Тако је дошао још један „округли“ датум и 24. 04. је било точно два мјесеца од почетка руске специјалне војне операције у Украјини. Наша свијест је снажно условљена временским фактором, стога, кад год дође такав датум, ми аутоматски процјењујемо прошло раздобље. У овом случају, таква „аутоматска процјена“ односит ће се на Специјалну војну операцију и мислим да постоји неколико важних ствари за разумијевање исте, а многи их из овог или оног разлога губе из вида.

Сви борци антируског  информацијског фронта добро су свјесни ове карактеристике свијести, па ће стога у овом раздобљу сигурно бити разних средстава усмјерених на уништавање вјере у руску војску, водство, пут Русије и њену судбину. Све је то усмјерено на „канализирање” виталне енергије кроз силазна и деструктивна стања психе као што су разочарање, невјерица, љутња, малодушност, депресија, итд.

Је ли Русија погрешила?

Непријатељски гласови ће рећи да војна операција „тоне“, да су руске трупе „заглавиле“, да је војно-политичко водство Русије „погријешило“ у процјени снаге и „војног духа” Оружаних снага Украјине. Упорно се гура наратив је руски војни и политички врх погријешио у процјени спремности украјинске елите да пријеђе на страну Русије, те да одбаце Зеленског.

Тврди се да је руско водство погријешило у процјени спремности украјинског друштва да стане на страну Русије и устане против корумпиране власти коју је само украјинско друштво толико критизирало и искрено није поштовало, добар дио и презирало.

Сви људи који су активно укључени у ситуацију, који прате и анализирају што се догађа на интернету, већ су ријешили све ове проблеме у протекла два мјесеца.

Но, шири круг још није до краја разрадио то питање за себе, стога ће се ти људи суочити с порастом унутарњег сукоба и, сукладно томе, губитком енергије.

Зашто је потребно позабавити се овим питањем, за оне који то још нису схватили? Конкретно, идеје о украјинском друштву и украјинским оружаним снагама обликовале су се међу Русима тијеком неколико деценија, најактивније у посљедњих осам година, а драстична корекција тих идеја се догађа управо сада. И то нагло.

Раздобље од једног или два мјесеца је врло кратко раздобље у односу на године у којима су се те идеје формирале и фиксирале у подсвијести, стварајући слику свијета какву су Руси имали у вријеме почетка Специјалне војне операције (СВО).

Споменимо укратко најзначајније факторе који су придонијели формирању свих идеја о украјинском друштву, укључујући војску, с којима су многи просуђивали ток СВО, а који су сада у сукобу са стварности.

Прво, размотримо прилично уобичајену идеју у Русији да се Оружане снаге Украјине могу релативно брзо поразити. Најочитији разлог су вишегодишње приче о деградацији Оружаних снага Украјине у руским медијима.

Бројни корупцијски скандали, експлозије у складиштима стрељива, извјешћа о пијанству и овисности о дрогама у Оружаним снагама Украјине, информације о сталном сукобу између националистичких батаљона и регуларних јединица Оружаних снага Украјине, приче о сукобима између Оружаних снага Украјине са становницима оног дијела Донбаса који је остао под Кијевом, приче о психичким проблемима који су уочени међу „ветеранима антитерористичке операције”, итд.

Било је заиста пуно информација о деградацији Оружаних снага Украјине, па чак и ако особа не прати вијести, „прихватила“ је ову идеју у руском информативном простору, због чега је, не схваћајући вријеме 24. фебруара 2022, вјеровала у „брзу побједу” над „Кијевском хунтом“.

Огроман успјех руских оружаних снага у првим данима СВО увелико је придонио осјећају слабости Оружаних снага Украјине у односу на руску војску.

Кауч-генерали

Најснажнији ракетни напад у ноћи с 23. на 24. фебруара, брзи упад руских војника на сјевер и на југ Украјине, офензива великих размјера постројби Луганске и Доњецке армије на истоку, све то је био доказ да су Оружане снаге Украјине доиста биле у шоку, а у руским медијима владало је врло оптимистично расположење.

Нису заостајали ни „кауч-генерали“ који су говорили о „колапсу јужног фронта Оружаних снага Украјине”, о „колапсу обране Кијева” и другим побједама.

Осим тога, велики охрабрујући фактор био је Путинов израван позив војсци Украјине у првим данима да збаце с власти Зеленског и да преговарају.

Знајући из искуства колико је Путин опрезан с ријечима и колико не воли давати неутемељене изјаве, сви су претпоставили да ако је дао тако храбру и прилично рискантну изјаву, онда се заиста нада да војска Украјине још није потпуно зомбирана од стране укронацизма, те да још увијек представља неку врсту неовисне силе, јер је војска опћенито увијек ближа стварности од политичара.

Та нада је пренијета на обичне људе, који су се неколико дана након тих Путинових ријечи искрено надали да ће ову поруку чути и војска Украјине. То су главни фактори који су у друштву довели до формирања осјећаја да су Оружане снаге Украјине слабе.

Идеолошко врење

Сљедећа идеја о Украјини, која је придонијела вјери у релативно брз успјех специјалне операције, је била идеја о украјинском друштву.

У Русији се свима чинило да људи који живе у Украјини не могу не видјети ову очиту и флагрантну нацизацију земље. Глорификација нациста предвођених Бандером и Шухевичем није била нека врста „идеолошког врења” у дубинама западноукрајинског друштва. Средишње улице Кијева добиле су имена по тим доказаним злотворима, по Украјини су им подигнути споменици и спомен-плоче, а цијела Украјина је одушевљено пјевала „Оче наш, Бандера“, итд.

Гледајући ово, чинило нам се да широки слојеви украјинског друштва, барем у средишњој, јужној и посебно источној Украјини, не могу озбиљно схватити овај отворени сатонизам. Чинило се да широки дијелови украјинског друштва пате од пропадања у мрак неонацизма.

Чинило се да украјинско друштво не може схватити чињеницу да је нацизам егзистенцијално зло, те да је Русија, која представља СССР, побиједила то зло и сачувала сјећање на ту велику побједу.

Опћенито, нитко у Русији није очекивао да је практички цијело украјинско друштво, на цијелом свом територију, већ потпуно и неповратно зомбирано од стране нацизма. У религиозном смислу, показало се да је цијело украјинско друштво самовољно, својевољно продало душу врагу и постало његове слуге, од интелигенције до најобичнијег грађанина.

Иначе, да Русија није покренула Специјалну војну операцију, онда би у таквом стању у украјинском друштву Украјина дефинитивно ускоро постала власник нуклеарног оружја и то прије или касније у правом тренутку, а њихови би западни господари напали Русију. Тада би се Руси суочили с реалним шансама да умру као пуноправни геополитички ентитет, будући да би нуклеарни удар, чак и да нема посебан војни значај, невјеројатно ослабио Русију.

Овај би ударац вратио руско господарство далеко унатраг и било би немогуће вратити изгубљено у наредним десетљећима. А тијеком тог времена би сви други геополитички субјекти отишли толико далеко у свом развоју да би их било немогуће сустићи.

Дакле, руске идеје о украјинском друштву биле су пуно оптимистичније него што се заправо показало.

Почетак хистерије

И овај тренутак заблуде популарних идеја о Оружаним снагама Украјине и украјинском друштву руски непријатељи представљају као погрешке руског водства. Али врло је важно препознати и разумјети да су овакве слике о Украјини преовладавале у цијелом руском информацијском пољу те да су их активно ширили не само професионални борци информацијског фронта, већ чак и стручњаци, аналитичари, блогери и новинари који су потпуно проруски настројени и који подржавају демилитаризацију и денацификацију Украјине.

Неке врло познате особе су, чим су видјели кочење брзог напредовања руских трупа у првим данима СВО, почеле са кукњавом по шаблону „Генералштаб Руске Федерације није израчунао…“, „Руско водство је погријешило“, и слично.

Неки су активно емитирали те исте приповијести, само с много више хистерије. Тврдили су да је „војно-политичко водство Русије све погрешно израчунало, погријешило, да мора дјеловати не на начин на који дјелује, већ на начин како они мисле да је потребно, итд. Наравно, нитко од њих нема ни праве информације ни војна знања. Али то је у реду, блогери су блогери, што очекивати од многих, поготово оних који би „све и сад“ и који немају стрпљења и одликују их погрешне аналитичке методе.

Омашке аналитичара

Но, мене је особно много више разочарао став Ростислава Ишћенка, бриљантног публициста, повјесничара, аналитичара, којег сам са задовољством читао дуги низ година.Чим се брзо напредовање руских трупа у Украјини успорило, посебно након повлачења руских трупа из Кијева, он је почео активно промовирати наратив да је руско војно-политичко водство било у криву. 

Само у његовим мислима то је изгледало овако: „Руски војно-политички врх је вјеровао у увјеравања украјинских политичара и јавних особа који су након државног удара 2014. Русији и наводно руском водству емитирали некакву ружичасту слику о расположењу у украјинској елити“. Па је руско водство наводно повјеровало у те приче, а сад га је та елита одбацила, а то је главни разлог „неуспјеха“ напада на Кијев. Чак и као бивши војник потпуно је заборавио да су снаге око Кијева биле неколико десетака тисућа припадника специјалних снага, а Кијев је метропола од најмање три милијуна људи. Без приградских насеља. Таква „омашка“ у размишљању Ишћенка је неопростива.

Олег Царев, бивши украјински заступник, који активно подупире СВО у Украјини, припада истој скупини људи. Испрва се чинило да је ријеч о особи која је у потпуности разумјела што се догађа. Али не. Чим операција није ишла према његовим замислима, почео је хистеризирати да је „руско водство погријешило, није калкулирало, итд.“

И навео сам само оне особе које службено заузимају проруски став и чини се да подржавају руске акције у Украјини. А што онда рећи о петој колони која се држи антируског става, легији украјинских пропагандиста и њихових пријатеља по Европи? Сви одреда активно гурају причу да је руско водство погријешило и није калкулирало.

Кључна питања

Сукладно томе, ако желимо не упасти у те замке, не губити енергију и не уништити своје живце, морамо то анализирати и разумјети, будући да ће се овај наратив и даље развијати, посебно око неких кључних датума. Дакле, кључна питања су зашто није све прошло како се очекивало и је ли руско водство погријешило у планирању Специјалне војне операције?

Размислите о првом питању и зашто ствари нису ишле како се очекивало? Зашто су се Оружане снаге Украјине показале пуно јачима, зашто је украјинска елита поновно преварила Москву, зашто се становништво Украјине показало толико нацифицираним и тако негативно реагирало на руске трупе, итд?

Али овдје одмах требате поставити питање тко је очекивао да су Оружане снаге Украјине слабије, да ће украјинска елита подржати Москву, те да становништво није тако дубоко нацифицирано? Одговор је једноставан. То је очекивало шире цивилно друштво, укључујући бројне аналитичаре, стручњаке, блогере и друге, укључујући све горе споменуте и неспоменуте. Њихове, и само њихове идеје уништене су у првој фази кампање у Украјини. Само оне. Све остало је баш како је требало бити.

Али питање је зашто су, побогу, приписали њихове погрешне премисе и пропале идеје на водство Русије? Зашто су одлучили да руско водство има исту идеју о Оружаним снагама Украјине, украјинској елити и украјинским грађанима као и они. Сви ти аналитичари, блогери, стручњаци који се ослањају или на отворене изворе или на неке „инсајдере“, који су често и углавном безвриједни.

Дакле, прво што је овдје важно разумјети, ако не желимо упасти у исту замку у коју су упали „аналитичари и стручњаци“, јест да руско водство има податке из пуно озбиљнијих извора од шире јавности. И руско водство сигурно није гајило илузије о Оружаним снагама Украјине, елити и украјинским грађанима. И у складу с тим, било је потпуно спремно за овакав развој догађаја.

Али ту се мора поставити питање зашто руско водство није распршило те илузије у руском друштву? Или зашто руско водство, знајући засигурно да започиње дугу и врло тешку војну кампању, није спријечило присутност у друштву тако оптимистичног расположења у погледу напретка и резултата СВО?

Овдје вам је одговор прилично једноставан. Руско водство се водило законима психологије маса. Ти су закони добро познати руском водству. А према тим законима у рат је потребно ући с максималним оптимизмом, максималним ентузијазмом широких народних маса.

Ако у рат уђете на валу сумње у себе, на валу страха од непријатеља, онда војни поход неће имати никакву подршку друштва и декадентна расположења ће преплавити земљу при првим потешкоћама тијеком војног похода.

Закони психологије

Истовремено, исти закони масовне психологије јасно показују да како друштво улази у рат, оно већ има друге мотиве, друге мотивацијске факторе, а не наратив који је претходио кампањи, а то су, прије свега, херојство војника, понос на војне успјехе, као и бол због губитака, огорченост односом према руским заробљеницима, цивилима и руском говорном подручју у Украјини, а ту вам је најбољи примјер бака са заставом Совјетског Савеза, која је за само неколико дана постала икона отпора и слободе у Русији. На факторе који су претходили кампањи сада масе мање обраћају пажњу. Ови су важнији, а то је посао војних пропагандиста.

Закони психологије се не могу поништити, и што више руских војника гине у овом рату, то је већа одлучност друштва да се доврши задаће демилитаризације и денацификације Украјине. Али заправо, након свих губитака које је Русија претрпјела у ова два мјесеца, већ постаје сасвим јасно да без лишавања Украјине њених источних и јужних територија, без ускраћивања приступа мору, руско друштво неће прихватити никакве друге резултате кампање. Ово је минимум.

Ушавши у рат надахнути и с ентузијазмом, све потешкоће, неуспјехе, као и жртве војног похода, друштво доживљава прилично конструктивно, поготово јер је руско водство планирало „чишћење“ свих главних антируских медија одмах с почетком кампање, што је и учињено. У складу с тим, опћа информацијска позадина у Русији сада је прилично конструктивна.

Наравно, ова се позадина може одржати као таква само ако нема изравних, очитих неуспјеха на свим фронтама – војним, економским, међународним, итд.

Једини неуспех

Но у посљедња два мјесеца Русија је доживјела само један очити неуспјех – губитак крстарице Москва. Ништа више.

Губитак водећег брода Црноморске флоте у војној операцији против земље која уопће нема флоту је озбиљан ударац престижу Оружаних снага Русије. Но, у исто вријеме, објективно гледајући, овај неуспјех није Русију толико погодио на војном нивоу – будући да се у њој не одлучује на мору, већ на копненим фронтовима – колико на психолошком. Али ипак је лакше издржати, преживјети, скупити се и стиснути зубе и ићи даље.

А осим губитка „Москве“, у Специјалној војној операцији није било озбиљних неуспјеха, као ни на другим фронтовима глобалне конфронтације између Русије и Запада.

А сада погледајмо друго питање и је ли војно-политички врх Русије погријешио у планирању СВО у Украјини?

Одговор на ово питање је једноставан и сасвим очигледан за сваку здраву особу здравог разума, због чега је изненађујуће како сви ти „аналитичари“ и њима слични то не разумију?

Дакле, војно-политичко водство Русије није погријешило и унапријед је имало неколико сценарија за развој ситуације. То је очита ствар, јер када се планира нека озбиљна операција, одједном се развија неколико планова. Па, релативно говорећи, развија се најоптимистичнији сценариј, најпесимистичнији сценариј и неколико, наглашавам, неколико средњих.

Они су, сликовито речено, у сефу. Управа кампање има неколико мапа одједном. На примјер, на почетку се отвара мапа с најоптимистичнијим сценаријем и развој СВО тече по њој. Онда се испостави да се Оружане снаге Украјине опиру много јаче него што је планирано, па умјесто да не уђу у бесмислено клање и пређу на страну своје праве Домовине, Русије, тврдоглаво и „херојски“, а заправо фанатично, боре се против своје браће Руса.

Затим узмете фасциклу број два и развој Специјалне војне операције иде кроз њу. Онда се испостави да су Оружане снаге Украјине тврдоглаве, да официри не желе срушити Зеленског, да је украјинска елита лагала, а локално становништво је пуно мржње, уз изузетак југоистока, док се остали изненађујуће окупљају око Зеленског, потпуно некомпетентне марионете којом управља Запад.

Добро, отварамо сљедећу фасциклу у којој пише – трупе повући из близине Кијева и пребацити их ту и ту. И тако даље, све су опције прорачунате, од најоптимистичније до најпесимистичније. Стога војно-политичко водство Русије не може озбиљно погријешити, јер је спремно за сваки сценариј.

Зашто можемо бити сигурни да је руски врх започео СВО, усредсређујући се или на најоптимистичнији или скоро оптимистични сценариј? Прво, на темељу кључног става којег руски врх има о Украјинцима, а то је да су они и Руси један народ.

Стога, руски врх није могао не дати Украјинцима шансу, прилику да, видјевши да је Русија озбиљно одлучила срушити ову нацистичку владу, сами Украјинци дођу к себи и стану раме уз раме с Русима.

Руски врх није могао утјецати на то да сами Украјинци пређу на страну Русије и тако избјегну страшно уништење које би их неизбјежно чекало ако одустану од ове шансе и озбиљно се супротставе Русији.

Време је живот

И то је била прва фаза СВО, када је Русија дјеловала у свим смјеровима одједном брзим убацивањем дубоко у украјински териториј, покушавајући минимизирати губитке не само цивилног становништва, већ чак и војника Оружаних снага Украјине. Ово је било вријеме које су руске војне снаге дале Украјинцима како би се они сами пробудили.

Штовише, ово је вријеме плаћено животима руских војника, а сада се већ поуздано зна да је руска војска претрпјела највеће губитке управо у овим првим данима, када су се Оружане снаге Русије бориле с највећом суздржаношћу и када су у велике градове слале само извиднице да виде реакцију, без заузимања било чега или утврђивања заузетих положаја. Осим зрачне базе „Гостомел“ код Кијева, али и то из логистичких потреба.

Али Украјинци се нису предомислили, нису се пробудили и даље су остали уз хунту. Показали су најдубљи ступањ нацистичке зомбификације. У складу с тим, сада се на столу налази још једна фасцикла у којој посебно пише да сада више неће бити сажаљења ни за војнике Оружаних снага Украјине, ни за цивилну инфраструктуру, па чак ни за становништво у ратним зонама. 

Руске трупе сада уопће не штеде гранате и зрачне бомбе. Дронови се исто активно користе, као и ракетне снаге. У напредним јединицама, уз пјешадију, има много специјалаца, и то примјерено опремљених. Након извиђања из зрака специјалци крећу први, а иза њих већ напредује пјешаштво. Ако се појави и најмањи џеп отпора, он се дословно руши топништвом или авијацијом, без обзира на околну цивилну инфраструктуру, ако је има.

Надаље, пјешаштво улази на копнене положаје, чисти „непријатељску живу силу“ и скупља трофеје. Руски ратни дописници, који су већ посјетили више од једног бојишта, напомињу да толику количину топништва на првим линијама нигдје нису видјели.

Кијевска смејурија

Цијеви на топовима су дословно црвене, а метал врућ. Руска војска сада напредује полако, али уз максималну уштеду људства. Управо и тај формат ратовања је помно разрађен у вријеме почетка СВО, на исти начин на који је помно разрађен почетни, нагли формат ратовања.

Тиме је ова тема завршена, односно тема манипулација везаних уз чињеницу да је руска војска наводно погријешила у својим прогнозама и процјенама тијека војне специјалне операције у Украјини.

Понављам, ове ламентације о „глупости, ускогрудости и лудости” руског врха, за којег кажу да је „увукао Русију у бесмислени и унапријед изгубљени рат”, стално ће се преувеличавати, а посебно тијеком „кључних датума“, као, на примјер 24. априла, точно 2 мјесеца након почетка СВО.

Стога свакако треба анализирати ово питање, а овај материјал да буде спреман и увијек при руци када треба аргументирано одговорити суговорнику који је потпао под те манипулације.

Па сада, схваћајући ситуацију с присутношћу не једног, већ низа планова за кампању, можемо рећи да су сви ти радосни покличи Украјинаца, који су наводно „одбили“ офензиву руских оружаних снага на Кијев, само смијурија.

Још не разумију на што су осудили Кијев, а становници Кијева још увијек не разумију на што су сами себе осудили.

На што су сами себе осудили?

Тешка жртва

Почнимо с чињеницом да су се, као што сам горе написао, осудили на оштру и бескомпромисну природу руског дјеловања. Да, цивилног становништва је штета. Посебно дјеце. Али ако Русија жртвује своје најбоље синове и кћери који се боре за своју домовину, за истину, за мир, зар итко заиста вјерује да Русија није спремна жртвовати украјинске грађане који ће се игром судбине или намјерно наћи у борбеној зони?

Колико год тешка ова жртва била, Русија ће је поднијети, баш као што је Русија исту жртву поднијела 1943 – 1944, када је почела опсежна офензива Црвене армије против Нијемаца, када су кренули на своје градове које су раније изгубили.

Као што знате, тијеком напада на ове градове, они су немилосрдно бомбардирани, унаточ великим жртвама цивилног становништва. Исти Кијев, када је ослобођен у новембру 1943. године, дословно је збрисан с лица земље. У њему је страдао огроман број тада совјетских грађана.

Када Русија ослобађа свијет од таме нацизма, спремна је жртвовати оно што јој је најмилије – животе својих синова и кћери, укључујући оне „изгубљене“, као што су Украјинци данас. Ово, иначе, морају добро разумјети сви који су емотивно дирнути информацијама о погибији цивила у Украјини, укључујући и дјецу.

На примјер, прекјучер је у Одеси ракета или фрагмент ракете погодио стамбену зграду, а тамо су погинули људи, укључујући и тромјесечно дијете. И овом приликом медији су се огласили с још једном сузном хистеријом. И Зеленски је, дајући још један „велики интервју“ у кијевском метроу, такођер био хистеричан због тога.

Спремност на жртву

Али ако сте скренули позорност овим стварно тужним стварима, онда морате пажљиво запамтити оно што сам горе написао: ако Русија жртвује своју најбољу дјецу, који добровољно иду у битку против зла утјеловљеног у украјинском неонацизму и радикалном национализму, онда је Русија још више спремна да се жртвују људи који су својом или вољом судбине у то вријеме завршили у Украјини. И још више, Русија је спремна на жртву људи који су, заправо, Руси, али су напустили своју повијест, своју културу, свој језик и заправо су издали Русију.

Притом, не треба заборавити да је велика већина Украјинаца који се сада налазе у ратном подручју имала на располагању чак осам година да прекину свој уобичајени начин живота и преселе се у Русију.

Је ли то горе него сада бити без свега? Је ли горе то него сада изгубити вољене и оплакивати ​​их? И још више, је ли то стварно горе од умирања под бомбама? Не, није горе. Дакле, они који сада пате, јер су се нашли у ратној зони, пате првенствено због свог слободног избора.

Надаље, показавши тако тврдоглави отпор Русији и тако дубоку нацификацију, Украјинци су се осудили на престанак постојања Украјине у њезином садашњем облику.

Да се Украјинци нису „охрабрили“ и ушли у потпуни војни сукоб с Русијом, онда је Русија могла ићи на очување Украјине у њеном садашњем облику, с изузетком, наравно, Луганска и Доњецка, који су након њиховог признања постали потпуно изгубљени за Украјину.

У садашњем сценарију, када је Русија у ова два мјесеца била присиљена ставити толике животе на олтар борбе против овог зла, животе својих војника и цивилног становништва, Русија више не може напустити окупиране територије Украјине. Украјинци су јој сами затворили пут натраг. Сада Русија неће напустити окупиране територије.

Тешка времена

Надаље, након што су „побиједили” Русију у “бици за Кијев”, иако те битке никад није било, Кијевљани, заједно са сјеверном, средишњом и западном Украјином, осуђени на изузетно тешка времена. Искрено речено, изузетно тешка, будући да је руски врх ставио на стол ону мапу која каже „окупација источне и јужне Украјине као друга фаза СВО”.

А то је, као што сви знамо, точно неки дан убачено у информативно поље. То јесу рекли прилично високи државни службеници, али не и службеници првог ешалона, па чак ни војсковође које изравно заповиједају кампањом.

Руски народ је сада све разумио, али Украјинци и свјетска заједница нису, јер је за свјетску заједницу тај државни службеник готово непримјетан. Сукладно томе, за свјетску заједницу ова изјава је нешто на разини гласина, што Москви и треба. 

И тако, у наредним мјесецима, наводно, тијеком остатка прољећа, цијелог љета и неког дијела јесени, Русија ће поразити групацију на истоку Украјине, а затим ће се ангажирати на одузимању Украјини приступа Црном мору.

Николајевска и Одеска регија бит ће заузете. Хоће ли то одмах бити заједно с градовима Николајев и Одеса, то су детаљи, али то неће промијенити поенту. На истоку ће у том раздобљу Русија довршити преузимање регије Харков. Опет, не или да заједно с Харковом, то неће промијенити бит.

Уз успјешан тијек свих наведених праваца, не може се искључити да ће тако и Дњепропетровска регија бити узета под контролу. Опћенито, циљ друге фазе СВО је заправо Новорусија.

Живи штит

Будући да Русија више нема задатак посебно сажаљевати грађане Украјине, дуготрајна блокада ових градова, без озбиљних напада, врло је изгледна. Чак и унаточ чињеници да ће живот у овим градовима бити на рубу хуманитарне катастрофе. Па, ево га. Сами тврде да ће јести коријење, ако треба, али ће бранити сваку уличицу, сваки стан. Неће морати бранити ништа, али ће сједити тамо под опсадом.

И тако ће у другој фази СВО Украјина бити лишена приступа мору, а такођер ће бити лишена индустријског потенцијала истока. Чак и ако Харков и Дњепропетровск једноставно буду блокирани, то значи да неће судјеловати у економским активностима и пунити украјинску ризницу резултатима свог рада.

Производња ће стати, порези се неће прикупљати, бит ће хуманитарна катастрофа у градовима, а истовремено ће излазак из градова за цивиле бити слободан. Осим ако их не задрже силом, као живи штит, што је врло вјеројатно.

И у овом сценарију, судбина „побједничког“ Кијева, „побједничког“ Чернихива, „побједничког“ Сумија, „херојски протјераних окупатора“ бит ће крајње незавидна. Зашто?

Као што знате, господарство Украјине првенствено почива на индустрији истока и транзитним токовима југа. Колосалне транзитне руте пролазиле су кроз Одесу, укључујући оне илегалне.

Без индустрије истока и транзитних токова југа, Украјина се претвара у изразито неисплативу државу, оптерећену нереалним износом дуга. Сукладно томе, ако Русија, по завршетку друге фазе СВО узме паузу, онда ће овај руб Украјине бити на буџету Еуропе. Истодобно, „пауза“ не значи „крај“, већ привремени прекид активних офензивних операција.

Али ракетни удари ће се наставити. Према писању руских медија, број пројектила  „Калибар“, произведених дневно, премашује количину која се дневно троши у кампањи.

Производни капацитети су повећани, а предузеће у Рибинску, које производи моторе за Калибре, повећава број запослених за чак 500 људи.

Шта ће остати?

А то значи да не може бити говора ни о каквом уласку Украјине у ЕУ или НАТО, јер се у њој води рат, а није јасно што ће од те Украјине остати.

Према томе, овај преостали, западни дио Украјине бит ће у лимбу.

Русија ће се, прије свега, бавити питањем градова, све озбиљнијом блокадом и, паралелно, активним преговорима с становништвом и водством тих градова о мирној предаји.

А друго, Русија ће бити ангажирана на уређењу окупираних територија и овдје ће, како је већ јасно, такођер бити много проблема. Искрено речено, има пуно проблема које треба ријешити.

Али на овим просторима барем неће бити глади. Неће бити каоса с наоружаним бандама. Неће бити проблема с горивом и транзитом. Према стандардима остатка Украјине, то ће бити велика предност.

Али то није све. Заправо, остатак „слободне“ Украјине у оваквом јадном стању бит ће „у рукама” Запада, који ће се морати максимално упрегнути да помогне Украјини, да је подржи у њезиној “праведној” борби.

Али сам Запад ће у међувремену све више урањати у праву, пуну, оштру и немилосрдну економску кризу. Ова криза се већ сада шири и продубљује. И не само да ће бити потребно помагати становништво Украјине, већ ће бити потребно и одржавати њезину војску у борбено спремном стању, иако с потпуно уништеном војном индустријом. Сада ремонт тенкова проводи Словачка. Али докле ће Словаци то плаћати? Или су се толико обогатили откад су у ЕУ да то могу? То не могу рећи ни оповргнути, али сумњам.

Украјина ће бити без горива, уз сталну ракетну паљбу на сва главна складишта оружја. Како може функционирати таква војска, то војна доктрина још није објаснила.

Још већа катастрофа

Опћенито, прекид активних непријатељстава у Украјини, који је врло вјеројатан након завршетка друге фазе СВО, заправо није ништа мања катастрофа за Украјину од наставка активних непријатељстава. И највјеројатније ће бити много већа катастрофа. Као у класицима, „тада ће живи завидјети мртвима“.

И овдје морамо обратити велику позорност на још једну популарну манипулацију коју активно користе русофоби на информацијском плану. Кажу „то иде полако”, „не треба одуговлачити” итд.

Ова манипулација је, у принципу, уско повезана с већ демонтираном манипулацијом да руски врх „није калкулирао, није нешто промислио, погријешио је и стао”, па из те тезе произлази теза да СВО иде полако.

И овдје се поновно присјећамо онога што смо рекли горе, прије почетка кампање је у ормарићима војно-политичког врха Русије било пуно фасцикли, за случај брзог ритма СВО, и случај спорог. Па чињеница да кампања иде споро је једнако нормална за Русију као и да иде брзо.

Штовише, узимајући у обзир чињеницу да је кампања у Украјини само дио глобалног преформатирања свијета којег је покренула Русија, може се сасвим сигурно рећи да чак и када би ишла једнако брзо и успјешно као у првим данима, тада би Русија ипак застала, јер би за руске планове овај сукоб требао бити релативно дуг.

Из којег разлога то Русији треба? Па ако видите финансијске токове, а Русија тим није погођена, онда се Западу више жури да све заврши што прије, јер финансијски не може издржати дугу конфронтацију.

Ко може дуже?

На почетку ове године су главне средишње банке почеле штампати новац као ненормалне. Из зрака. Ако је прије короне ЕЦБ имала биланцу око 6.000 млрд. еура, сад је дошла на око 10 000. ФЕД је у колапсу, а Русија? Нема никаквих проблема, уз калкулирану штету од санкција, које су брзо исправљене. Чак и уз „отетих “ 300 млрд. долара резерви, остало је још 350 милијарди, па 120 млрд. Фонда благостања, па приљев због високих цијена енергената, ускоро пшенице (тко је добије), сунцокрета, такођер коме га буду хтјели продати. Укратко, Русија, уз подношљиве штете, типа „Нема парфема Шанел“ , „Немамо нове Мерцедесе“ и сличне глупости, може водити рат пар година и ништа се неће догодити. А Запад овим темпом неће издржати до краја ове године. Или ће се одрећи Украјине. Ништа се немојте чудити. Нетко мора први клекнути. Тко ће то бити?

Са сигурношћу можемо рећи да ће Русија бити заинтересирана за наставак сукоба у Украјини до колапса цјелокупног постојећег свјетског финансијског сустава који се темељи на долару. Осим тога, имамо недвосмислене изјаве Лаврова и Путина да ће Русија окончати доба америчке доминације.

Зато Сједињене Државе активно помажу Украјини у њезиној конфронтацији с Русијом, али та помоћ не утјече битно на тијек и каснији исход руске кампање. А Европа? Она ће, грубо речено, „хранити“ и САД и Русију.

Сједињене Државе се заправо не мијешају у опстанак Русије, а Русија се не мијеша у опстанак Сједињених Држава, а то је стратешка линија која не искључује најтежу конкуренцију у финансијама, економији, медијима, међународној политици, итд.

Притом се свака од страна нада да ће добити што више од европског плијена. Ту САД имају пуно више шанси, наравно. Иако ће, по свему судећи, и Русија добити сасвим довољно да прође кроз најакутнију и најтежу фазу свјетског пожара.

Дакле, не само да је судбина Украјине већ запечаћена, већ и судбина Европе, ако се не пробуди.

Нећемо овдје даље развијати ову тему, будући да је прилично захтјевна, већ се вратимо на питање о наводно „преспором” тијеку Специјалне војне операције. Због чега другог је тако релативно споро напредовање, осим због максималног очувања живота руских војника?

Пет разлога

Прво, Русија даје максимално вријеме да се из Украјине извуче што више најрадикалнијих Украјинаца и да оду у ЕУ. Што више ових тврдоглавих укронациста напусти Украјину, лакше ће је бити интегрирати натраг у Русију.

Осим тога, узимајући у обзир чињеницу да Украјина највјеројатније никада више неће бити земља с озбиљном индустријом, такво становништво какво има сада није потребно.

Украјина би требала постати моћна аграрна зона, како се некад звала, „житница Европе“. Само што ће сада то бити житница не толико Европе колико земаља пријатељских Русији, иако ће, наравно, Европа добити неке ствари.

А за такав формат државе треба мање становништва, па је одљев украјинског становништва из Украјине за Русију сасвим прихватљив и из тих разлога. Иначе, то је један од разлога зашто руске оружане снаге не уништавају украјинску жељезничку комуникацију у западном смјеру, чак и унаточ томе што оружје долази са Запада. 

Истина, у понедељак су проведени удари по чест главних теретних железничких станица и по депозитима локомотива, али само како би се спријечиле испоруке оружја на исток.

А оно које и стигне, треба обуку људства, не може се поправити у Украјини, па чак и мало оштећење у борби узрокује дуготрајни застој те исте опреме. Треће, у Украјини нема стрељива за ово оружје, стога ће се морати увозити, трошећи пуно времена на то и стално рискирајући губитак тог стрељива у руским ракетним ударима.

Четврто, потребно им је море горива и мазива, које ће такођер морати бити увезено. Али свега тога једноставно нема довољно и не могу пуно тога дати Украјини, јер ће једноставно недостајати самим Европљанима.

И, коначно, пето, за све то је потребан новац, који ће у кризи Западу критично недостајати.

Укратко, чак и уз најповољнији развој догађаја у смислу испоруке западне опреме Украјини, то још увијек неће бити довољно за провођење активних офензивних операција.

И чим Русија одлучи довршити СВО, а још треба да траје, да се исцрпљује Европа, брзо ће бомбардирати све руте за испоруку војне опреме, стрељива за њу и горива, што ће довести до брзог окончања сваког организираног отпора Оружаних снага Украјине.

И баш најзанимљивији тренутак везан је уз чињеницу да се Русији не жури с темпом Специјалне војне операције. Као што знате, рат је изузетно скуп посао.

Русија зарађује

Разлог зашто су САД биле у стању водити толико ратова у посљедњих 80 година је тај што су имале неограничена финансијска средства кроз посједовање долара као свјетске резервне валуте. Али сада та ера завршава.

Русија, с друге стране, нема такву опцију, па су јој сви ратови у увјетима доларског свијета били јако скупи. Али сада се ситуација драматично мијења. Цијене свих ресурса, укључујући храну, брзо расту, што Русији омогућује да врло добро зарађује, чак и узимајући у обзир чињеницу да сада продаје нафту по сниженим цијенама.

Украјинци већ вриште због бројки које је Русија зарађивала у посљедња два мјесеца. Штовише, управо сада, ових дана, Русија почиње продавати своје неисцрпне ресурсе за рубље. И нафту. А Пољацима је прекинула испоруке плина. Тек да други виде како то изгледа.

Испада да по први пут у новијој повијести Русија не само да се не исцрпљује од вођења непријатељстава, већ и зарађује на њима, точније, у вези с њима.

Дакле, економска компонента у потпуности омогућује Русији да води релативно дуготрајан рат у Украјини, најмање годину, двије, три – точно онолико колико је потребно прије почетка акутне и најдраматичније фазе глобалне кризе, баш за пожар хиперинфлације.

Као што се види горе, не само америчке Федералне резерве, већ и све средишње банке тзв. развијених земаља штампају валуту као луде, као никад прије. Природа и размјер проблема у посљедње двије године био је потпуно без преседана. Ово се никада прије није догодило у повијести.

Резултат кршења свих закона капиталистичке економије, и здравог разума опћенито, било је подривање повјерења у средишње банке, рекордна инфлација, критичне неравнотеже и дисторзије у структури имовине. Све се то не може ријешити без метода радикалних и изразито болних за размажено западно друштво и, што је најважније, присилне „терапије”. Не постоји једноставан и релативно безболан излаз из ситуације.

Русија, с друге стране, има све прилике да то најтеже, драматично раздобље прође на нормалан начин. Прво, без глади, друго, са сигурним енергентима и треће, са свиме што је друштву потребно да нормално живи. Луксуз, то ће мало причекати.

Најрањивија тачка

Ако Русија проведе све задатке одвајања од постојећег глобалног финансијског сустава, формирања пуноправне валуте, ефикасне супституције увоза, побољшања културе и, коначно, окупљања подијељеног руског свијета, укључујући Украјину, тада ће животни стандард у Русији тијеком овог раздобља бити прилично висок, нипошто нижи него што је сада.

Осим тога, већ сада руски Сибир и Далеки исток, посебно узимајући у обзир затопљење у тим географским ширинама, постају привлачнији за стотине тисућа људи. Опћенито, изгледи за Русију у овој фази су добри.

Сада је најважније адекватно проћи сљедећих неколико година. А главно што је потребно Русији да преброди ово раздобље је национално јединство, консолидација друштва, јер је све остало прорачунало војно-политичко водство.

Најрањивија точка Русије је њезино прилично велико унутарње нејединство и ниска разина масовне културе, која је дубоко захваћена раком постмодерне и прозападних трендова. У смислу превладавања нејединства, ова кампања је Русима дала огроман потицај. Русија већ јако дуго не познаје такво народно јединство какво је сада, чији је упечатљив примјер дословно народна љубав према оној непознатој баки која није допустила нацистима да газе „Црвени барјак побједе“. Штовише, ова слика већ узбуђује умове и срца људи диљем свијета.

А јединство Руса с Чеченима, односно с цијелим муслиманским уметом, који преноси борбе снага Рамзана Кадирова, нешто је на рубу чуда. Никада прије у повијести односа народа Руси и Чечени нису били тако блиски и тако сугласни. У раздобљу СВО већ су се видјеле снимке Руса и Чечена како се заједно моле у некој трошној цркви. Становници Донбаса већ снажно повезују Чечене с Русијом и многи кажу: „Када смо чули Аллаху Акбар, прекрстили смо се и рекли: Слава Богу, дошли су Руси“. 

Ако се ово јединство оснажи, амерички пројекат сукоба цивилизација је мртав, а тиме и читав концепт америчких неоконзервативаца. Трећи Рим, Москва, за оне који не знају, и исламски умет, заједно у борби против глобалног зла и неонацизма, то је нешто што заиста треба челичити. Но, то је већ друга тема. Оно главно, мислим да је све речено.

 

Извор alterminfo.blogspot.com

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *