Амерички председнички избори 2024. и историја која се понавља

Read Time:12 Minute, 48 Second

Пише: Тодор Вулић

У чланку под називом „Ко је видео ветар“, Филип Родић пише: „Ко је видео ветар? Ниси ни ти, а нисам ни ја, али када се повијају крошње дрвећа, ветар пролази ту”, речи су поеме из 19. века британске песникиње Кристине Росети. […] На песму „Ко је видео ветар” – наставља Родић – подсетила су ме дешавања на политичкој сцени САД. […] У последњих месец дана крупне ствари су се десиле на америчкој политичкој сцени. Толико крупне да долази до озбиљних престројавања и фундаменталних промена политичког пејзажа, јер оно што се дешава у САД има утицаја на цео свет“.¹ Па шта се то драматично десило у у оквиру овогодишње изборне трке за место председника САД-а, што је фундаментално променило политички пејзаж ? Десило се свашта, али су три догађаја посебно обележила ову изборну трку:

покушај атентата на Доналда Трампа и запрепашћујуће непрофесионално (или намерно непрофесионално) понашање агената тајне службе задужених за његову безбедност;
одустајање председника Џозефа Бајдена од кандидатуре и
(вероватни) улазак потпредседнице Камале Харис у изборну трку.

Ова дешавања су увела потпуно нови квалитет у динамику овогодишњих избора у САД и унела пометњу у редове демократа. На први поглед би се рекло да овако нечег никада није било у историји америчких председничких избора. Међутим, наравно да је било, јер – мислио ко шта хоће – историја се понавља.

Што је било то је сада

На порталу Центра за културну обнову – Археофутура, објављено је до сада на десетине чланака у којима је излагана аргументација у прилог тези о кардиналној заблуди модерне научне памети: заблуди о праволинијско-прогресивистичкој природи историјске динамике. С друге стране, доказивана је разложност и исправност њој супротстављене спирално-цикличне парадигме. У тим чланцима је наведено на стотине примера хронолошки-ритмичног и хронолошки-симетричног понављања историјских догађаја. Стога, овога пута нећемо замарати читаоце теоријским и апликативним доказима о манифестовању спиралног циклизма у историји као одразу деловања уређујуће силе историјског космоса. Јулијус Евола је о томе писао: „Поступање те силе ‘с неба’ је нематеријално деловање чистим присуством. Оно је невидљиво као ветар, а ипак је неизбежно попут природних сила“ (Евола, 2010:30). (Дакле, поново ветар као метафора, који не видите ни ви, а коју не видим ни ја). Ипак, због читалаца који се евентуално први пут сусрећу са овом античком идејом, навешћемо ставове само двојице значајних заговорника цикличне парадигме.

Постављајући премисе своје ꞌистинске филозофије историјеꞌ Артур Шопенхауер је тврдио: „Историја је лажљива не само у извођењу већ и у својој бити, јер говорећи о индивидуама и догађајима тврди да сваки пут прича нешто друго, мада у ствари ’од почетка до краја, непрестано само понавља исто под другим именом и другим оделомꞌ” (Тартаља, 1976: 48–49). Стога, према мишљењу овог немачког филозофа: „Девиза историје треба да гласи – Eadem sed aliter (lat. оно исто али другачије). […] Насупрот томе, будале мисле да нешто ново тек треба да постане и да дође” (Шопенхауер, 2005: 480–481). Филозоф стоицизма и уједно римски цар Марко Аурелије је у другом веку нове ере писао: „Увек треба мислити на ове две истине – да је све од памтивека исто, и да се све у одређеним временским размацима поново враћа” (Књига 2, мисао 14). „Све ове ствари које се сада дешавају дешавале су се раније и дешаваће се у будуће. Треба подједнако имати пред очима и целе драме и поједине сцене за које знаш из сопственог искуства или старе историје […] – све су те сцене биле исте, само су глумци били други” (Књига 10, мисао 27).

Шта је то што се сада дешава, а дешавало се и у прошлости „само под другим именом и оделом“. Ако је данашња „драмска сцена“ – тј. председнички избори у САД – иста некој ранијој, који су „глумци“ били актери те раније драме? Одговор на то питање гласи: „глумци“ у истој претходној драми били су они који су учествовали у председничким изборима у САД 1968. године. Наиме, тадашњи амерички председник Линдон Џонсон је пред крај свог председничког мандата ушао испред демократа у трку за нови мандат (као и Бајден), али се због лоших почетних резултата повукао из ње 1968. Кандидатура је затим пренета на тадашњег потпредседника Хјуберта Хамфрија, јер је тада најпопуларнији кандидат демократа, Роберт Кенеди, елиминисан из изборне трке хицима атентатора Сирхана Сирхана. Ових дана се после покушаја атентата на Трампа Бајден повукао из председничке трке, преносећи кандидатуру на потпредседницу Камалу Харис. Камала Харис је рођена 1964. у време када је Линдон Џонсон био председник САД – и 56 година после Џонсоновог рођења (1908).

Хронолошки распон од 55/56 година:

Избори 1964. и 2020.

– Линдон Џонсон изабран за председника САД-а.
– Џозеф Бајден изабран за председника САД-а.

Међувреме: 55/56 година.

Избори 1968. и 2024.

Отац и син

– Тада је у председничкој трци учествовао Роберт Кенеди.
– Сада у председничкој трци поново учествује Роберт Кенеди (син Роберта старијег).

Међувреме: 55/56 година.

Атентати

– Тада је на најпопуларнијег кандидата за председника Роберта Кенедија,

да би се спречио његов избор, извршен атентат.

– Сада је на најпопуларнијег кандидата за председника Доналда Трампа,

да би се спречио његов избор, покушан атентат.

Међувреме: 55/56 година.

Повлачење председника из председничке трке

– Тада се председник Џонсон повукао из председничке трке.
– Сада се председник Бајден повукао из председничке трке.

Међувреме: 55/56 година.

Кандидовање потпредседника

– Тада су демократе уместо Џонсона кандидовали Хјуберта Хамфрија.
– Сада ће демократе уместо Бајдена (највероватније) кандидовати Камалу Харис.

Међувреме: 55/56 година.

Тада је у моменту кандидовања Хјуберт Ханфри био потпредседник САД.
Сада је у моменту кандидовања Камала Харис потпредседница САД.

Што је било то ће бити

Уколико се неки актуелни догађаји исправно (наглашавам – исправно) препознају као реплике прошлих збивања, онда се по спирално-цикличној парадигми може предвидети и оно што се још није десило. Управо тај прогнозистички квалитет спирално-цикличне динамике историје, чини ову парадигму неупоредиво значајнијом од праволинијске. Модерна праволинијска парадигма не признаје постојање цикличног или било ког закона у историји. Следствено томе, тврди данашња научна памет, није могуће егзактно предвиђати историјску будућност. „Посао историчара је да сазнаје прошлост, а не будућност; а кад год историчари претендују да су у стању одредити будућност пре њеног дешавања, с извесношћу можемо знати да нешто није у реду са њиховим темељним поимањем историје” (Колингвуд, 2003: 70). Задатак историчара неспорно јесте сазнавање чињеница о прошлости, али не због стицања знања о прошлости ради пуког знања, већ ради коришћења тог знања за ишчитавање будућности; за сагледавање бар сенки и обриса будућих догађаја. У суштини, прави задатак историчара би морао бити, упркос Колингвуду, управо – предодређивање историје. Посао историчара је сјајно, и то у само једној јединој реченици, одредио и објаснио анонимни афрички средњовековни песник, творац спева Сундјата. У прологу тог епа, говорећи о улози епских песника (гриота), он каже: „Ми гриоти, ми смо чувари знања о прошлости, а ко познаје прошлост једне земље, може да чита и њену будућност”. (Није ли и наша епска поезија имала ту исту, а у међувремену заборављену функцију и сврху)?

Под условом да смо исправно препознали овогодишње председничке изборе у САД као реплику оних из 1968. (што би подразумевало и званичну потврду Камале Харис као кандидата демократа за председника САД. на конвенцији у августу), онда нам у наредним месецима предстоје следећи догађаји (а ти догађаји су у наставку текста болдовани):

Избори 1968. и 2024. – будућа дешавања

– Пораз Хјуберта Хамфрија на председничким изборима.
– Пораз Камале Харис на председничким изборима.

Међувреме: 55/56 година.

– Крај председничке владавине Линдона Џонсона.
– Крај председничке владавине Џозефа Бајдена.

Међувреме: 55/56 година.

– Почетак председничке владавине Ричарда Никсона.
– Почетак председничке владавине Доналда Трампа.

Међувреме: 55/56 година.

Додајмо овоме и следеће: Доналд Трамп ће зажалити што му је уопште пало на памет да се поново кандидује. У току његовог другог мандата, САД ће ући у политичко-економски хаос.

Понављање историјских догађаја у историји Срба

Направимо привремени отклон од америчких председничких избора, и уз помоћ врло кратког исечка упоредне хронологије из наше историје, покажимо неколико поновљених дешавања по временском распону од 55/56 година.

1944 – 1999

– Американци и Британци пружају политичку, материјалну и

пропагандну помоћ побуњеној комунистичкој опозицији у Југославији

(и Србији), доприносећи њеном скором тријумфу.

– Американци и Европска Унија пружају политичку, материјалну и

пропагандну помоћ неолибералној опозицији у Србији,

доприносећи њеном скором тријумфу.

Међувреме: 55/56 година.

– Побуна нацистичких савезника, Албанаца (балиста), после ослобођења Косова и

Метохије од немачке окупације.

– Побуна Америчких и НАТО савезника, Албанаца (учекаоваца), пред НАТО окупацију

Косова и Метохије. (У оквиру НАТО трупа на Косово се вратили

бивши окупатори, Немци и Италијани).

Међувреме: 55/56 година.

– Користећи базе у Италији, америчка и британска авијација брутално

бомбардује Београд и Србију, превасходно убијајући цивиле и

разарајући цивилну инфраструктуру.

– Користећи базе у Италији, америчка и НАТО авијација брутално

бомбардује Београд и Србију, превасходно убијајући цивиле и

разарајући цивилну инфраструктуру.

Међувреме: 55/56 године.

1945 – 2000

– Тријумф комунистичке револуције у Југославији.
– Тријумф неолибералне револуције у СР Југославији.

Међувреме: 55/56 године.

– Свргнут краљ Краљевине Југославије Петар II Карађорђевић.
– Свргнут председник СР Југославије Слободан Милошевић.

Међувреме: 55/56 године…итд.

Дакле, и у нашој историји се по спирално-цикличној динамици понавља оно исто али другачије. Знатно дужа упоредна хронологија, објављена је у ранијим чланцима на порталу Археофутуре.

Година 1968.

Подсетимо се у наставку још неких догађаја из 1968. године, коју сад реплицира 2024. У тој 1968. десила се последња побуна против лажних вредности либералног Запада. У атмосфери општег бунта против америчког интервенционизма и умора од лицемерја и идеолошке трулежи послератних западних елита, дошло је до светске експлозије утопијске енергије. Револуција из 1968, као и све остале револуције, имала је племените циљеве и блиставо привлачну фасаду. Међутим, она је иза те фасаде крила језиву идеологију, дириговану и усмеравану од стране идеолошких „луткара“. Тада је рођена неолиберална звер, иако је то, парадоксално, био последњи револуционарни талас који је имао снагу културног цунамија инспирисан идејама марксизма и праксом тада екстремно популарних комунистичких револуционара: Мао Це Тунга, Хо Ши Мина, Че Геваре итд. Док је једна Културна револуција беснела у Кини, на Западу се одвијала друга културна револуција, ширећи се у редовима левичарске радикализоване омладине попут пожара. Она је у Француској практично свргла генерала Де Гола (који је у мају 1968. чак морао да привремено напусти земљу), а код нас је после побуне на Београдском универзитету и полицијског пендречења, југословенски маршал лично и дволично подржао захтеве студената. Наравно, после одушевљења због маршалове подршке и одиграног козарачког кола, коловође тог студентског бунта су већ сутрадан завршиле у разним „установама за преваспитавање“. (На ово би требало да обрате пажњу вође предстојеће литијумске побуне код нас). Ипак, у жижи свих тих дешавања, као горућа тема и тадашњих председничких избора у САД, и револуционарних побуна, био је војни интервенционизам Сједињених Држава у Вијетнаму у форми необјављеног рата. Данас САД и НАТО воде у Украјини необјављени (пропагандни, економски, прокси) рат против Русије. На основу ове вијетнамско-украјинске паралеле могла би се скицирати прогноза године краја и исход НАТО-руског сукоба, али ће то бити тема неког наредног чланка. Наравно, и Тајван је географски тако близу Вијетнама.

Извори:

Евола, Јулијус: Побуна против модерног света. Градац К, Чачак-Београд, 2010.

Тартаља, Смиља: Скривени круг – обнова циклизма у филозофији историје, ПКССОЈ, Београд, 1976.

Шопенхауер, Артур: Свет као воља и представа II, Службени гласник, Београд, 2005.

Аурелије, Марко: Самоме себи, Дерета, Београд, 2004.

Колингвуд, Робин Џ: Идеја историје, Службени лист СЦГ, Беогрд, 2003.

1) Филип Родић: https://www.novosti.rs/c/vesti/kolumne/1390893/kolumna-filip-rodic