Дуго очекивана Одисеја Кристофера Нолана коначно се појавила на филмском платну. Одлично време за Хомера, помислио би спољашњи посматрач. Да је Хомер какав писац модерне белетристике сигурно би се обрадовао порастом својих деоница у очима публике. Можда је време и за телевизијски или нетфликс серијал? Сваки публицитет је добар публицитет, стога то мора да важи и за класичну старину. Свакако, о Хомеру се у последње две године откако је најављена Ноланова Одисеја расправља на свакодневном нивоу. По први пут од изласка Петерсенове Троје поједине слике које би требало да представљају микенску Грчку презентују се публици.
О самом филму већ је довољно речено. То свакако није остварење вредно вишечасовних дискусија нити исцрпних вивисекција сваке од појединачних сцена. У питању је модерни холивудски блокбастер, акциони филм, који је, ако је „оживео“ Хомера, то учинио како би посредством некромантије обукао његову кожу и њиме се представио. О том кривотворењу Хомера писао сам на претходним местима (овде и овде), те су аргументи које бих употребио тим путем већ представљени.
У овом случају, с обзиром да се лутајући поглед масовне аудијенције макар на моменат зауставио на Хомеру и његовој Одисеји, ту околност ваља искористити да се поставе одређене упоришне тачке. Другим речима, уместо што дозвољавамо Нолану и Холивуду да усмерава ток дебате, те да се окористи самим Хомером, искористићемо моменат да Одисеју, једним страхопоштовањем попут оног са којим су стари Грци прилазили Аполоновом храму у сврхе ритуалног прочишћења, представимо у њеном исконском светлу.
Сврха повратка
Фокус филмских и телевизијских верзија Одисеје увек је био на њеном питорескном квалитету, живописној панорами митолошких прича, невероватних створења, богова, и чудовишта. Не може се оспорити ова њена дирљива привлачност. Многи од нас могу се сетити првих додира са грчком митологијом кроз сликовнице купљене у локалним књижарама, где се Одисејеве авантуре раскошним бојама предочавају дечјој машти.
Одисеј, први авантуриста, први гусар, повратник, изгнаник, и рушилац Троје. Његов лик урезан је дубоко у машти свих који су ступили у контакт са тим причама, и стога није тешко потоњем ствараоцу да путем филма, серије, или стрипа призове ове ране импресије. Носталгија за исконом, према свему оном што је „рано“ и изворно, чини лавовски део привлачности Одисеје. Управо говорећи о носталгији примичемо се првој од важних „тема“ Одисеје које се провлаче као златне нити и чине вредносну архитектуру која подупире еп.
Од старогрчког nostos – повратак, из рата, егзила, или присилног изнанства – које по први пут као категорију срећемо у Одисеји, потиче наше модерно схватање носталгије. Одисејево лутање пренесено је са чисто физичке равни на домен духовне чежње, жала за оним што је прошло и чега више неповратно нема. Одисеј није онај који само лута, већ и онај који чезне, који тежи повратку удаљеним просторима духа.
Кроз чежњу за враћањем Одисеји учествујемо у једном миленијумском процесу преображаја значења и сврхе повратка, физичког као и духовног лутања. У томе проналазимо оно „опште“ које се увек јавља када говоримо о Хомеру. Речима Вернера Јегера, „дух опште судбине и трајну животну истину, које у себи скрива херојски ступањ људског бивстовања, чије је језгро непролазно, упркос свеколиком грађанском напретку, епика ниједног другог народа није изразила тако исцрпно и далекосежно као грчка.“[1]
Уколико нам посредством тог „свеколиког грађанског напретка“ понестаје херојских узора и инспирација у борби са свакодневницом – и с обзиром да наше епске традиције посредством прогреса полако пресушују у својој моћи подстицаја – остаје нам да посегнемо за оним што преостаје, у овом случају за Хомером.
На овај начин можемо објаснити вечно понављајућу потребу модерне да имитира Хомера. Себи својственом интуицијом, она осећа да ипак остаје један грумен злата након што је све остало разрушено. Из тог грумена, уколико се његова снага негује, проистичу и сви остали, те он служи као подстицајна снага и вековна инспирација.
Током 18. и 19. века, у ери индустријског раста и прогреса, немачки романтичари суочивши се са Хомером посегнули су и за својим, до тада заборављеним традицијама. Из изворног питања – „Где је наш Хомер?“ – проистекли су поновно откриће Песме о Нибелунзима, оживљавање предања о Сигурду и Брунхулди, и монументална музичка остварења Рихарда Вагнера. Додир са његовим делом поседује ту снагу да пробуди оно најбоље што још лежи у нама, да осветли, и да понуди подстрек.
Морално посрнуће
Ово ипак није рећи да сматрамо Хомера првобитним извором из кога произилазе сви остали. Еп Хомеров није каква „прабиљка“ о којој говори Гете, исконски модел или есенција из које расту сви каснији епски, херојски, или митолошки изражаји. Изворна снага Хомера није у својству модела за имитацију, већ као лађара, преносника душе ка вишим равнима.
У контакту са овом равни активирају се подстицаји који касније траже своје даље испољавање. Врлине Хомерове, његова моралност и етика дефинишу се искључиво према естетским квалитетима. Он нам показује: ево шта је просто, и шта је племенито. Ево нискости, ево ружноће, ево патње и страдања, али ево храбрости, лепоте, и одлучности у лицу ужаса. Хомер потврђује Ничеову мисао да је „свет оправдан једино као естетски феномен“, јер се његове врлине не вреднују према њиховој корисности.
Оне важе саме по себи, и по сопственим мерилима. Речима Јегера, Хомер гради вредносну вертикалу према којој „корисност није важна, или, свакако, није битна, него је καλόν пресудан, тј. оно што је лепо у обавезујућем смислу те жељене слике, тог идеала.“ [2] Оно што важи и што је лепо по себи код Хомера се јавља у одређеном, категоричном облику. Када на овом месту откријемо тај облик, он нас води, попут претходно описаног лађара, ка открићу онога што и за нашу вредносну вертикалу вреди по себи. [3]
Централни проблем Одисеје јесте поновно измирење са природним поретком у условима општег вредносног, моралног, и државног посрнућа. Након 20 година одсуства, Одисејева Итака постаје жртвом узурпатора и паразита, Пенелопиних просаца. Вредносна структура Хомерова сва је у аристократским гледиштима старогрчке владајуће класе.
У овом свету, пише Гијом Дурошер, „крвно сродство основа је идентитета и солидарности, и следствено томе личне и политичке делатности. Туђини су синоним за несигурност и потенцијално насиље. Крвно сродство, у супротности, подразумева наслеђену сличност, дељени понос и дужности према сопственом наслеђу. Међу сродницима постоји могућност безбедности. Та сигурност, додуше, једино постоји кроз снагу главе породице, његовог ауторитета, и спремности да употреби насиље према уљезима.“[4]
„Златно правило“ које се у Нолановом филму нашироко цитира уместо Одисејевом добу прикладнијег појма xenia, постоји управо због овог подозрења према насилном и променљивом свету. Једино упориште у несигурном подручју тадашњег Егејског мора и источног Медитерана проналази се у дому, породици, огњишту, и њима својственим племенитим традицијама. Подразумевано религијско вредновање овог правила појављује се у облику институције сакралног гостопримства, односно xenia.
Племенити обичаји микенског двора, узвишена традиција аеда и епске поезије, дворских игара, крвне сродности и поштовања, уз свету институцију гостопримства чинили су вредносну окосницу Хомеровог племства. Просци сопственом одлуком напуштају тај оквир. Наиме, прве четири књиге Одисеје које прате Телемаха, Одисејевог сина, управо су приказ краха тог света племенитости и узвишених обичаја, где напуштени младић мора пронаћи свој положај у лицу колапса некада важећих принципа понашања.
Пенелопини просци
По Јегеру, Телемах је „на почетку само младић, беспомоћно препуштен дрском понашању мајчиних просаца. Он их резигнирано посматра, не налазећи снагу за властите одлуке, добродушан и неспособан да урођену отменост своје природе одбаци чак и пред мучитељима свог дома.“ [5]
Да ли, онда, Телемах „мучитељима свог дома“ дугује гостопримство, и да ли „златно правило“ важи у лицу прекорачења? Послушајмо Хомера: „О муци својој говорим“, вели Телемах, “о двострукој невољи, што кућу моју задеси: прво оца свог изгубих, краљ он тад беше вама, а мени отац преблаги, ал’ сад и друга несрећа још гора ми се зби, што кућу и све благо ми већ упропасти скоро. На моју мајку одасвуд наваљују сад просци иако она не жели другог да узме мужа, синови вас старешина, све мила деца ваша, а кукавни не смеју ић’ до куће оца њена, јер Икарије радо би лепо даривао оног ког Пенелопа за мужа реши да одабере, те сваког дана долазе у кућу моју родну, и млечне краве кољу ми, овце, козе дебеле, те једу их и сладе се, румена пијућ’ вина, ‘арчећи моје наслеђе, јер нема Одисеја да отера то гнусно зло из своје родне куће.“ [6]
Овим речима сажета је Хомерова вредносна осуда окупације Одисејевог дома од стране просаца. Што се тиче обавезе гостопримства, Хомер је ту још изричитији: „Ко би још ишао скупљати странце разне и дозиват’ их амо осим ако су зналци, предсказачи, видари, или зидари вешти, ил’ божански певачи, који би слушаоце певањем веселили – такви се људи по свету заиста увек траже. А што се просјака тиче њих збиља нико не зове да му имање троше…“ [7]
„Златно правило“, сакрално гостомпримство, не односи се на „госта по себи“ као непогрешву категорију према којој имамо безусловну обавезу. Закон xenia подразумева реципрочан однос дужности, обавеза, и поштовања који заузима место религијског обреда.
Сва места која Одисеј посећује на својим лутањима, од отока Лотофага, Лестригронаца, до Еоловог, Киркиног, позиционирају се у односу на гротескне преступе за које су одговорни према божанском поретку. Једино краљевство Алкиноја на острву Скерији, живећи у радосном изобиљу и поштујући богове, дозвољава Одисеју предах од мучних невоља које га прате.
Речима Дурошера, „многи градови и народи које Одисеј упознаје представљају контрамоделе у односу на државу коју поново успоставља на Итаци. Итака под Пенелопом, без фигуре оца, немоћна је да спречи пустошење. Чудни матријархати Калипсе и Кирке су одбачени. Распомамљени Лотофази и предсоцијални Киклопи живе нељудске егзистенције. Ни монструозни Лестригонци ни Еол не живе у истинским градовима. Само Феачани – са својим градским зидинама, скупштином, тржницом, и добрим краљем – могу представљати узор, иако су и они можда превише цивилизовани.“ [8]
Блиставо обиље Феачана, Менелајевог и Несторовог двора, приказују готово изгубљену славу микенских краљевстава. То су једина упоришта у свету који полако губи своје вредносно утемељење. Ипак, Феачани као народ морепловаца одржавају мир искључиво својим изолованим положајем.
Скерија не рађа јунаке, њени синови су морнари и трговци, а Одисеј се поноси својом јуначком Итаком која је на зидинама Троје дала своју крв. Идеал очеве власти у Одисеји подразумева да „исправни друштвени поредак може једино бити обновљен кроз очеву немилосрдност у савезу са породицом. Ваљано друштво одржано је снажним породичним и религиозним осећајима, укључујући горући понос према свом пореклу и страхопоштовању према боговима.“ [9]
Неповредивост дома
Ернст Јингер у свом Одметнику говори да су „дуга времена мира погодовала извесним оптичким варкама. У њих спада претпоставка да се неповредивост дома темељи на уставу, да је гарантована њиме. У стварности се темељи на оцу породице који се, праћен синовима, на вратима појављује са секиром.“ [10]
Овде се неколико миленијума након настанка Хомерових епова јавља интимно разумевање Одисејеве улоге. Јер, морална дилема са којом се данас суочавамо приликом Одисејеве освете над просцима нипошто се није јављала у том облику у антици. Ниче описује тачку у свакој филозофији где „уверење филозофа ступа на сцену“, шаљиво је карактеришући као наступање магарца који се појављује макар непозван.
Када филозофи прокламују објективност и саморазумљивост својих ставова, Ниче тврди да је у стварности „стигао магарац, леп и најиздржљивији.“ Сваки од момената у којем модерни сензибилитет пропушта да разуме Одисеја, те осећа његову „неприлагођеност“, јесте тренутак у коме на позорницу ступа „магарац“ моралних предрасуда, нудећи своју реинтерпретацију.
Поновићемо, оно што савременост има да каже о Хомеру и хомерскоме, њен стил разумевања и њене промене значења, више говоре о њој самој него о Хомеру. Начелно се захваљујући Нолану на томе што је макар накратко подстакао дебате о Хомеру у широј јавности, ипак ћемо остати при изворном суду о његовом филму – ономе који Нолана мери Хомеровим аршинима, а не обратно.
О чему је Одисеја?
Дуго очекивана Одисеја Кристофера Нолана коначно се појавила на филмском платну. Одлично време за Хомера, помислио би спољашњи посматрач. Да је Хомер какав писац модерне белетристике сигурно би се обрадовао порастом својих деоница у очима публике. Можда је време и за телевизијски или нетфликс серијал? Сваки публицитет је добар публицитет, стога то мора да важи и за класичну старину. Свакако, о Хомеру се у последње две године откако је најављена Ноланова Одисеја расправља на свакодневном нивоу. По први пут од изласка Петерсенове Троје поједине слике које би требало да представљају микенску Грчку презентују се публици.
О самом филму већ је довољно речено. То свакако није остварење вредно вишечасовних дискусија нити исцрпних вивисекција сваке од појединачних сцена. У питању је модерни холивудски блокбастер, акциони филм, који је, ако је „оживео“ Хомера, то учинио како би посредством некромантије обукао његову кожу и њиме се представио. О том кривотворењу Хомера писао сам на претходним местима (овде и овде), те су аргументи које бих употребио тим путем већ представљени.
У овом случају, с обзиром да се лутајући поглед масовне аудијенције макар на моменат зауставио на Хомеру и његовој Одисеји, ту околност ваља искористити да се поставе одређене упоришне тачке. Другим речима, уместо што дозвољавамо Нолану и Холивуду да усмерава ток дебате, те да се окористи самим Хомером, искористићемо моменат да Одисеју, једним страхопоштовањем попут оног са којим су стари Грци прилазили Аполоновом храму у сврхе ритуалног прочишћења, представимо у њеном исконском светлу.
Сврха повратка
Фокус филмских и телевизијских верзија Одисеје увек је био на њеном питорескном квалитету, живописној панорами митолошких прича, невероватних створења, богова, и чудовишта. Не може се оспорити ова њена дирљива привлачност. Многи од нас могу се сетити првих додира са грчком митологијом кроз сликовнице купљене у локалним књижарама, где се Одисејеве авантуре раскошним бојама предочавају дечјој машти.
Одисеј, први авантуриста, први гусар, повратник, изгнаник, и рушилац Троје. Његов лик урезан је дубоко у машти свих који су ступили у контакт са тим причама, и стога није тешко потоњем ствараоцу да путем филма, серије, или стрипа призове ове ране импресије. Носталгија за исконом, према свему оном што је „рано“ и изворно, чини лавовски део привлачности Одисеје. Управо говорећи о носталгији примичемо се првој од важних „тема“ Одисеје које се провлаче као златне нити и чине вредносну архитектуру која подупире еп.
Од старогрчког nostos – повратак, из рата, егзила, или присилног изнанства – које по први пут као категорију срећемо у Одисеји, потиче наше модерно схватање носталгије. Одисејево лутање пренесено је са чисто физичке равни на домен духовне чежње, жала за оним што је прошло и чега више неповратно нема. Одисеј није онај који само лута, већ и онај који чезне, који тежи повратку удаљеним просторима духа.
Кроз чежњу за враћањем Одисеји учествујемо у једном миленијумском процесу преображаја значења и сврхе повратка, физичког као и духовног лутања. У томе проналазимо оно „опште“ које се увек јавља када говоримо о Хомеру. Речима Вернера Јегера, „дух опште судбине и трајну животну истину, које у себи скрива херојски ступањ људског бивстовања, чије је језгро непролазно, упркос свеколиком грађанском напретку, епика ниједног другог народа није изразила тако исцрпно и далекосежно као грчка.“[1]
Уколико нам посредством тог „свеколиког грађанског напретка“ понестаје херојских узора и инспирација у борби са свакодневницом – и с обзиром да наше епске традиције посредством прогреса полако пресушују у својој моћи подстицаја – остаје нам да посегнемо за оним што преостаје, у овом случају за Хомером.
На овај начин можемо објаснити вечно понављајућу потребу модерне да имитира Хомера. Себи својственом интуицијом, она осећа да ипак остаје један грумен злата након што је све остало разрушено. Из тог грумена, уколико се његова снага негује, проистичу и сви остали, те он служи као подстицајна снага и вековна инспирација.
Током 18. и 19. века, у ери индустријског раста и прогреса, немачки романтичари суочивши се са Хомером посегнули су и за својим, до тада заборављеним традицијама. Из изворног питања – „Где је наш Хомер?“ – проистекли су поновно откриће Песме о Нибелунзима, оживљавање предања о Сигурду и Брунхулди, и монументална музичка остварења Рихарда Вагнера. Додир са његовим делом поседује ту снагу да пробуди оно најбоље што још лежи у нама, да осветли, и да понуди подстрек.
Морално посрнуће
Ово ипак није рећи да сматрамо Хомера првобитним извором из кога произилазе сви остали. Еп Хомеров није каква „прабиљка“ о којој говори Гете, исконски модел или есенција из које расту сви каснији епски, херојски, или митолошки изражаји. Изворна снага Хомера није у својству модела за имитацију, већ као лађара, преносника душе ка вишим равнима.
У контакту са овом равни активирају се подстицаји који касније траже своје даље испољавање. Врлине Хомерове, његова моралност и етика дефинишу се искључиво према естетским квалитетима. Он нам показује: ево шта је просто, и шта је племенито. Ево нискости, ево ружноће, ево патње и страдања, али ево храбрости, лепоте, и одлучности у лицу ужаса. Хомер потврђује Ничеову мисао да је „свет оправдан једино као естетски феномен“, јер се његове врлине не вреднују према њиховој корисности.
Оне важе саме по себи, и по сопственим мерилима. Речима Јегера, Хомер гради вредносну вертикалу према којој „корисност није важна, или, свакако, није битна, него је καλόν пресудан, тј. оно што је лепо у обавезујућем смислу те жељене слике, тог идеала.“ [2] Оно што важи и што је лепо по себи код Хомера се јавља у одређеном, категоричном облику. Када на овом месту откријемо тај облик, он нас води, попут претходно описаног лађара, ка открићу онога што и за нашу вредносну вертикалу вреди по себи. [3]
Централни проблем Одисеје јесте поновно измирење са природним поретком у условима општег вредносног, моралног, и државног посрнућа. Након 20 година одсуства, Одисејева Итака постаје жртвом узурпатора и паразита, Пенелопиних просаца. Вредносна структура Хомерова сва је у аристократским гледиштима старогрчке владајуће класе.
У овом свету, пише Гијом Дурошер, „крвно сродство основа је идентитета и солидарности, и следствено томе личне и политичке делатности. Туђини су синоним за несигурност и потенцијално насиље. Крвно сродство, у супротности, подразумева наслеђену сличност, дељени понос и дужности према сопственом наслеђу. Међу сродницима постоји могућност безбедности. Та сигурност, додуше, једино постоји кроз снагу главе породице, његовог ауторитета, и спремности да употреби насиље према уљезима.“[4]
„Златно правило“ које се у Нолановом филму нашироко цитира уместо Одисејевом добу прикладнијег појма xenia, постоји управо због овог подозрења према насилном и променљивом свету. Једино упориште у несигурном подручју тадашњег Егејског мора и источног Медитерана проналази се у дому, породици, огњишту, и њима својственим племенитим традицијама. Подразумевано религијско вредновање овог правила појављује се у облику институције сакралног гостопримства, односно xenia.
Племенити обичаји микенског двора, узвишена традиција аеда и епске поезије, дворских игара, крвне сродности и поштовања, уз свету институцију гостопримства чинили су вредносну окосницу Хомеровог племства. Просци сопственом одлуком напуштају тај оквир. Наиме, прве четири књиге Одисеје које прате Телемаха, Одисејевог сина, управо су приказ краха тог света племенитости и узвишених обичаја, где напуштени младић мора пронаћи свој положај у лицу колапса некада важећих принципа понашања.
Пенелопини просци
По Јегеру, Телемах је „на почетку само младић, беспомоћно препуштен дрском понашању мајчиних просаца. Он их резигнирано посматра, не налазећи снагу за властите одлуке, добродушан и неспособан да урођену отменост своје природе одбаци чак и пред мучитељима свог дома.“ [5]
Да ли, онда, Телемах „мучитељима свог дома“ дугује гостопримство, и да ли „златно правило“ важи у лицу прекорачења? Послушајмо Хомера: „О муци својој говорим“, вели Телемах, “о двострукој невољи, што кућу моју задеси: прво оца свог изгубих, краљ он тад беше вама, а мени отац преблаги, ал’ сад и друга несрећа још гора ми се зби, што кућу и све благо ми већ упропасти скоро. На моју мајку одасвуд наваљују сад просци иако она не жели другог да узме мужа, синови вас старешина, све мила деца ваша, а кукавни не смеју ић’ до куће оца њена, јер Икарије радо би лепо даривао оног ког Пенелопа за мужа реши да одабере, те сваког дана долазе у кућу моју родну, и млечне краве кољу ми, овце, козе дебеле, те једу их и сладе се, румена пијућ’ вина, ‘арчећи моје наслеђе, јер нема Одисеја да отера то гнусно зло из своје родне куће.“ [6]
Овим речима сажета је Хомерова вредносна осуда окупације Одисејевог дома од стране просаца. Што се тиче обавезе гостопримства, Хомер је ту још изричитији: „Ко би још ишао скупљати странце разне и дозиват’ их амо осим ако су зналци, предсказачи, видари, или зидари вешти, ил’ божански певачи, који би слушаоце певањем веселили – такви се људи по свету заиста увек траже. А што се просјака тиче њих збиља нико не зове да му имање троше…“ [7]
„Златно правило“, сакрално гостомпримство, не односи се на „госта по себи“ као непогрешву категорију према којој имамо безусловну обавезу. Закон xenia подразумева реципрочан однос дужности, обавеза, и поштовања који заузима место религијског обреда.
Сва места која Одисеј посећује на својим лутањима, од отока Лотофага, Лестригронаца, до Еоловог, Киркиног, позиционирају се у односу на гротескне преступе за које су одговорни према божанском поретку. Једино краљевство Алкиноја на острву Скерији, живећи у радосном изобиљу и поштујући богове, дозвољава Одисеју предах од мучних невоља које га прате.
