Најава Закона о истополним заједницама у Србији представља се као борба за равноправност ЛГБТ+ популације. Ипак, с обзиром на то да се суштина овог проблема може решити у оквиру постојећег законодавства, нема потребе за усвајањем новог закона, пре ће бити да је реч о наставку импортовања „либералног законодавства“ у Србију, имајући у виду законе о насиљу у породици, закон о забрани дискриминације, као и сталне покушаје промене садржаја уџбеника у Србији. С обзиром на то да нисам правник, нећу анализирати садржај ових закона, већ ћу анализирати понашање предлагача овог закона.

Неоколонијална трансмисија

Предлагач закона је министарка Гордана Чомић, уз несебичну „артиљеријску подршку и припрему“ Поверенице за заштиту равноправности. Речи не треба трошити на Гордану Чомић која је најновији саморегенеришући изданак школе мишљења која сматра да Србију треба демократизовати недемократским средствима. Како другачије објаснити њено именовање за министра након што је њена политичка опција освојила мање од два одсто гласова.

Много интересантнији је други актер − институција Повереника за заштиту равноправности (додуше време ће показати да ли ће на челу те институције икада бити мушкарац). Дубоко верујем да ова институција није истински борац за равноправност већ „неоколонијална трансмисија“ чији је циљ да контролише јавни дискус у Србији.

Либерали нису против насиља, они само желе да држе батину у својим рукама. Либерали нису против дискриминације већ само желе да су они ти који дефинишу њене критеријуме. Пример либералне дискриминације је такозвана cancel култура чије жртве могу бити сви, од лика из цртаћа Пепе ле Твора до свакога ко мисли другачије. Тако тренутна Повереница судски прогони све интелектуалце који се усуде да другачије мисле.

Дискриминаторски „Српчићи”

У тим процесима оптужени нема право жалбе, већ Повереница у стаљинистичком маниру и тужи и доноси пресуду. Повереница има времена да разматра и телевизијске рекламе, те је тако прогласила за дискриминаторну и рекламу која се позива на реплику из већ сада култног филма Јужни ветар: „Колико ћеш Српчића да ми родиш“? Ипак, не сметају јој (барем је мени промакло) рекламе различитих коцкарница у којима наше естрадне уметнице (укључујући и наше уважене представнице на Евросонгу) позивају људе да своју крвавозарађену цркавицу прокоцкају уз ласцивне поруке: „Понедељком дајем више“, и слично.

Дакле, дискриминаторно је само оно што позива на какво такво очување традиционалних вредности па макар и на тако баналан начин како то ради „Баћа“ у филму. 

Међутим, Повереница није увек тако ревносна и срчана у борби за равноправност. По питању медицинског правилника Министарства здравља које многим људима са инвалидитетом онемогућава адекватно лечење Повереница стриктно прати линију Министарства. Наиме, реч је о правилнику који датира још из Живковићеве владе и који пунолетним особама са церебралном парализом онемогућава одлазак на преко потребно бањско лечење. Када је правилник донесен држава није имала довољно новца, што може послужити као некакво оправдање.

Нејасно је због чега „Ресавска школа“ српског законодавства правилник уредно преписује до данашњих дана када се наша земља налази у изобиљу, „златном добу“ чији сјај није умањила чак ни пандемија. Поменути правилник је очигледно двоструко дискриминаторан. Поред тога што људима ускраћује право на адекватно лечење он прави дискриминацију на основу узраста такозвани ageism, тиме што прави разлику између пунолетних и малолетних корисника, тј. пацијената.

Шта ће теби докторат…

Аргументи Министарства здравља, али и Поверенице су да пунолетни пацијенти не могу да остваре „напредак“ у свом здравственом стању те да им због тога лечење није ни потребно без обрира што су симптоми болести споропрогресивни и с временом изазивају хроничне болове. Логика Министарства здравља и Поверенице злокобно подсећа на причу о пилићима. Пилићи су слатки док су мали, а кад порасту заврше у супи. Особе са инвалидитетом свакако неће завршити у супи, али се подршка коју добијају значајно смањује након навршеног пунолетства и завршетка студија.

Наиме, не постоји никаква подршка за особе са инвалидитетом на докторским студијама јер је неко проценио да су мастер студије њима сасвим довољне те да по њиховом завршетку треба да отворе фотокопирну радњу или да се баве параолимпијским спортом (лично сам се суочио са оваквим предлозима више од десет пута), пошто је то место које им је прописано у либералном у систему, баш као што је Србији прописано да буде центар за производњу и мотање каблова за аутомобиле.

Иако постоји законска обавеза о запошљавању особа са инвалидитетом, привредници се латентно стимулишу да уместо тога уплаћују „финансијске пенале“ у буџет. Политичка заступљеност особа са инвалидитетом у Србији сведена је на „случајни догађај“ − мандат посланице Љупке Михајловске у Скупштини. Нажалост, скупштинске службе и колеге посланици нису успели да посланици Михајловски омогуће адекватне услове за рад, те је цео свој мандат провела такорећи у магарећој клупи, одвојена од колега због архитектонске неприступачности пленарне сале.

Кључно питање

Сада долазимо до кључног питања. Због чега су ЛГБТ+ особе политички интересантније (либералним структурама и Повереници) него особе са инвалидитетом. Ово питање изискује темељну расправу, али ради очувања кохезије овог текста свешћемо анализу на два фактора. То су: мобилност и хомогеност. Есенцијалистички гледано, ЛГБТ+ особе су мобилне, конзумеристички настројене, врло често без породице и било чега што их спутава да лако промене средину. То свакако погодује глобалистичкој мултикултуралној агенди. Такође, без обзира на више од 20 новокреираних „џендера“, потребе ЛГБТ+ особа су мање-више идентичне и теже рушењу сексуалних табуа и рушењу традиционалних друштвених вредности. Ове карактеристике допринеле су томе да ЛГБТ+ особе буду одличан инструмент притиска на транзициона друштва (види више у Слободан Антонић – Моћ и сексуалност).

Особе са инвалидитетом пак због природе свог здравственог стања нису мобилне и тешко мењају средину, њихов транспорт изазива додатне трошкове. Обично долазе из сиромашних породица и због трошкова свог лечења немају довољно средстава да удовоље својим потрошачким жељама. Осим фармацеутској и медицинској индустрији, нису привлачни конзумеристичкој агенди. Потребе особа са инвалидитетом су веома хетерогене. Нпр. слеп, глув и човек ампутираних удова захтевају потпуно различите видове подршке. Услед свог здравственог стања особе са инвалидитетом понекад са великим потешкоћама могу да остваре своје бирачко право, оне немају своју заставу и супкултуру.

Колоквијално речено, особе са инвалидитетом су гњаважа − захтевају пуно подршке а имају мали потенцијал да врше притисак на друштво. Због тога нису интересантни ни либералима, ни неоколонијалним трансмитерима попут Поверенице, али нажалост ни домаћим политичарима. И заиста, када погледате извештаје о дискриминацији, особе са инвалидитетом се увек налазе на последњем месту, иза ЛГБТ+ особа, Рома и жена, тек да испуне чувену квоту о разноликости (diversity quota). Фанон би рекао да су „презрени међу дискриминисанима“. 

Дакле, суштина новог закона није борба против дискриминације, јер дискриминација не смета, осим ако не нарушава прокламовану мантру. Суштина није решавање проблема ЛГБТ+ особа, јер се они могу решити у оквиру постојећег законодавства. Суштина новог закона је даљи насртај на традиционалне вредности, ругање Уставу Републике Србије и његово изигравање коришћењем речи „заједница“ уместо „брак“, као и наметање воље гласне и агресивне мањине по моделу апартхејда.

Извор: Нови Стандард

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *