Мон Блан, Јули. Успињали смо се неколико дугих сати из тмине долине до светлости врхова. Ишли смо од тамне и густе, готово нибелуншке, јелове шуме, прожете густом маглом, преко виших предела прекривених стењем и усамљеним моренама. У зору смо, коначно, стигли до руба нижег глечера. Овај предео, као што му и име (Mer de Glace) каже, из даљине подсећа на огромно водено тело које се смрзло и претворило у равну и једнообразну масу. Изблиза, будући да је прошарано пукотинама и мањим расцепима, подсећа на бурно укрштање плавкастих и сивкасто-белих таласа чија је динамика била магично заустављена и окамењена. Прелазимо ово чудно бело море из кога израњају врхови и тамни гребени поломљених стена што подсећају на фјордове, остављајући за собом пусту маглу која и даље покрива долину. Идемо преко мостова, ледених амбиса, и уз зидове планине, користећи се секирама, конопцима и крампонима док око нас почиње да се шири јасна и бљештава светлост. Прелазимо неколико кратких, стрмих зидова стења, а затим и неколико залеђених окука. Коначно стижемо на врх.
Стојим на граници. Око нас кружни хоризонт: море сачињено од мноштва планинских ланаца, час стеновитих, час ледених, који се надовезују једни на друге и који, захваљујући различитим особинама и различитој удаљености, попримају све нијансе боја, све док се, растапајући се и одајући одсјај бескрајности, не изгубе на далеком хоризонту. Поред тога, облици врхова, нетелесни попут утвара, израњају у даљини као да плутају на бисерној атмосфери. Ово је време соларних висина и велике осамљености.
Након оних дугих сати, током којих ће наша одлучна воља савладавати умор, инертност и подсвесне страхове тела, губи се, попут одјека, сећање на сваку бригу и активност живота у равници. Штавише, наступа другачије осећање сопства и постаје све теже поистоветити себе са том тешком, затвореном и ефемерном љуштуром, што за већину људи јесте емпиријски „его“. Ово искуство, ипак, није мистички бродолом нити сентиментални осећај напуштености. Тако је и лиризам нешто што ће пре наћи своје одговарајуће место у литерарним круговима него овде горе.
А овде, где постоје само небо и чисте, слободне силе, душа учествује у аналогној чистоти и слободи, и на овај начин почиње да схвата шта дух заправо јесте. Душа све то опажа а пред мирном и победилачком величанственошћу нестају сентиментализам, утилитаризам и свака људска речитост. Оно што у свету душе има карактер чистоте, безличности и моћи овде налази свој еквивалент у леденим висовима, пустињама, степама и океанима. Доживљавамо дах свега што је широко као унутрашњу силу ослобођења.
Баш на овим врховима, иза којих постоји друга земља – и из сличних искустава – може се истински схватити тајна шта је то imperium у највишем смислу речи. Истинска империјална традиција није искована кроз ускогруде интересе, кроз ускосхваћену хегемонију нити „светом себичношћу“; таква традиција је створена само када се херојска вокација будила као неодољива сила одозго, и само тамо где је била покренута вољом да се настави, превазилазећи сваку материјалну и рационалну препреку. Ово је, напокон, тајна сваке врсте освајача. Велики освајачи из прошлости увек су видели себе као децу судбине, као носиоце силе која је морала да се манифестује и којој све остало (почевши од њих самих, њихових склоности, ужитака и њиховог спокојства) мора бити жртвовано. Овде горе, све то постаје јасно, непосредно и природно. Тиха величанственост ових доминантних врхова, досегнутих уз ризик велике опасности, упућује на тишину универзалне акције, акције која се кроз ратничку расу шири светом с истом чистотом, истим осећањем судбине и с истим елементарним силама попут великих освајача; тако, као из пламтећег нуклеуса, светлост зрачи и исијава.
Верујем да снага која лежи иза чуда Римског царства није била ништа другачија од овога. У тихој преподневној светлости, спора и веома висока облетања јастребова над нама у мисао ми доносе симбол римских легија – орла – у његовој највишој и најплеменитијој представи. Сетих се најсјајнијих одломака Цезарових списа у којима нема трагова сентиментализма, елоквентних коментара нити наговештаја субјективности, већ је у питању пре свега чисто изношење чињеница, прост језик за описивање ствари и догађаја, стил који је попут сјајног метала, попут војничког освајања овог легендарног хероја римског света. Сетио сам се, такође, и речи приписаних Констанцију Хлору које увелико откривају скривени и можда несвесни импулс римске експанзије. Речено је да је овај војсковођа, сакупљајући загонетне традиције, са својим легијама путовао све до Британије, не толико да би извео војнички подухват или због плена, колико због тога да открије место где „светлост не нестаје“ те да би „контемплирао Оца богова“, антиципирајући тако божанско стање које, према древном римском веровању, очекује императоре и војсковође након њихове смрти. Ф. Ниче је писао: „С оне стране Севера, леда и смрти – тамо је наш живот, тамо је наша срећа!“
Кроз симбол и у терминима мрачних предосећања ова традиција нас наводи да схватимо латентно значење онога што може да се назове римским легионарским духом. Ове кохорте људи од челика, равнодушних, способних за сваку дисциплину, рашириле су се светом без икаквог разлога и заиста предодређеног плана, потчињавајући се трансцендентном импулсу. Кроз освајање и универзално остварење које су постигли за Рим, магловито су појмили предосећање оног што више не припада људском, предосећање оне aeternitas (вечност) која је постала непосредно повезана са древним римским империјалним симболом. Сада и на овом месту такве мисли ми се јављају с чудном снагом. И баш као што се ноћу са узвишеног места могу, све до најудаљенијих хоризоната, видети светла разбацана у долинама, исто тако у моме уму израња идеја о супериорном, утеловљеном јединству невидљивог фронта свих оних који, упркос свему, у разним деловима света бију исту битку, предводе исту побуну, оних који су носиоци исте неопипљиве традиције.
Ове силе се чине раштрканим и изолованим у свету, а ипак су незадрживо повезане заједничком суштином која има за циљ да сачува апсолутни идеал imperium-а и да дела у циљу његовог повратка. До тога ће доћи након што се овај циклус мрачног доба затвори, кроз акцију која је дубока и невидљива због тога што је она чисти спиритуални интензитет нетакнут људским немиром, пасијама, лажима, илузијама и поделама. Овај интензитет означен је мирном и неодољивом моћи ове светлости која сија над леденим врховима. Увек постоје тренуци (ретки су, али ипак постоје) у којима се сустичу физички и метафизички елементи, кад спољашње следи унутрашње, формирајући затворени круг: светло које на моменте избија из тог круга сигурно је светло апсолутног живота.
Приредио: Иван Ћупин/Нови Стандард
Извор: Јулијус Евола, Размишљања о врховима, Укронија, Београд, 2004.
Превод с италијанског: Светислав Бајић