0 0
Read Time:14 Minute, 0 Second

Аутор: Никола Пешут

 

„Само су два пута која воде до цивилизације: култура и поквареност. Људи на селу немају прилике бити нити културни нити покварени и стога је њихов развој у застоју.“  Оскар Вајлд , Слика Доријана Греја

Почетак ситног предузетништва

Почеци америчких белих оковратника се налазе далеко од канцеларијских коцки у којима их данас замишљамо. Њихово место рођења чини амерички дивљи запад и његове степе, које су обрађивали безбројни ситни фармери.

Макс Вебер, када говори о Европи, говори о њој као о месту где је онај који производи старији од тржишта, где је земљорадник везан за своје власништво и своју имовину дугом традицијом, где је аристократија старија од свог богатства и од самих градова који су чинили центар живота феудалне Европе. Супротно овоме моделу, Америка која настаје касније, не познаје феудалце и кметове, аристократију и неаристократију, већ само ситне, независне фармере, који сами себи привређују, од свог власништва и своје земље. Ови фармери су самодовољни, једини господари онога сто поседују, онога што сами обрађују, и онога што им за узврат даје бољи квалитет живота.

Док независни фармери развијају своје домове у равници, инфраструктура Америке и њена жила кукавица постаје источна обала, а њени велики градови постају центри размене добара и трговине. У њих се са запада сливају многа богатства, чија понуда, потражња и цена зависе управо од оних ситних америчких фармера, због фармеровог завидног положаја и делова земље коју поседује, а преко које добра морају да пређу да би стигла на своје одредиште. Ови многогобројни фактори трговине, захтевају од људи да спекулишу о различитим начинима превоза и пута, као и о разним другим факторима који имају свој утицај на тржишту ограниченим добрима.

У овим спекулацијама неки људи виде прилику, и занимање им постаје, ни мање ни више, него оно сто данас знамо као бизнисмен, првак трговине, иноватори размене и независни профитери свог заната. Бизнисмен се добро сналази у свету предузетништва, и креће се кроз свет банака, мануфактурних радионица, ситних трговина и пијаца, ка свом циљу који је неометан економски развој и сигурност. Идеал америчке средње класе постаје човек који уз помоћ својих вештина креће од нуле, као радник на нечијој фарми, у нечијој продавници или помоћник неког банкара, и оснива сам своје предузеће које другима омогићава напредак и запослење, а њему личну добит. Највреднија ствар је приватна својина, а најузвишенији циљ је бити свој газда и господар, власник сопственог поседа, био он банкар, фармер, радник, правник, лекар, учитељ или занатлија.

Власништво, слобода и сигурност. Ово троје постају идеали раног америчког капитализма. О снази ове идеје говори податак да почетком 19. века четири петине свих људи који су живели на подручју Северне Америке имају своје власништво ( у једној петини без власништва су се налазили углавном немоћни и робови). Власништво је симбол нечије слободе и самодовоњности. Овај идеал власништва потиче управо од независних фармера које земља храни, чак и онда када немају коме да продају, или са киме да мењају вишак своје производње. Власништвоје постаје мерило моћи, а идеал демократске републике се огледа у једнакости власништва.

Women-at-the-H-J-Heinz-Co

Трансформација власништва

Овакав начин капиталистичког идеализма убрзо пропада и остаје само као сећање на ситног предузетника који се храбро хвата у коштац са проблемима, извојева победу и своју слободу и независност.

Чињеница да је количина власништва репрезентација моћи убрзо уништава свет ситног предузетника и самодовољног фармера. Богате коорпорације на истоку убрзано једу туђе власништво и једноставно, својом величином, га придодају себи, стварајући у овом процесу све већи јаз између богатих и сиромашних.

Одсуство власништва и шанси за успех ван ових коорпорација постаје неминовно и ситни предузетници и фармери постају радници и најамници у туђим фабрикама и компанијама. Рад без послодавца се брише из економске мисли човека и постаје ништа друго до скуп вештина које се продају или изнајмљују у замену за новац или позајмљено власништво. Управо у овом свету позајмљеног власништва налазе се бели оковратници, и ту њихова стварна прича почиње.

Богати имају огромну количину власништва коју сами не могу да искористе и да њоме управљају, већ унајмљују друге да је воде уместо њих. Тако ови први управници, постају први менаџери, у смислу у коме их данас познајемо.

middle_class

Нова средња класа

 

Својеврсно обележје наизглед маркантне али готово потлачене касте, било послом којим се баве, било сопственим поимањем. Трака униформисаних робова данашњице.“ – Сажет опис Белог Оковратника…

 

Промена занимања

Радници са белим оковратницима или једноставно Бели Оковратник (енг. White Collar ) je израз којим се од средине 19. века описује сваки појединац или друштвена група који се баве послом који захтева високо или више образовање, а мало или нимало физичког рада.

У зависности од контекста у коме га употребљавамо бели оковратник може да представља нови слој радничке класе (насупрот традиционалном облику, који се назива плави оковратник, због боје радничког комбинезона), средње, па чак и више класе.

Израз настаје због тога што радници који се идентификују са тим називом, у главном раде као канцеларијско особље, рачуновође, лекари, адвокати, управници, а њихов начин разликовања је представљало, а и даље представља, уредно одело, бела кошуља и кравата.

Настанак ове ове групе људи повезује се са променом занимања и трансформацијом власништва услед развоја технологије и услужних делатности. Након другог светског рата, коначни ударац је задат ситном предузетнику и фармеру и приватно власништво заувек остаје ван њиховог домашаја. Ови обезвлашћени радници своја нова места траже у управљању овим добрима и постају само плаћени руководиоци  без сопствене имовине. Уместо радника у индустрији, услед напретка технологије, центар тржишта рада постају људи са вештинама за управљање новцем, машинама, администрацијом и пре свега, другом људима. Њихово занимање постаје регулација туђег власништва (новца, средстава, механизације, разне папирологије) у замену за део новца, моћи и привилегија које са собом носи ова туђа имовина.

Бели оковратници не производе. Они служе, распоређују и руководе власништвом. Услед овог преокрета и трансформације света ситног предузетника, размена добара у сваком свом аспекту узима место фарми и манофактури.

Настају нова места на апстрактном тржишту и долази до појављивања нових занимања у финансијама и комерцијализму, и виду агената, људи који обављају посао посредника између купаца и тржишта. Број канцеларијског особља се увећава 16. пута и  1956. године чини 55%  свих запослених средње класе.

beli-okovratnici

Менаџерски демијург

У складу са меритократским начелима локација коју бели оковратници заузимају у пирамидама управљања чиј су део, зависи од њихових вештина и знања. Пирамида моћи белих оковратника је прилично директна и у њој свако јасно има своје надређене и своје подређене.

Овакав начин централизоване управе и администрације је као ефекат произвео огроман пораст броја менаџера и пораст потражње за истим. У оваквом систему менаџери чине готово аристократију налик на ону из феудалног времена, где менаџер заузима улогу феудалца и управља својим кметовима, односно белим оковратницима који се налазе иза њега.

Ефикасну моћ белих оковратника као аристократије видимо у ономе што је требало да буде највећи тријумф капитализма, а то је бирократска управа. Бирократија, као владавина канцеларијског особља, односно сила администрације, је у својим почецима имала веома позитивно схватање, које је данас окаљано не њеном грешком, већ недовољном применом исте и превеликом флексибилношћу, односно недоследношћу,  људске природе. У свом изворном облику, бирократија је имала улогу модератора, и сама је била апстрактни менаџер новонасталог система. Њен задатак је био да усмерава и убрзава проток информација и да олакшава контакт унутар системског механизма, те да његово функционисање олакша и учини практичнијим.

Распоред и утицај моћи унутар бирократског апарата се манифестује преко два појма, односно два правца кретања информација. Ова два принципа су дозвола, односно овлашћења која сваки члан система има, и надгледање, односно пажња да се овлашћења не прелазе, али и да се извршавају у потпуности. Дозвола ограничава сферу рада, али је и чини комплетнијом и лакшом за упознати, док надгледање осигурава корисност исте.

Бирократија бележи пораст дехуманизације рада, згбог имитирања машински прецизног механизма, те одстрањује „ja” и „oн” и сву одговорност посла пребацује на правна лица. Овакав вид дехуманизације заступљен је у доњем делу менаџерске пирамиде, и кроз ову измаглицу бирократије виде само они са способностима које се изнад оних које поседују њихове колеге. Они који виде кроз систем у њему могу да напредују , те се пењу више ка врху, до нивоа који можемо назвати „ниво лажног ауторитета”. На овом, средњем, нивоу запослени имају илузију ауторитета, зато што су у контакту са стварним ауторитетом на врху и од њега позајмљују моћ. Они не поседују ауторитет, али га заступају, у жељи да сами једном дођу у поље стварног ауторитета.

Врх пирамиде моћи у свету белих оковратника заузима готово без изузетака велики шеф, а његови помоћници су заправо његова веза са пирамидом испод. Ови људи са врха (енг. The Higher Ups), су заправо они који имају најреалнију моћ и чија су ограничења заправо најмања. Сви остали у пирамиди само преко њих имају контакт са шефом и њихова је лична одлука шта и како долази до шефа. Ова пошзиција им омогућава контролу информација и представља најчешћи извор корупције у бирократији.

Када се говори о професијама које спадају под беле оковратнике ту се поред нових, менаџерских занимања, налазе и занимања која је бели оковратник покорио, и кроз процес бирократизације и деперсонализације рада, претворио у нове беле оковратнике. Ови стари послови су међу најстаријим професионалним делатностима на свету, и овде спадају лекари, правници, и учитељи.

Како неко занимање постаје део белих оковратника видимо најбоље из примера горе напоменитух занимања. Она су некада била дупоко лична, и представљала су хумане позиве који су у великој мери зависили од људског карактера и једноставнио није свако могао да их обавља. Лекари у хипокритовској традицији су били прваци хуманости и бриге, они чији посао никада није престајао и који су увек и свуда били на дужности у циљу очувања људских живота. Правници су били носиоци грађанског друштва, демократије и правне државе, несебични ратници владавине права, чија је брига била правна заштита људи, увек и свуда, и немилосрдно очување идеала слободе и једнакости унутар различитих друштава, од антике до данас. Учитељски, односно просветарски посао није био ништа другачији. Онај који преноси знање је имао дубље и далеко присније односе са онима које обучава или учи. Прилагођавао се свакоме и уносио много више себе у свој позив.

Бирократија у име повећане ефикасности и равноправне, неперсоналне , доступности свима, је поробила ове професије и њиховом дехуманизацијом их у бити променила. Однос између физичких лица је ублажен, а механичка комуникација ојачана. Бирократизација је нашла пут и утемељила се у системима адвокатских канцеларија, просветних установа и лекарских ординација. Ови позиви као и све у свету белих оковратника постају рутински рад, односно скуп вештина које се продају ономе ко има довољно да плати за тражене услуге, а од њих је у пракси одвојен крајњи циљ, односно помоћ човечанству, који се спомиње још само као памфлет растућег лажног капитализма, као жеља за новцем, а у служби свих. Вера у дела ових професија се полако губи и опстаје само као сећање на некадашње човекољубље рада.

Стил живота и моћ

Као и све у свету белих оковратника, њихов ванпословни живот и пословна моћ су обликовани њиховим местом у бирократској пирамиди, и своде се на илузију, коју свакодневно проживљавање чини, нажалост, више него стварном…

071016_schoen_middleClass_hmed5p.grid-6x2

Позајмљени престиж

Пре свега, треба схватити престиж. Када је нешто престижно, оно је пре свега, пожељно. Услови и критеријуми пожељности се разликују од особе до особе али се исто тако и преносе и позајмљују. Основна ставка и начело престижа је да за њега треба двоје. Једно да поседује, а једно да га уважава. Одсуство уважавања гаси саму појаву престижа, али ипак у животу се сусрећемо са стварима готово небитнима, а опет, апстрактно уваженим, односно пожељним и престижним.

Свет особа белог оковратника је обликован жељом за престижом, због природе њиховог посла, који је навикао на лажни ауторитет, те ови људи готово да немају проблем са позајмљивањем илузије престижа, однсно ако смо добро разумели саму природу данашњег схватања престижа, илузију илузије.

Неупућеном читаоцу овакав третман престижа унутар света белих оковратника може се чинити чудан и најблаже речено, непотребно сурови или недовољно реалан, али и сам Рајт Милс говори о њима као о појави општег позајмљивања свега. Ништа у свету белих оковратника није њихово, од губитка власништва пре стотину година, до данас. Овим људима не остаје ништа друго него позајмљивање, или изнајмљивање за ради, ако неко више преферира такав израз, јер без сопственог власништва белом оковратнику на западу не преостаје ништа друго.

Одрећивање стила живота белих оковратника почиње управо од њихове одеће, односно онога што им је и дало назив. Од њих се увек захтевао елегантан, послован изглед, за мушкарце црне панталоне или за жене црна сукња, наравно бела кошуља и кравата. Овакав начин униформисаности данас полако слаби према фармерицама и разнобојној али опет доволљно формалној одећи. Интересантан податак је да са растом позиције појединих белих оковратника расте и количина новца који се издваја на одевање. Униформност има улогу да пружи привидну једнакост унутар система белих оковратника, и осећање радничке солидарности и једнакости.

Пословне и пријатељске односе и слободе белих оковратника такође одређује њихова позиција у хијерархији, односно њихова већа или мања блискост ауторитету. Ванпословна комотност је такође подређена унутарпословној хијерархији, па су тако њихове економске слободе и могућности потрошње уско повезане са њиховим радним местом (радници нижег ранга не једу у ресторанима и не купују у продавницама у којим једу или купују виши положаји).

Кад су у питању везе, у смислу социјалног капитала, лабава бирократија дозвољава овакав канал кретања, стога у стилу меритократије и неке врсте социјалног дарвинизма, сналажљивији и ефикаснији у ствараљу пријатељстава ће пре успети него они који су невешти у таквом свету. Оваква флексибилност система чини положај белих оковратника далеко бољи од радника у фабрикама чија је шанса да везама унапреде положај минимална.

Позајмљивање престижа у овом свету сеже далеко од једноставног преноса ауторитета унутар нпр. фирме и креће се даље у свет који га окружује, који чини све од локације до самих клијената који користе њене услуге. Разлика међу клијентима је разлика међу предузећима. Квалитет је гарантован квалитетом муштерије, а не доказаном ефикасношћу, мада је ово најчешће оправдано у пракси. Гламур ентерпрајза најболље се види када се упореде 2 раднике исте фирме , један при врху, други при дну пирамиде, који у фирими имају јасно дефинисан однос надређени-подређени, али ван ње имају једнак третман и престиж као чланови угледне коорпорације, а не као угледни чланови неке корпорације. Коорпорација задржава сав углед, а они га само позајмљују.

Класна свест је одсутна из света белих оковратнига. Не сматрају се за припаднике одређеног слоја, нити их таква подела занима. Они једноставно себе виде као људе који обављају неки посао, својим вештинама које се научили, и за који су плаћени. Ова апатија их прати и ван канцеларије, и постаје јасно да је њихов стварни живот заправо унутар система. Најбољи пример ове „посвећености каријери” су жене бели оковратници, које улогу мајке и супруге замењују улогом службенице. Њена деца су њени пројекти, њена улога је њена ефикасност, а њен муж је заправо лик шефа (ово не мора да се односи на хегемонију мушкости, пошто и жена може бити шеф, али важно је схватити да оваква посвећеност заправо представља замену за неке културне или биолошке потребе).

01-birokracija-papirji_2015

Теорије будућности

Пут будућности белих оковратника је прилично несигуран и био је предмет спекулација током последњих педесет година. Рајт Милс наводи четири могуће теорије о судбини која ће у будућности задесити беле оковратнике.

  1. Са обзиром на константан раст средње класе на западу, дакле раст броја белих оковратника, ово предвиђање тврди да ће средња класа временом као најбројчанија постати независна, те ће постати владајућа политичка класа. Ова теорија је мало вероватна у колико не дође до освешћивања белих оковратника по питању њихове класне припадности.
  2. Друго схватање је да ће раст средње класе довести до социјалне хармоније унутар друштва, где ће средња класа играти важну улогу, као посредник између владајуће елите и радничке ниже класе.
  3. Треће предвиђање је засновано на историјском догађају другог светског рата, када је многобројна средња класа стала на страну елите и постала њен највернији савезник и њена ударна снага. Ово се догодило у нацистишкој Немачкој, где је сва војна сила долазила из средње класе.
  4. Последње предвиђање је социјалистичко односно комунистичко, које тврди да ће средња класа стати на страну пролетеријата и да ће заједно срушити свет елите, и изравнати класне разлике.
  5. Чињенице показују да се упркос повећавању броја људи који чине средњу класу, њихова моћ не повећава, и да бели оковратници пре чине нову радничку класу него неку значајну силу у свету класних односа. Највероватнији исход о њиховој будућности је вероватно друго предвиђање које их сматра за непомерљиву тампон зону  измеђ ниже радничке класе и елите. Прво предвиђање одбацујемо због одсуства јаке класне свести, али и мале разлике између ниже и средње класе. Треће и четврто одбацујемо због њихове заснованости на строгим политичким идеологијама које су се у прошлости показале као неподобне и превише екстремне да би могле да бити квалитетно употребљене, односно због њихове заснованости на социјализму, који је у супортности са основним начелима капитализма који је заправо творац нове средње класе. Ипак ако се учимо на историји феномена белог оковратника, капитализма и бирократије, јасно  је да свуда где је уплетен човек могу да се десе непредвиђене ствари, тако да будућност остаје трајно неизвесна.

 

Литература:

Mills, C. Wright, 1951. White Collar: The American Middle Classes, Oxford University Press

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Документарни филм „Мојковачка битка“
Next post Сиромаштво

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *