У тренутку када политика реже сваки комад бића у Србији, бројни аналитичари, политиколози, филозофи, социолози се труде да, између пропаганде и идеологије, анализирају феномен студентског покрета. У анализе често укључују разне друштвене, економске, политичке, геополитичке и коспиролошке факторе. Тражи се одговор на питање како то да се из једног свеопштег политичког мртвила, појавило нешто ново, нешто што није пратило уопштене обрасце вођења политичке борбе. Јавио се покрет који није имао Вођу, тип харизматичне личности који нам је, од књазова и краљева, преко доживотних председника до ових демократских, био основни императив политичког живота.
Пратећи кампању „студента“, оно што ми је „одскочило“, поред тога како су коришћене друштвене мреже у кампањи, с обзиром да су им традиционални медијски путеви већински били затворени, јесте да се нешто код бирача променило, по мом мишљењу. Не само да су млађи, не говорим искључиво о генерацијском јазу, нити о томе да су друштвене мреже другачије обликовале приступ политици, а јесу, него о нечему социолошки дубљем. Оно што се по мени променило јесте одсуство потребе за Вођом. Илија Срдановић се јавља на крају, и не може се на исти начин сврстати у Вође политичке партије/покрета попут оних из прошлости. Он није попут Милошевића, Шешеља, Дачића, Тадића, Ђинђића, Вучића, Николића, Коштунице и бројних других мање познатих. Није традиционални Вођа, и у овом тренутку Вођа није био круцијалан за успех овог политичког покрета.
На две ствари бих волео да скренем пажњу овим текстом. Прво, чини ми се да се јасно назире крај телевизијског доба код нас, што ће дефинитивно променити начин на који се води политички живот на овим просторима. И, друго, дошло је, постепеним привођењем различитих процеса модернизације и урбанизације крају, до суштинске промене породичне структуре на овим просторима, што је, природно, ако се социолошки анализира, довело до промене схватања политике.
Породична структура и политика
Претпоставићу да читаоца ово друго више занима, веза између породичне структуре и начина схватања политике, па ћу се са том темом првом позабавити. Књига која ће послужити као кичма и месо овог текста је Објашњење идеологије: породичне структуре и друштвени системи (1983) француског теоретичара Емануел Тода. Код нас, Тод је познат као теоретичар који је прогнозирао распад Совјетског Савеза, још давне 1976. године. Такође, недавно му је преведена и објављена књига Пораз Запада, којом је зарадио надимак Шпенглер нашег времена[1].
Тод у књизи о идеологији и породици полази од претпоставке да начини на који разумемо политику нису искључиво производ историјских околности, економских интереса, политичке пропаганде, већ у идеолошком погледу проналазимо обрасце породичног живота. Његово истраживање заснива се на истраживању породичних струкутра француског социолога Фредерик Ле Плеја, као и на Фројдовој психоаналитичкој мисли где се идеологија препознаје као одраз одређених схватања породице која по својој дефиницији репродукује, поред људи, и јасне вредности.
Свесно или несвесно, пише Тод, позивајући се на Фројда, свака генерација усваја родитељске вредности које одређују основне људске односе: између родитеља и деце, браће и сестара, мужа и жене. У породици се први пут учи ко има право да одлучује, шта се дешава са имовином и да ли долази до одвајања од родитеља или се остаје у заједничком домаћинству. Моћ овог механизма репродукције произлази из чињенице да он не мора бити свестан нити вербално исказан; он делује аутоматски и поседује сопствену унутрашњу логику. Велика слабост психоаналитичког приступа је у томе што се, како истиче Тод, претпоставља постојање једне, универзалне структуре породице, а није јасно како би она могла да произведе све различите идеолошке творевине људске маште.
Тод, насупрот психоаналитичком становишту о универзалној структури породице, пише своју типологију која обухвата осам породичних структура које се разликују у начину тумачења односа родитеља и деце, степену ауторитета унутар породице, положају браће и правилима наслеђивања.
Овде ће укратко бити приказани Тодови типови породичних структура.
