0 0
Read Time:3 Minute, 45 Second

Чувени историчар марксистичке оријентације, Ерик Хобсбаум, одржао је 1980. године предавање на Економском факултету универзитета у Кембриџу, под насловом „Историчари и економисти“. Између осталог, Хобсбаум изводи интересантан закључак по коме успех националне економије не зависи од броја познатих економских теоретичара које нација има.

Најуспешнији економије попут америчке или немачке, тврди Хобсбаум, нису превише држале до теорија које су током деветнаестог или почетком двадесетог века стизале из великих економских интелектуалних центара попут Беча, Кембриџа или Лозане.(1)

Чувени мислиоци „аустријске школе“ на пример, нису помогли Аустрији (пре 1945. године) да постане успешна економија. С друге стране, Немачка је постала економска велесила, иако није дала ни једно велико име у теоријској економији.

Како Хобсбаум каже, у темељу економског успеха нису теоретичари, него практичари. Држави и привреди су потребне информације, емпиријске анализе и техничке експертизе за које теоретичари нису превише заинтересовани. Немци су у том смислу (до 1914. године) били изненађени незаинтересованошћу британских економиста за емпиријске податке о сопственој економији. Дешавало се и да Британци преводе немачке анализе британске економије, како би сазнали шта се у деловима њихове економије догађа.

Хобсбаумов аргумент би се могао додатно ојачати новим примерима из Азије, за чије економске теоретичаре углавном нико није чуо. Азијске земље нису давале ни пет пара на западне економске класике, и најчешће су ишле уз нос владајућим економским теоријама, поготово неолибералним. Као и Немци пре њих, и ове државе су више веровале у видљиву руку државе него у невидљиву руку тржишта.

Српска економија такође пати од синдрома који је Хобсбаум уочио, иако на много нижем нивоу како практичних, тако и теоријских знања. Економски интелектуални простор је засићен теоретичарима, економским идеолозима и мајсторима општих анализа. Економских практичара нема и то се на јавној сцени јасно види.

У пропалој економији каква је српска, очекивало би се да дебата буде фокусирана на конкретну, исцрпну анализу економских проблема и њених узрока, и још важније, на конкретне предлоге за њихово превазилажење. Уместо тога, јавни простор је преплављен фразама и општим местима. Такво стање интелектуалног духа је и омогућило да се домаћа економија годинама урушавала а да најпознатији домаћи економисти те процесе нису на време уочили, или да стварне узроке и механизам тог урушавања не разумеју ни данас.

И она шачица економиста која је препознала дефекте економског система, пречесто остаје заробљена у прошлости, задовољна самом чињеницом да је на грешке указивала, али немоћна да предложи јасна и артикулисана решења.

Већина српских економиста у хору изговара мантре и сви се слажу да је за излазак из кризе неопходно променити привредни амбијент, поправити пословно окружење, спровести институционалне и структурне реформе. Рецитације се надаље настављају подукама јавности да је потребно српску економију окренути извозу и поспешити прилив страног капитала. Тезе су апсолутно тачне, нема им се шта замерити, осим што су савршено бескорисне.

Још боље, ради се о евергреен мелодијама које се уз веома мали ризик грешке могу понављати увек и свуда, без обзира на дубину кризе и стање економије о којој се поје. Ове тезе се могу користити и за давање савета другим државама, па се тако може постати и међународни експерт. Истина је – амбијент, увек и свуда, може бити бољи него што јесте, реформе су свима повремено потребне, а иностраних инвестиција никада никоме довољно. Порука по себи не иде даље од „велике тајне“ – далеко је боље бити паметан и леп, него глуп и ружан. Нико ко овакве предлоге даје не може погрешити, па му је писано да увек буде мудар и да увек буде у праву.

Невоља овог приступа је што се на његовим темељима не може градити економска политика. Препоруке не служе да се открије истина већ да се сакрије безидејност, или да се евентуално промовише идеологија. Нема те власти која фразе и општа места може операционализовати и превести у ваљану економску политику.

Економски теоретичари које емпирија не интересује или који према њој осећају снажан отпор, имају своје место у систему. Њихов простор је академски, ограничен је на универзитет и образовање. Изласком из своје научне сфере и засипањем јавног простора стерилним теоријама и баналним исказима, они чине лошу услугу и себи и друштву. Друштву далеко више.

Економисти, ако желе да буду од користи, дужни су да прстом покажу дефекте економског система, да их идентификују у детаљу, да објасне механизме који су Србију увели у ово стање економског безнађа. По истој логици, они који желе учешће у дебати, морају давати конкретне предлоге како да се дефекти отклоне и морају предлагати мере за санирање економског система. У овакву дебату ваља ући без страха. И погрешни предлози су кориснији од бесконачних фразирања који симулирају дебату и троше драгоцено време.

Извор: Из другог угла

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Интервју – Срђан Шљукић: „Слобода мисли је за науку попут ваздуха за људе, без ње науци нема живота.“
Next post Сенека – О краткоћи живота и провиђењу

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *