоним за врачање у једном ужем смислу. Будући да сам од детињства био окружен таквим причама, временом сам одлучио да неке од њих и прибележим, екранизујем и публикујем.
2. Зашто је, по твом мишљењу, жанр, опште познат као хорор, важан?
Изузетно је важан из разлога што у себи генерише добар део онога што је још Јунг називао Колективно несвесно, ризницу предачких искустава која спадају у корпус граничног, суштинског и примордијалног. Замислите само стотине и стотине година испуњених бескрајним ноћима у којима се приповедало, памтило, препричавало, па заборављало. Узмите за пример бајке. Прве верзије записа браће Грим, од којих су многе слушали и запамтили од својих дадиља, нису ништа друго него страшне приче, демонолошка предања са јасном црно-белом карактеризацијом, како би се деца од малена научила шта је добро а шта не. Отуда толики број зубатих и рогатих антагониста, вукова, змајева и утвара. Људи су се одувек плашили и управо кроз овакве приче дотицали оно универзално у људском страху. Баш због тога је занимљиво посматрати и генезу концепта страха у популарној култури. Како је страх представљан у књижевности последња два века, а како на филму од раних Мелијесових филмова па до, рецимо, Terrifier франшизе.
- Шта је за тебе страшна прича?
Без обзира на велики број прочитаних прича и одгледаних филмова, и даље ме највише обрадују приче које чујем од људи. Без обзира да ли настају као последица непосредног доживљаја или представљају окрњени и модификовани прежитак неке предачке приповести, страшне приче из народа о сусрету са необичним увек радо слушам и јако им се радујем. Уосталом, оно што покушавам кроз своје писање, јесте управо покушај да тај осећај тескобе и непосредног присуства оностраног пренесем на друге.
- У твојим делима истиче се важност лиминалних простора. Колико су битни лиминални простори за жанр?
Будући да је сама реч настала од латинске основе Limen што значи праг, опет смо на подручју етнолошког, примордијалног и предачког. Овај простор се у етнографији и народним веровањима насељава душама упокојених, а сам праг третира као станиште предака које ни по коју цену не треба увредити. Отуда и обичај преношења невесте преко прага, веровање у змију чуваркућу настањену под прагом и слично. Све у свему лиминални простори су препуни потенцијала за жанровску књижевност.
- Како гледаш на тај антагонистички однос природе и културе? Шта нас то заиста плаши у мрачним шумама?
Када сам се, сада већ давне 2001. године двоумио између студија филозофије, етнологије и драматургије, у обиљу литературе прочитао сам и једно дело које је можда и понајвише утицало на мој каснији одабир студија. Била је то књига Глуво доба, ауторке Добриле Братић. Подељена на неколико ефектних поглавља, она третира бројне феномене из области етнологије, и савршено објашњава однос социјума, тј. заједнице и ненастањеног дела сеоских атара, шума и река, из којих се у недоба појављује читава галерија бића из народних веровања и предања. Тај контраст коју испуњава непрестано преплитање дана и ноћи, насељеног места те ненасељених и сеновитих кутака, представља праву мамистраву за већину и неисцрпан извор инспирације за свакога од нас којима је страх инспирација.
- Шта је специфично за српску народну страву?
Пре свега то је сусрет обичног човека, у чију свакодневницу изненада продире онострано, најчешће у виду неког од бића из народних веровања. Човек након тог сусрета излази промењен, најчешће са већим или мањим последицама. Ипак, највећи бенефит оваквих претпостављених сусрета јесу управо приче, које се из њих рађају и касније препричавају и записују.
- Како гледаш на однос православља и паганизма?
Један од мени најдражих етнолога, Душан Бандић, је добар део свог научног опуса посветио проучавању синкретизма хришћанства и народног паганства. Мислим да спајање ове две културне традиције представља нашу неминовност, наш менифестни и латентни део јесте целине. То су, у неку руку, овдашњи доктор Џекил и господин Хајд. Од срца препоручујем Бандићеву можда и најпознатију књигу – Царство земаљско и царство небеско.
- За крај, ко су ти књижевни узори? Шта препоручујеш за читање?
Увек се радо враћам старим српским приповедачима. Већина њих је објављена у предратној Библиотеци Српски писци, некада чувеног издавача Народне просвете. Поред њих, волим Душана Баранина, Добрицу Ерића (Ко није, нека прочита Фењер Стојадина Анђелковића, има и као радио – драма). Свиђа ми се избор који као уредници и издавачи праве челници издавачких кућа Орфелин, ЖИР, Страхор и други. Од домаћих колега фантастичара ту су Дејан Огњановић, Дејан Склизовић, Милан Ковачевић, Александар Тешић, Влада Арсић, Небојша Петковић, као и моја супруга Сања Савић Милосављевић која, иако примарно не пише у маниру жанровске књижевности, својим ретким излетима у жанр уме да једним потезом ефектније објасни оно за шта је мени често потребна и читава прича. Од срца бих препоручио њен нови роман Мартин удио, који ће се пред читаоцима наћи премијерно на предстојећем сајму књига, на удруженом штанду ЖИР/БЕДЕМ/КЉУЧ издаваштва. Зашто? Прочитајте, нећете се покајати.