Речима Дурошера, „многи градови и народи које Одисеј упознаје представљају контрамоделе у односу на државу коју поново успоставља на Итаци. Итака под Пенелопом, без фигуре оца, немоћна је да спречи пустошење. Чудни матријархати Калипсе и Кирке су одбачени. Распомамљени Лотофази и предсоцијални Киклопи живе нељудске егзистенције. Ни монструозни Лестригонци ни Еол не живе у истинским градовима. Само Феачани – са својим градским зидинама, скупштином, тржницом, и добрим краљем – могу представљати узор, иако су и они можда превише цивилизовани.“ [8]
Блиставо обиље Феачана, Менелајевог и Несторовог двора, приказују готово изгубљену славу микенских краљевстава. То су једина упоришта у свету који полако губи своје вредносно утемељење. Ипак, Феачани као народ морепловаца одржавају мир искључиво својим изолованим положајем.
Скерија не рађа јунаке, њени синови су морнари и трговци, а Одисеј се поноси својом јуначком Итаком која је на зидинама Троје дала своју крв. Идеал очеве власти у Одисеји подразумева да „исправни друштвени поредак може једино бити обновљен кроз очеву немилосрдност у савезу са породицом. Ваљано друштво одржано је снажним породичним и религиозним осећајима, укључујући горући понос према свом пореклу и страхопоштовању према боговима.“ [9]
Неповредивост дома
Ернст Јингер у свом Одметнику говори да су „дуга времена мира погодовала извесним оптичким варкама. У њих спада претпоставка да се неповредивост дома темељи на уставу, да је гарантована њиме. У стварности се темељи на оцу породице који се, праћен синовима, на вратима појављује са секиром.“ [10]
Овде се неколико миленијума након настанка Хомерових епова јавља интимно разумевање Одисејеве улоге. Јер, морална дилема са којом се данас суочавамо приликом Одисејеве освете над просцима нипошто се није јављала у том облику у антици. Ниче описује тачку у свакој филозофији где „уверење филозофа ступа на сцену“, шаљиво је карактеришући као наступање магарца који се појављује макар непозван.
Када филозофи прокламују објективност и саморазумљивост својих ставова, Ниче тврди да је у стварности „стигао магарац, леп и најиздржљивији.“ Сваки од момената у којем модерни сензибилитет пропушта да разуме Одисеја, те осећа његову „неприлагођеност“, јесте тренутак у коме на позорницу ступа „магарац“ моралних предрасуда, нудећи своју реинтерпретацију.
Поновићемо, оно што савременост има да каже о Хомеру и хомерскоме, њен стил разумевања и њене промене значења, више говоре о њој самој него о Хомеру. Начелно се захваљујући Нолану на томе што је макар накратко подстакао дебате о Хомеру у широј јавности, ипак ћемо остати при изворном суду о његовом филму – ономе који Нолана мери Хомеровим аршинима, а не обратно.
Алекса Анђелић je политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.
УПУТНИЦЕ:
[1] Вернер Јегер, Паидеиа – Обликовање грчког човека, 1991, стр. 35.
[2] Ibid. стр. 17.
[3] Једну од спона које везују Хомерове митове и нашу епску поезију на претходном месту покушао сам пронаћи у трагичном избору присутном у обе традиције. Овде је ипак реч о самом механизму настанка тих спона.
[4] Guillame Durocher, The Ancient Ethnostate: Biopolitical Thought in Classical Greece, 2021, p. 41.
[5] Вернер Јегер, Паидеиа – Обликовање грчког човека, 1991, стр. 31.
[6] Хомер, Одисеја, ЦИД, Подгорица, стр. 42.
[7] Ibid.. стр. 267.
[8] Guillame Durocher, The Ancient Ethnostate: Biopolitical Thought in Classical Greece, 2021, p. 54.
[9] Ibid. p. 57.
[10] Ернст Јингер, Одметник, Градац, стр. 60.
ЛИТЕРАТУРА:
- Вернер Јегер, Паидеиа – Обликовање грчког човека, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1991.
- Guillame Durocher, The Ancient Ethnostate: Biopolitical Thought in Classical Greece, 2021.
- Хомер, Одисеја, ЦИД, Подгорица, 1999.
- Ернст Јингер, Одметник, Градац, 2021.
Извор: Нови Стандард