- Егзогамна комунитарна породица ((Русија, Кина, Вијетнам, Бугарска, Куба, Југославија…(подсећам да је књига писана 1983.)) представља проширену породичну заједницу у којој ожењени синови остају да живе са оцем и доводе супруге изван свог сродничког круга. Ауторитет припада старијој генерацији, односно оцу, док међу браћом постоји начелна једнакост. Егалитаризам и комунитаризам су далеко значајнији у овој породичној структури од индивидуализма, чиме Тод, између осталог, и објашњава прихватање комунизма у овим државама. Због тензија које се јављају унутар породице где долази до самосталности тек после смрти оца, политички системи у оваквим породичним структурама умеју да буду нестабилни и анархични, политички речено, револуционарни, до, наравно, поновног успостављања новог ауторитета и вође. 2. Ендогамна комунитарна породица (Исламски свет) такође почива на широј породичној заједници и снажним родбинским везама, али се разликује по томе што се брак склапа унутар ширег сродничког круга, чиме се, због измешаности и повезаности породице, смањује тензија и скида претрана одговорост са оца, а тиме се, у виду идеолошког и религијског погледа на свет, обезбеђује одређени континуитет. 3. Ауторитарна породица (Немачка, Аустрија, Јапан, Кореја, северна Шпанија, Португал, Ирска, Шкотска…) наглашава послушност родитељима и хијерархију међу члановима, а често и неједнаку расподелу наследства, при чему један наследник може имати повлашћен положај, а остали су углавном препуштени да се сами сналазе. Одређени ниво фатализма одликује овај тип породичне структуре, као и, што сам назив овог типа потврђује, ауторитативност и послушност. Насупрот њој, 4. егалитарна нуклеарна породица (Италија, јужна Француска, јужна Шпанија, Румунија, одређени делови Латинске Америке…) подразумева да деца напуштају родитељски дом и оснивају сопствена домаћинства, док се наследство равномерно дели. У оваквим политичким системима, укратко, долази до тензије између схватања једнакости и слободе, а често оно што одликује ова друштва јесте изразита неједнакост. 5. Апсолутна нуклеарна породица (Англосаксонски свет) такође почива на самосталности породичног домаћинства, али родитељима оставља већу слободу у расподели наследства, без чврстог начела једнакости међу наследницима. С обзиром на висок ниво индивидуализма у овом типу породичне структуре, чланови се ослањају на формирање сопствених заједница које нису само породично повезане. Тиме се развија друштвено поверење које се преноси на институције и обезбеђује висок ниво друштвене стабилности. Преостале три категорије у овој типологији јесу 6. асиметрична породица, 7. аномијска породица, и 8. флексибилна породица. О овим структурама нећу писати јер, конкретно, за овај текст нису битне.
Важно је истаћи да однос према ауторитету, слободи, једнакости, као и однос појединца према заједници, унутар наведених породичних структура треба сагледати као теоријски оквир за социолошку анализу, а не као правило по коме одређени тип породице искључиво производи тачно одређени политички поредак.
За нас, и анализу тренутног политичког стања, важна је Тодова анализа егзогамне комунитарне породице. Он ову породичну структуру повезује са ширим политичким обрасцима, пре свега са колективизмом, наглашеним значајем друштвене дисциплине, прилагођавањем заједници и прихватањем снажне централне власти. Логика тог тумачења полази од претпоставке да човек који одраста у заједници у којој je лична самосталност ограниченa породичним ауторитетом, може лакше да препозна сличан образац и у политичком поретку. Отац може бити врх вертикале, док су браћа међусобно донекле једнака. Породица може бити строго хијерархијска према генерацијама, а истовремено снажно колективистичка унутар своје генерације. Управо је та комбинација за Тода била од великог значаја за разумевање комунитарне породице и њених политичких корелата. Отуда, Тод прави јасну повезницу зашто је у Кини, Русији, Србији (коју посебно наглашава), Куби и Вијетнаму, „комунизам успео“. Идеолошки се поклапао са породичним структурама. Култ Државе и култ Вође у комунизму, за Тода, рефлектован је из егзогамне комунитарне породице на виши политички облик. Симболички се Вођа уздиже изнад обичних политичких институција и представља као отац народа, док се лојалност њему изједначава са лојалношћу колективу. Поента овде је, мимо комунизма, свеприсутна идеја Вође и посебан однос према потреби за Вођом који је обележавао различите политичке системе унутар једне породичне структуре.
Простор Балкана обележавали су различити облици патријархалних домаћинстава, заједнички живот више генерација и различити облици задружног живота. Истраживања српског села и историје породице показују да су такви облици били нарочито важни у разумевању друштвене организације Србије 19. и прве половине 20. века. Најпознатији облик био је, наравно, задруга. Представљала је економску, сродничку и друштвену јединицу у којој су различите генерације морале да деле домаћинство, рад, имовину и одговорности. Однос оца и сина у таквом систему имао је сасвим другачије значење него у савременој нуклеарној породици. Син није једноставно требало да одрасте, оде од куће и постане самостални појединац. Његова зрелост није значила напуштање породичне структуре, него његово укључивање у њу као одраслог члана. Истраживања трансформације српског домаћинства управо показују дуг процес преласка од ширих породичних домаћинстава, задруга, ка мањим породичним јединицама.
Управо је тај прелазак са вишегенерацијских домаћинстава на мање, нуклеарне породице, праћен урбанизацијом, образовањем и већом економском самосталношћу младих, важан за истраживање промена у схватању ауторитета, индивидуалне слободе и политичког вођства. У основи праћење модернизацијских друштвених процеса, као и дезинтеграција егзогамне комунитарне породице, води до промене схватања како породичних ауторитета, тако и политичких вођа.
Урбанизација, индустријализација, школовање, запошљавање жена, миграција из села у град, становање у мањим домаћинствима и постепена индивидуализација живота нису утицали само на промену места на којем се живи, него су променили и односе унутар породице. Постепена промена породице, односно прелазак са егзогамне комунитарне породице на нуклеарне породице кроз одређен број генерација мења начин на који се „схвата“, свесно или несвесно, ауторитет, једнакост, припадност, односи и заиста би било тешко очекивати, после свих промена, да разумевање политике остане исто, као и да потреба за Вођом остане иста.
Да би се разумеле ове промене, потребно је уврстити у анализу и процес глобализације, доминацију капитализма и све израженију индивидуализацију друштвеног живота. Појединац се данас све мање одређује искључиво кроз породицу, локалну заједницу и наслеђене друштвене улоге, а све више кроз личне изборе, професионалне амбиције, потрошачке навике и идентитете који су формирани глобалним светом. Поверење и односи све мање су везани за нуклеарне породице, а друштвена повезаност заснива се на интересима, околностима и дигиталним мрежама. Како социолог Марк Грановетер запажа, данашње мрежно друштво заснива се на „слабим везама“, појединачним конекцијама, које се разликују од јаких веза (родбинских, пријатељских и сличних). Насупрот породице стоје глобалне идеје и поруке. Давно је Дејвид Рисман о томе писао у књизи Усамљена гомила. Ауторитет старијих генерација суочава се са конкуренцијом информација и узора доступних на екрану. Што значи да ако се мења начин на који појединац стиче знање, гради идентитет и успоставља однос према ауторитету, неминовно се мења и начин на који доживљава политику. Култ Вође нема исти значај у нуклеарним породицама, као што је имао егзогамним комунитарним породицама.
Медији и крај телевизијског доба
Овде отварамо пут и ка промени медија. Како се постепено мењала породица која је обликовала „политичког човека“, тако је и промена медија утицала на начин на који тај човек политику доживљава и како у њој учествује. Окренућемо се, сада, Маршалу Маклуану и његовом тумачењу медија. У књизи Разумевање медија, он истиче да је веома битно са којег медија „примамо поруку“ јер сваки медији другачије представља „стварност“, па самим тим и политичког вођу. Није исто да ли Вођу слушамо преко радија, гледамо на телевизијском екрану или га фрагментисано срећемо кроз кратке снимке на друштвеним мрежама или кроз мимове. Сваки од ових наведених медија ствара посебне услове за успостављање односа између вође и публике. Што се јасно и показало током медијске битке између СНС-а и Студентског покрета. Вучић на друштвеним мрежама, колико год маркетиншки његова странка била активна, није имао шансу. Згажен мим културом, снимцима корупције и злоупотребом јавне моћи, његова порука на новом медију није могла да се пренесе на начин на који се очекивало. Он је човек телевизијског доба чија медијски створена личност постепено бледи у времену друштвених мрежа.
Макулан је, на пример, Хитлера називао племенским тотемом радија, истичићи да је телевизија била широко распрострањена у време његове владавине, он би брзо нестао. Да се најпре јавила телевизија, Хитлера не би ни било, пише он. Хитлерова гестикулација, физички изглед, ниси прихватљиви у доба телевизије, али зато његов тон, начин говора, обраћање, јесу, отуда је и преко радија успео да пренесе „поруку“. Сличан пример наводи Макулан када се на америчкој телевизији појавио Хрушчов који је за америчку јавност био много прихватљивији од Никсона јер је за њих био схваћен као кловн и симаптични чича. Никсон је био човек радија који је залутао у телевизијско доба. Док је, како Маклуан истиче, Кенеди, на пример, био идеални човек телевизијског доба.
Ако Вучића узмемо као савременог примерка човека телевизијског доба, где се обраћа пажња на то како изгледа, како се креће, какве изразе лица прави, и какав утисак његова појава оставља пред камером, приметићемо важност контроле представљања себе на екрану. У телевизијском добу политичар се ослања на релативно стабилну слику коју о њему производе медији који су под његовом контролом. У случају Вучића, телевизијски медији су, што се да видети, већински под његовом контролом. Он је тип политичке личности која се изразито ослањала на телевизијску видљивост, честа обраћања, директне наступе и стално присуство у медијском простору. У таквом моделу, политичка моћ се изражава кроз непрекидну јавну појаву њеног централног представника. Међутим, на заласку телевизијског доба, сама телевизијска личност осуђена је да се, иако је можда непрекидно телевизијски присутна, стално суочава са окружењем у којем је значење порука са малих екрана непрестано оспоравано, преобликовано, скраћено, критиковано, огољено и доведено у питање. Некадашња моћ оног ко има контролу над телевизијским медијима, да својим присуством намеће теме и личности које ће бити гледане, полако се губи.
Медијска промена не догађа се у друштвеном вакуму, у некаквим контролисаним условима, него се догађа више стихијски, несвесно, кроз генерацију која одраста у свету персонализованих информација и глобалних културних утицаја. Дешава се унутар друштва чији се породични односи, облици припадности и представе о ауторитету већ мењају. Да бисмо разумели зашто одређени облик политичке комуникације у једном тренутку постаје делотворан, а у другом губи снагу, није довољно да посматрамо само технологију. Потребно је да разумемо и људе који је користе, њихове односе, искуства и очекивања од заједнице. Тек када разумемо све ове промене, породичне, медијске, друштвене, можемо да почнемо да схватамо зашто политички модел који је годинама деловао стабилно, може, укључивањем једне нове генерације, истински другачије у својој сржи, да се озбиљно доведе у питање.
Тодова анализа породичних структура помаже нам да разумемо како се унутар породице формирају представе о ауторитету и припадности, док нас Маклуан подсећа да медији мењају начин на који се те представе обликују и преносе у политички живот. Реч је о процесима који се међусобно прожимају и чији се исход не може свести на један узрок. И без обзира на исход избора и на то да ли ће се постојећи политички поредак одржати или претрпети пораз, друштвени процеси о којима сам писао не могу се свести на један изборни циклус. Промене у породичним структурама, индивидуализација, урбанизација, трансформација друштвених веза и промена медијског окружења одвијају се и не морају на прву бити видљиви у изборним резултатима, али то, наравно, не значи да се темељи на којима је почивао политички живот не мењају. Сведочимо озбиљним друштвеним променама које остају тек да буду забележене и „академски“ анализиране.
Литература:
- Emmanuel Todd, The Explanation of Ideology: Family Structure and Social Systems, Blackwell Pub, 1989.
- Marshall McLuhan, Understanding Media: The Extensions of Man, The MIT Press, 1994.
[1] https://standard.rs/2025/12/21/emanuel-tod-kao-spengler-naseg-vremena/