Познати конзервативни новинар, Михаел Паулвиц (Michael Paulwitz), је недавно у уводном чланку берлинског недељника Јунге фрајхајт (Junge Freiheit) описао данашњу Немачку, за коју леви либерали тврде да је најбоља Немачка која је икада постојала, као паралелни универзум.
Један свет је онај који се може видети на сваком кораку и у њега спадају: прљави и запуштени јавни простори, упропашћени јавни превоз, дисфункционална инфраструктура, пораст криминала повезаног са дрогом, напада ножем и сексуалних деликата, ширење простора у којима су ред и закон практично суспендовани, талас банкрота, грађани које инфлација и бирократија доводе до очаја, те коначно масован прилив дошљака из страног културног круга.
Са друге стране постоји другачији, весели свет шарене хармоније различитости у који улазе они који заступају исправно мишљење и који могу да приложе конкретне доказе да заступају диверзитет, енергетску трансформацију, заштиту климе, антифашизам и који су увек спремни на одбрану „наше демократије“ (ОВДЕ).
За становнике овог другог универзума резервисана су буџетска средства, а новац пристиже различитим каналима. Све док идеолошка каста остаје на врху, док у рукама држи инструменте моћи и док је у стању да управља институцијама, њихови клијенти насељени у утопији диверзитета и људских права не морају да се брину за своју будућност.
Измишљени и прави проблеми
Ипак, како примећује Паулвиц, и у том свету из бајке постоје невоље са којима се некако мора изађи на крај. Наравно, тамо највећи проблем нису девастирана и смећем затрпана игралишта, нити то што су она постала простор окупиран од стране дилера дроге и мигрантских криминалних кланова, већ њихово име. Наиме, у Келну је градска управа сасвим озбиљно донела одлуку да се игралишта од сада више тако не називају, јер је у питању неприкладно име.
Разлог је, сасвим очекивано, дискриминација. Нови назив требало би да сигнализира да је реч о просторима који су погодни за различите старосне групе. Наиме, мора се обратити пажња на интеграцију и диверзитет корисника и корисница паркова у погледу на њихову старост, културну позадину и могуће хендикепе. Да би се на игралиштима сви осећали добродошло потребно је променити око 700 табли у Келну на којима ће од сада стајати натпис „површина за игру и акцију“. Колико ће ова инклузивна политика коштати грађане Келна сасвим је друго питање.
Ипак, сигурно је да су борци за различитост умели да наплате своје услуге. То што ови ратници за социјалну правду нису само цинични, него заиста верују да заступају добру и праведну ствар и да променом табли на игралиштима некоме заиста олакшавају живот, читаву ствар не чини ништа бољом. Напротив. Ствар је лошија јер потврђује колико много људи подлеже идеолошкој обмани верујући да речи стварају промену и да ће се политички проблеми решити сами од себе само зашто што ће се називати другим именом. Управо је у томе Армин Молер (Armin Mohler) видео један од највећих недостатака либерализма.
Наиме, послератни немачки конзервативац је тврдио да либерали верују да се мишљење и стварност морају поклапати, односно да ће се ствари променити ако се нешто изговори или напише. Другим речима, промена говора и појмова изазваће промене у стварности. Будући да се стварност не може изменити тако једноставно либерали се запање сваки пут када примете да између онога што се говори и стварности постоји расцеп.
У том смислу је и промена табли у Келну одличан пример либералне политике. Међутим, уколико Молеру дамо за право, излази да су паралелни светови попут оних о којима је писао Паулвиц нужна последица превласти либерализма у једном друштву. Тамо где либерализам завлада, пре или касније долази до свађе између идеологије и реалности.
Идеолошка позадина
Такође, одатле следи и да нечије одбијање да се погледа чињеницама у очи није само ствар интелектуелне ограничености или неспособности да се опази реалност. Поново, у питању је идеолошка позадина коју онај ко има намеру да се брани не може да потцењује. Тако кључни фактор у прикривању разлике између паралелних светова представљају чврсто идеолошки усмерени медији.
Паулвиц би казао да постоји метод иза скандалозног извештавања великих државних медија о догађајима у земљи и свету, на пример када се о парадама хомосексуалаца извештава као о симпатичним уличним карневалима, или када се временска прогноза претвара у апокалиптично предсказање катастрофе која је изазвана променом климе. Такав начин комуникације треба да оправда употребу полицијских снага у циљу заштите учеснике уличног перформанса од могућих „опасности здесна“, уместо да се исте снаге реда употребе за сузбијање мигрантског криминала или све уочљивије исламизације друштва.
Такође, алармизам у вези климе служи томе да се пажња одврати од деиндустријализације земље и убрзаног привредног пропадања. Сведено на формулу: у мери у којој расцеп између паралелних светова постаје сваком разумном човеку све очигледнији у истој мери идеолошко наметање и манипулације постају неопходнији, а пропаганда бруталнија. Највећа моћ те пропаганде састоји се не само у томе да се становништво натера да прихвати очигледне неистине, него да их интренализује, а затим шири даље.
Онај ко је из страха од државне силе или осуде околине спреман да прихвати да је мушкарац у хаљини заправо жена, или онај који мигранте који само желе да се окористе о социјални систем назива „избеглицама“, тај је погледао захтевима пропаганде исто као и онај који црнца политички коректно назива Person of Colour и учествује у манифестацијма покрета Black Lives Matter.
Другим речима, језик је постао инструмент моћи у свету неототалитаризма. Гулази и душевне болнице више нису неопходни. Онај ко поседује моћ да прописује говор и који ће се појмови користити тај влада. Колика је моћ језика види се по томе што су људи спремни да из конформизма негирају чак и биолошке чињенице, као што је она о постојању два пола, која се данас класификује као fake news.
Наравно, то ипак не значи да је ова језичка машина моћи свемоћна, нити да је тотална контрола помоћу појмова могућа. Зато је увек згодно на висока места у државним институцијама довести људе чија је основна квалификација да заступају исправна политичка уверења, чак и онда када то подразумева промену процедуре за избор судија Уставног суда, као што је то случај сада у Немачкој.
У свим овим случајевима, пише Паулвиц, циљ је исти. Реч је о пропаганди која служи томе да се осигурају и ојачају позиције политичке, медијске и друштвено владајуће класе (наравно не у марксистичком смислу) која своје претензије на моћ и власт изводи из ширења и ојачавања паралелног универзума који и сама насељава.
Томе у прилог говоре и подаци о издашном финансирању медијске машинерије од стране Европске уније. Из године у годину Брисел троши милионске суме како би стварао повољну медијску слику, тако барем у свом извештају тврди италијански новинар Томас Фаци (Thomas Fazi). Према његовој (конзервативној процени) Европска комисија и парламент годишње за медијске пројекте издвајају 80 милиона евра. Онај ко шири повољну слику и храни становништво пробраним информацијама може рачунати да ће за те активности бити богато награђен.
Како стоји Србија?
Опет се вреди присетити Молера који је говорио о изумитељима и корисницима либерализма. Корисници либерализма представљају онај сој људи који је схватио колико је свођење либерализма на објављивање добрих намера згодно и заправо пробитачно.
Они су онај тип људи који уме да објави своје добре намере, а да после ради по своме и да од тога још и сасвим добро заради. За Молера су изумитељ и корисник либерализма били нешто као Др Џекил и г. Хајд. За кориснике је још користио и израз „мафија“, наравно у ширем смислу. Неко други би говорио о мрежама политичко-медијске елите или о владајућој касти која још обухвата и тзв. цивилно друштво као и међународне невладине организације, те која уз помоћ свођења политике на морал успева да цементира своју доминантну позицију и оствари сасвим конкретне интересе.
У Србији се људи још могу забављати посматрајући куда иду ствари на Западу и уљуљкивати се да код нас још не постоје паралелни светови о којима пише Паулвиц или да барем нису толико изражени. Оно што мисли и говори „круг двојке“ не дотиче живот људи у унутрашњости земље. На крају крајева, код нас још никоме није пало на памет да организује демонстрације под паролом „солидарност и људска права за све – и за дилере“ као што је то учињено у Берлину 2019. године када је у Герлицер парку на 24 сата постављен споменик дилеру дроге као последњем хероју, рад америчко-француског уметника Скота Холмквиста (Scott Holmquist).
У Србији се и игралишта још називају својим старим именом. Међутим, исте струје које доминирају на другим местима делују испод површине и у Србији. При томе није реч само о тихим притисцима на заступнике традиционалне породичне политике, нити о повременим провокацијама које долазе са лево-либералне стране.
За лагано уклапање Србије у оквире паралелних универзума је у првом реду одговорна власт Српске напредне странке (са свим њеним сателитима и помоћним трупама) која не преже од тога да једно говори, а друго чини и која свој наводни патриотизам једино уме да маскира јарболима, док иза државне тробојке води сасвим непатриотску политику.
Последњи потез у том смислу представљају договори са Ганом о заједничком одговору на „демографске изазове“ што укључује и већу мобилност радне снаге обеју земаља, како то још увек стоји на енглеској страници Владе Републике Србије. О каквим је изазовима реч и шта доноси споменута мобилност може се видети на улицама многих европских градова. Онај ко је спреман да на тај начин у питање доведе будућност сопствене земље по логици ствари спада у исти кош са оним корисницима либерализма за које је Молер употребио познати сликовити назив.
Извор: Нови Стандард