Често се у истраживањима историје идеја занемарује генеалогија појединачног појма и историјат његове употребе, промене значења које је доживео на свом путу ка већ установљеном, општеприхваћеном коришћењу. Резултат јесте да се сасвим конкретни појмови третирају као инхерентне датости уместо као живи организми који поседују атрибуте еволутивних организама – своју младост, средње доба, и старост.
Углавном појмове „хватамо“ тек у старости, већ уморне и прежвакане, без динамичних квалитета који су допринели њиховом утемељењу. Као такви, они задржавају тек своје негативне атрибуте, јер статичан појам одстрањен од динамичног покрета младе идеје задржава тек своју опомињућу улогу, ограничавајући развој уместо подупирујући га. Фридрих Ниче у том смислу је пионир новонастале генеалогије појмова и идеја, са својом истраживањима о улози морала у друштвеној историји.
Један од појмова којег данас проналазимо уморног и остарелог, али и даље опомињујућег и увек нормативног, јесте концепт тржишног надметања. Изван филозофских истраживања, најнепосреднији додир са принципима слободног тржишта, конкуренције, и надметања имају учесници транзиционих економија.
Нису Срби једина сирочад Вашингтонског консензуса – све посткомунистичке економије подвргнуте су неолибералним смерницама схваћеним као верско опредељење: отворите тржиште и сви проблеми решиће се сами од себе. Принципи неолибералне економске мисли само су окоштали крајњи резултат једног изузетно богатог и пре свега нијансираног интелектуалног развоја.
Вера у слободно тржиште код претеча неолиберализма није безусловна и готово магијска, већ зависи од конкретних, утемељених услова произашлих из дате историјске ситуације. Тако, улога надметањa у класичном либерализму разликује се од утилитаристичког приступа, док се обе идејне струје противе чистом меркантилизму.
Утилитаристички поглед
Идеја о слободном тржишту произилази из одређене концепције о човеку енглеског улититаризма: човек као рационално биће, homo economicus, мотивисан сопственим интересима ка стицању материјалног добра које омогућава максимални ужитак. Да је у питању лични интерес и ужитак, уместо нужности опстанка или борбе за ресурсима у суровим условима, потврђује рана политичка економија, производ енглеског улититаризма.
Хипотеза Џеремија Бентама (Jeremy Bentham), британског филозофа и оснивача утилитаризма, указује на централну улогу богатства у остваривању људске среће. У његовој филозофији, сваки појединачни делић личне имовине одговаран је за делић среће: следствено томе, највећа количина материјалног добра одговара највећој количини среће. [1] Следи да се том приликом успоставља једна игра нултог збира – доступност ресурса среће еквивалентна је доступности материјалних ресурса – те овим путем настаје општи грабеж за новцем-добрима-срећом.
По Кристофу Улфу: „Да би се срећа постигла потребно је такмичити се са свим осталим појединцима.“ [2] Највећа срећа највећег могућег броја очигледно је економски парадокс, те је у овој строго научној теорији потребно једно „верујем“, својеврстан „leap of faith“, користивши енглески термин.
У филозофији Адама Смита (Adam Smith), аутора знаменитог дела Богатство народа, борба за ресурсима и опасност од раздора у њој имплицитна, само је део једног космичког процеса који ће се на крају завршити у општој хармонији. Теорија о „невидљивој руци“ алегорични је приказ тог хармоничног финалног резултата економског такмичења, постулата вере утилитариста и раних економских либерала. Такмичење води ка хармонији, а што слободније такмичење парадоксално доводи до праведније расподеле ресурса, добара, и среће.
Доба агона
Смит, Бентам, и утилитаристи нису усамљени у свом инсистирању на централној улози такмичења у људским стварима. Код старих Грка, надметање – агон (ἀγών), такмичење, испит врлине, улази у сваку пору заједничког живота. На Олимијским, Истамским, Немејским, и Питијским играма, Грци из свих крајева Magna Graecia – хеленског света на свим ободима Медитерана – у духу опште солидарности и свести о цивилизацијском заједништву, такмичењем су потврђивали своје заједничко порекло и идентитет.
Надметање је попримало форму атлетских дисциплина попут трчања, трке четворопрегним двоколицама, бокса, панкратиона, али и уметничким борбама: посебна част за град била је награда у поетском агону. Славни Беоћанин Хесиод, једини ривал Хомеров за позицију првог песника Хеладе, тако је освојио прво место на поетском такмичењу у Халкиди. Својим интимним познавањем агона, Хесиод је пренео старохеленско учење о две Ериде: два постварења и форме у којима се појављује сукоб у људским друштвима. У Пословима и данима, Хесиод говори:
„Не бје тек једна врста на земљи Ерида – дв’је су. Тко пак размисли добро, похвалит би могао једну; друга завређује пријекор, и посве су различне ћуди. Једна наиме свађу и рат распирује зао, злица. Но не воли смртник ниједан њу, већ из нужде поштују Ериду мучну, јер тако богови хоће. Другу је мрачна Ноћ породила прије, а њу је, много бољу за људе, у коријене ставио земље син високовладни Кронов што горе у етеру живи. Та ће једнако на рад и нерадника потаћи, јер ће се рада зажељет тко другог богата види који се орати трси и сијати, као и своју унаприједити кућу. Јер сусједу завиди сусјед кој’ се обогатит трси. Та Ерида добра је људ’ма. Стога завиди лончар лончару и тесар тесару. Као и просјаку просјак, а тако и пјевач пјевачу.[3]
Два титана класичне филологије, Јакоб Буркхарт и Фрдирих Ниче, класичари колико и филозофи и некадашњи професори на Универзитету у Базелу, истицали су значај овог Хесиодовог одломка за разумевање старогрчке агонистике. У својој Повести грчке културе, Буркхарт је чак изнео хипотезу о „агоналном добу“, добу цветања грчке културе у којем се племенито надметање налази у средишту живота. И Буркхарт и Ниче истицали су разлике између старогрчког агона и модерних форми надметања. [4]
По Робертсону, Буркхарт истиче јавни карактер агоналног надметања: читава популација слободних грађана мора да присуствује и учествује у догађају. [5] Данас, оцена успеха на такмичењу дата је публици која је слободна да присуствује или не, јавни и религијски церемонијал постаје приватна разонода – тежиште се помера од такмичара ка публици. [6] Златно доба Хеладе Буркхарт поистовећује са агоналним добом. Када се здрав нагон за истицањем у племенитој борби замењује ситничавим духом парничења у старој Атини – који Буркхарт поистовећује са порастом демократије – долази до извитоперења у којем такмичење више не игра кохезивну улогу већ доприноси раздору.
По Буркхарту, доба агона понудило је начин превазилажења и преусмеравања деструктивних енергија ка културно значајним и вредним подухватима. [7] Али у природи агона је усађени порив ка ограничењу, уоквирењу, и сепарацији. Необуздано славољубље напушта оквир делфске мудрости: „ничега превише“, умереност је најбоља у свим стварима.
Зарад очувања здравог духа надметања, установљена је пракса прогона изузетно успешних такмичара. Претеран успех и самољубље које из њега произилази проузрокује завист и распирује већ постојеће поделе у друштву. Доба агона неговало је инструментализовано такмичење, преусмеравање и хватање непоузданих и деструктивних енергија које су склоне измаку ван контроле. Као и увек, код Грка, град-држава, полис, заједнички живот и заједница су на првом месту.
Ослобађање појединца
Француски филозоф Жан-Пјер Вернан (Jean-Pierre Vernant) истиче један моменат старогрчке историје који обележава општа револуција политике, вере, заједничког живота, и следствено томе, улоге надметања. На прагу седмог и шестог века века п.н.е. аристократски идеал агона почиње да доприноси растварању друштвеног ткива уместо његовој кохезији. Идеал аристократске класе дефинисан код Хомера као „бити најбољи између других“ почиње мање да личи на потрагу за врлином и истицање у борби него на јурњаву за богатством, престижом и положајем. [8]
Некадашњи агонални идеал постаје економски, јер у додиру са богатим краљевствима Истока код грчке аристократије јавља се жеља за луксузним добрима, те у потрази за изобиљем источног Медитерана високе класе упуштају се у авантуристичке експедиције на морима. Далеко од тога да трка за економску добит резултира хармоничном расподелом добара и среће, она напротив изазива стање класног раздора – dynamis, [9] и општег безакоња – anomia.
Нови идеал грчког полиса је разборитост и умереност у свим стварима – sophrosyne. Корен свих зала је pleonexia – прождирујућа жеља за присвајањем више од свог удела, имати више од других и изнад онога што је заслужено. По Вернану, за Грке, богатство, ploutos, у себи задржи извесну фаталност, оно неумитно води ка извесном типу понашања. [10] Из тог разлога, са поља специфично економског такмичења идеал агона коначно учвршћује своју комунитарну улогу: трка између аристократа у стицању луксузних добара, части, и положаја претвара се у општеполитички принцип јавног надметања између једнаких грађана.
За грчки политички живот, ова промена је револуционарна. Стари Грци били су свесни да је племенито такмичење могуће само између једнаких. Они сходно томе проширују подручје некада искључиво аристократског надметања на целокупно политичко тело, установљујући исправан поредак (eunomia) на основу јединства у мисли, делу, и врлини (homonoia).
Погрешно је посматрати ову промену као помак ка једнакости каквом је ми сматрамо. Грађанин полиса дужан је да достигне зацртани идеал припадности у заједници кроз јединствено образовање (paideia), и да се остварује на подручју борбе врлина, све у част државе и заједнице.
За Ничеа, такмичење агона ослобађа појединца и даје његовом частољубљу могућност експресије, али га истовремено ограничава у оквирима заједнице: „Изгледа да они (Грци) верују да је егоизам, то значи индивидуализам, најснажнији агенс, а да се карактер у смислу ‘добар’ и ‘лош’ у бити стиче тек у склопу циљева за којима се стреми. За старе, пак, циљ агоналног васпитања била је благодет целине друштва у склопу државе.“ [11] На овај начин Хесиодова „добра Ерида“ успева да преусмери личне егоизме ка општој добробити.
Кључна разлика
Уколико Грци и економски либерали прихватају инхеретни егоизам човека, они ипак на својим пољима долазе до различитих закључака. У филозофији Адама Смита и Џеремија Бентама, запажања о себичним личним интересима људских бића наводе их да формирају слику човека дефинисаног као homo economicus, који је једино способан да своју срећу оствари на подручју економског надметања.
Са своје стране, Грци су из трауматичног искуства унутардржавног и класног раздора егоистични импулс уобличили у правцу агоналних такмичења чија је сврха суштински комунитарна. Изгледа да већ и класична политичка економија поседује клицу разумевања овог принципа.
Сам Адам Смит, у отпору према принципу необузданог меркантилизма, истицао је потребу за слободном конкуренцијом само у оној мери у којој она спречава монополисање тржиште и међудржавне економске ратове који онемогућавају слободан раст и стицање богатства. [12] За њега, интереси картела и монополистичких предузећа супротни су интересима јавности, јер ови по природи теже заптивању тржишта и спречавању тока слободне конкуренције. [13]
Ни за пропоненте раног економског либерализма конкуренција није безусловна нити апсолутни принцип за себе. Већ у зачецима политичке економије јавља се свест о усађеним недостацима тржишта препуштеног самом себи. Она свест о деструктивном потенцијалу воље за богаћењем која произилази из искуства грађанских сукоба раних грчких полиса, ипак, сасвим недостаје.
У поређењу са Грцима, пропоненти слободног тржишта истичу врло сведено виђење принципа надметања, апсолутизованог и сведеног на искључиво економску функцију. Агонална филозофија старих Грка на делу је и у филозофији Спарте, најмоћнијег града-државе класичног доба. У Спарти, једини вид такмичења који није дозвољен је економски: Спарта не поседује ковани новац, већ рогобатне изливене легуре познате као „торте“, pelanor. За остварење праведног и стабилног поретка, међукласне солидарности, и уједначене грађанске културе, централни и најважнији инструмент је агон, такмичење у врлини.
УПУТНИЦЕ:
[1]Christoph Ulf, “Ancient Greek Competition – a Modern Construct?” N. Fisher and H. Van Wees (Eds.), in Competition in the Ancient World, Swansea, 2011, 85-111, p. 86.
[2] Ibid. p. 86.
[3] Хесиод, Послови и дани, Постанак Богова, Хомерске химне, Деметра, Загреб, 2005, стр. 11-12.
[4] Richie Robertson, „Competition and Democracy in Burckhardt and Nietzsche“, in Conflict and Contest in Nietzsche’s Philosophy, edited by H Siemens and J Pearson. no. 3. Bloomsbury, p. 78.
[5] Ibid. p. 78.
[6] Ibid. p. 78.
[7] Ibid. p. 80.
[8] Жан-Пјер Вернан, Порекло грчке мисли, Издаваћка кућа Зорана Станојевича, Нови Сад, 1990, стр. 71.
[9] Ibid. стр. 72.
[10] Ibid. стр. 82.
[11] Фридрих Ниче, Списи о грчкој књижвености и филозофији, Издавачка кућа Зорана Станојевића, Нови Сад, 1998, стр. 195.
[12] Richie Robertson, „Competition and Democracy in Burckhardt and Nietzsche“, in Conflict and Contest in Nietzsche’s Philosophy, edited by H Siemens and J Pearson. no. 3. Bloomsbury, p. 86.
[13] Адам Смит, према Richie Robertson, „Competition and Democracy in Burckhardt and Nietzsche“, in Conflict and Contest in Nietzsche’s Philosophy, edited by H Siemens and J Pearson. no. 3. Bloomsbury, p. 86.
ЛИТЕРАТУРА:
- Christoph Ulf, “Ancient Greek Competition – a Modern Construct?” N. Fisher and H. Van Wees (Eds.), in Competition in the Ancient World, Swansea, 2011, 85-111.
- Хесиод, Послови и дани, Постанак Богова, Хомерске химне, Деметра, Загреб, 2005.
- Richie Robertson, „Competition and Democracy in Burckhardt and Nietzsche“, in Conflict and Contest in Nietzsche’s Philosophy, edited by H Siemens and J Pearson. no. 3. Bloomsbury.
- Жан-Пјер Вернан, Порекло грчке мисли, Издаваћка кућа Зорана Станојевича, Нови Сад, 1990.
- Фридрих Ниче, Списи о грчкој књижвености и филозофији, Издавачка кућа Зорана Станојевића, Нови Сад, 1998.
Извор: Нови Стандард