Индија, земља коју смо склони да посматрамо као традиционалну и „ванвременску“, није са Запада увезла само национализам, демократију и друге модерне вредности и идеологије већ и Бхагавад Гиту, „Песму Узвишеног“, стари, мало познати верски текст писан на санскрту. Шездесетих су амерички селебритији учинили да Бхагавад Гита, захваљујући у немалој мери одличном, „поетском преводу“ из 1885. године, постане „свети текст“ њиховог новокомпонованог хиндуизма, оличеног у учењима Саи Бабе, Махаришија Махеша Јогија и других помодних гуруа. Временом су многи Индијци, охрабрени растућом глобалном популарношћу текста коју нису познавали, посебно они који нису религиозни и они који воле да кажу да су „модерни“ и да не маре за хиндуистичку доктрину и ритуале, почели да је посматрају као „свету књигу“ и говоре о „карма-јоги“ и другим „учењима Гите“ када описују меру своје духовности и вере.

Леополд Фишер, аустријски антрополог, познат и по монашком имену Агеананда Барати, назвао је 1970. године ову појаву „пица ефекат“. Барати, који је предавао у САД, имао је у виду да је пица у Италији била посматрана као једноставно, сиротињско јело, везано само за југ земље. Тек када су је, дотерану и разрађену од стране италијанских имиграната, заволели Американци и када је постала не само популарна већ и цењена у САД, пица је „стекла ново значење и нови статус, као и много нових укуса у земљи из које потиче, и то не само на Југу већ широм Италије“.

Од паланке до парохије

Група српских професора у САД, рачунајући на пица ефекат у Србији, скоро две деценије је покушавала да објави превод Философије паланке Радомира Константиновића, канонског текста српског аутошовинизма писаног опскурантским, јако одбојним и натегнутим маниром. Упорно су је шминкали, дотеривали и разрађивали, више него преводили, да би је, после серије неуспеха да добије позитивну рецензију, прошле године објавио Универзитет Мичигена као Филозофију парохијализма. Константиновић не помиње ову реч, па наслов може бити описан и као лажиран или фалсификован, али чини се да је био неопходан како би књига коначно могла да изађе у Америци. Превели су је Љиљана Николић и Бранислав Јаковљевић, који је потписан и као неко ко је „уредио“ – мада edited значи и монтажа, намештање, одабирање и склапање, што на неким местима делују као примереније одреднице његових интервенција у тексту.

Књига је у преводу изгубила своју главну чар – паланку, реч која је омогућила аутошовинистима да нацификују Србију а да не кажу отворено да верују да је непоправљиво нацистичка и да представља српском културом затровани простор који је немогуће „деконтаминирати“. „Пешчаник“, који је 2016. године фалсификовао превод једног текста с немачког како би сугерисао да аутошовинизам није нов, оригиналан појам, у новембру је у преводу на српски фалсификовао наслов Јаковљевићевог увода, писаног за издање на енглеском језику, како би сугерисао да се у Америци не само чита Константиновићева књига већ и да се говори о паланци. „О парохијализму и депровинцијализацији“ је претворено у „О паланачком духу и депровинцијализацији“.

Парохијализам у преводу, по потреби, мења и паланку и дух паланке, док је тамни вилајет постао „тамна држава“, односно „тамно стање“ како би се створила илузија да је реч о тексту растуће релевантности, књизи која „стари уназад, где њена значења постају дубља и универзалнија протоком времена“, односно „критици која може да буде подједнако примењена на свим геополитичким локацијама“, како тврди Јелисавета Благојевић. Али о њој скоро искључиво говоре и пишу отуђени српски научници који су етаблирани у САД. На Универзитету Колумбије књигу су представили само Јаковљевић и Бранка Арсић, неуморна верификаторка Константиновиће „непаланачке“ филозофије аутошовинизма. Она је сугерисала и да реч паланка буде „преведена“ као парохијализам. Преводиоци су, ипак, на неким местима задржали ранији, упадљивије елитистички превод – „провинција“, с којим, док је био и у наслову, нису имали прођу код издавача у САД.

Значај провистауна

Прва реченица превода каже „Наше искуство је парохијално“ да би већ у другој паланка поново мутирала, па читамо: „провинција је, каже се, наша судбина, наш зао удес.“ Паланка, реч на којој Константиновић инсистира, раније је превођена на енглески као „мали град“ (Ведран Ћатовић и Владимир Зорић), „провинцијално“ (Благојевић) и „пијачни град“ (Драган Ј. Бјелић), док је Маја Пашовић одлучила да паланка и у преводу на енглески остане паланка, што је једини начин да задржи своја „јединствена својства“. Нажалост, паланка ни у једном преводу није „постала“ провинстаун (provincetown), што је одличан превод – мада ни он не (пре)носи важне конотације посрбљеног врхунског, „неевропског“, оријенталног зла, које паланка има међу нашим отуђеним елитама, нетрпељивим према свему што је стигло са Истока – од православља до ајвара. Проблем је у немалој мери био у томе што у Aмерици постоји „ни село, ни град“ који се зове Провинстаун, само је он „светски“, речено жаргоном овдашњих промотора самопорицања и родомржње – супротност њихове паланкe, где, по Константиновићу, престаје „свет“.

Провинстаун, са само три хиљаде становника, има важно место у историји геј и феминистичких инкарнација српског аутошовинизма. Из Провинстауна је Лепа Млађеновић, активисткиња „Жена у црном“, послала „отворено писмо“ (на енглеском језику), које је преведено у „секс издању“ часописа „Косово 2.0“ под насловом „Писмо Игбали Рогова: Белешке о лезбејским телима у нашим хетеронормативним државама“. Реч је о упечатљивом сведочанству о класној привилегованости наших хомошовинисткиња, али и о илустрацији да Константиновић није писао о универзалном „духу“ малог града, одвојеном од ружних класних, сталешких, географских и културалних конотација које су у Србији прикачене речи паланка. Потписала га је као Букурује, „лепа“ на албанском, док Рогова Лепу назива „моја феминистичка менторка“ а за себе каже да је „међу првим аут лезбијкама на Косову“. (Нећу нагађати зашто је Ругова постало Рогова, а Букурије Букурује, али не верујем да је реч о грешкама.) 

„О драга Игбалице, моја драга Игбалинка! Могу да кажем да сам у главном граду Меке за лезбејке и геј мушкарце, у САД – у Провинстауну, градићу на обали океана преко пута Бостона, где се лезбијке и гејеви окупљају већ деценијама. Овде је природа предивна, али постоји још нешто посебно… Заправо сам схватила да никада нисам била у довољно друштвено, или политички подржавајућој средини да бих могла уопште да сањам да овакво место може стварно да постоји. Место где многе жене ходају држећи се за руке, геј мушкарци такође, лезбијске породице проводе време играјући се са својом децом, геј очеви носе своје бебе, док се заставе дугиних боја њишу по целом граду за добродошлицу“, пише Букурује.

„Ево ме, размишљам о овом писму, драга Игбала. Да ли сада пијеш кафу? Ја правим гозбу са тобом уз мој зелени чај и тамну чоколаду. Знам да не волиш слаткише, већ ајвар и сир. Прве слике које ми пролазе кроз главу су оне са женских журки које си неколико пута организовала у Приштини, усред рата ниског интензитета који је српски режим водио против косовских Албанаца. Је л’ то било 1997? Обично бисмо првог дана ишле у ресторан где познајеш власника – према томе сигурно место – и ту бисмо биле са пријатељицама и твојим сестрама. Следеће ноћи бисмо биле код тебе кући. Сећам се да смо твоја тадашња партнерка Рејчел Вархам, ти и ја – једног дана дошле на идеју да славимо К – Дан! Па да, ако је Ив Енслер могла да измисли В – Дан Вагине, ми смо онда могле да измислимо К – Дан Клиториса! И тако си у време Божића организовала журке само за жене. Изводиле сте оријенталне плесове, међу којима и онај кад играте са пуном чашом вина на темену, за који си ми рекла да само мушкарци на Косову играју. То су биле сјајне забаве, причале бисмо лезбијске приче, отварале брижљиво упаковане лезбијске поклоне, непрестано пушиле и пиле… Била сам поносна на тебе, на нашу феминистичку банду, на побуњене лезбијке из Београда, Приштине, Будимпеште, Њујорка – јер ми смо знале да је женско играње политичка ствар.“

Тамни вилајет

Нажалост, Философија паланке није остала претенциозна интелектуална играрија. О чему Константиновић у њој стварно пише види се и по томе да реч вилајет користи чак 87 пута, а држава се, у свим граматичким облицима, помиње само дванаест пута, и то углавном у цитатима, док је „тамни вилајет“ његов избор, на коме упорно инсистира. Зато превод вилајета као „држава“, односно „стање“, што су на енглеском хомоними који имају важно место у играма значења у поструктуралистичким текстовима, маскира чињеницу да је Константиновић слику највећег зла везао за просторе који су вековима били под османском влашћу. Део оријенталне империје у чије су наслеђе српски елитисти, и на левици и на десници, склони да учитају узроке појава и понашања које не одобравају. Наиме, не само да не постоји тамни немачки и амерички вилајет већ нам је, као одредница, незамислив у западним контекстима – без обзира да ли говоримо о државама или стању „духа“ на припадајућим просторима.

На корицама америчког издања ове, како је представљена, „пророчке књиге“ налази се неистина да садржи „беспоштедну критику српског и било ког другог национализма у Југославији и ван ње“. Нажалост, у књизи у којој се „српски нацизам“ помиње 22 пута, хрватски се не помиње ниједном, а „немачки националсоцијализам“ само једном – и то у реченици у којој се, у „преводу“, неуниверзална тема Константиновићеве књиге види јасније него у оригиналу. Наиме, како разумети тврдњу да „српски нацизам није ’увоз’ из немачког националсоцијализма… већ ултимативни израз парохијалног духа“? Да ли то значи да је немачки националсоцијализам ултимативни израз космополитског, светског духа? Или пак Константиновић не говори о неком културално безмирисном парохијализму већ искључиво о српској паланци, тачније о Србији коју је поистоветио са нацификованом паланком и њеним неуништивим „духом“? Уосталом, „дух“ код Константиновића лако нестане, па нам он каже „паланка је вечност, и зато баналност, и зато ништавило“. Заслужује ли та баналност и ништавило да њена вечност, и сви ми, њени Срби-робови, завршимо негде сем на дну масовне границе?

Јаковљевић подсећа да Константиновић у књизи не помиње Хегела, али препознаје да је Философија паланке „натопљена Хегелом“. Нажалост, колико год да је велики, Хегел није добар савезник за тумачење незападних светова као што је српски – сем ако смо уско усмерени на разумевање различитих странпутица самопорицања којима су склони овдашњи колонизовани умови. Филозофија историје једне од највећих икона западног канона садржи „чак и еврошовинистичке елементе“ и не може се рећи да је покушавао да у својим промишљањима озбиљније „смести и увуче народе и особе целог света“. Како истиче Ендру Бакволтер у књизи Дијалектика, политика и савремена вредност Хегелове практичне филозофије, његова схватања „као главну материју имају догађаје и процесе који су углавном специфични за европску друштвену, политичку, културалну и верску традицију“, мада није реч о (све)европској већ о западној традицији.

Хегел светску историју види као „телеолошки процес чија кулминација представља афирмацију и чак обожење европских или, како је говорио, хришћанско-германских друштава“. Он, пише Бакволтер, не узима у обзир „културе незападних друштава“ већ их посматра као средства која доприносе остварењу његове западноцентричне слике „коначног циља“, па не чуди да је „оптуживан за западни парохијализам“. Константиновић одлази много даље од парохијализма и нацификује нашу унутаревропску различитост имитирајући Хегелов стил и синтаксу. 

Мешавину елитистичке ароганције и комплекса инфериорности, која избија из Константиновићог нацификовања Срба армираног хегелијанством, препознао је 120 година раније Вук Стефановић Караџић: „Наша виша класа мисли и говори да је она према европскијем народима управо као што треба, а народ прости да је заостао и да не ваља и да га је она богзна каком мудрошћу надвисила!… Да је народ наш барем од педесет година амо унапредак имао према себи људи за управу по данашњему времену, он би већ давно био сам свој, и тај му је недостатак и данас највећа сметња и несрећа.“ Почео сам да се плашим српских интелектуалаца који сигнализирају своју мудрост и просвећеност помињући дух. Заљубљеност у западни канон је лош савезник у борби против елита које овде служе западним интересима и аутошовинизму коме су склоне.

Тврдња на омоту књиге да „овим преводом, публике које говоре енглески могу коначно да открију једног од најоригиналнијих писаца позног европског модернизма“ није нетачна ако се мисли на то колико је српски аутошовинизам снажно изражена и оригинална појава, која се истиче међу елитним оикофобијама, ауторасизмима и аутооријентализмима, који више нису препознатљиви само у незападним друштвима. У покушај да привуку „публике које говоре енглески“ Константиновић је на омоту доведен у исту раван с Мишелом де Монтењем и Хегелом, али књига се на „Амазону“ закуцала близу 18.000. места међу издањима из политичке филозофије на енглеском језику.

Дубоки корени корова

Нажалост, аутошовинизам је овде, и без пица ефекта, већ пустио толико дубоке корене да је потребно говорити о култури аутошовинизма, оличеној и у постојању самоодрживе политичке и интелектуалне климе која храни аутошовинистичко и сродна саморазумевања. Аутошовинистичка коалиција, коју је предводила колумнисткиња „Пешчаника“, добила је у априлу на београдским изборима више од десет одсто гласова, али ни ту дно не постоји. При томе, аутошовинистички и сродни ставови долазе и од неких функционера владајуће странке и од вођа највеће опозиционе коалиције. Владета Јанковић, њен кандидат за градоначелника и бивши потпредседник Демократске странке Србије кога јавност доживљава као националисту, давао је током изборне кампање срамне изјаве. Оне илуструју колико лако и брзо сви наши високо образовани елитисти, очарани западним каноном и згађени Србијом каква јесте, свој презир према сиромашним сународницима и њиховом ескапизму, према наводно фаличном, примитивном и неваспитаном народу, могу да одведу на корак од аутошовинизма.

Када говоримо о култури аутошовинизма, важно је истаћи да многи нису свесни да је настањују. Штавише, верујем да би већина негирала своје учешће или саучесништво. Култура аутошовинизма није исто што и аутошовинизам и они који не износе аутошовинистичке ставове имају кључну улогу у њеном рађању и расту. На пример, ту су привидно неутрални и објективни, наизглед бенигни, „научни“ ставови – као што је реченица професорке социологије Марије Бабовић: „Социолошка истраживања нам кажу да на овим просторима никад није успостављена јака, модерна држава, она универзалистичка која служи свим грађанима“, медијски уоквирена као истина која долази „из угла активисткиње женске платформе“ – много важнији од свега што су написали Светислав Басара и Никола Самарџић, што је пак важно за разумевање самог аутошовинизма. Кључне речи у цитираној реченици су „модерна“ и „универзалистичка“. Око њих се граде аутошовинистичко и сродно саморазумевање, а затим се помоћу њих она рационализују и бране.

Антрополошка глазура

Нажалост, многи не виде колико је велики значај Философије паланке за појаву и успон аутошовинизма у Србији. Штавише, чак је и допринос троје најутицајнијих настављача утемељитељских идеја Радомира Константиновића неупоредиво скромнији. За највећу од свих Латинку Перовић може се рећи да је „мајка“ или „маћеха“ Друге Србије, али ако говоримо о оригиналним покретачким идејама и тумачењима, њен допринос култури аутошовинизма је миноран. Она је ту важна као искусна инструкторка, политичка комесарка и заштитница, док се у интелектуалном смислу о њеном научном опусу може говорити само као о помоћном и секундарном, у суштини штреберском суфлирању Константиновићевом самољубивом филозофирању.

Латинкини главни домети су везани за сцијентизацију аутошовинизма – његово умотавање у обланду научно утемељеног, рационалног и „здравог“ становишта, које је данас у либералним круговима схваћено и као знак „нормалности“. Сличан је учинак и друго двоје гуруа аутошовинизма – Ивана Чоловића и Дубравке Стојановић. Углавном се тиче обезбеђивања антрополошке глазуре, односно наслањања Константиновићевог нацификовања и фатализације „српског зла“ на историју дугог трајања. У њихове дарове култури аутошовинизма спадају схватање о доминантној и нежељеној елити (Перовић), бордел ратника (Чоловић) и бајке о болести за коју нема лека, уљу и води и возу модернизације, који нас, наводно, већ деценијама чека на станици, али кужни ми, представљени као отпад и вечни болесник Европе, одбијамо да се укрцамо (Стојановић).

Чоловић је покушао да оде корак даље од елитистичког везивања „смртоносног сјаја“ српске геноцидне (не)културе за турбо-фолк и корене убилачког „српског зла“ смести у традиционалну, „етно“ музику. На истом псеудоакадемском трагу делује и плејада млађих и младих баштиника Константиновићеве зломисли, од Миливоја Бешлина и Филипа Ејдуса, до Радине Вучетић и Биљане Србљановић. Јуродиви Јово Бакић је пак допринео да Одељење за социологију Филозофског факултета постане радионица марксистичког аутошовинизма, мада, на срећу, она не добацује до домета ударника с Факултета драмских уметности у Београду и Филозофског факултета у Новом Саду. 

Аутошовинизам је постао важно обележје саморазумевања многих српских интелектуалца и уметника и знак дистинкције до које држе. Али и неурозе коју изазива чињеница да их, тако згађене, начитане и креативне, од „паланке“ углавном дели само једна генерација и неколико сати вожње „Ластиним“ аутобусом. Њихов аутошовинизам је јефтин и сиров иако се упире да делује софистицирано и недокучиво. Посредована преко тумача који су је поједноставили и осавременили, пребацили њене репере из поезије српског романтизма у Сребреницу, хладњачу и Рачак, Философија паланке им нуди оно што воле да верују да представља слику њиховог врлог духа у огледалу.

Верујем да је већина сасвим несвесна да је Константиновић замотао својe аутошовинистичко становиште у обланду општег, „духа“ малог града који, наводно, није само оријентолики српски мали град, једини који је упознао. Не допадају му се његови становници па халуцинира о Србину-паланчанину као неком незаустављивом, геноцидном киборгу „који није појединац на персоналном путу“. Као и његова мржњом набијена, „слепа“ публика – елитна паства која није читала свети текст у коме Константиновић упорно мистификује оно што поручује; где тврди да не говори оно што, касније, јасно каже – и он више од каљавих паланки и крезубих паланчана презире српске несамопоништене интелектуалце, који терцирају духу паланке, како каже Јаковљевић, својим модерним, „примитивним позитивизмом“ и „буржоаским рационализмом“.

Тумачећи чињеницу да се Константиновић бави искључиво српским књижевницима и „српским нацизмом“ док тврди да говори о незаситом злу које je универзално, Арсићева је на промоцији у Њујорку рекла да „свако прво мора да очисти испред својих врата“, што је главни алиби српских аутошовиниста. Комшије су пак једноставно избрисале Јадовно и Јасеновац из своје „европеизоване“ историје и натоликог дворишта, улепшале га каменим цветом једног од одвратнијих српских аутошовиниста, па сад испред плаво-жутих врата све пуца од етничке чистоће.

На крају увода на енглеском језику Јаковљевић одустаје и од „парохијализма“ и од „провинције“ и говори о паланци, што је „лозинка“ која нам открива коме је превод Константиновићеве философије аутошовинизма првенствено намењен: „Утопљен у универзалном брујању, језик именица поново улази у време. То брујање, тa ужасна дрхтавица, јесте звук темпорализације, кричање масивних промена које трансформишу цела друштва. То је револуционарни покрет који превазилази поделу између субјективног и универзалног, личног и друштвеног. Показује пут напред, не кроз акумулацију, како сасвим буржоаска паланка жели да верујемо, већ кроз безусловну племенитост растоваривања (divestment). То није кретање које се дешава само од себе. Оно тражи тежак рад неопходне промене: окретаја који није преокретање већ отварање, бекство темпоралности из провинције историје.“

Да заборавимо на Бхагавад Гиту, најчитанију од свих књига која долазе из незападне културе којом су америчке елите остале фасциниране. Не верујем да се прижељкивана циљна група у САД икада сусрела с нечим што је толико далеко од „духа“ времена и „света“ који настањују као Константиновићево тешко сварљиво филозофирање. Зато ће и повратни, пица ефекат у Србији остати везан за чињеницу да ушминкана, „лажирана“ Философија паланке може да се прочита у Америци, али не и да се чита у Провинстауну и другим америчким „мекама“ за наше колонизоване геј и стрејт умове. Нажалост, бојим се да је и то довољно за прихрану културе аутошовинизма, најперверзнијег српског удеса.

 

Извор Печат

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *