Недавно је у Србији боравио Руслан Пухов, који је у Београду представио своје истраживање о рату у Украјини. Предавање није снимљено, али смо том приликом имали задовољство да са гостом урадимо интервју, који вам овом приликом преносимо. Разговор је водио Никола Павловић.
Руслан Пухов је директор Центра за анализу стратегија и технологија, који је водећа руска приватна научно – истраживачка установа, која се бави истраживањем у области одбране и безбедности. Центар су 1997. године основали Руслан Пухов и Константин Макиенко. Један правац рада је научноистраживачки, док је други консултовање и информационо-аналитичка подршка руским министарствима, одбрамбеним предузећима и истраживачким организацијама.
Руслан Пухов је, током година рада, у професионалној заједници заслужио репутацију квалификованог стручњака за питања одбрамбене индустрије и војно-техничке сарадње. Његови коментари се могу наћи у многим публикацијама руских и страних медија, чути на радију, видети у тематским телевизијским емисијама. Од 2007. Руслан Пухов је члан друштвеног савета при Министарству одбране Русије.
Када је почела нова фаза рата у Украјини, позната као Специјална војна операција, видљиво је било да руска страна очекује лаку и брзо победу. Оклопно-механизоване колоне продирале су без значајног, или без икаквог обезебеђивања крила, налик на совјетску тактику оклопних продора из 80-их година. Шта је заправо била замисао руског војног врха?
То није била та врста поменуте тактике, већ покушај репризе операције Дунав из 1968. године у Чехословачкој, која је нажалост, испала и са одређеним грешкама. Разлика између поменуте операције Дунав и операције у Украјини је та што је Чехословачка била релативно мала земља са мирнодопском војском и операција је изведена из више праваца са територије читавог Варшавског уговора. То је био потпуно другачији контекст и однос снага. Док је 2022. године операција спровођена у једној, територијално, много већој земљи са већ мобилисаном војском у ратном стању, где се војска није налазила по гарнизонима већ је била распоређена по дубини, а ми смо имали мале ангажоване снаге. И, кружио је виц, да је један наш војник морао да опколи тројицу Украјинаца. По природи, снаге које су офанзиви морају бити у бројчаној предности, док смо ми у најбољем случају, имали сразмеран однос снага, а често је тај однос био испод снага украјинске војске. Разлоге оваквог стања ствари сазнаћемо када буде отворен приступ архивима, а сада можемо навести две претпоставке. Прво, концепт је постављен као да је у питању полицијска операција, а не ратно ангажовање, због тога су трупе на терену биле ограничене у слободи деловања, док је друга страна то посматрала као рат у пуном смислу и употребила је све што има на располагању. Друга грешка је била, што се водила 2022. а не 2014. године, јер би у том случају прошла онако како је била и замишљена, не би било значајног отпора и били би постигнути прокламовани циљеви. За тих осам година се много тога променило, али не у нашу корист, управо због темељне припреме друге стране за рат пуног обима. Тако да је наша операција била грешка у процени која нас је скупо коштала.
Ако је појава авиона у Првом светском рату донела револуцију у начину ратовања, односно додала још једну димензију ратишта, на који начин је масовна употреба дронова у Украјини, трансформисала савремено бојиште?
На дронове не можемо гледати као на авионе, већ као на лично оружје – попут аутоматске пушке, ручног бацача, наоружања које користи обичан војник. Сада у тај сет улазе и дронови. Видите, суштински је то једна од бројних револуција у ратној вештини. Ова револуција се већ десила у стварности, али се још није одиграла у главама људи. Рецимо, ево једног примера. На рубу векова, англо-бурски рат. Енглези долазе у црвеним мундирима и Бури их лако погађају – попут глинених голубова и Енглези брзо прелазе на каки униформе. Затим, руско-јапански рат, Јапанци су већ у каки униформама, док Руси долазе у белим и такође брзо прелазе на каки униформе. И, већ на рубу векова, људи почињу да пузе, да се скривају, да се маскирају, а само неколико година пре тога се то сматрало недостојним. Промене се једноставно дешавају, оне утичу на начин ратовања, или се прилагодите променама, или губите.
На вашем данашњем предавању истакли сте да се због технолошких иновација, попут сателита, снимања бојишта и сл. изгубила „Магла рата“ (Fog of War), како видите даљу трансформацију рата у будућности?
Оно што је очигледно, јесте да ће ова магла све више и више нестајати. Сада је она нестала на 30-35км од линије додира, ускоро 50 км, а врло брзо ће она потпуно нестати и на оперативном нивоу. Није искључен ни драматични обрт, да тај нестанак Магле рата, може у неку руку, у догледно време, обезвредити и нуклеарна наоружања. Јер та могућност, прециног и изненадног удара, може постати озбиљна опасност по нуклеарне снаге. О чему се ради. Страна која нема нуклеарно наоружање, може добити перцепцију да она има капацитет да тако јако оштети нуклеарни капацитет свог противника, да ће изгубити могућност за узвраћање. Или, са друге стране, ангажовање недржавних, већ неких трећих, хибридних актера, где се не би имао јасан циљ за нуклеарни одговор. Рецимо, само замислите ако би Палестинци у Гази, осим ручних бацача и сличног наоружања, имали и масу дронова и напали Израел. Како би Израел узвратио, по ком циљу? Ко би био мета његовог нуклеарног потенцијала? Оно што ми већ видимо јесте да је прошло време невођене муниције. Сва муниција мора да буде паметна (smart) и сва прича како је та муниција прескупа, јер имамо редовну која је много јефтинија, није утемељена. Разлика је у томе да две вођене гранате погоде и неутралишу циљ, а са друге стране ви имате хиљаде невођених граната који ни не оштете циљ. Такође, сматрам да је овај рат пресудио јуришном хелихоптеру. Замисао је била да један јуришни хелихоптер долази на бојиште и са десет противтенковских ракета уништава десет тенкова. То је био главни противтенковски систем. То је сада прошлост. Јер данас, скуп и релативно спор систем, као носач прецизног наоружања је већ превазиђен. Јер хелихоптер нема брзину већу од 3оокм/ч а кошта десетине милиона долара, а може да буде погођен од дрона који кошта пет хиљада долара, који иде 450км/ч а који може бити наоружан експлозивом који ће да обори хелихоптер. Ми не можемо презино да предвидимо будућу трансформацију бојишта, али сада се већ виде елементи који су превазиђени.
Данас сте такође поменули да генерално мали број људи са руске стране учествује у рату. Ипак, идентитет се ствара у конфронтацији и сукобу. Какав идентитет је створен, по Вашем мишљењу, после толико година рата у Русији, а какав у Украјини?
Тешко бих оценио каква је ситуација по том питању у Русији, из близине се ситуација не види јасно, већ само када се удаљиш. Што се тиче Украјине, може се рећи следеће. Велике историјске личности савремене Украјине су издајниици попут Мазепе (Иван Степанович Мазепа), затим украјински нацисти који су са немачким нацистима ратовали против нас. Имали су совјетске генерале украјинског порекла и совјетске школе, које су назване по њима. И, имали су поједине измишљене личности. Суштински, нису имали војну историју. Ипак, они су за ове три године, створили ту војну историју са читавим спектром својих хероја, мученика и заслужних ратника и то је сада њихова стварност. И, суштински, ми сада имамо једну велику земљу по својој величини, која је у нашој непосредној близини, а која нам је непријатељска. То је просто стварност коју убудуће морамо да уважимо. Географија је таква каква јесте.
Да ли у том случају онда можемо рећи да, ако је пре рата у Украјини, украјински идентитет био делимично формиран у одређеним сегментима, да их је овај рат идентитетски заокружио, али на начин да је Украјина постала анти-Русија?
У многоме сам сагласан, али ту постоји много нијанси. Нисам стручњак за идентитетске ствари. Само да објасним због чега сам Вам овако одговорио. Хајде да рецимо погледамо ситуацију у Грузији. Десио се рат. Они су изгубили два региона и сматрају да смо ми криви за њихов губитак. Тако да ми сада немамо дипломатских односа са Грузијом. Значајан део становништва је антируски расположен и могу рећи да нас мрзе. И, политичка реторика ове државе је осетно антируска. Али са друге стране, упркос свему томе, стварни билетерални односи су зачуђујуће добри. Они не иду у конфронтацију иако су више пута са стране били подстрекивани да то раде. Они то одлучно одбијају. На незадовољство занчајног дела становништва, они се држе мирног курса и развијају стабилне односе са Русијом. Тако да ја не могу да искључим да у будућности дође до некакве нормализације односа и са Украјином. Односно, да се нађе простор за напуштање стања конфликта. Са друге стране, позната је тешка историја односа између Срба и Хрвата, али ми видимо да на свакодневном нивоу, рецимо овде у Београду, видимо много аута са хрватским регистрацијама, они су пристуни, долазе због посла и провода овде. То показује да упркос постојању затегнутих односа, постоји и неки свакодневни ниво и ту може бити, мање-више, нормалне интеракције.