Како се борити против оних појава које су део социјалне ентропије и патологије, оних феномена који полако подривају и урушавају друштво иако у том процесу не долази до кршења закона? Има ли држава право да се меша у приватни живот грађана ако грађани ни својим понашањем нити својим изборима и преференцијама не крше слово закона? Где су границе приватног, а где почиње јавни интерес? Шта је уопште јавни интерес и ко је његов репрезент?

Занимљив социјални експеримент се управо спроводи у Кини која покушава да сузбије низ појава које сматра штетним по друштво и његову будућност и које власт доживљава као друштвену опасност која угрожава националну безбедност и ствара плодно тло за какву будућу, обојену револуцију. Овде ћу оставити по страни велике проблеме са којима се Кина носи, попут борбе против корупције или ризичних напора да се обуздају тајкуни и милијардери којих је данас у Кини више од хиљаду. Поменућу само оне феномене против којих кинеска држава покушава да се бори, а које највећи део света уопште не доживљава као проблем.

Кина, на пример, покушава да сузбије адикцију младих људи везану за онлајн видео-игрице лимитирајући дозвољено време за те активности на три сата недељно, и то само током викенда. Родитељима у Србији је овај проблем познат – велики број родитеља је очајан али и немоћан да се избори са зависношћу којој су деца подлегла. Ова врста зависности уништава детињство и младост, зауставља процесе емотивног сазревања, одваја младе од дружења, спорта и нормалне социјалне интеракције. У екстремним случајевима та врста патологије се окончава драстично, самоубиствима или убиствима.

Кина покушава да обузда и епидемију пластичних операција за којима лудује кинеска младеж, нездраво опседнута физичким изгледом. Проблем је додатно појачан тиме што и родитељи подржавају ову сулуду опсесију своје деце верујући да ће им „улепшавање” дати бољу стартну позицију у животу. Србија и овде прати трендове, а показује и лидерске амбиције. Пластичне операције ће повећати шансе да се мамино и татино чедо појави у каквом ријалитију, да можда добије место на некој од телевизија, да уђе у везу са виђенијим криминалцем, или да се катапултира у горње ешалоне индустрије секса.

Кинеским властима смета и фасцинација коју млади људи показују према личностима из света масовне култура и индустрија забаве, масовно настајање фан клубова, опседнутост ранг-листама популарности и сл. Та врста фасцинације се сматра нездравом, па власт и то покушава да сузбије, баш као што покушава да стане на пут пијанству и раскалашном животу пословних људи, на пример.

Време ће показати да ли комунистичка партија може контролисати капиталистичко друштво и његове социјалне аберације, или је за то већ прекасно. Ако ништа друго, Кина бар покушава да се бори са патолошким појавама новог времена.

На другој страни политичког спектра, у либералним, квазилибералним и шатролибералним државама, не догађа се ништа што би указивало да та друштва ове новије социјалне проблеме препознају као патологију. А можда и нема много разлога за бригу – посрнуло и кретенизовано друштво је лакше моделирати и њиме управљати.

Све и да кретенизација није глобални феномен, либерална друштва танушне идеологије немају заштитне механизме којима могу зауставити социјалну ерозију. Принцип немешања у приватну сферу и принцип личне одговорности за сопствени живот су у темељу либералне доктрине. Али шта се догађа када лична неодговорност и патологија постану масовни феномени и када последице не погађају само појединце, већ угрожавају цело друштво и његову будућност? Шта се догађа када некадашњи традиционални узанси нестану, када верске институције немају готово никакав утицај, када се социјална хијерархија и сваки систем вредности урушава? Сме ли држава и њене институције то да посматрају са будистичким, или боље, либералним миром?

Задрти, конзервативни интервенциониста попут мене верује да деструктурирана друштва која се не баве активном промоцијом система вредности немају будућност и да су осуђена на споро али сигурно пропадање. Ако желе да опстану, државе морају вршити социјални инжењеринг, морају интервенисати и не смеју допустити да тржишни и комерцијални механизми креирају свој систем антивредности.

Држава би морала, кроз школу и контролу јавне сфере и медијских садржаја, активно да промовише вредности на којима би требало да почива здраво и нормално друштво. Систем вредности, хтео то неко да призна или не, подразумева постојање идеологије – одсуство идеологије је почетак краја модерног друштва. Каква је идеологија партија на домаћој политичкој сцени, да ли је уопште имају, и за какав систем вредности се домаће партије залажу?

Извор: ПОЛИТИКА

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *