0 0
Read Time:9 Minute, 58 Second

(Harpers Magazine, издање за јануар 2019)

Да будем потпуно искрен, много волим Американце; упознао сам много љубазних људи у Сједињеним Државама и саосећам се са стидом који многи Американци (и не само „њујоршки интелектуалци“) осећају зато што им је лидер један грозни кловн. Међутим, морам да затражим – и знам да оно што захтевам није лако – да размотрите за тренутак ситуацију са не-америчке тачке гледишта. Не мислим „са француске тачке гледишта“ што би значило да тражим превише; рецимо да је то „са тачке гледишта остатка света“.

У бројним приликама када су ме питали о избору Доналда Трампа, одговарао сам да ме није брига[1]. Француска није Вајоминг или Арканзас. Француска је, мање–више, независна држава, и постаће поново потпуно независна када се Европска унија расточи (што пре, то боље).

Сједињене Америчке Државе нису више водећа светска сила. Биле су то доста дуго, готово током целог двадесетог века. Нису више.

Оне остају велика сила, једна од неколико.

То није нужно лоша вест за Американце.

То је веома добра вест за остатак света.

Мој одговор је помало претеран. Свако има трајну обавезу да обрати барем нешто пажње на амерички политички живот. Сједињене Државе су и даље водећа војна сила и нажалост тек треба да прекину своју навику да изводе интервенције изван својих граница. Нисам историчар, и не знам много о древној историји – на пример, не бих могао да кажем да ли су Кенеди или Џонсон они које највише треба кривити за смртоносну вијетнамску аферу – али имам утисак да је прошло доста времена од када су Сједињене Државе последњи пут победиле у рату, и већ последњих педесет година њихове стране војне интервенције, и јавне и оне изведене у потаји, нису ништа друго до низ срамоћења који врхуне у неуспесима.

Вратимо се све до последње морално неупитне и војнички победоносне интервенције Сједињених Држава, наиме до Другог светског рата: шта би се десило да Сједињене Државе нису ступиле у рат (непријатна алтернативна историја)? Несумњиво, судбина Азије би била прилично другачија. Судбина Европе, такође, али вероватно нешто мање. У сваком случају, Хитлер би на истоветан начин изгубио. Највероватније би Стаљинове армије досегле Шербур. Неке европске државе које су биле поштеђене претрпеле би тешко бреме комунизма.

Сценарио за жаљење, признајем, али краткотрајан. Четрдесет година касније, Совјетски Савез би се истоветно распао, једноставно зато што је почивао на неефикасној и лажној идеологији. Без обзира на околности, без обзира на културу у којој је комунизам био успостављен, он није успевао да преживи барем један век – ни у једној држави на свету.

Људско сећање не сеже далеко. Данашњи Мађари, Пољаци и Чеси – да ли они заиста памте да су били комунисти? Да ли се начин на који они разумеју која су питања Европе разликује много од гледишта Европљана на Западу? То делује крајње невероватно. Усвојимо на тренутак језик левог центра, „канцер популизма“ нипошто није ограничен само на Вишеградску групу[2]. Поврх свега, аргументи који се заговарају у Аустрији, у Пољској, у Италији и у Шведској су потпуно исти. Једна од константи дуге европске историје јесте борба против ислама; данас, та борба се једноставно вратила у прочеље.

Читао сам о мрским ЦИА тактикама у Никарагви и Чилеу само у романима (готово искључиво америчким романима), па не могу да изрекнем дефинитивну оптужбу о овим постигнућима. Прве америчке војне интервенције којих се заиста сећам јесу оне које су направили двојица Буша, посебно син. Француска је одбила да му се придружи у његовом рату против Ирака – рата који је био подједнако неморалан колико је био глуп. Француска је била у праву, а моје задовољство да на ово указујем је све веће, зато што је Француска ретко била у праву… чек да видим, од времена Де Гола.

Велики напредак постигнут је под Обамом. Можда је он добио Нобелову награду за мир исувише рано; али што се мене тиче он ју је истински заслужио касније, дана када је одбио да подржи предложени напад Франсое Оланда на Сирију. Обамини покушаји расног измирења су били мање успешни, и не познајем вашу земљу довољно добро да бих разумео зашто је то тако; једино што могу је да жалим због те чињенице. Али макар се Обами може честитати што није придодао Сирију на дуги списак земаља (Авганистан, Ирак, Либија, и друге које сам несумњиво заборавио) муслиманских земаља у којима је Запад починио злочине. 

Трамп наставља и појачава политику дезангажовања коју је покренуо Обама; то је веома добра вест за остатак света.

Американци нам силазе с леђа.

Американци нас пуштају да постојимо.

Американци су престали да покушавају да шире демократију на све четири стране света. Осим тога, коју демократију? Гласати сваке четири године да би се изабрао шеф државе – да ли је то демократија? По мом виђењу, постоји само једна држава на свету (једна држава, не две) која ужива делимично демократске институције, а та држава нису Сједињене Америчке Државе; то је Швајцарска. Држава осим тога позната по својој хвале вредној политици неутралности.

Американци више нису спремни да умру за слободу штампе. Осим тога, које слободе штампе? Још од када сам имао дванаест година, гледам како се опсег допуштених гледишта у штампи стално смањује (пишем ово убрзо пошто је покренута нова хајка у Француској против ноторног антилибералног писца Ерика Земура [Éric Zemmour][3)

Американци се ослањају све више и више на дронове, који би им – да знају како да користе ова оружја – допустили да смање број цивилних жртава (но чињеница јесте да су Американци одувек били неспособни, практично од почетака авијације, да изводе тачна бомбардовања).

Али оно што је најупечатљивије у вези са новим америчким политикама је свакако државна позиција о трговини, а овде је Трамп нешто као дашак свежег ваздуха; заиста сте добро учинили што сте изабрали председника који потиче из онога што се зове „грађанско друштво“.

Председник Трамп раскида споразуме и трговинске договоре за које мисли да је погрешно да их парафира. Око тога  он је у праву; лидери морају да знају како да искористе периоде предаха и да се повуку из лоших договора.

За разлику од слободнотржишних либерала (коју су, на свој начин, подједнако фанатични као и комунисти) председник Трамп не сматра глобалну слободну трговину за све и свја људског напретка. Када је слободна трговина у складу са америчким интересима, председник Трамп подржава слободну трговину; у супротном за њега су старомодне протекционистичке мере потпуно прикладне.

Председник Трамп је изабран да заштити интересе америчких радника; он штити интересе америчких радника. Током претходних педесет година у Француској, човек би желео да се жешће сусреће са оваквим ставом.

Председник Трамп не воли Европску унију; он мисли да немамо много тога заједничког, а посебно не „вредности“; и ја ово сматрам срећним, због тога што је упитно које вредности? „Људска права“? Озбиљно? Он радије непосредно преговара са појединачним државама и то је нешто за шта верујем да би заправо било боље; не мислим да снага нужно происходи из јединства. Моје је уверење да ми у Европи немамо ни заједнички језик, нити заједничке вредности, нити заједничке интересе, да, речју, Европа не постоји и да никада неће чинити народ или подупрети могућу демократију (погледајте етимологију термина), једноставно зато што не жели да чини народ. Укратко, Европа је само глупа идеја која се постепено претварала у кошмар из кога ћемо се на крају пробудити. Својом надом у „Сједињене Државе Европе“, што је очигледна референца на Сједињене [Америчке] Државе, Виктор Иго је дао додатан доказ своје грандилоквенције и сопствене глупости; увек се мало боље осећам када критикујем Виктора Игоа.

Потпуно је логично да је председник Трамп задовољан Брегзитом. Потпуно је логично да сам и ја; једино жалим што су се Британци још једном показали храбријима од нас лице у лице са империјом. Британци ми иду на живце, али храброст им се не може оспорити.

Председник Трамп не сматра да је Владимир Путин безвредан партнер у преговорима; нити то сматрам ја. Не верујем да је Русији дата улога универзалног предводника човечанства – моје дивљење Достојевском не иде толико далеко – али ценим опстајавање православља у тим земљама, и верујем да би било благотворно по римокатолицизам ако би се тиме надахњивао, и верујем да би „екуменски дијалог“ могао да буде корисно ограничен на дијалог са православном црквом (хришћанство није само „религија Књиге“ као што се често олако говори; оно је такође, и можда изнад свега, религија Отелотворења). Болно сам свестан да је Велика шизма из 1054. године била, за хришћанску Европу, почетак краја; али с друге стране, верујем да крај – све док не дође – никада није сигуран. 

Изгледа да је председник Трамп чак успео да укроти севернокорејског лудака; ово постигнуће оцењујем као позитивно елегантно.

Изгледа да је председник Трамп недавно обзнанио „Знате ли шта сам ја? Ја сам националиста!“ И ја сам, такође, управо то. Националисти могу да разговарају једни с другима; код интернационалиста, што је прилично чудно, разговор не тече тако добро.

Француска треба да напусти НАТО, али можда ће тај корак постати бесмислен уколико недостатак оперативних средстава доведе до тога да НАТО сам ишчезне. То ће бити једна ствар за бригу мање, и још један разлог да се испевају хвалоспеви председнику Трампу.

На крају, председник Трамп ми се чини као један од најбољих америчких председника које сам икада видео.

На нивоу личности, он је, наравно, прилично одуран. Ако је упражњавао секс са порно звездом, то није проблем, кога брига за то, али исмевање хендикепиране особе је лоше понашање. Са еквивалентном агендом, аутентични хришћански конзервативац – што значи, једна часна и морална особа – био би бољи за Америку.

То се можда може десити идућег пута, или оног после њега, ако инсистирате да остане Трамп. За шест година, Тед Круз ће и даље бити релативно млад а свакако да има још изузетних хришћанских конзервативаца. Бићете мање такмичарски настројени али ћете изнова открити радост живота у оквирима ваше величанствене земље, где ћете упражњавати честитост и врлине. (Уз понеки случај брачног неверства. Нико није савршен и опустите се око тога. Чак и у најбољим америчким трилерима, има сцена супружничког покајања које је тешко поднети, посебно када су деца укључена. Не желим да играм „раскалашног Француза“, што је карактер кога се гнушам. Ја само заговарам одржавање минималног нивоа хипокризије, без чега није могуће живљење у људском друштву.)

Извозићете неке производе (незаобилазне брендове: Маршал, Клипч, Џек Денијелс). Увозићете неке друге (ми у Француској такође имамо понешто да продамо). На крају крајева, ово вероватно неће много значити, нити у погледу обима трговине нити у погледу међународне размене. Смањење глобалне трговине је пожељан циљ, и он се може постићи за кратак временски период.

Неке протестне акције могу да убрзају овај процес. Без много потешкоћа, оне могу бити ограничене на робу и имовину. На сваком контејнерском броду је ограничен број морнара; у случају напада, било би лако упозорити капетана и евакуисати их, уз избегавање било каквог сукоба.

Ваш месијански милитаризам ће потпуно ишчезнути; свет ће само одахнути од олакшања.

Силицијумска долина и, мање, Холивуд ће морати да се носе са појавом способних такмаца; али Силицијумска долина ће, као и Холивуд, задржати значајно парче тржишта.

Кина ће смањити своје пренапрегнуте амбиције. Најтеже ће бити да се постигне овај циљ, али на крају, Кина ће ограничити своје тежње, и Индија ће поступити исто. Кина никада није била глобална империјалистичка сила, нити је то била Индија – за разлику од Сједињених Држава, њихови војни циљеви су локални. Истина, њихови економски циљеви су глобални. Оне хоће да изведу неке економске освете, и оне то управо и чине, што је заиста ствар која изазива извесну забринутост; Доналд Трамп је добрано у праву када не допушта да га киње. На крају, ишчезнуће њихове свадљивости, њихове стопе раста ће опасти.

Све ово ће се одиграти током једног људског века.

Треба да се привикнеш на идеју, вредни амерички народе: завршна анализа ће показати да је можда Доналд Трамп за вас био нужно тешко искушење. И увек ћете бити добродошли као туристи. 

Мишел Уелбек (Michel Houellebecq, рођен 1956) је француски књижевник. Пише романе и песме. Роман „Елементарне  честице“ (превод на српски Светлана Стојановић, Booka, Београд 2016) донео му је 1998. међународну књижевну славу. Сматра се једним од највећих живих француских писаца

Превео са француског: Џон Кален

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

Извор: Стање ствари

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Слободан Рељић – Косовски мит је наша одбрамбена моћ, која нас чини отпорним на манипулације. И научно је доказано да су народи који имају развијену митску самосвест најнеподобнији за манипулације, и на њима пропагандни механизми и новостворени лажни митови имају најмањи учинак.
Next post Слободан Антонић: Да ли се збиља мисли да су Срби толико неискусни да ће поверовати таквој једној вербалној шећерлеми као што је „грађанско Косово“

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *